Zanimljivosti iz života velikana

KREATIVNOST I UNIŠTENI ŽIVOT ERNESTA HEMINGVEJA

Ernest Hemmingway (1899 - 1961)

Ernest Heminvej elektro šokiran od strane psihijatrije.

Dobitnk Nobelove nagrade Ernest Hemingvej je dobio 20 elektro šokova od strane psihijatrije. Rezultati su bili tragični. Jednom je rekao svom prijatelju: “Kakvog smisla ima da mi se uništi glava i da mi se izbriše memorija koja predstavlja moj glavni kapital, jer to mi uništava posao i život. Odlična terapija, ali izgubili smo pacijenta.” I tako je i stvarno bilo. Kratko nakon primanja elektro šokova počinio je samoubistvo.
___________
Preuzeto: "Psihijatrija ubija"

Zlostavljanje i smrti poznatih ličnosti

Bilo bi lako formirati mišljenje da su životi umjetnika neizbježno burni i da, za neke, pritisak uspjeha nosi zahtijeve prevelike da bi se podnijeli. Takođe bi bilo lako vjerovati da da biste bili umjetnik trebate biti neurotični ili neka vrsta tragične ličnosti.

Ništa od toga nije istina.

U svakom od ovih slučajeva dole navedenih, djelovali su skriveni uticaji kako bi obezbijedili rezultate. Svakom od ovih velikih umjetnika i mnogim drugima koji su nas napustili bila je ponuđena "pomoć". Umjesto toga oni su izdati. Ova izdaja je došla preko direktnog i indirektnog uticaja psihijatara ili psihologa, koji su tvrdili da će pomoći, ali su za posljedicu imali destruktivan uticaj koji je ove umjetnike ostavio smrtno oštećene - ili mrtve.

Za više informacija o psihijatrijskom uništavanju umjetnika nabavite "Harming Artists-Psychiatry Ruins Creativity" ("Umjetnici kojima je nauđeno - Psihijatrija uništava kreativnost").

KURT COBAIN: 1967 - 1994

Talentovanom i kreativnom dijetetu, Cobain-u je postavljena pogrešna dijagnoza "hiperaktivnosti" i prepisan mu je Ritalin (metilfenidat hlorid, psihijatrijska droga za djecu i odrasle) koji je sličan kokainu i stvara jaku ovisnost. Neželjena dejstva uključuju nesanicu, mučninu, stomačne tegobe, halucinacije i predispoziciju za kasniju upotrebu kokaina. Da bi se spriječila nesanica, prepisani su sedativi. Došlo je do "napredovanja" do uličnih droga, uključujući heroin. Povećanje Ritalina nije liječilo njegova hronična medicinska stanja koja su ga pratila kroz čitav život, uključujući stomačne tegobe "gorenja i gađenja" za koje je Cobain rekao da ih heroin gasi. Upisao se u centar za oporavak od psihijatrijskih droga u Los Anđelesu. Trideset šest sati nakon upisa, pobjegao je i završio svoj život jednim pucnjem u glavu iz sačmarice. U njegovom krvotoku pronađeni su heroin i valium.

MARILYN MONROE: 1926 - 1962

1955. godine, glumački trener je preporučio da se Monroe podvrgne psihoanalizi kako bi smirila svoju "eksplozivnu energiju". Započela je i konačno posjetila psihijatra Marianne Kris, koja joj je prepisala barbiturate koje je glumica zloupotrebljavala do svoje smrti. Na psihoanalizi, Monroe je rekla da se osjeća "kao da idem u krug. Uvijek je bilo...ne gdje idem, nego gdje sam bila?" 1960. Monroe je posjetila psihijatra Ralph-a Greenson-a, čija je kontrola nad njom bila brza, prekidajući sve njene bliske veze. Do 1962., shvatila je - prekasno - da mora "prekinuti vezu sa Greenson-om". Nakon što je provela s njim šest sati, pronađena je mrtva od predoziranja. U periodu od sedam godina prije uticaja psihijatara, napravila je 23 filma. U sedam godina njenog psihijatrijskog "liječenja", napravila je samo šest filmova.

STEVIE NICKS

"Moja kreativnost je nestala. Postala sam ono što zovem "bilo koja" osoba. Ništa mi više nije bilo važno..." - Stevie Nicks, ovisna od sredstava za smirenje. Stevie Nicks, pjevačica i vođa grupe "Fleetwood Mac", dala je u javnost o svom petogodišnjem odsustvu sa muzičke scene: bila je ovisna o sredstvu za smirenje, Klonopin-u, koji joj je prepisan od strane psihijatra za odvikavanje od kokaina: "Otišla sam kod psihijatra. To je bila loša odluka... dao mi je ovaj lijek koji mi je skoro uništio karijeru, skoro uništio mene, skoro uništio moje roditelje - jer su me oni jednostavno izgubili tokom tih godina..."
Nicks je pričala o velikim poteškoćama koje je imala pri odvikavanju od Klonopin-a: "Ubijao me je... Bila sam tamo (u centru za odvikavanje) 45 dana, stvarno, stvarno bolesna. I gledala sam generacije ovisnika o drogama kako dolaze i odlaze. Znate, ovisnici o heroinu, 12 dana... i odu. A ja sam još uvijek bila tamo."

VIVIEN LEIGH: 1913 - 1967

Vivien Leigh, zvijezda klasičnih filmova kao što su "Gone with the Wind" i "A Street Car Named Desire" uzastopno je dobijala elektrošokove koji su ostavljali opekotine na njenim sljepočnicama. Muž Sir Lawrence Oliver bio je uništen promjenama u njenoj ličnosti: "Sada mi je bila veći stranac nego što sam ikada mislio da je to moguće." U stvarnosti, Leigh je patila od tuberkuloze (TB) i "lijekovi" koji su joj prepisani za to - ne za njenu "mentalnu bolest" - prouzrokovali su mentalnu zbunjenost i toksičnu psihozu.

FRANCES FARMER: 1913 - 1970

Frances Farmer je bila uspješna filmska i pozorišna glumica u Holivudu i Brodveju tokom 1930-ih i 1940-ih godina. Jessica Lange je portretisala njenu priču u filmu "Frances". Uznemirena zbog niza propalih veza, Farmer je bila nehotično hospitalizovana 1943. Tokom sedam godina, bila je podvrgnuta 90 insulinskih šokova i elektrošokova, i bila prodana od strane psihijatrijskog osoblja pijanim mornarima koji su je uzastopno silovali. Rekla je da su je "silovali bolničari, glodali pacovi, da je otrovana pokvarenom hranom, vezana lancima u ćeliji za mentalno zaostale, vezana u ludačkoj košulji i napola davljena u hladnim kupatilima." Njeno poslednje "liječenje" bila je lobotomija od strane Walter-a Freeman-a. Farmer nikada nije povratila svoje sposobnosti i umrla je, siromašna.

ROBERT WALKER: 1918 - 1951

Robert Walker bio je jedan od glavnih glumaca uz Judy Garland 1944. u filmu "The Clock". Nakon njegovog raskida sa glumicom Jennifer Jones mnogo je pio i MGM mu je postavio ultimatum: podvrgni se liječenju na "Menninger" psihijatrijskoj klinici ili dobijaš otkaz. Nakon što je Walker otpošten, započeo je regularno liječenje kod psihijatra Frederick Hacker-a. 28. avgusta 1951., Walker je umro nakon što su mu dati barbiturati dok je bio pijan. Analitičar Alex Rogawski je izjavio: "Hacker je ubio Robert-a Walker-a."

JUDY GARLAND: 1922 - 1969

1939, Judy Garland je igrala glavnu ulogu u filmu "The Wizard of Oz" i snimila svoju autorsku pjesmu "Over the Rainbow." Međunarodna zvijezda je sa 17 godina primjećena u "Hollywood Walk of Fame". Njen ugovor je zahtijevao da se njen fizički izgled ne mijenja, pa su Garland-ovoj prepisani amfetamini za "kontrolu" težine i barbiturati za spavanje. Ovisna o drogama, koje su prouzrokovale halucinacije i samoubilačke težnje, njeno ponašanje je postalo čudno i poremećeno. 1949., podvrgnuta je elektrošokovima. Njeni zdravstveni problemi prouzrokovani "lijekovima" (psihijatrijskim drogama) su se pogoršali, njene jetra i slezina su masivno otekle. 1969., Gerland-ova je umrla od predoziranja psihijatrijskim drogama u londonskom hotelu.

BILLIE HOLIDAY: 1915 - 1959

Kraljica džeza, Billie Holiday, postala je ovisna o heroinu. 1946, pokušala je da se odrekne loše navike uz "pomoć" psihijatara, plaćajući 2000 dolara - u to vrijeme ogromna suma - za trosedmični boravak u sanatorijumu za mentalne bolesti. Psihijatrijsko "liječenje" nije uspjelo. Za godinu, uhapšena je pod optužbom za posjedovanje droge, a njen kabare program koji je trebala izvesti u Nju Jorku je otkazan. Umrla je (while under house arrest) u gradskoj bolnici.

CHARLIE "BIRD" PARKER: 1920 - 1955

Do 15-e godine života, Charlie "Bird" Parker je bio muzičar koji je radio, uvodio inovativne ideje u džez i kasnije, pomogao u stvaranju bibopa (pravac u džezu nastao 1940-ih). 1946, "Bird" je uhapšen u Los Anđelesu zbog posjedovanja droge i zatvoren u psihijatrijsku instituciju "Camarillo". Jedva je izbjegao elektrošokove nakon što je doktor rekao : "To bi moglo trajno oštetiti Parker-ove reflekse, napraviti od njega... veoma prosječnog muzičara." Umjesto toga, ipak, prepisane su mu jake psihotropične droge. 12. marta 1955, "Bird" je umro od srčanog udara uzrokovanog stanjem miješanja "lijekova" i alkohola.

BUD POWELL: 1924 - 1966

Rođen u Harlemu, Powell je snimio svoje prve snimke na ploči kada je imao 19 godina. 1945, bio je pretučen i primljen u psihijatrijski objekat "Bellevue" u Nju Jorku. Na prijavnom formularu kao profesiju napisao je: "Pijanista i kompozitor više od 1000 pjesama." Psihijatar mu je dijagnostifikovao "zablude veličanstvenosti" i stavio mu ludačku košulju. Zatim je proveo godine unutar i van institucija gdje je drogiran i podvrgnut elektrošokovima. Njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Umro je od posljedice kombinacije propadanja jetre, tuberkuloze (TBC) i pothranjenosti. Pet hiljada ljudi postrojilo se ulicama Harlema da mu oda počast na njegovoj sahrani.

DEL SHANNON: 1934 - 1990

Del Shannon je bio američka rok legenda 1960-ih. U 27-oj godini života napisao je "Runaway" hit broj 1 u 21 zemlji. Preko 200 umjetnika je obradilo tu pjesmu, uključujući Elvis-a Presley-a i Bonnie Raitt-a. 1980-ih, Shannon je snimio album "Drop Down and Get Me", čiji je producent bio Tom Petty. 1990., pravio je raspored za evropsku turneju i konsultovao se sa psihijatrom zbog stresa. Prepisan mu je Prozac. Njegova supruga Lee Anne je rekla: "Gledala sam ga kako se pretvara u nekoga ko je uzrujan, nemiran, sa tremorom ruku, nesanicom i nije mogao funkcionisati." Petnaest dana poslije, Shannon se ubio pucajući u sebe.

PHIL HARTMAN: 1948 - 1998

28. maja 1998, Brynn Hartman je ubila svog muža, komičara Phil-a Hartman-a, poznatog po svom radu na popularnim TV šouima kao što su "Saturday Night Live", "The Simpsons" i "News Radio", nakon čega je izvršila samoubistvo. Uzimala je antidepresiv koji joj je bio prepisan miješajući ga sa alkoholom i kokainom. 1999 sudska parnica potvrdila je da je psihijatar Arthur Sorosky iz Los Anđelesa dao gospođi Hartman uzorke antidepresiva, za koji je rekla prijateljima da čini da se osjeća "...kao da će iskočiti iz sopstvene kože." Kontaktirala je psihijatra četiri dana prije pucnjave - on joj je predložio da smanji dozu na pola.

DON SIMPSON: 1944 - 1996

Don Simpson, jedan od holivudskih najslavnijih producenata ("Top Gun", "Flashdance", "Beverly Hills Cop" i "The Rock") je tragičan primjer psihijatrijske neodgovornosti. Prepisane su mu psihijatrijske droge za odvikavanje od upotrebe nezakonitih droga - jedna supstanca koja izaziva ovisnost jednostavno je zamijenjena drugom. 19. januara 1996, Simpson je pronađen mrtav kao posljedica predoziranja drogom. Policija je pronašla 80 bočica prepisanih droga ("lijekova") u njegovoj kući. Autopsijom je otkriveno da je koktel kokaina i prepisanih stimulanasa, antidepresiva, sedativa i sredstava za smirenje prouzrokovao propadanje srca i smrt.

MICHAEL HUTCHENCE: 1960 - 1997

1997., Michael Hutchence, pjevač lider australijske rok grupe "INXS", ubio se nakon kombinovanja alkohola i antidepresiva koji izazivaju samoubilačke misli i nasilje. Isljednik za pregledanje leševa je zaključio da se Hutchence "objesio svojim sopstvenim kaišem, slomljena kopča je bila pored, a njegovo tijelo je pronađeno kako kleči na podu s licem okrenutim ka vratima." Gitarista INXS-a, Tim Farris, izjavio je za medije: "Ne mogu se ljutiti na Michael-a... Mislim da bi ljudi trebali biti veoma oprezni vezano za uzimanje antidepresiva..."

ELLIOT SMITH: 1969 - 2003

1997., pjevač i tekstopisac Elliot Smith bio je nominovan za Oskara za najbolju originalnu pjesmu "Miss Misery", koja se pojavljuje u filmu "Good Will Hunting". Izdao je još dva CD-a i radio na još jednom kada je 21. oktobra 2003. pronađen mrtav od posljedice ubodne rane na prsima koju si je sam nanio. Psihijatar iz Los Anđelesa je "liječio" Smith-a od alkoholizma i narkomanije. Isljednik za pregledanje leševa je pronašao "prepisane nivoe antidepresiva i medikamente za liječenje ADHD-a (ADD-a ili poremećaja pomanjkanja pažnje i hiperaktivnosti ili poznat još kao hiperkinetički sindrom) u njegovom sistemu, uključujući klonazepam, mirtazapin, atomozetin i amfetamin..."

BRIAN WILSON

Brian Wilson je genije za pisanje tekstova i muzike za grupu "Beach Boys" koja je osvojila svijet 1960-ih sa hitovima poput "California Girls", "Good Vibrations" i "Surfin' USA". U 23. godini života, Wilson je uzeo LSD, jako promovisan od strane psihijatara i psihologa za industriju zabave, što je na gore promijenilo njegov život. Klinički psiholog Eugene Landy, koji je bio pod ugovorom da pomogne Wilson-u, zahtijevao je da ima "potpunu liječničku vlast nad Wilson-om i njegovom okolinom" - pod cijenom od 400,000 dolara godišnje. Dvije godine kasnije, kada je Landy tražio još i više novca, očajni Carl Wilson dao je 25% Brian-ovog honorara da pokrije trošak nastavka programa. Wilson-u su prepisana sredstva za smirenje koja izazivaju ovisnost. Kada je dugogodišnji Wilson-ov prijatelj alarmirao vlasti Landy-jevim tretmanom i metodama iznuđivanja, kalifornijski odbor za sigurnost zdravstvenog kvaliteta, teretio je Landy-ja za narušavanje etičkih i licencnih kodova. Landy je odustao od svoje dozvole za rad. Brian Wilson je pobijedio nadmoćnijeg neprijatelja i vratio se pisanju i snimanju.

ERIC DOUGLAS: 1960 - 2004

6. jula 2004, sin Kirk-a Douglas-a - Eric, umro je od "akutne intoksikacije" od prepisanih sredstava za smirenje i protiv bolova kombinovanih sa alkoholom. Vodeći se "slučajnim predoziranjem", glumac i prihvatljiva komična priča su drugi primjer propadanja psihijatrijskih rehabilitacionih programa. U časopisu je objavljeno: "Sud i medicinski odbor zabilježili su ukazivanje da Douglas-ov kraj, fatalan ishod može poticati od tretmana psihijatra koji je kako ima svoju radnu dozvolu opozvan od strane medicinskog odbora Kalifornije." Parnica protiv psihijatra William-a O. Leader-a, pokazala je da je Leader prepisao skoro smrtne doze psihijatrijskih "lijekova" (droga) koje su toliko onesposobile Douglas-a da je skoro umro dva puta. Sudska parnica je završena u maju 2004. godine.

PETER GREEN

Peter Green, osnivač, tekstopisac hitova i gitarista grupe "Fleetwood Mac", pomogao je prodaju više ploča u jednoj godini u kasnim 1960-im nego što su Beatles-i i Rolling Stones-i zajedno prodali te godine. Međutim, nakon uzimanja LSD-a, Green je postao povučen i izgubio interes za svoju muziku. Tokom četiri godine, primao je legalno primjenjen psihijatrijski tretman i bio podvrgnut teškim psihijatrijskim "lijekovima" (drogama) i elektrošoku. Green je izjavio: "Nisam želio (ECT (elektro šok ili elektrokonvulzivna terapija)); Plašio sam se toga. Oduzmu ti tvoj razum... tamo su bili neki poprilično strašni ljudi... dali su mi sredstva za smirenje... Bila je to borba samo da ostanem budan. ne znaš šta radiš. Ne osjećaš se živim." Ipak, Green je preživio i nastavio je javno izvođenje - što svjedoči o moći umjetnikovog duha.

Preuzeto sa sajta "Psihijatrija ubija"

U kući mrtvih zajedno sa kriminalcima

Kada je Fjodor Dostojevski 30. oktobra 1851. godine napunio 30 godina, već skoro dve godine nosio je na svakoj nozi po pet kilograma težak lanac.

Okovan lancima proveo je još dve godine u Sibiru gde su bili prognani politički zatvorenici. Po izalsku iz zatvora Dostojevski ga je opisao svom dve godine starijem bratu Mihailu kao mesto gde nije mogao da bude ni trenutku sam, već je mora da živi u pretrpanom prostoru sa zločincima: "Ovaj zatvor, nakon četiri godine provedene u njemu sa najgorim kriminalcima vidim kao staru, drvenu, oronulu kuću koju je trebalo već davno srušiti i u kojoj je leti vrućina, a zimi hladno. Grede su trule, pod je pokriven prljavštinom, krov prokišnjava i kroz celu baraku duva promaja. Zatvorenici su smešteni kao haringe u buretu. U predvorju se nalazilo bure za vršenje nužde, smrad je bio neopisiv, zatvorenici su smrdeli kao svinje, bili su puni buva i vaški."

Dostojevski je pre hapšenja već bio poznat pisac. Uhvaćen je zajedno sa grupom koja je spremala obaranje vlade. U noj su bili studenti, profesori, oficiri i gradjani srednje klase. Dostojevski je optužen da je na sastancima čitao pismo "puno uvredljivih izraza na račun religije i države" čime je počinio zločin šireći štetne ideje protiv religije i raspirivanja mržnje prema vladajućioj klasi.

Dvadesetsedmogodišnji pisac piše u svoju odbranu: "Optužen sam da sam govorio o politici, o Zapadu, o cenzuri. Ali, zar svi ljudi ne razmišljaju o tome? Zašto sam se obrazovao, zašto je kroz studiranje budjena u meni želja za znanjem ako nemam pravo da izrazim svoja lična uverenja, ako nemam pravo da se suprotstavim drugom mišljenju zato što ono potiče od autoriteta?... Vi nas optužujete, a vi ste nam dali pravo na obrazovanje kroz koje smo razvili žedj za znanjem, kulturom. Da li nam se sudi zato što smo se interesovali šta se dogadja na zapadu, diskutovali o politici, čitali savremenu literaturu..."

U aprilu 1849. Dostojevski je uhapšen sa celom grupom. Osam meseci kasnije, jednog decembarskog jutra, u sedam sati, svi su izvedeni iz svojih ćelija da bi im se pročitala presuda. Bili su iznenadjeni kakva je to presuda bez sudjenja. Svi su verovali da će ih osloboditi jer oni su na sastancima samo diskutovali o raznim temama.

Napolju su ih čekala vozila sa zaledjenim prozorima. Nisu smeli da izgrebu led da bi videli kuda ih vode. Posle duge vošnje izveli su iz iz vozila. Videli su da se nalaze na gubilištu. Počeli su da im čitaju presude. Posle čitanja svakog imena sledila je rečenica: "Osudjuje se na smrt streljanjem". I tako dvadeset puta. "Nije moguće da će nas pogubiti", šapnuo je Dostojevski svom susedu. Doveli su sveštenika da osudjenike na smrt pričesti. Samo je jedan od njih to prihvatio. Medjutim, svi su poljubili ponudjeni krst. Tada su prva tri osudjenika vezali za stub. Ispred svakog je stajao vod za izvršenje presude. Dostojevski je bio šesti. Mnogo godina kasnije pisao je Dostojevski o tim trenucima:

"Sve moje nade srušene su i ja sam očekivao da za pet minuta budem streljan... Skinuli su sve sa nas i umotali nas u pokrove i tako su nas držali skoro dvadeset minuta na hladnoći od minus dvadeset i dva stepena... Ne sećam se da sam osećao hladnoću..."

Dok se Dostojevski još opraštao od zatvorenika pored sebe, zatvorenicima vezanim za stub prišli su vojnici, odrešili ih i poveli prema ostalim zatvorenicima. Jedan oficir pročitao im je odluku da su pomilovani i da im je presuda preinačena u zatvorsku kaznu. Nekoliko dana kasnije Dostojevski je pisao svom bratu: "Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklonilo nam je život. Sada počinje izdržavanje kazne... Osudjen sam na četiri godine prinudnog rada. Na Badnje veče će nas sprovesti u Sibir. Nadam se da neću morati peške, možda ćemo jahati. Nadam se da ću jahati."

Kasnije se ispostavilo da smrtna presuda nije ni postojala. Sve je izvedeno da se zatvorenicima ulije strah i pokaže koliko su mali i nemoćni. Tih dvadeset minuta na gubilištu za Dostojevskog su postali centralna tema njegovog književnog dela. Stalno se vraćao na temu smrtne presude:

"Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da sve to podnese i ne poludi? Ko može tome da se ruga?... Čovek koji je osudjen na smrt, pa potom oslobodjen, izmučen u isčekivanju smrti.. Takav čovek može o tome da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne bi trebalo tako postupati."

Posle četiri godine provedene u strogom zatvoru koji je Dostojevski nazvao "Kuća mrtvih", morao je da izdrži još četiri godine nešto blaže kazne u vojnoj službi u Sibiru. Iz Sibira je pisao svom bratu o ostalim zatvorenicima koji nisu bili politički osudjenici: "Oni su brutalni, besni, ogorčeni ljudi. Njihova mržnja prema onima koji pripadaju plemstvu je ogromna i sve što je vezano za plemstvo za njih predstavlja smrtnog neprijatelja. Najradije bi nas prožderali kada bi mogli. Možeš da zamisliš koja opasnost lebdi nad nama jer smo primorani da živimo, jedemo i spavamo sa njima. Nemamo nikave mogućnosti da se žalimo na svakodnevne nepravde koje nam čine. Sto pedeset otpadnika nas progoni, njima to predstavlja zabavu i način da utroše vreme. Jedina naša odbrana je ravnodušnost i moralna mudrost, što ih ponekad navede da ustuknu i da nas poštuju."

Dostojevskog ovo užasno vreme nije oslabilo iako je u zatvoru počeo da pati od epilepsije koja ga je pratila do kraja života. Imao je 32 godine kada je pisao svom bratu: "Želeo bih da ti naglasim kao što sam ti već piaso, da su za četiri godine moja duša, moja vera, moje srce doživeli ogromne promene... Sada imam takve želje i nade o kojima u neko drugo vreme nisam ni sanja..."

Imao je 37 godina kada mu je car odobrio da se vrati u San Petersburg. Ostalo mu je još 22 godine života da napiše čitav niz velikih romana kao što su: Zapisi iz mrtvog doma (1861/62), Zločin i kazna (1868), Demoni (1871/72), Mladić (1878), Idiot (1868) i Braća Karamazovi (1879)
____________________
Prekucala iz knjige: DREISSIGER autora Gerharda Prause (Gerhard Prauze)

Sa trideset zreo čovek

Godine 1860. pisao je Johanes Brams Klari Šuman: "Kada se približavaš tridesetoj godini i osećaš se toliko slab, najradije bi se zatvorio u praznu sobu i samo gledao sa tugom u zidove".. Imao je tada samo davdeset sedam godina.

Tri godine kasnije Brams je napustio svoj rodni grad Hamburg, duboko razočaran što nije dobio da diriguje koncerte Hamburške filharmonije. Zauvek je otišao u Beč.

Koliko je tridesetogodišnji umetnik patio zbog toga, vidi se i kasnije; kada je imao šezdeset godina, Hamburg mu je ipak ponudio mestu u filharmoniji koje je tako jako želeo, što je on ovaj put odbio.
Johanes Brams je rođen 1833. u Hamburgu, sa trideset godina bio je mlad.

Pesnik Eduar Merike rođen 1804. u Ludvigsburgu, naprotiv, sanjao je o penziji čim je u svojoj tgridesetoj godini i postao sveštenik i otišao bez porodice u Kleversalcburg gde se smestio u za njega preveliki sveštenički dom. Od vrlo male penzije živeo je sledećih trideset godina. Držao je i čaove u ženskoj gimnaziji i do kraja života živeo je u vrlo skromnim uslovima.

Đakomo Kazanova (1725-1798) u svojoj tridesetoj godini bio je u Veneciji uhapšen pod sumnjom da je špijun. On je uspeo da pobegne iz te "venecijanske olovne sobe" kako su zatvor opisivali savremenici. Smelo bekstvo te 1756. proslavilo je italijanskog pisca i avanturistu.

Napoleon Bonaparta (1769-1821) je po povratku iz Egipta gde je pobeđen od Nelsona, izgubio francusku flotu ali je kod Agadira pobedio Turke. U tridesetoj godini postavo je prvi konzul.

Ludvig van Betoven (1770-1827) je u svojoj tridesetoj godini duboko potresen shvatio da gubi sluh. Ali, u to vreme on nije smeo ni mogao bilo kome da se požali.

Martin Luter King (1483-1546) je imao trideset godina kada je boravio u kuli Crnog manastira u Vitenbergu. U svojim zapisima to je nazvao Doživljaji iz kule gde on opisuje do kakvih je religioznih saznanja došao čitanjem Biblije i traganjem za odgovorom na egzistencijalno pitanje da li će moći da opstane pred Bogom. Tamo u kuli munjevito su mu se rešile zagonetke o "Božijoj pravdi" i pomogle mu da u sasvim drugom svetlu vidi odnos Boga prema ljudima. Kasnije su poštovaoci Lutera taj period nazvali "Rađanje Reformacije".

Karl Marks (1818-1883) napisao je u svojoj tridesetoj godini Manifest komunističke partije koji je započeo sledećom rečenicom: "Jedan duh kruži Evropom - duh komunizma. Sve sile stare Evrope napravile su sveti savez za lov na ovog duha. U savezu su i papa i car, Meternih i Žizo, francuski radikali i nemačka policija." Manifest se završava sledećim rečenicama: "Komunisti ne skrivaju svoja gledišta i namere. Oni otvoreno najavljuju da će svoje ciljeve postići nasilnim obaranjem postojećeg društvenog sistema. Vladajuća klasa treba da drhti pred komunističkom revolucijom. Proleteri nemaju šta da izgube osim svojih lanaca. Oni će osvojiti svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se!" Godinu dana posle toga, Marks je proteran iz Nemačke. Tako je počeo njegov azil koji je trajao sve do smrti. Umro je u šezdeset petoj godnii.

Albert Ajnštajn (1870-1955) je u tridesetoj godni bio oženjen, imao je jednog sina i bio profesor Univerziteta u Bernu. Samo godinu dana pre toga je na tom Univerzitetu dobio odobrenje da bude predavač. Njegova predavanja posećivala su samo tri studneta. Posle nekog vremena dva studenta su prestala da dolaze. Ajnštajn je tada trećem studentu napisao pismo kojim ga obaveštgava da zbog malog broja studenata nema više predavanja, ali da mu stoji na raspolaganju da mu drži predavanja van Univerziteta. Godinu dana posle toga, Ajnštajn je pozvan da bude predavač na Univerzitetu u Cirihu. U trideset i četvrtoj godni prihvatio je poziv iz Berlina da bude direktor Istraživačkog instituta za fiziku.
____________________
Nastaviće se
____________________
Prekucala iz knjige: DREISSIGER autora Gerharda Prause (Gerhard Prauze)

Vilhelm Buš (1832-1908) je u svojoj trideset i drugoj godni prodavao izdavaču Kasparu Braunu prava na jedno izdanje strip priče Maks i Moris po ceni od hiljadu guldena. Strip je doživeo nezapamćen uspeh i do danas se štampa a da autor više od toga nije imao nikakve materijalne koristi.

Verner fon Simens (1816-1892) je još kao mlad pruski artiljerijski oficir imao više pronalazaka. Pošto su mu roditelji rano umrli, morao je da preuzme brigu oko mlade braće i sestara. Sa drideset godina rešio je da osnuje firmu za proizvodnju telegrafa zajedno sa mehaničarem J.G. Helskeom u Berlinu. To je početak firme "Simens".

Karl Maj (1842-1912) je bio jedan od najuspešnijih nemačkih pisaca. U tridesetoj godini bio je već dve godine u kaznenom zavodu i ostalo mu je još dve godine izdržavanja kazne. Završio je školu za učitelja i, kako nije odmah našao posao, upustio se u neioliko prevara i krađa. Dospeo je u aztvor ali kako mu je ustanovljena ometenost u urazvoju, dobio je presudu na četiri godine boravka u kazneno-popravnom domu.

Kada je sa trideset dve godine izašao iz zavoda, ipak mu je pošlo za rukom da od svog rasturenog života nešto stvori.

Čarli Čaplin (1889-1977) je u tridesetoj godini bio već toliko tražen glumac da je uspeo da potpiše svoj prvi ugovor na milion dolara. U isto vreme razveo se od svoje prve žene.

Teodor Fontane (1819-1898) radio je kao apotekarski pomoćnik i zarađivao tako malo da nije mogao da se oženi svojom verenicom sa kojom je bio veren pet godina. Tada je rešio da se oproba kao slobodni pisac. Uspeh je došao tek čitavu deceniju kasije. Sa trideset godina dogodilo mu se da je po drugi put postao otac vanbračnog deteta (ne sa svojom verenicom). To je priznao svom prijatelju Lepelu. Fontaneovi naslednici zamolili su istoričara književnosti Juliusa Petersena da to izostavi iz njegove biografije. U pismu stoji: "Po drugi put sam nesrećan otac nelegalnog potomka. Ne uzimam u obzir ogovaranja o moralu, već vičem: "što me nije strefilo da iskopam dukate iz zemlje. Moja deca će mi pojesti kosu na glavi, pre nego svet shvati da sam kosu imao. "O užasa, o užasa!", urliče Hamletov duh u meni. Samo da nije te radosti biti otac, tog blagoslova."
______________
Prekucala iz knjige: DREISSIGER autora Gerharda Prause (Gerhard Prauze)

''Velikim ljudima prošloga veka nije smetalo srpsko poreklo da u Evropi budu veliki. Zar bi Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck) rado govorio da je potomak polapskih Srba i da još njegova baba nije skoro ni reči znala nemački, sem srpski, kad to ne bi tako bilo. Ili je nešto smetalo nemačkom kancelaru grofu Kopriniju (Coprini) srpsko poreklo, a još manje isticanje te istine od strane nemačke štampe pred kraj prošlog veka. („Srbi u davnini“ – Zagreb 1894., str. 180). Da li je ma i za malo umanjena vrednost najvećeg nemačkog naučnika Lajbnica (Leibnitz), što se 1713. godine obraća ruskom caru Petru Velikom kao Slaven na Slavena ovim rečima: „Naše je poreklo isto, oba smo Slaveni“. (Rački: „Povijest Slavena“ str. 84). Da li je predsednik srpske kraljevske akademije Dimitrije Nešić bio nepoznavalac stvari kad je 1893. godine pred skupom odličnika rekao o Lajbnicu ovo: „Ali, on je uistinu čedo onoga junačkog srpskog naroda, čija je jedna polovica pre XII. stoleća ostavila svoja pradedovska ognjišta i sišla u naše pitomije krajeve da tu sebi novu otadžbinu osnuje.“ („Javor“ broj 1 od 1893. god.)

Bizmarku, Kopriniju, Lajbnicu i mnogima drugim, dakle, ništa nije smetalo da sebe smatraju Srbima, mada njihov život i rad nije stavljen u službu srpskog naroda i srpske narodne stvari. Mi, doduše, nismo tražili od Nemaca da nam dadnu revers na ova tri svoja velika čoveka, ali ni oni nisu na nas digli graju, kad smo još prošloga veka iz sredine Zagreba podvukli poreklo ovih velikih Nemaca, što su i oni sami rado isticali. Kad smo, međutim, u kojoj prilici naglasili, da je Petar Preradović Srbin, ili da je Matija Reljković sam sebe i svoje pretke smatrao Srbima, našli bi se usred hrvatske galame pred slikom, koja odgovara napola golom čoveku što brani zadnju prnju na sebi. Zaista, Preradović i Reljković sa ostalim velikim Srbima koje hrvatska „povijest“ svojata, predstavljaju jedini prekrivač preko hrvatske književne golotinje. Doduše, za Preradovića hrvatska istorija („Hrv. List“ od 4. VII. 1939.) priznaje da se 1818. godine rodio u pravoslavnoj graničarskoj porodici u Grabovnici, ali smatra da se prelazom katoličanstvu za vreme vojničkih nauka u Beču pretopio u Hrvata.''

ceo text