Duško Radović

O DUSKU

"O Dušku Radoviću se mnogo zna. Često je crtan, fotografisan i komentarisan. Igran je u pozorištu, na radiju i televiziji. Deca su ga učila u školi, a stariji u životu. Deklamovan je, komponovan i pevan. Preslišavan je, slušan i saslušavan. Otpuštan je i zapošljavan, hvaljen i ogovaran. Njegovim imenom su se kitila obdaništa, škole i pozorišta.
Duško Radović jedino nikad nije pročitan. Njega treba čitati iznova, od početka, iz sredine i sa kraja..

O DUSKU

Oni koji su ga poznavali kažu da su Dušan - od duša i Radović - od radenosti,
uistinu bili imena - sudbine. O tome kako nas je tvorac "Džona Piplfoksa" i "Strašnog lava" oslobađao od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neosetljivosti na dobrotu - svedoci knjige pesama i aforizama, zapisi kultnih emisija "Beograde, dobro jutro", reči kojima deca, citirajući ga, pokušavaju da objasne sebe i svet. A niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta - uveravaju i danas njegovi prijatelji.

"Radović je pisao priče i pesme, najave i odjave, songove i skečeve, kuvarice i slikovnice, aforizme i reklame, sinopsise za filmove i proslave, parole za akciju gradske čistoće, tekstove za matičare..." Nije, kažu, voleo da ga zovu pesnikom, njega, dobitnika Andersenove i Zmajeve nagrade, prvog među pesnicima u borbi protiv socrealizma. Ni njega vlast nije mnogo volela.

Često u nemilosti zbog britkih i jetkih poruka, u nesporazumima i posthumno (poput onog sa Slovencima kada su ga potpisali, "novim imenom"), Duška Radovića, Zmaja posle Zmaja, ni posle 15 godina, "Brana nije gumom izbrisao". Možda zato što je kroz život, po sopstvenom priznanju, prošao kao kroz samoposlugu: sve što je uzeo - platio je.

Poznatija dela: "Kapetan Džon Piplfoks" (1953), radio-igra;"Poštovana deco" (1954), pesme; "Smešne reči" (1961), pesme; "Pričam ti priču" (1963), pesme i priče; "Na slovo, na slovo" (1963-1965), televizijska serija; "Če, tragedija koja traje" (1969. sa M. Bećkovićem), poema; "Vukova azbuka" (1971), pesme; "Zoološki vrt" (1972), pesme; "Beograde, dobro jutro 1" (1977), aforizmi; "Beograde, dobro jutro 2" (1981), aforizmi; "Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak", poezija i proza za decu u četiri knjige; "Beograde, dobro jutro 3" (1984), aforizmi.

Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečijih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečiju književnost Hans Kristijan Andersen.

http://www.malopozoriste.co.yu

DA SAM JA MUŠKARAC

Prvo, da sam ja muškarac, meni se nikad nebi mogao da desi takav kiks.Izvinite - zaboraviti karte u džepu - to je čist kiks!I da sam muškarac, bio bih bar toliko fer da ne pravim takve kikseve.Ima muževa koji o tome vode računa i kojima se takav kiks ne može dogoditi.
Odnosno, dozvolite, postoji i druga mogućnost : da muž iskušava svju ženu, da namerno ostavlja karte i time izaziva ljubomoru kod svoje žene.Razumete?Postoji i ta mogućnost.Da sam žena, uvek bih pošla od toga.
Izvinite, samo da zapalim cigaretu....Uvek se nešto uznemirim kad govorim o tim stvarima.Ponovo bih se vratial na svoju početnu misao - da sam ja, recimo, muškarac....
Moramo malo poći i sa te strane.Jer mi žene smo često pristrasne.Mi stvar gledamo samo sa jedne strane.
Prvo, ja sam, u principu, protiv toga da muž vara svoju ženu, bez obzira da li je ta druga lepša, mlađa....To ne dolazi u obzir.Dakle, da sam ja muškarac, ja bih pošao od toga.Drugo, ako bi to ipak, u nekim slučajevima bilo neizbežno - jer živi smo ljudi - ja zaista ne bih dozvolio sebi takav kiks.Međutim, muškarci su često nesposobni i nespretni...i tu onda dolazi do drame.I mislim da je prava šteta što su neki muškarci - muškarci, a neke žene - žene.U mnogim slučajevima bi bilo bolje da je obrnuto.Ima mnogo žena koje bi bile bolji muškarci od postojećih

Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.

Ako hoćete izveštaj sa lica mesta o tome zbog čega i kako nastaje MIŠLJENJE, obratite se maloj deci, jedinim živim i autentičnim svedocima onoga dramatičnog trenutak kada još nerazvijena čula i svest prvi put sreću i upoznaju deo po deo velikog sveta i prvi put mogu sama sebe da identifikuju.
Govor i simboli kojima se odrasli služe i komuniciraju zaboravili su lepo i uzbudljivo detinjstvo reči. Izgubljeni raj ličnog upoznavanja i imenovanja, konkretnog, čulnog, životnog povoda za misao i reč - ti slikoviti predeli pripadaju dalekim i davnim danima ranog detinjstva. Bez iskustva, bez pamćenja i znanja, prvi put ovde, deca pipaju očima, ušima,svim čulima,, i tim neposrednim i burnim doživljajima daju svoja, autentična imena, vrednosti i karakteristike.
Prvi susret i dodir, prvo iskustvo, prvi pokušaj imenovanja, odgonetanja i razumevanja. Ta jedna mala reč, to jedno, subjektivno i delimično tumačenje - tu je sve bogatstvo sveta i naših doživljaja. Samo još na početku otkrivanja i sazrevanja naši doživljaji imaju temerature, toliko srećne proizvoljnosti, tu neograničenu raznovrsnost. Samo tih nekoliko prvih godina, dok još saznajemo i učimo sami, bez učitelja, škola i standarda.
Samo mladi i gladni radosti i začuđeni mogu toliko da vide i dožive. I niko sem njih ne zna toliko različitih imena za jednu stvar ili pojavu. Bogatstvo tih doživljaja i imena ove male neznalice u sprezi uvek novih i drukčijih konkretnih okolnosti. Sve je za njih novo i sa novim imenom, ako se javi u novim okolnostima i novoj funkciji.
Oni najpre ne znaju ništa a zatim dugo putuju, lutaju i otkrivaju dok ne saznaju "sve".
I tu se završava najlepša čovekova avantura, posle svega nekoliko godina spontanog i nekoristoljubivog života bez smisla i cilja. Udaljimo se od detinjstva a ne približimo cilju. Cilja nema, cilja života, ne sam život, i mi se nostalgično počinjemo vraćati dobu kada smo bili najbliže životu i sebi. Sva umetnost je, čini mi se, pokušaj da se život ponovo doživi ali na onaj način, onim čulima i glađu, onako bogato, slobodno i nevino. Biti detinjast i neozbiljan, jer je sve drugo manje ozbiljno i mudro.
Tu se i dodiruju poezija i ova orginalna i poučna knjiga. I biće malo i pogrešno ako se ovi dragoceni dokumeti budu registrovali samo kao cake ili štosovi.
Ne, ovo je knjiga za razmišljanje i otkrića.

Nema lepse slike nego videti dve glave na jednom jastuku. Lepo je cak i onda kad su se nasle na jednom jastuku jer nisu imale drugi.
Dobra je svaka muka koja nas povezuje i lose je svako dobro koje nas razdvoja!

Ne preticite pametnije od sebe.

San svakog praseta je da umre kao svinja.

Subota je dan kada se kupaju muzevi koji vole svoje zene!

Ne mozemo ziveti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju, a drugi resavaju probleme.

Ne spustajte ruke, ima jos da se glasa.

Ne vaspitavajte decu, ako ne umete.

Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi ali niko nece da pocne.

Da li je ljubav bolest? Jeste, al' neprelazna!

- Volite se, ljudi! Lakse vam je i prakticnije da se volite nego da se ne
volite.
- Ako se volite, mozete misliti i na nesto drugo i raditi nesto drugo.
A ako se ne volite, mislite samo na to.
- Ko je lenj, bolje mu je da se voli, jer je sve drugo mnogo napornije.

- Neko je jutros srecan, presrecan, jer je nasao mesto za parkiranje. Neko drugi je tuzan i zalostan, jer mu se rodilo zensko dete.
- Nije tesko biti toliko nesrecan da bi covek poceo da pije. Ljude treba odvikavati od nesrece, a ne od alkohola. Nesreca je veci porok.
- Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija. To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.
- Neko je sinoć na Zvezdari ostavio otvorena vrata. A neko u Surčinu nije zatvorio prozor. I napravila se promaja.

- Stari Beograd je krenuo u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra. Mostovi su puni automobila. I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani. Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.
- Na plavom tiganju neba, sunce na oko.
- Ono što ste sanjali bio je san. A ovo je sada java – lepi, blagi, vedri, topli, sunčani dan. Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete. Ako nećete – daleko vam lepa kuća. Na Petlovom brdu ili još dalje.

- Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade stop-svetla.
- Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.

- Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti. Glupost je potrebna zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.
- Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.
- Žali nam se jedan prijatelj: Ja sam lud što sam glup pa uvek ispadnem blesav!
Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti. Glupost je potrebna zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.
- Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.
- Žali nam se jedan prijatelj: Ja sam lud što sam glup pa uvek ispadnem blesav!
- Temperatura u Beogradu je ispod svake nule.

Samo jednom, i nikada vise, videh na ulicnoj tezgi
'Na ostrvu pisaceg stola', Dusko Radovic.

Zna li neko nesto o tome?

Ako se već toliko zaklinjemo da nam je od svega važnije aktivno učešće dece u nastavi, ako nam je zaista iskrena ta naša želja da deca misle, da više razumevaju a manje pamte, moramo tražiti konkretne i efikasne načine da decu pokrenemo, zainteresujemo i aktiviramo

Dušan Radović, "Na ostrvu pisaćeg stola

Nepravda
Pitala me je: da li znam?
Rekao sam: ne znam!
Odgovor je bio tačan
a dobio sam slabu ocenu.

Svinja
Da li svinja zna da je svinja?
Da li ona zna da liči na druge svinje?
Možda svinja misli da je ona nešto drugo.

Koliko je 3x3
Mislio sam da je 7
Rekao sam da je 6
A znao sam da će biti 9.

Zbir gluposti
Prva glupost: nisam učio
Druga glupost: otišao sam u školu
Treća glupost: podigao sam ruku
Četvrta glupost: rekao sam glupost

Logično
Kad glupom domaćinu naiđu glupi gosti
Šta rade?
Pričaju gluposti.

Sedam stupnjeva poređenja
Nisam ja najgori!
Ima i gorih od mene!
Ja sam sjajan prema nekima!
Ja sam još i dobar kakvi su drugi!
Ja sam najbolji među najgorima!
Daleko sam od najgoreg!
Nisam najbolji, ali nisam ni najgori!

Slučaj Karađorđa
Šta odgovara đak koji ne zna odgovor na pitanje:
— Zašto je Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak?
Prvo sigurno da je imao razloga.
Drugo, da nije imao razlog on to ne bi uradio.

" Strašno je to kada imate nešto važno da ispričate, a nemate kome. Još strašnije je kada imate kome, a nemate šta. "

Dušan Radović - Ženski razgovori


Muškarce prati sreća

Moje mišljenje : ako ikako možeš - nemoj da se rodiš žensko! Jer, ako ti se to zalomi, spremi se na velike muke.
Mučila se moja majka - i ja se mučim, i sve žene koje poznajem, sve se muče. Nema tu... Ako te ne muči muž, sama se mučiš. Muče te, evo ovako, karte, razne sumnje....
Verujte, kad bi to samo moglo, sutra bih se operisala, iako sam udata. Pa neka dete ima dva oca. Šta će mu majka?
Dozvolite, da završim....
Htela sam da kažem da je muški rod takav. Sve mu pripada i sve mu polazi za rukom.Imaju sreće. Il' ne znam šta je...
Znam jedan slučaj : žena uhvatila muža u nekoj prevari, u nečem, i šta će jadnica, reši se na ono najgore...da ga unakazi, da mu sipa sodu u oči.
I sačeka ga nekako, na nekom zgodnom mestu i prospe mu sodu. Al' to bila ova posleratna soda, mlada, nikakva, i čoveku ostanu oči, i još mu nekako dođu krupnije i crnje - valjda ih isprala ona soda - prosto lepši nego što je bio.
To hoću da vam kažem - muškarac je kao stvoren da ga prati sreća. A mi žene...i same vidite, da vam ne pričam.


Važno je da ja njega volim

Ja ne razumem! Žene, kako ne razumete? Ne tražim ja od njega da on mene voli. Može, i dobro je, ali nije obavezno. Samo, ako ja njega volim, ništa mi više ne treba! Ne znam da li je jasno? Hoću da kažem, žena ne sme da se zanosi, da izvodi, da izvoljeva... Muškarci su kao deca - oni i sami ne znaju šta hoće! Oni kao nešto i hoće, ali nisu sigurni, ne znaju, ne smeju, stalno im nešto smeta.Takvi su oni.... Veliki i brkati, ali slabi! I zašto onda da ga pitam - da li me voli i koliko me voli, kad on to ni sam ne zna.Takav je, smušen....
Ne pitaj ništa, nego uzimaj ako ti se sviđa. Lako ćemo posle za sve drugo! Hvataj ga baš onda kad je zbunjen, kad ne zna......!
Dešavalo mi se ponekad da se neki kao i otima, da me neće.....jer me, Bože moj, ne voli! Pa ako me i ne voliš, i ne moraš da me voliš! Zar ti ja tražim da me voliš?
Ja ću tebe da volim, ako ti mene ne voliš!Je l' tako?
Važna je samo brzina! Da ga uplašiš, prepadneš, da ga zbuniš! Posle omekša kao pamuk. I voli te i zahvalan ti je što je sve tako ispalo.
U tome je stvar! A ne ona femkanja: volela bih te, ali ako hoćeš ti mene da voliš..... Uh! Da sam ja tako čekala, nikad ne bih našla sebi čoveka!
Kad voliš - otimaj, to je ljubav!


Velika ljubav je izmišljena stvar

Ja mislim da je to, pre svega, uticaj filmova. U filmovima se te stvari mnogo naduvavaju. Čovek nigde ne može da vidi toliko ljubavi i patnje i suza, kao na filmu. Tamo se u tome mnogo preteruje, valjda da bi bilo interesantno. A to je zarazno, jer svi gledaju filmove. To se prenosi na druge, naročito na one koji nemaju ličnog iskustva: oni najviše veruju filmovima i onda počinju da imitiraju.... Ne vole se normalno, kao što se voli, nego se vole kao što su videli na filmu - preterano pate, plaču, hoće da se ubiju... I tako onda može da dođe do svačega. Ja znam mnogo ljudi koji su se voleli, i mnogo brakova, ali još nigde nisam videla da se dešavaju takve stvari kao na filmu.
Ljudi se vole, to je normalno, ali ne toliko! To je ipak preterano! Znate kako je... Običan čovek ima i druga posla i druge brige. A u filmovima samo to rade i samo o tome misle. I šta da rade, recimo, muž i žena ako zajedno gledaju jednu takvu stvar? Mogu samo da se vrpolje i da se osećaju vrlo neprijatno....
Prosto moraju da se stide što se i oni ne vole toliko i što se niko od njih nije ubio zbog ljubavi! Ja lično smatram da je VELIKA LJUBAV izmišljena stvar i da to nije za obične ljude. Obični ljudi treba da se vole koliko im treba...ni mnogo, ni malo, nego onoliko koliko im treba za život ili za brak.

Dušan Radović - Ženski razgovori

Jednog muškarca deli po pet žena

Ja mislim da tu i jeste nesreća - što bez njih ne možemo, a sa njima nije lako! A onda se desi da bez jednog čoveka ne mogu po dve - tri žene. Ima takvih muškaraca koji zalude po nekoliko žena... I sad vidite: neki muškarci ne mogu da dođu ni do jedne žene, a ima nekih koji se luksuziraju sa po nekoliko žena. A to nije pošteno, ni od tih muškaraca, a još manje od takvih žena!
Jer ako jednog muškarca deli po pet žena - to onda na svaku ženu dođe samo po jedna petina! A ja mislim da se ženama više isplati da imaju jednog celog muškarca, makar i malo goreg, nego da se otimaju za jednu petinu ili jednu šestinu nekog mangupa i, da izvinete, barabe. Žene bi mogle da budu srećne, samo kad bi htele. Ali one neće! Žene samo traže što veću nesreću! Nađe čoveka, pa ostavi čoveka i juri mangupa!
Nekako i nađe svoju sreću, ali joj bude dosadno da bude srećna, pa juri i traži nesreću.
Takve smo mi! Mi i nađemo čoveka koji bi se, recimo, ubio zbog nas, al' nama to nije interesantno. Mi tražimo nekog tipa zbog koga bi mi mogle da se ubijemo!
I šta se onda žalimo? Nemamo nikakvog prava da se žalimo!


Šta umesto muškaraca?

Dobro, evo uzmimo, na primer, da žene nemaju više nikakva posla sa muškarcima.... Recimo da je došlo takvo vreme da se tako može i da je tako bolje! Recimo!
E, sad me samo zanima - šta je to što mi žene dobijamo umesto muškaraca? Evo, uzmimo šta bi to moglo da bude? Da li su to mačke, kučići, štiglići, zlatne ribice - šta je to?
Drage moje, mi možemo da kažemo i da se složimo da muškarci nisu neke cvećke i premije.....
Naprotiv! Međutim, koliko ja znam, još nije izmišljeno ništa bolje! Muškarci su i ovakvi i onakvi - to je tačno! - ali, kakvi su da su oni su ipak muškarci....a sve drugo su trice i kučine!
Ništa ne vredi....... Nego kad nestanu muškarci iz našeg života - najbolje je da nestanemo i mi! Zajedno smo stvoreni, da zajedno živimo - pa ako to ne može da bude - molim, to znači da je došao kraj sveta! Nemam ništa protiv!
A da se ja vodam s kučetom umesto sa muškarcem - izvinite! Ili da čitam knjige umesto da razgovaram s nekim čovekom - to ne dolazi u obzir!
Dok se ne izmisli ništa drugo i bolje - moraćemo da ratujemo sa muškarcima. I da ih volimo, i da ih mrzimo....kako kad......ali tek da su tu negde, blizu


Žene su site muškaraca

Žene su malo site muškaraca, to je tačno. To je jedno iskustvo, prilično nataloženo u svakoj ženi... I to je moralo ostaviti traga. Možda je to žalosno i neprirodno - ne znam - ali muškarac više nije za ženu ono što je nekada bio. Ja se izvinjavam, ali to je činjenica! Danas sve više žena može da živi bez muškaraca. A tome su, pre svega, doprineli sami muškarci...oni se nikad nisu mnogo trudili da ženu pridobiju.
Naprotiv, sve su učinili da se žena povlači i sklanja, da izbegne sve one neprijatnosti koje bi inače morala da ima sa muškarcem.
Muškarci su sebični. Oni se često ženama bave iz sujete ili iz dosade, a vrlo, vrlo retko iz ljubavi. A za pravu ženu ljubav je jedini razlog da stupa u kontakt sa muškarcem!
To je tako....možda je tužno, ali žene za to nisu krive.
Ja ne znam da li se tu još može šta učiniti. Možda i može, ne znam..... U svakom slučaju - na potezu su muškarci: neka nam ponude čistu i iskrenu ljubav i mi ćemo im odgovoriti na isti način!
Žena je, nema sumnje, stvorena za ljubav, ali na žalost, ona danas nema koga da voli. Svi koje smo voleli uglavnom su nas izdali. Volela bih kad bi neko bio u stanju da me razuveri. Ne mene lično - hvala! - nego žene uopšte!

"I mi koji nikad nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti", govorio je više nego obzirni pesnik Beograda, novinar, mislilac i najveći "mrgud" među decom - Duško Radović.

Žasto deca cackaju nos :

Deca, izvinite, čačkaju nos kao da u tom malom nosu postoji neka važna stvar.
Kao da im je neko, čim su se rodili, šapnuo na uvo:
– Obratite pažnju na svoj nos, poklonite pažnju svom malom nosu! Trebaće vam nos!
Jednom je jedan mali dečak iz daleke zemlje Ilindije izvukao iz svog nosa kamilu. To je tačno.
Bilo mu je dosadno kao i svoj maloj deci i obratio se svom nosu. I nos se sažalio na malog dečaka i poklonio mu je kamilu.
Dečak se igrao sa kamilom dva dana a onda je tu svoju neobičnu igračku strpao pod krevet. I ponovo mu je bilo dosadno. Obratio se ponovo svom malom nosu. Molio je novi poklon.
Čarobni nos još jednom se sažalio na dečaka i poklonio mu jednu veliku gazelu.
Gazele su lepe i mile životinje i sa njima se baš lepo može igrati.
A ovaj dečak nije umeo da se igra sa gazelom više od dva dana, pa je i nju strpao pod krevet. I još jednom mu je bilo dosadno.
Imao je čarobni nos i njemu je bilo lako.
Ali nos je nos, pa makar bio i čarobni. Svaki nos, pa i čarobni, može da se pokvari. A kad se pokvari, onda više nema čarolija.
I ovaj nos se pokvario. I više nije bio čaroban. I više nije mogao svom dečaku da poklanja igračke.
Eto tako je bilo ono što mi znamo.
Taj dečak je to sve sigurno ispričao ostaloj deci. I onda se to sigurno pročulo po celom svetu. I zbog toga sva deca, čim se rode i čim im je dosadno, čačkaju svoje male noseve.
Mi ne znamo da li će još koji nos postati čaroban.
Ali ko bude strpljiv, može se nadati uspehu.
Kamilu verovatno neće izvući iz nosa, jer su kamile danas retke. Istrebljene su nemilosrdno.
Ali danas ima drugih zanimljivih stvari: klackalica, traktora, telefona, čekića i klešta, bicikla i trotineta. Samo, dobro je uvek staviti maramicu na nos, da neka od tih stvari ne padne na zemlju i da se ne pokvari.

Milovan Vitezovic, o Dusku Radovicu

Njegov mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. Njegovo ime je Dušan Radović.
Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.
Pisao je i živeo. Živeo je i pisao.
To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.

Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i raspoloženju.

a ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše", pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.

Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati.

Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.

Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović...

Ni tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" čiji sjaj izbija u pesmama.

On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.
Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.
To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja - deda.

Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.
Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.
Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.
I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.
Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.
Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.

Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.

LJubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.
Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.

jos fotografija

"Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Je l' tako?"

Mi mnogo volimo da imamo, ali ne znamo da živimo od onoga što imamo.
Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo.

Neko iz detinjstva ponese samo uspomene, a neko sačuva u očima, ušima, u ♥,
još malo one radoznalosti i nemira, pa ume da se igra i raduje malim stvarima.