Четништво-део светле српске традиције

Bez ostrašćenosti, etiketiranja i osuda "Ravna gora" odaje počast najboljim slobodarskim tradicijama, ma kako one bile organizovane. Došli smo do neminovnog trenutka kada se mora progovoriti i po tome smo poslednji u Evropi. O istini se ćutalo 70 godina i zbog toga ova serija ima veliku odgovornost. Odgovornost je velika i zbog toga što znamo da je stotine hiljada ljudi kažnjavano samo zato što su zagovarali istinu. Ona treba da pomogne da sagledamo sopstvenu istoriju kako bi čisti i ispravni ušli u svoju budućnost - kaže Radoš Bajić.

Ravnogorski pokret ne može biti izjednačen s Četničkim pokretom. U presudi đeneralu Draži taj termin se ne pominje, već se govori o četnicima Dragoljuba Mihailovića

Vise

Četnici postoje još od Turskog doba, i u svim oslobodilačkim ratovima imali su veliku ulogu u oslobađanju od okuptora i dušmana.... Četnici su uvjek bili na nivou, osim na ww2 dešavanjima, jer nešto što je Srbsko, postalo je Jugoslovensko.. Tako Ravnogorski pokret je postao Jugoslovenski, tako sa propasti Jugoslavije, propao je i pro Jugoslovenski Ravnogorski pokret.. Da je bio Srbski, nikad ne bi propao... Zato se četnici moraju vratit izvornom Srbstvu, a nikad više bilo kakvom Jugoslovenstvu....

Četnici


Četnici su pripadnici dobrovoljačke srpske gerilske formacije koja je nastala tokom 19. veka i koja je organizovana i pomagana od strane vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu i ostvarivanja interesa spoljne politike Srbije. Isto ime se odnosi i na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je formalno ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini.
Prvi svjetski rat

Pred Prvi svjetski rat četnici su raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadranski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića. Namenjena im je uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Učestvovali su u svim značajnim bitkama do proterivanja neprijatelja i oslobođenja Beograda 1914. godine. Pojedine čete su djelovale 1914. godine u borbama u istočnoj Bosni i doprle u blizinu Sarajeva.

Četnički odredi su imali velike gubitke pa su preostali četnici stavljeni pod komandu vojvode Vuka, početkom 1915. godine. U septembru iste godine ovaj odred je upućen na granicu gdje je vodio borbe sa Bugarima. Posle sloma, odred se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije na Krf. Pošto je bio sveden na 450 boraca, odred je popunjen dobrovoljcima i upućen na Solunski front. U borbama na Sivoj steni i Gruništu odred je desetkovan, a vojvoda Vuk je poginuo. Preživeli četnici su posle toga raspoređeni u operativne jedinice. Pored ovih odreda, postojale su i neke manje četničke formacije među kojima i jedinice Jovana Babunskog i Cene Markovića, koje su 1917. godine stavljene na raspolaganje francuskoj vojsci na Solunskom frontu.

Posle okupacije u Crnoj Gori su formirane manje četničke grupe. Djelovale su samostalno i nepovezano. Na jugu Crne Gore nisu uspjele da se održe, kao na sjeveru u teško prohodnim planinama. Na kraju rata razvile su ozbiljnu akciju i razoružale su više austrougarskih jedinica.Na teritoriji Srbije je takođe ostao jedan broj četnika i vojnih obveznika koji su, organizovani u manje ili veće grupe, pružali otpor austrougarskoj vojsci. To je najviše došlo do izražaja u Toplici, Jablanici i Pustoj Reci.

Krajem 1916. godine, posle ulaska Rumunije u rat, sa Solunskog fronta je po naređenju Vrhovne komande, poslat u Toplicu vojvoda Kosta Pećanac da organizuje četničke jedinice koje bi u trenutku proboja fronta otpočele akcije protiv okupatora. U isto vrijeme, njegov zadatak je bio da spriječi prevremene akcije. Stanje je bilo takvo da je narod želeo ustanak, očekujući skori dolazak srpske vojske. Pećanac je naišao na već dobro organizovane jedinice, od kojih je najbolji bio odred pod komandom Koste Vojinovića. Do ustanka je došlo nakon odluke Bugarske da izvrši prisilnu mobilizaciju u Srbiji. Pećanac se protivio otvorenom ustanku jer je očekivao odmazdu, pa je zato smatrao da treba organizovati manje akcije. Ipak, pod uticajem ostalih, 21. i 22. februara 1917. doneta je odluka o početku ustanka, što je na kraju prihvatio i sam Pećanac. Vođe ustanka su, pored Pećanca, bili i vojvoda Kosta Vojinović, braća Toško i Milinko Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović i četovođa Milan Dečanski. Za nekoliko dana su oslobođeni Kuršumlija, Prokuplje, Lebane, Blace i Vlasotince, i došlo se nadomak Niša i Leskovca. Ustanika je bilo između 13000 i 15000, naoružanih uglavnom puškama. Okupacione snage su protiv četnika morali da angažuju tri redovne divizije povučene sa fronta, bugarske komitske čete, avijaciju i svu policiju, ukupno oko 52000 ljudi, odlično naoružanih. I pored jakog otpora došlo je do sloma ustanka krajem marta 1917. Ipak, sa pružanjem otpora je nastavljeno sve do kraja 1917. godine. Treba napomenuti da je u toku gušenja ustanka vršen neviđen teror od strane okupatora, tako da su žrtve procenjene na 20000 ljudi. Najduže se održao odred vojvode Koste Vojinovića. Njegovi ljudi su pružali otpor sve do 23. decembra 1917. godine, odnosno vojvodine smrti.

U vrijeme približavanja srpske i savezničke vojske, posle proboja Solunskog fronta, četnički pokret je ponovo ojačao i učestvovao u oslobođenju, tako da su neke veće garnizone (Peć, Nikšić) zauzeli upravo četnici.

Je'l ova tema for real?!   

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html%3A369408-Ruza-Jovanovic-Pravi-Tito-nije-stao-pred-Drazu

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2160/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE/1499296/%22%D0%A1%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5%20%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%22%20%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%20%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%20%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5.html

Стрељање историје" после четири деценије


После четири деценије, у САД дато зелено светло за објављивање књиге пуковника Роберта Мекдауела "Стрељање историје". Михаиловић се, за разлику од Тита, борио против нациста од првог до последњег дана рата.

Na jednoj temi započeh pa da pojasnim..

према књизи Мугдима Карабега: МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА):

· судија Мустафа Пашић из Мостара,
· доктор Исмет Поповац из Коњица,
· Мустај-бега Хаџихусеионовића,
· поручник Хуснија Ченгић,
· Смајо Ћемаловић из Мостара,
· Мустафа Берберовић из Благаја,
· Абид Пргуда,
· Омер Калајџић,
· Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,
· Мустафа Лехо из Благаја,
· Џемал Кршлаковић – имама – мудериса из Коњица,

Потребно је напоменути да је уочи Другог светског рата једна струја југословенских муслимана нагињала Хрватима и она ће потом подржати НДХ и као тзв. “хрватско цвијеће” масовно учествовати у покољима Срба цивила широм Босне и Херцеговине. Друга струја, која је била мања у односу на прву, али не и малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. ступила у четничке редове једним делом и стога што се гнушала злодела своје верске браће над Србима.

Иначе, Чича је нарочито волео Фехима Мусакадића као ретко кога од својих команданата и уопште четника. Поред Мусакадића, на челу муслиманских четничких батаљона били су и Мујо Пашић, и др Исмет Поповац. Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова као нека врста муслиманског војно-политичког тела у оквиру Равногорског покрета.

Citati iz raznih izvora

КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА


Служећи се релевантним историјским документима доносимо кратак преглед историје четничког покрета.
Назив четник настао је почетком 19. века од формацијског војног појма чета. У овом периоду постојале су организоване хајдучке дружине које су сејале страх међу турским окупаторима. Касније су припадници ових формација названи четницима. Ове формације су биле борбене, добровољачке и ванстраначке организације чији су припадници били елитни борци који су служили за одбрану угроженог српског народа. Сваки члан ових формација је морао бити спреман да жртвује живот за слободу и част српског народа под заклетвом : «Слобода или Смрт » и « С’ Вером у Бога, за Краља и Отаџбину ». У време турске власти на балканским просторима четнички покрет је заталасао широке народне масе у борби за ослобођење. Схватајући значај четничког покрета, краљ Милан Обреновић га је озваничио 1886. године.
У периоду борбе за ослобођење од Турака важан центар четништва је био град Крагујевац. Он је то постао захваљујући војводи Мицку Крстићу који је ту дошао из Битоља и одмах око себе окупио официре, подофицире и интелектуалце. Уз Србе из Вардарске Србије, четници Шумадије на челу са Вуком Алимпијем Марјановићем, Борком Паштровићем и Војиславом Танкосићем сачињавали су ударну снагу целокупног четничког покрета.
Почетком 20-ог века, због све чешћих претњи које су долазиле од стране Аустро-угарске основана је четничка школа као и организација « Народна одбрана ». Значај четничког покрета долази до посебног изражаја у Балканским и Првом светском рату. У Првом балканском рату, који се водио 1912. године, четничке чете су наступале као претходница Прве армије и држале одређене положаје. У битци за Куманово четнички одред војводе Вука Поповића је помогао Дунавској дивизији да одржи фронт. Потом је ушао у Велес и зашао дубоко у турску позадину што је изазвало велику пометњу у турским редовима.
У Првом светском рату четници су имали специфичан задатак да продиру у непријатељску поздину, нападају непријатељске штабове, руше комуникације и организују народ на отпор. Четници Војислава Танкосића и Јована Стојковића-Бабунског су учествовали у одбрани Београда. Тада је тешко рањен мајор Танкосић. У периоду пред Први светски рат мајор Танкосић је обучавао Гаврила Принципа и Трифка Грабежа за извођење сарајевског атентата.
Војвода Вук, једна од најистакнутијих личности у четничком покрету до тада, страдао је у Првом светском рату. Одмах по завршеној академији војвода Вук стао на чело четничког одреда. Његови многобројни подвизи као и његова храброст и ителигенција сврстали су га у ред војвода из доба Карађорђевог устанка. Погинуо је на Грудишком вису 16-ог новембра 1916. године. Вукова смрт представља уједно и крај његовог одреда јер је од 2200 бораца, колико их је било на почетку солунских операција, остало само 450 бораца.
Још две истакнуте четничке личности из Првог светског рата су војвода Коста Миловановић-Пећанац и војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. Војвода Коста Пећанац је септембра 1916. године пребачен авионом са Солунског фронта у топлички крај са циљем повезивања комитских чета и припремања народа на свеопшти устанак када за то дође време. На жалост, устанк је почео прерано, 28-ог фебруара 1917. године и у крви је угушен. У периоду између два рата, Коста Пећанац је одржавао четничку организацију, али је за време Другог светског рата водио самосталну политику. Узалудан је био покушај Врховне команде са Равне Горе да му укаже на штетност његовог про-немачког понашања. У интересу српског народа Коста Пећанац је ликвидиран по наређењу руководства са Равне Горе.
Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин је у току Првог светског рата био најмлађи члан одреда војводе Вука. У борби у којој је Вук погинуо, војвода Бирчанин је изгубио руку. У периоду између дава рата војвода Бирчанин је играо важну улогу у четничком покрету, а истовремено је био и председник Српске народне одбране. Одмах по избијању Другог светског рата, војвода Бирчани је пришао Дражи и ставио се под његову команду. Умро је у Сплиту 1943. године.
11-Ог маја 1941. годиен настаје равногорски покрет на челу са ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. 15. Април 1941 године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог трагичног дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. Пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер каснијег отпора непријатељу на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол Српског Четничког Покрета у Другом светском рату, отуда и име Равногорски Покрет. По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. Својим прогласом, Михаиловић подиже заставу слободе против непријатеља српског народа. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Српски народ у Србији, Црној Гори, Македонији, источној и западној Босни, Тромеђи као и у Далмацији и делу Лике масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету. Из овога се види да Равногосрски покрет не представља географску аномалију већ једино опредељење српског народа. Занимљиво је приметити да је Равногорски покрет имао разгранату мрежу присталица у Словенији где су оперисала неколико Михаиловићевих одреда. Највеће недаће Равногорском покрету у Словенији задавао је став католичке цркве под утицајем Ватикана.
На другој страни комунисти су радили све да саботирају и униште равногорски покрет, који је носио главно бреме отпора окупатору. Ђенерал Михаиловић и његови четници су били огорчени због пропаганде Би-Би-Сија који је четничке акције приписивао комунистима и вршио бесомучну пропаганду у корист комуниста. Циљ ове пропаганде је било оправадавање Черчиловог плана да жртвује српски народ и ђенерала Михаиловића.
То се догодило 1943. године у Техерану на конференцији тројице. На овој конференцији, на опште Стаљиново задовољство, је одлучено да се Михаиловић одбаци као савезник чиме је запечћена судбина, не само четничког покрета, већ српског народа као целине.
Историја четничког покрета у току Другог светског рата исписана је крвљу и патњама не само четничких бораца већ васколиког Српства. У току те четири мукотрпне године српски народ је одолео нападима свих спољашњих непријатеља. Непоштедним пожртвовањем Дражиних бораца спашени су животи стотине хиљада Срба широм српских земаља.
Мученичком смрћу вожда Трећег српског устанка трагично је затворено поглавље у српској историји које је започето Крађорђевим устанком. Доласком комунист на власт, српском народу су наметнути ланци робства и безбожничка, угњетачка идеологија.
Равногорски покрет је наставио да живи у емиграцији где је опстао до данашњег дана. По доласку у Америку, војвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске четничке дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила српски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о ђенералу Михаиловићу и његовој борби.
Покрет српских четника Равне горе траје већ 50 година у слободном свету и достојанствено брани част не само Дражиних бораца већ и националну част васколиког српства. Равногорски покрет је обновљен у нашој отаџбини 1990. године, али још не наилази на разумевање нових власти.

Бошко Торбица

A partizanstvo? Srba nije bilo među partizanima?

Johny Bravo ::A partizanstvo? Srba nije bilo među partizanima?

O najsramnijem delu srpske istorije piši ti,mene to ne interesuje,to je više tvoj fah.Otvori temu i opleti....

ПРВИ ПОМЕН РЕЧИ ЧЕТНИК
Реч ”ЧЕТНИК“ се везује за Матију Бана. Матија Бан је рођен у Петровом Селу код Дубровника 1818. год у србској породици која је била римо-католичке вероисповести као и већина Срба тог доба на простору Далмације. Због тога га данас Хрватска уписује као Хрвата и цинично говори да је Хрват створио четнике.

Матија Бан је био један од најобразованијих свог времена.

У Београд се преселио 1844. где је и остао до краја живота. Био је професор Лицеја,политичар, писац, дипломата… Награђен је чланством у Српској краљевској академији наука. Умро је 1903.год. Баново брдо данас по њему носи назив.

Револуционарна 1848. год је захватила целу Европу. Револуција је захватила и Хабзбуршку монархију. Србија је одмах реаговала на ове догађаје и одмах упутила Матију Бана да помогне Грбљанским устаницима. Матија Бан је за потребе Грбљанских устаника, уз помоћ државне књигопечатње у Београду одштампао малу књижицу под називом “ПРАВИЛА О ЧЕТНИЧКОЈ ВОЈНИ“. У напомену је додао да је текст за књижицу “протолмалио из пољскога”, али да је ипак по свом нахођењу испуштао и додавао оно шта је он сматрао важним.

Поред књижице “ПРАВИЛА О ЧЕТНИЧКОЈ ВОЈНИ ” Матија Бан је управо и сковао реч четник по узору на пољске герилце. Четник на пољском значи – бунтовник.

.

Послушајте прво песму испевану по оригиналном тексту из 1907. године, а потом можете да је упоредите и са другом, свима познатијом верзијом. Мени су лично обе прелепе. А кликом на овај линк можете послушати и први оригинални снимак снимљен 1924. године.

laza ::

Johny Bravo ::A partizanstvo? Srba nije bilo među partizanima?

O najsramnijem delu srpske istorije piši ti,mene to ne interesuje,to je više tvoj fah.Otvori temu i opleti....

Naprotiv,pre bih rekao da je obrnuto

Четници на прослави 550. годишњице Косовске битке (1939)

Четнички масакр у Параћину, Ћуприји и Јагодини 1. фебруара 1944.

Pokolj u Pomoravlju, poznat kao „Februarski pokolj”, izveden u noći 1. februara 1944. godine, je bio organizovana likvidacija građana Srbije (najvećim delom intelektualaca) proglašenih komunistima, koju su izvršili Mihailovićevi četnici, u saradnji sa okupatorom, u II svetskom ratu.

U pomoravskim gradovima Jagodini, Ćupriji i Paraćinu je u toku jedne noći 1/2. februara 1944. ubijeno 46 osoba (u Jagodini 24, u Ćupriji 10, i u Paraćinu 12). Ubijeni su poticali iz raznih gradskih slojeva - među njima je bilo radnika, studenata, profesora i sudija.

U Jagodini je 14 lica zaklano u kućama, na očigled ukućana, 2 na ulici, jedno na Crvenoj poljani pod Đurđevim brdom a pet lica sutradan na Bresjanskom polju. Iz Ćuprije je izvedeno 30 lica a 12 zaklano, od kojih su neki bačeni u Mijajilovu jamu. U Paraćinu su zaklali 4 lica u kućama, jedno usput, a 9 u Glogovačkoj šumi.

Masakri su počinjeni dok je trajao policijski čas, verovatno uz dopuštenje nemačkih okupacionih vlasti. U policijskom izveštaju Nedićeve uprave piše da su pokolje počinila NN lica.

Pokolj su izvršile „crne trojke” Ravaničke četničke brigade, koja je pripadala Ivankovačkom korpusu JVO.Pokolj u Pomoravlju je bio deo četničke kampanje terora krajem 1943. i početkom 1944. godine u okupiranoj Srbiji.

Четништво је најсвјетлији примјер борбе Србског народа за слободу и очување своје вјере и нације! Многи га данас скрнаве и блате, али увјек ће, слава Богу, бити оних правих Четника, којима је Христос Господ наш, једини Пут, Истина и Живот!

ČETNIK MI JE UBIO MAJKU:
Potresna ispovest Miše Janketića koju je glumac DECENIJAMA krio!

Velikan srpskog glumišta ispričao je stravičnu priču o stradanju svoje porodice, i to mnogo godina kasnije.
O tragičnoj sudbini porodice proslavljenog srpskog glumca Mihajla Miše Janketića malo se zna. Veliki umetnik je upoznao javnost o tome 1973. godine, čak tri decenije pošto su mu četnici ubili majku.

Evo Mišine potresne ispovestI.

- Sećam se dobro tog dаnа 1943. godine. Kolonа nаših je izlаzilа iz Pljevаljа. Kolonа pаrtizаnа. Išli smo zа njom. Isprаćаli je. A kаd smo žurili uz brdo, kа kući Đenisijevićа, u kojoj smo stаnovаli, nа drugoj strаni, u Pljevljа je ulаzilа kolonа Nemаcа.

I dаnаs ih vidim nа motociklimа. Vidim njihove šlemove. I mаšinke. I čizme.


Moj otаc, Rаdomir, bio je u pаrtizаnimа. Bio je komаndаnt bаtаljonа.

Mаjku su bili uhvаtili četnici, i u Kolаšinu osudili je nа 21 godinu robije.

Milenu i mene čuvаlа je strinа, pа nаs je jednog dаnа uhvаtilа zа ruke i odvelа u Kolаšin. Prаvo pred čuvenog Pаvlа Đurišićа, i reklа: “Evo ti, vojvodo, ovo dvoje dece Rаdomirovo. Ti si ih ostаvio bez mаjke, pа ih ti čuvаj!”.

Posle su mаjku pustili iz zаtvorа. Odvelа nаs je u Pljevljа. Rаdilа je nа pošti. I tog dаnа kаd smo isprаćаli kolonu pаrtizаnа i dočekivаli kolonu Nemаcа, mаjkа je od nаših dobilа zаdаtаk dа ostаne, dа i dаlje rаdi nа pošti. Iаko zа Nemce... jer će nаši opet doći.


Jednogа dаnа isprаtili smo i kolonu Nemаcа. Sа druge strаne u grаd je ušlа kolonа četnikа.

Mojа mаjkа Milicа rаdilа je i dаlje nа pošti. Sаdа zа četnike.

Ubrzo su počeli dа je pozivаju u komаndu. Prepoznаo ju je četnički glаvаr, pop Mаcа. Nekаdа su zаjedno išli u gimnаziju.

Pop Mаcа je u Pljevljimа pronаšаo još nekoliko pаrtizаnskih ženа. I one su morаle dа odlаze u komаndu.

Jednom kаdа se spremаlа dа ide nа sаslušаnje, mаjkа mi reče:­ “Cile, mene će dа ubiju. Milenu ostаvljаm tebi u аmаnet. Ti dа je čuvаš i štitiš. Ti si muškа glava. Ne daj je nikome, nemoj neko zlo dа joj učini”.

Nije se više vrаtilа mojа mаjkа Milicа.

Zаludu smo Milenа i jа išli u komаndu i molili dа ne ubiju nаšu mаjku.

Jedne noći, u Ševаrimа, ubio ju je pop Mаcа. Sа drugim pаrtizаnskim ženаmа. Njih devet.

Dugo posle tog dogаđаjа, ovde u Beogrаdu, u gimnаziji, reče nаm rаzrednа dа uzmemo po list hаrtije. Izdiktirаlа nаm je poziv zа roditeljski sаstаnаk. Trebаlo je sutrаdаn dа gа vrаtimo sа potpisom roditeljа.

Jа sаm odmаh potpisаo poziv i pružio gа rаzrednoj.

“Ne ti, nego otаc dа potpiše”, podviknulа mi je rаzrednа.

“Jа nemаm ocа” ­ rekаo sаm.

“Pа, nek ti potpiše mаjkа”, reklа je nešto mirnije.

“Jа nemаm ni mаjku”, ­ odgovorio sаm.

Posle me je odvela u zbornicu i dugo mi se izvinjavala.

A jа je nisаm ni zа štа ni krivio.

Tаdа je i sаznаlа čije sаm jа dete. Tаdа sаm jа sаznаo dа je onа školskа drugаricа moje mаjke.

– Ti znаš ko ti je ubio mаjku? – upitаlа me je u jednom trenutku.

– Znаm – odgovorio sаm.

– Ti znаš dа su živi njegovi sinovi?

– Da.

– Znаš dа žive ovde u Beogrаdu?

I to sаm znаo. “Oni stаnuju u mojoj ulici, u… ”

– Ne! – vrisnuo sаm i pružio ruku dа rаzrednoj zаpušim ustа. ­
– Ne, nemojte to dа mi kаžete. Neću dа znаm gde stаnuju!".

laza ::Четништво је најсвјетлији примјер борбе Србског народа за слободу и очување своје вјере и нације! Многи га данас скрнаве и блате, али увјек ће, слава Богу, бити оних правих Четника, којима је Христос Господ наш, једини Пут, Истина и Живот!

Znači Bog je Srbin? Kako to onda da je i on digao ruke od nas?

Američki avijatičar Milton Frend svedočio je na ročištu u postupku za
rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića da su ga u junu 1944. od nemačkih
okupatorskih trupa u Srbiji spasli četnici, sa Mihailovićem na čelu. On je
jedan od 520 američkih pilota i vojnika koji su spaseni u operaciji
"Halijard" za vreme Drugog svetskog rata.

Eto i posle neko meni nabija na nos da koristim copy-paste opciju

OVE SRPSKE BEBE SU DRAŽINI ČETNICI ZAKLALI U KOLEVCI:

U istoj noći užasa su masakrirali još 67 srpskih žena, dece i staraca!



Jednogodišnji Ljubomir zaklan je u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Njegovu mrtvu majku četnici su namestili da kleči pored kolevke. Ljubomirova krvava kolevka bila je dokaz na suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine

Strasti oko rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića se ne smiruju. Dok sledbenici njegovog lika i dela slave pozitivnu odluku suda – četničkom vođi  vraćena su građanska prava i poništeno je suđenje iz 1946. godine kada je Draža osuđen na smrt – istovremeno se ponovo aktivira “slučaj Vranić”.

Naime, u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, u selu Vranić, 30 kilometara iz Beograda, kako preživeli svedoci navode, četnici su tokom jedne noći zaklali 68 dece, žena i staraca.  Vladan Pantić, rođak jednog od preživelih, nakon donesene odluke o “čičinoj” rehabilitaciji  kaže: – Danas su ih opet ubili.

- Jednogodišnji Ljubomir zaklan u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Njegovu mrtvu majku četnici su namestili da kleči pored kolevke. Ljubomirova krvava kolevka bila je dokaz na suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine. Sad kažu da dokazi nisu bili dobri – priča Pantić.



Za masakr u Vraniću bio je zadužen Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVO pod komandom Spasoja Drenjanina – Zeke, podeljen u tri grupe. Niko od ubijenih nije odabran slučajno, već je napravljen spisak osoba osumnjičenih za saradnju sa partizanima. Takođe, isplanirano je da se napad izvrši noću, da ne bi mogli izabrani da pobegnu.

U akciji četničkog bataljona učestvovalo je 60 ljudi, a kada je pala noć, navodi se da je bila kišna, akcija je mogla da počne. Prva na udaru bila je porodica Marka Mitrovića, čiji je brat bio od početka rata u partizanima. U njegovoj kući zaklano je petoro ljudi.

Nisu svi četnici hteli da učestvuju u ovom pokolju, jedan od njih je pokušao da pobegne, ali to mu nije uspelo, ubijen je zbog neposlušnosti.

Grupa na čelu sa podnarednikom Dušanom Markovićem trebalo je da likvidira pet porodica u zaseoku Rašić. Kako se navodi ubijeno je desetoro članova porodice Stevana Pantića, nosioca albanske spomenice. U tom krvničkom zločinu, ubijen je i jednogodišnji Ljubomir.



Zatim je ova grupa posetila kuću Marka Radosavljevića, gde je masakrirano svih pet ukućana. U kući Dušana Đorića bilo je osam članova porodice. Dušanu su naredili da legne, i pucali mu u glavu, a zatim su povezali ostale ukućane i sve ih zaklali. Međutim, Dušan Đorić je preživeo, ali je ostao bez oka. Dušan Đorić je preživeo rat i svedočio na suđenju počiniocima, a bio je i svedok na suđenju generalu Mihailoviću.

Druga grupa četnika operisala je u zaseoku Piperija, pod vođstvom Vojislava Stojanovića, poznatog kao Voja Kopilan. Oni su likvidarili dve porodice, dok su u kući Radivoja Popovića poštedeli sve, osim njega.

Treća grupa četnika izvršila je zločini u zaseoku Crkveni kraj. Tamo su masakrirali Milivoja Đoinčevića i  njegove ukućane – ukupno njih troje, zatim ukućane udovice Zorke Đoinčević – takođe njih troje, dok je Zorka preživela sa teškim ubodnim ranama po telu i vratu. U napadu u Crkvenom kraju stradalo je i sedam članova porodice Milivoja Ilića. Ubijena je i Katarina Ilić, četvoromesečna beba.

Nakon svih ovih napada, četnici su opljačkali sve što je moglo da se natovari na kola i okupili se ponovo u zbornom mestu Jasenak.

Ove strašne pokolje preživele su tri osobe, Zorka Đoinčević, Dušan Đorić i osmogodišnja Darinka Ilić, a 68 je izgubilo živote.

Kako se navodi, zločin u Vraniću nije izvršen u tajnosti, već su četnici i narednih dana ostali u selu, a preživelima su strogo zabranili da govore šta se desilo.



Na suđenju generalu Draži juna 1946 godine, četnički vođa je negirao akciju u Vraniću.

Sudija je rekao da će dovesti čoveka koji će posvedočiti o masakru i doneti dokaz, kolevku kroz koju su četnici pucali, kao i svedoke sa ranama na glavi koji su preživeli. Draža je govorio da ništa ne zna o tome, a na pitanje da li je izdao naređenje za te operacije, Mihailović je rekao da je to bilo “vojničko naređenje”.

Evo i naređenja koje je komandantima izdao Draža Mihailović dva meseca pre pokolja u Vraniću:

“Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, Jovanoviću, Lazoviću, Kalabiću i drugima da najenergičnije sa juga na sever… čisteći usput sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka…”

U knjizi jednog od preživelih Dragoljuba Pantića “Noć kame”, autor je tada imao 12 godina, opisani su ovi stravični događaji.

– Bila je davno prevalila ponoć, kada su se sve tri grupe vratile u Jasenak. Sve do njihovog dolaska, Zeka je, sa svojim pratiocima, sedeo za dugim stolom u kući, svog vernog saradnika Toče Stančića. Služili su se pečenjem i rakijom i ćaskali o pokolju u Vraniću. Zeka je sa zanosom pričao kako budućnost pripada četnicima i kako Dražu nikakva sila ne može pobediti – navodi se u ovom delu.

Izvor

~~~
Prema Pravilniku foruma obavezno je ispod prenetog članka navesti izvor.
Avramova

Stenogram sa sudjenja Draži Mihailoviću.............

Britanci dokazuju da je suđenje Draži montirano

Suđenje đeneralu Dragoljubu - Draži Mihailoviću, komandantu Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, pred partizanskim sudom bilo je montirano, proizlazi iz britanskih dokumenata koji su dostavljeni Srbiji i koji će biti dokaz u postupku za rehabilitaciju.


http://www.republika.co.rs/556-557/13.html

Četnički pokret Draže Mihailovića u svetlu ruske nauke: Rehabilitacija je pozitivna
Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih godina dobijala iz Jugoslavije. Sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo Sovjetskog Saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima. U arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: "Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik"
Piše: Nikita Bondarev
Datum: 17/07/2016
4 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+Četnički pokret Draže Mihailovića u svetlu ruske nauke: Rehabilitacija je pozitivna
Kruševac 1941.




Ako pogledamo istoriju čitavog regiona, videćemo da je četnički pokret logičan nastavak nekadašnjih pokreta srpskih hajduka i junaka. Pa ipak je ovaj pokret u istorijskom smislu bio umnogome jedinstven. Na Balkanu je i inače uvek bila snažno izražena tradicija koja glasi otprilike ovako: čim zagusti - beži u šumu! I četnički pokret je u osnovi bio podstaknut upravo tom tradicijom. Četnici su, doduše, imali i ideološki orijentisane ljude, ali to su uglavnom bili oficiri koji su služili još u kraljevskoj vojsci - neko u Bosni, neko u generalnom štabu zajedno sa Dragoljubom Mihailovićem - i koji su ratovali u Prvom svetskom ratu ili u Balkanskim ratovima. Međutim, taj deo četnika "sa idejom" i istinskim ratnim iskustvom bio je krajnje disciplinovan i lojalan Dragoljubu Mihailoviću. Prema ocenama savremenih istoričara koji se bave četničkim pokretom, takvi ljudi su u najboljem slučaju činili četvrtinu pokreta. Ostale tri četvrtine četnika nisu bili regularni odredi, nego oni koji su blagovremeno "otišli u šumu" i zatim se formalno izjašnjavali kao četnici i formalno se potčinjavali Draži Mihailoviću, ali su to u suštini bili samostalni šumski odredi. Oni su se krili po šumama blizu svojih sela i nikome nisu polagali račune. Upravo oni su vršili većinu pogroma simpatizera komunista i upravo oni su, kasnije, za vreme socijalizma, najviše i dovođeni u vezu sa četničkim pokretom. Oni su ponekad dejstvovali i zajedno sa fašistima - Nemcima ili Bugarima. Sačuvane su fotografije na kojima neki naoružani ljudi, navodno četnici, piju rakiju sa ustašama. Međutim, uopšte se ne može sa sigurnošću reći ko su ti ljudi. Nije bilo nikakvih znakova prepoznavanja, niti ih je moglo biti. Jedno je sigurno: ni zvanični ni "nezvanični" četnici nisu dolazili u sukob sa Crvenom armijom. Crvenoarmejci su svuda dočekivani kao prijatelji i oslobodioci. U gradovima i selima su ih čekali natpisi: "Živeo generalisimus Staljin", "Živeo kralj Petar", "Živeo Draža Mihailović". Dobro je poznat slučaj oslobođenja Kruševca. Taj grad su oslobađali četnici zajedno sa Crvenom armijom. Sačuvane su i fotografije na kojima četnički vojvoda Dragutin Keserović i pukovnik Crvene armije Pronjin stoje zajedno na balkonu kruševačkog hotela "Pariz" i pozdravljaju vojnike - crvenoarmejce i četnike koji marširaju ispred njih.

Sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo Sovjetskog Saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima. U arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: "Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik." Titu i njegovim saradnicima pošlo je za rukom da konačno ubede Sovjetski Savez da četnici sarađuju sa fašistima tek kada su partizani po ulasku Crvene armije u zemlju uzurpirali ulogu posrednika u kontaktima sa sovjetskim vojnicima. Titovi sledbenici su učinili sve kako bi prikazali četnike u takvom svetlu, jer je u toku Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije vođen i unutrašnji, građanski rat.

Xby tom

Četnički pokret je bio veoma popularan u narodu, između ostalog i zbog toga što su četnici bez odlaganja počeli da pružaju otpor okupatoru, dok su komunisti čekali 22. jun, kada je Sovjetski Savez stupio u rat sa Hitlerovom Nemačkom. A i posle 22. juna, i sve do kraja 1941. godine, četnici i partizani su izvodili zajedničke borbene operacije. Oko Dragoljuba Mihailovića je bilo dosta ljudi levičarskih shvatanja. Takav je, na primer, bio Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije. Ili recimo, Dragiša Vasić, nacionalno orijentisani socijalista koji je bio oženjen sovjetskom državljankom i u više navrata je boravio u SSSR-u. O njemu se čak pisalo da je tobože bio major sovjetske obaveštajne službe, ali to nisu istorijski potvrđene činjenice. Takvi ljudi su mogli izgraditi "mostove prijateljstva" između četnika i partizana. Drugim rečima, postojali su svi uslovi da četnici i partizani postignu dogovor, ali ni jedni ni drugi nisu bili za to zainteresovani.

Dvosmislena formulacija koju je usvojio sud prilikom rehabilitacije Draže Mihailovića pokreće mnoga pitanja, i u srpskoj javnosti se dosta diskutovalo o tome. Međutim, sam fakat rehabilitacije je pozitivan. Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih godina dobijala iz Jugoslavije. Najvažnije je da se iz svesti čitavog društva izbriše stereotipna predstava po kojoj su četnici i ustaše jedno isto. Doduše, starija generacija balkanologa teško se može odreći takve teze. Treba, ipak, imati na umu da najveći broj simpatizera Rusije istovremeno gaji simpatije i prema četnicima. Prema tome, ako Rusija podržava rehabilitaciju Draže Mihailovića, time ona ugrađuje još jedan kamen u temelje rusko-srpskog prijateljstva.