Umetnici, vojskovodje, naucnici, ljubavnici...

Tomas Man




Zaljubljen u snimak pluca Klavdije Shosha

Jedan americki pesnik je rekao "Zivot je dobar,ali je knjizevnost bolja",
Ljubitelji ili ovisnici o literaturi ,drugo ime za svoje bice ili ogledalo,
postavljeno duboko sopstvenu dusu ,naci ce u bez sumnje najvecem
romanu dvadesetog veka ,Carobnom bregu.Autor je Tomas Man,
pisac koji je tvrdio da je u pisanju najteze postici lakocu i da je njegovo
delo za koje je dobio Nobelovu nagradu Budenbrokovi "dosadna
gradjanska tvorevina", ali je rec o propadanju - u tome i jeste ono
lietararno."

Ono sto ce zapanjiti svakoga jeste podatak da Man nikada nije
polozio ni veliku maturu, iako se smatra navecim stilistom nemackog
jezika, a bio je i pocasni doktor mnogih univerzita, No samo izbacivanje
iz skole,zapravo krije nesto drugo, ranu Manovu svest o tome da biti
pripadnik gomile ne znaci biti inteligentan,kao i da su vladajuce norme
cesto intelektualno kastrativne za mislece , a pogotovu stvaralacki
opredeljene ljude. Na stranu to sto vladajuci moral nema nikakve veze
sa visokim,istinskim moralom. Bio je volenter u jednom osiguranju
pa cemo se setiti i Kafke kao cinovnika,koji kaze o svojoj bolesti
"glava je govorila da vako vise ne moze i pluca su se odlucila da joj
pomognu". No Man je svoja pluca umnozio i podelio likovima
iz Carobnog brega koji su umirali,kasljucali,,pljubvali krv u batistane maramice
u otmenom Davosu odakle je Man pobegao.

Od pluca (organa od koga pate osetljivi i nezni) razbolela se i njegova
supruga Katja,Manu su takodje nasli klicu u plucima,ali je on pobegao
i blest se nije nikada razvila.Sam pocetak procesa na plucima ,zapravo
je bila pisceva zabeleska inicijalne ideje. Ovo nije jedinstven slucaj
u istoriji knjizevnosti,literatura voli paralele.Kish je u trenutku dok je
opisivao pocetak malignog procesa kod oca glavne junakinje
pripovetke Enciklopedija mrtvih zapravo sam poceo da poboljeva od
iste bolesti.Kasnije je rekao da se knjige kao Enciklopedija mrtvih
ne pisu nekaznjeno.

Ali Man nije bio slovenskog porekla i nije osecao potrebu da sebe kazni
zbog onoga sto pise,tako da je napisao Carobni breg,velicanstvenu
sagu o lepoti i bolesti, o kojoj podsvesno mnogo znamo svi, jer smo
svi smrtni,znaci da niko od nas nije zapravo do kraja zdrav,posto klicu
smrti nosi u sebi.

U Carobnom Bregu otvorio je i problem vremena ,pitanja koje moderna
fizika jos uvek nije resila ,iaoko literatura uporno ukazuje na tu
zarisnu tacku.(sjajnu razradu nalazimo i kod Mana i kod Dzojsa,i kod Prusta).

Oni koji Mana smatraju dosadnim piscem,zapravo ga nisu ni citali.
Man je,iako poznat,ipak pisac odabrane manjine onih za koje
literatura nije zabava nego sudbina i koji u sebi nose suptilnost
dovoljnu da zauvek zavoli sliku Hans Kastorpa,koji na srcu nosi
snimak pluca Klavdije Shosha. Ta slika kostura zavijenog u treperava,
nevidljiva,vlazna, pulsativna tkiva, zapravo je slika samog coveka
koji o patnji zna skoro sve, a o sebi skoro nista i tumara pokusavajuci
da nadje znak ili smisao, a nalazi samo ogledalo iza koga se krije
grohot gomile, praznina ili bozji osmeh.

Fridrih II

Pruski kralj Fridrih II rodjen je 24. januara 1712. i sa 28 godina stupio je na presto. Sa trideset godina nije postigao neki veći uspeh. Za njegovu zemlju i za celu Evropu najveće posledice imalo je pripajanje austrijske provincije Šlezije. To je mlada regentkinja Marija Terezija, naslednica kralja Karla VI morala protiv svoje volje da prihvati mirovnim ugovorom u Vroclavu i Berlinu 1742. godine, jer je Fridrih sa svojim trupama bez ikakvog upozorenja dva puta iznenadio Austrijance i potukao ih.

Tačnije rečeno, Fridrih nije sam postigao pobede u tim bitkama. Naprotiv, kod Molovica, 10. aprila 1742. kada je došlo do velikog okršaja sa Austrijancima, mladi pruski kralj, željan slave, potpuno je podbacio. Bitka je počela u podne i u prvom sudaru Fridrih je odbio neprijatelja. Četiri sata kasnije, Austrijanci su izveli izuzetno dobro organizovan napad konjicom, tako da je u pruskim redovima došlo do velike pometnje. Neke pruske trupe počele su da se povlače jer je Fridrih smatrao da je bitka izgubljena. Feldmaršal Šverin je pozvao kralja Fridriha da se povuče i sačuva život i Fridrih je sa malom pratnjom pobegao sa bojnog polja. Usput je pozvao i jednu komoru koja je, ostavljajući sve, počela da beži ne bi li spasla svoje živote i izbegla zarobljeništvo.

Ali, u medjuvremenu, na bojnom polju je došlo do odlučujućeg preokreta. Samo jedan sat posle napuštanja bojnog polja, feldmaršal Šverin poslao je kurira da obavesti kralja da postoji nada da se bitka uz Božiju pomoć dobije. Ali, Fridrih je bežao suviše brzo pa glasnik sledećih deset sati nije uspeo da pronadje glavnokomandujućeg kralja.

Bežeći, Fridrih umalo nije pao u austrijsko zarobljeništvo. To se dogodilo kod Opelna, koji su u medjuvremenu zauzeli Austrijanci. Kralj i njegova pratnja primetili su to kada su od straže tražili da ih propuste kroz kapiju u logor a odgovoreno im je pušćanom paljbom. Navrat-nanos krenuo je istim putem nazad, i dalje ubedjen da je sve izgubljeno. U Levenu su našli smeštaj u jednoj kući. Iscrpljeni i nervozni Fridrih, neprestano je ponavljao pijući kafu: "Gospode Bože, ovo je previše, ne kažnjavaj me tako strogo!". Tu ga je stigla i vest da je Šverin preokrenuo bitku u svoju korist i da je izvojevao sjajnu pobedu nad Austrijancima. Kralj se iste noći vratio na poprište bitke i u zoru se pridružio svojoj pobedničkoj vojsci.

Tri godine kasnije pisao je o toj bici: "Moje ponašanje je bilo prokleto loše..." i dalje je naveo par vojno-formacijskih grešaka ali, o svom bekstvu nije zapisao ni jednu reč. Na kraju je dodao: "Molvic je bio za mene škola, razmišljao sam mnogo o svojim greškama, da bih kasnije iz njih izvukao korisnu pouku." To je bilo tačno jer Fridrih posle toga ni u jednoj od svojih mnogobrojnih bitaka nije više gubio nerve.

Po povratku kući posle dvadesetomesečnog rata, odnosno prvog rata, jer će voditi mnoge duže i teže ratne pohode, Fridfrih je nastavio da živi kao i pre, nalazeći vremena da piše, da se bavi muzikom, da filozofira, da gradi (samo za godinu dana uradjen je nacrt i izgradjen dvorac San-Susi), da razmenjuje duga pisma sa Volterom, ali se u suštini ipak promenio. I sam je došao do tog zaključka. Iako je kao tridesetogodišnjak dostigao sa ponosom svoje vojne i političke uspehe, ipak je bio dovoljno inteligentan i samokritičan da sagleda svoju novu ulogu kao vrlo zagonetnu igru i spozna sve njene opasnosti. To se naročito vidi iz pisma koje je uputio svom prijatelju Jordanu, iz najboljih rajnsbergerskih dana, posle pobede kod Hotušica u Češkoj, maja 1742. godine:

"Tako je tvoj prijatelj u roku od trinaest meseci postao dva puta pobednik. Ko je pre par godina mogao da poveruje da će tvoj učenik u filozofiji, mladi Ciceron u retorici, Bejli u logici, imati jednog dana vojnu ulogu u svetu? Ko je mogao da pomisli da je sudbina jednog pesnika izabrala da obori evropski sistem i iz osnova izmeni političke proračune kraljeva. Sa nestrpljenjem očekujem vesti od tebe, ali piši mi o gradjevinama, nameštaju, igri. To me ispunjava i skreće mi misli sa mog posla koji je, ma kako bio važan, ipak težak i naporan. Čitam koliko god mogu, i uveravam te da pod svojim šatorom filozofiram popun Seneke možda i više..." On u svom pismu podvlači još jednom važnost svog zadatka i koliki mu teret predstavlja njegovo ispunjenje: "Častan zadatak koji pokreće točak dogadjaja pada mi vrlo teško... Često mislim na dane provedene u Remusbergu i moju dobrovoljnu posvećenost nauci i umetnosti, ali svaki posao ima svoje probleme. Tada sam doživljavao male radosti i male udarce sudbine, tada sam se osećao kao da plivam u mirnim vodama. Danas plovim po uzburkanom moru, jedan me talas uhzdigne do oblaka, sledeći me baci u ponor, a treći me popne do najvećih visina. Ova snažna kretanja u duši nisu za filozofe, hteo bih da kažem da je teško pod promenljivim udarcima sudbine ostati ravnodušan, i iz ljudskih srca isterati svaku osećajnost. Teško je biti hladan u sreći, a u suprotnim slučajevima nedodirljiv, lice može da se pretvara, ali u dubini srca udarci svakog uzdrmaju."

Fridrih završava pismo Jordanu sa željom "da uspesi ne razore u meni čovečnost i vrlinu, po čemu sam uvek bio poznat. Možda sebi laskam kad mislim da će me moji prijatelji uvek videti onakvog kakav sam uvek bio..."

Nekoliko meseci pre toga, Fridirih nije sa toliko hvale pisao Volteru o svojim uspesima na bojnom polju: "Umoran sam da bih mogao da odgovorim na Vaše prekrasne stihove, suviše sam promrzao. Hteli biste nešto da saznate o tome kako živim? Marširamo od sedam sati ujutro do četiri popodne. Tada ručam, a potom radim i primam dosadne posetioce. Potom slede neprijatne dužnosti... da urazumim teške ljude, da obuzdam usijane glave, rasteram lenjivce... da držim razbojnike u okvirima zakona, da saslušam brbljivce... Takav je moj posao, najradije bih ga ustupio nekom drugom, kada mi se ne bi tako često pojavljivao duh slave..."

Zaista, Fridrihova želja za slavom bitno je uticala na odluku da napadne Šleziju. Medjutim, nekoliko godina kasnije, kada su mu pobede već donele ime "Veliki", teret slave postaje mu mučan i težak.

"Umoran sam od ovog života, večnom Jevrejinu to manje teško pada nego meni..." pisao je tridesetsedmogodišnji kralj Volteru. Ali, Fridirih će još trideset i sedam godina biti kralj i stvoriće od svoje zemlje veliku silu u tadašnjoj Evropi.

DREISSIGER Gerhard Prause

Friedrich II ili kako ga u Nemackoj iz miloste zovu "Der alte Fritz"
jako je voleo pse i ceo je zivot proveo sa njima. Imao je vipete
(to su mali italijanski hrtovi).Sa njima je govorio francuski,a i
uopste se na dvoru govio samo francuski, psi su sedeli za stolom
i dinirali sa Volterom zajedno. Testamentom je odredio da bude
sahranjen u basti svog dvorca,pored svojih pasa.
Medjutim,posle njegove smrti ,protiv njegove izricite volje,
biva sahranjen u vojnoj crkvi u Potsdamu. Kada je poceo
WWII,njegovgi posmrtni ostaci se prenose u jedan dvorac blizu Stuttgarta,
jer se ocekivao vazdusni napad na Potsdam. Tako je cuveni
kralj sve do ujedinjenja Nemacke bio u grobnici pored Stuttgarta.
Posle ujedinjenja ,tadasnji kancelar Helmut Kol ipak organizuje
jedan svecani voz koji posmrtne ostatke vraca u San Susi i kralj
se sahranjuje pored svojih pasa

Cek bre Frayo...kako svi ovi idu zajedno...trebala si malo da razdvojis...ovde mozemo pisati i o Marku Vidojkovicu i Ceci...kao i o Fransisku Pizaru i Ernanu Kortesu.


Malo preimenujes temu i bude ok.

Akhenaton ::Cek bre Frayo...kako svi ovi idu zajedno...trebala si malo da razdvojis...ovde mozemo pisati i o Marku Vidojkovicu i Ceci...kao i o Fransisku Pizaru i Ernanu Kortesu.


Malo preimenujes temu i bude ok.

:toto:

Akhenaton ::Cek bre Frayo...kako svi ovi idu zajedno...trebala si malo da razdvojis...ovde mozemo pisati i o Marku Vidojkovicu i Ceci...kao i o Fransisku Pizaru i Ernanu Kortesu.
Malo preimenujes temu i bude ok.

Mislim da je dovoljno dodati tri tačkice ili "itd" što bi podrazumevalo da se može pisati i o Miodragu Petroviću Čkalji.

Fraya ::

Ovo nije jedinstven slucaj
u istoriji knjizevnosti,literatura voli paralele.Kish je u trenutku dok je
opisivao pocetak malignog procesa kod oca glavne junakinje
pripovetke Enciklopedija mrtvih zapravo sam poceo da poboljeva od
iste bolesti.Kasnije je rekao da se knjige kao Enciklopedija mrtvih
ne pisu nekaznjeno.

Danilo je imao strašan osećaj krivice u odnosu na Mirjanu, svoju suprugu. Pijan kao zver, poveravao se svakome ko je hteo da sluša.
"Ja je varam, ona pati, ja patim što ona pati".
"Pa zašto je varaš?" upecao bi se neko naivan.
"Varam je da bi patila, jer ona voli da pati, a ja volim da joj ispunjavam želje".

Kad je umro Đuro, Mirjanin otac, Kiš se grdno sneveselio. "Posvetio sam joj sve što sam napisao, ali nikad nisam pisao konkretno o njoj".
I tad je započelo dugo, mučno rađanje "Enciklopedije mrtvih". Verujem da je već bio bolestan u to vreme.

Uz dužno poštovanje prema nekim ukusima, izjavljujem da sam mišljenja da je Kiš naš najprecenjeniji književnik, uz Pavića... Toliku zanetost sobom i ubeđenost u sopstvenu veličinu nisu sebi dozvoljavali ni najveći pisci u istoriji... Pretencioznost nije bila srazmerna sposobnostima, i tek na retke momente dohvatao je ciljano...

Razni su ukusi.
Pavića uopšte ne smatram vrednim pažnje, Kiš je najveći, a o Pekiću mislim otprilike kao ti o Kišu. Pekić je naš najveći skriboman. Imao je i dobrih stvari, ali sve ono prenemaganje u dnevnicima, u 5 pijem čaj, u 6 negujem cveće, u 7 pišem. Ne može rasni pisac da piše po rasporedu, to dođe kad dođe i baš ga briga dal ti u to vreme neguješ cveće!

Tako nekako...
Pekić je bio pod ogromnim uticajem zapada, i njegov život u Londonu uveliko je uticao na njegovo delo. Uživo je bio mnogo interesantniji i upečatljiviji nego u svojim knjigama, barem meni. Pri tom, bio je potpuno otrovan mržnjom prema SFRJ, Brozu i njegovom režimu, pa je i to dosta oduzelo univerzalnijoj vrednosti njegovih knjiga...

Akhenaton ::Cek bre Frayo...kako svi ovi idu zajedno...trebala si malo da razdvojis...ovde mozemo pisati i o Marku Vidojkovicu i Ceci...kao i o Fransisku Pizaru i Ernanu Kortesu.


Malo preimenujes temu i bude ok.

Od kud sam bre znala da ce postane ovolko popularan
Aj,ce smislimo nesto da nekako podelimo po sekcijama :ventilator:

Ocekivala sam da ce Fristajlo nocas da napise nesto o najvecem vojskovodji
svih vremena (naroda i narodnosti na Balkanu).

Ali ima dana za megdana.

Fraya ::
Ocekivala sam da ce Fristajlo nocas da napise nesto o najvecem vojskovodji
svih vremena (naroda i narodnosti na Balkanu).

Misliš na cara Dušana?
Nije mi to neki prioritet, malo si se zeznula...

Fraya ::

najvecem vojskovodji
svih vremena (naroda i narodnosti na Balkanu).

Po meni je to zupan Nikola Altomanovic...sa 16 godina je vladao zemljom od Beograda do Dubrovnika,svima je bio neprijatelj i sve ih je pobedjivao...na kraju su se udruzili protiov njega i Tvrko i Knez Lazar i madjasrki kralj i opet bi ih pobedfio,da ga nije izdao njegov oficir,zapovednik Uzica...

Dva puta je gubio celokupnu vojsku i uvek izlazio kao pobednik...uvek u prvim borbenim redovima iako jos nije ni bio punoletan.

Posto je bio Nemanjic, jednim delom,uz malo vise diplomatije postigao bi daleko vise nego car Dusan.

Evo vam knjiga o njemu...

http://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-altomanovic.html

Otvorila sam na PDF film topik sa naslovom

Slavni reziseri, kultni filmovi pa izvolte

Dzems Dzojs

Dance macabre





Jednom se dogodilo , samo jednom u kinematografiji se dogodilo cudo:
po genijalnom knjizevnom delu,snimljen je ingeniozan film,poslednji
Dzon Hjustona- Mrtvi, koji je uradjen po istoimenoj Dzojsovoj pripoveci.
Na samom kraju filma Andjelika Hjuston, sa svojim monumentalnim
licem, kroz plac govori jednostavan tekst o mladom coveku koji ju
je voleo i umro je zbog nje: on je,vec bolestan, u mraznu decembarsku
noc dosao pod njen prozor da se s njom oprosti. U filmovima smo videli
okeane najjrazlicitijih suza, ali ove suze su se razlikovale od ostalih,
bile su prave. Dogodio se udeo cuda i truda i Hjustona i Dzojsa.
Filmom provejava gusta,lepljiva ,snezna ostrvska noc.

A u toj istoj Irskoj,poslednjoj zemlji koja gleda kako se dan gasi,
gde tmaste magle i ljubicaste tmine cesto moreplovcima zaklanjaju vidik,
rodjen je jedan od najvecih literata koje je covecanstvo ikada imalo:
Dzems Dzojs. Nije rodjen u Dablinu, ali ce Dablin biti za njega veciti
lavirint u kome se svi i sve sjedinjuje i duhovno i polno opste,zivi
i mrtvi, ogledalo koje kao savrsena camera obscura lovi i bogove
i demone sto lutaju izlokanim ulicama u kisna popodneva. Dzojs ce napustiti
Dablin, ali Dablin nece nikada njega. Kao africko sunce koje je grejalo
Karin Bliksen, kao Aleksandrija koja je Darela u snovima pohodila,
kada ju vec davno napustio, tako ce Dablin ostati ona zaokruzena
kota na mapi najjacih senzacija Dzojsovog zivota.Tvrdio je da Irsku
mrzi, ali je mrznja cesto ljubav okrenuta naopako.

Uliks je moderna verzija Odiseja, koja je i orgija i dance macabre
i delirijum tremens, sve ono sto je bio i Dzojsov zivot. Ovo delo,kao
i nekoliko najvecih knjiga ljudske istorije, korespondira i sa Bogom,
koji je udaljen od nas, ali i sa Bogom u nama, sa Biblijom,Talmudom
i Kabalom, dokazima da je Bog nekada bio na zemlji i da smo govorili
s njim.

Od Kamerne Muzike, pa sve do Fineganovog budjenja, Dzojs je pisao velicanstvenije, a kapije jezika, svesti i podsvesti,raskriljavao sve dublje.
A njegov,takozvani pravi zivot, bio je niz posrtaja. U Trstu je nameravao da
otvori trgovinu tvidom, dok ga je u Parizu malcice slava dodirnula..Zatim,umirao mu je brat, cerka je poludela, imao je dvanaest operacija na roznjaci, bio je gotovo slep, blestan, ali je i dalje citao, proucavao imena reka,lkalne dijalekte i posecivao koncerte..
Tek slepi cuju muziku.

Dzojs je ucinio ono sto treba da bude zadatak svakoga od nas,uprkos svemu,
stvorio je iznova sopstveni svet. Umro je u Cirihu,gde je bio sa zenom
i decom, skoro potpuno bez para. Malo je ljudi prisustvovalo njegovom
pogrebu, a nad grobom su izgovorena dva mrsava govora,jedan na
engleskom, drugi na nemackom. A sa strane, sama u crnom, stajala je
Nora Dzojs i slusala kako joj neko sapuce "Zivot tek pocinje".

Veliki je; ovih dana ponovo čitam "Uliksa", i otkrivam nove slojeve, koji su mi nekad promakli... Neobičnijeg pisca nisam čitao; zahtevan, komplikovan, a tako jasan i iskren, kad shvatiš metod kako ga čitati...
Ludi Irac.

Ja sam imala jednog poznanika koji je lud za Uliksom
i on mi je davao savete kako da ga cita, a prvi je savet
bio da kupim plan grada Dablina

Ah, da za one koji nisu citali njegova pisma upucena
njegovoj Nori,toplo preporucujem. Vrlo su erotska,
da ne kazem malo i pornografska. Lako se cita, a i tanka
knjizica.

Fraya ::Ja sam imala jednog poznanika koji je lud za Uliksom
i on mi je davao savete kako da ga cita, a prvi je savet
bio da kupim plan grada Dablina

Ma, da, ovaj prevod je sav u fusnotama... Mnogo je napornije, ali i jasnije, shvatljivije pratiti tok njegovih misli kod junaka...

Njega je jako tesko prevoditi. Lik koji ga je prevodio na nemacki,
radio je to 5 godina i to je onda proglaseno za najbolji prevod
koji je ikada uradjen na nemackom.

Ovaj "moj" Uliks mi rece da je ima dva prevoda na srpski, dnosno
da je prvi bio na hrvatskom.

Ja pravo da ti kazem radije citam na nemackom nego na srpskom (izuzev
Ruse jer su oni fanatsticno prevodjeni na srpski), ali kod nekih
novijih prevoda vidis da je nekako vestacki i da nije to, to.

Pa, ti bar znaš- za dobar prevod potrebno je izvanredno poznavanje oba jezika; u današnje vreme prosečnosti, retko ćeš se sresti sa takvim slučajem u Srbiji...

Ja sam na faksu imala profesora, zvao se Branimir Zivojinovic.
On je po drugi put preveo Fausta (njegov otac prvi put),
ali sam se onesvestila kada sam kasnije videla da prevodi
Bodlera,Celana, a i Sekspira. Nije dovoljno samo poznavanje
oba jezika. Mora covek da prepevava,a to je vec genijanost.

Imala sam kontakta sa filozofina ( u Srbiji) koji su jako pasivno
i oskudno znali nemacki,nisu se usudjivali da ga govore,
ali su prevodili Hegela i Kanta.
Njima to nije strano.

Tomas Man

Uspešan ali ipak pun sumnje

"OKRUŽUJE ME SJAJ. Ništa se ne može porediti sa mojom srećom. Oženjen sam, imam izuzetno lepu mladu ženu, pravu princezu, ako mi verujete. Njen otac je profesor na kraljevskom Univerzitetu a ona sama položila je maturu, ali zbog toga nije sa visine gledala na mene. Imamo dvoje dece..." Tako je pisao Tomas Man kada je imao trideset dve godine; bilo je to 1907. Dve godine ranije oženio se Katjom Pringshajm, kćerkom Alfreda Pringshajma, koji je bio profesor matematike na Univerzitetu u Minhenu. To je bila bogata porodica. Imali su kuću u Minhenu koja se smatrala kulturnim centrom grada.

Tridesetogodišnji Tomas Man gledao je pomalo ironično na uspeh svog prvog romana "Budenbrokovi - pad jedne porodice". Uspeh ga nije promenio, navode svi njegovi biografi još od 1907. On se nije sa tamnim naočarima zavlačio po anarhističkim kafanama, nije se vukao po jarkovima. "Volim da pojedem za doručak slatko pecivo, nosim isključivo lakovane čizme i volim da putujem. To je sve. Nisam se promenio, nisam se ni popravio i zašto bih? Mene vodi moj nagon da uvek nastavim da radim ono što sam uvek radio, da sanjam, da čitam debele knjige i iste takve da pišem.... Zar to nije normalna nagrada za moja lutanja?"

Do tada je Tomas Man objavio samo jedan roman "Budenprokovi" čije prvo izdanje 1901. godine nije doživelo uspeh. Do uspeha je došlo tek kada je izdavač Samuel Fier dvotomno izdanje priredio u jednu knjigu koja se prodavala po ceni od šest maraka.

U svojoj tridesetoj godini Tomas Man je smatran imućnim čovekom. Sa ženom i decom osećao se vrlo srećnim. Naravno da je bio srećan. Obuzimale su ga sumnje u sopstvene sposobnosti. On je mislio da će posle "Budenbrokova" da napiše isto tako veliki i dobar roman ali nije mu išlo tako lako. Posle pet godina poverio se svom prijatelju: "Seti se kada me budu rasprodavali da sam imao nedostižan uzor koji me je obeshrabrivao i koji će me jednoga dana dovesti do toga da prestanem da stvaram...." Taj njegov uzor bilo je delo velikog ruskog pripovedača Lava Tolstoja. Koliko ga je taj uzor sputavao vidi se i po tome što je njeov sledeći veliki roman "Čarobni breg" izašao tek posle dvadeset četiri godine. Za to vreme napisao je veliki broj novela i jedan manji roman "Kralejvsko visočanstvo".

"Prezentacije mi predsavljaju veliko zadovoljstvo", pisamo je Tomas Man koga su pozivala književna udruženja iz Minhena, Kenigštajna, Getingena, Berlina, Bazela, Hamburga i Libeka da čita odlomke iz "Budenbrokovih". Ali, bilo je kolega i kritičara koji ga nisu smatrali velikim piscem. Rajner Marija Rilke koji je bio recezent njegovog romana "Budenbrokovi", smatrao je da je drugi deo njegove novele "Smrt u Veneciji", izdat 1912. godine, "razvučen kao razliveno mastilo". Riharda Huh pisala je: "O Tomasu Manu se svuda govori da je najveći živi prozni pisac. Ja smatram da je njegovo zanatski dobro uradjeno delo u osnovi beznačajno...". Štefan Cvajg je opominjao da "Budenbrokovi" prete da "ugoje nemačku umetnost". Alfred Ker svrstavao je Tomasa Mana u "modelara romana srednje kslase" što je tridesetogodišnjeg pisca jako pogodilo. Medju njih spada i njegov brat Hajnrih, koji je u to vreme bio kreativniji, politički kritičniji i uživao je veći ugled. On se ironično distancirao od dela mladjeg brata: "Pošto prodate dve debele knjige Udruženja trgovaca, možete stići do umetnosti."

Ali, "Budenbrokovi" su se sve više prodavali i sve više popravljali finansijski položaj pisca, tako da se s pravom može reći da je Tomas Man u svojim tridesetim godinama vrlo dobro živeo. Porodica se povećavala, pored Erike i Klausa došli su na svet Golo i Monika a kasnije, kada je Man imao četrdeset godina rodili su se Elizabeta i Mihael.

Već kao tridesetogodišnjak gradio je dve kuće, kuću za odmor u Bad Telcu i veliku vilu u MInhenu. Mnogo kasnije Katja je pričala o finansijskim problemima u vreme gradjenja kuća: "Moj muž nikada nije tražio avans od svojih izdavača. On je govorio da ga to opterećuje i nije to želeo. Zbog problema oko kuće za odmor, neko vreme se ustručavao, ali je ipak morao da od izdavača Sami Fiera traži nešto novca unapred. Rekao mi je da se odlučio da traži od Fiera novac i da mu je napisao jedno poduže pismo u kome je objašnjavao da smo na kući imali više troškova nego što smo predvideli, ali da će uskoro izaći iz štampe "Kraljevo visočanstvo" i da on (mislio je na Fiera) pregovara sa nekim izdavačima iz inostranstva i da se nada dobrim prihodima. Sve u svemu, bilo bi mu veoma drago ako bi Fier mogao da mu ispalti unapred tri hiljade maraka. Izdavač mu je odmah odgovorio da se slaže i dodao da se radi verovatno o pogrešno navedenoj sumi i da mu šalje trideset hiljada maraka. Nije mogao da zamisli da autor sa takvim ugledom piše tako dugo pismo pravdajući se i izvinjavajući zbog sume od tri hiljade maraka.

DREISSIGER Gerhard Prause