Kako preziveti veliku tugu?

Avramova ::

RINGE ::Tuga je osecaj nemoci.

Molja rođaka je u jednom trenu izgubila oba deteta, dve kćerke, 17 i 19 godina. Šta se moglo pomisliti nego da će se ubiti, pasti u tešku depresiju i sl.

Ovo je bas redak slucaj. Ja sam ovde upoznala zenu, Australku. Dolazila je da pomaze, nekoliko sati nedeljno oko odrzavanja cistoce. Nista tesko. Tek da joj prodje vreme i da ima sa kim da razgovara. Pricala nam je da je imala saobracajnu nesrecu. Da je izgubila muza i cerku. I sama ostala sa teskim posledicama. Pitala sam, kako si to prezivela, kako se osecas. Odgovorila je da u takvim slucajevima mogu da se donesu samo dve odluke: ziveti ili ne. Ona je odlucila da zivi. Pocela je da se bavi spasavanjem malih Australijskih zivotinjica i ptica koje su ostale 'sirocad'. Pricala je o bebi papagaju koga je morala hraniti svaka 3 sata. Inace ne bi preziveo. Kada je odrastao, zadrzala ga je da bude kod nje u kuci. Posto te ptice mogu da nauce neke reci, jednog dana je poceo da je zove MAMA! Ona je plakala od srece. U tome je nasla izlaz i spas za svoju tugu.

Mi svi znamo da nas zivot i zivot nama dragih nije u nasim rukama. Da svako ima svoju sudbinu, svoj cas. Normalno je da roditelji odu pre dece. Na zalost, desava ponekad, da tako ne bude. Sve zavisi koliko je ko mentalno jak i realan. Neko ne zeli vise da zivi. Ne moze. Neko moze. Svako drugacije reaguje. Ja bih volela da sam kao ta zena o kojoj si pisala. Koja se izborila posle najvece tragedije da zivi normalno, da ostane normalna.

У јеботе. Ја кад овако нешто чујем- смрт детета, не могу ни да замислим да човек после тога може да се среди. Још је жена остала без оба детета.
Мада увек остане само оно примарно,питање пуког опстанка - или хоћеш или нећеш. Ваљда тек мноого касније, милиметарским покретима предпостављам човек иде даље,буквално измили из мртвих.

inspy :: Ваљда тек мноого касније, милиметарским покретима предпостављам човек иде даље,буквално измили из мртвих.

Baš tako.

Nije to bilo baš lako prebroditi i doći do stepena u kome je sada. Ko zna šta se sve zbivalo u njenoj glavi, zato je godinama i posećivala neuropsihijatra nakon čega je i odlučila da nastavi život.

Još samo jedan podatak o slučaju: Kćerke su poginule u automobilu kojim je upravljao njihov otac. Suvozač je bio očev brat. Između devojaka, na zadnjem sedištu, sedela je bratovljeva kćerka. Žurili su jer je u to vreme važilo pravilo par-nepar.

Bila je zima, susnežica na putu. Kada se sudar dogodio, javili su majci da su na licu mesta poginule dve devojke (prelom kičme), treća je teško povređena i van životne opasnosti, vozač (otac) lakše povređen, suvozač (stric poginulih devojaka) nešto više povreda.

Kada smo čuli šta se dogodilo, žena je podignute glave u očaju rekla: valjda mi je jedna ostala. Ne, nije joj ostalo ništa. Čini mi se da je odnos prema suprugu postao drugačiji i to je ostalo u njoj, ipak je on bio vozač, iako ne i kriv za udes.

Nešto najgluplje što sam ikad čuo je to da vrijeme liječi sve naše traume, tugu i bol. Ne liječi vrijeme ništa! Liječimo sami sebe tako da nađemo unutarnju snagu da prebrodimo određene traume. A kod određenih trauma određeni nivo tuge zauvijek ostaje, kao na primjer u slučajevima smrti bliskih osoba.

Vreme jedino pomaze da se nivo zalosti spusti na nivo izdzljivosti. Sinoc sam gledala TV seriju HEARTBEAT kada je stari pas Alfred umro. Plakala sam kao da je to stvarno. Sve sam podnela lakse /smrt oca i majke i drugih dragih osoba/ ali smrt nasih macaka nikako nismo preboleli. Pas nam je star 16 godina. Svaki dan mozemo ocekivati da umre i to nas vec cini zalosnima. Sta ce biti kada se to stvarno desi znam. Plakacemo danima. Zivotinje su tako nevine i pune ljubavi prema ljudima tako da je njihova smrt nesto najteze sto nas moze snaci. Naravno, ne ubrajam u to samo gubitak deteta. To je najgore.

Covek moze svasta da prezivi, ali ne i uvek da ostane na nogama.

Goran81 ::Nešto najgluplje što sam ikad čuo je to da vrijeme liječi sve naše traume, tugu i bol. Ne liječi vrijeme ništa! Liječimo sami sebe tako da nađemo unutarnju snagu da prebrodimo određene traume. A kod određenih trauma određeni nivo tuge zauvijek ostaje, kao na primjer u slučajevima smrti bliskih osoba.

Tačno, od reči do reči. Izgubila sam MNOGO dragih ljudi, počev od oca, preko najboljeg prijatelja do čoveka sa kojim sam želela da podelim ostatak života.

Od 1993. do danas samo gubim. Drugarica mi umire od raka.

Bol ostaje zauvek. Svi ovi gubici ostavili su u meni dubok, predubok trag. Ne znam kako uopšte opstajem, kako živim..verovatno imam snagu za koju ni ne znam da imam.

TUGA ZA IZGUBLJENIM OSTAJE ,VRIJEME SAMO POMAZE DA SE LAKSE PODNESE..

Dvoumio sam se da li da i ja ovdje nesto upisem .
...ajd da i ja malo mudrujem ''na temu'' ( volim mudrovanje  , ko uostalim prilican broj ljudi )
Odma da kazem , tugu  ne volim , bjezim od nje ko Djavo od krsta .
Mozda se nekom cini glupo kad kazem tako , ali i nije bas..posto pouzdano znam , da ima ljudi koji je na neki bolestan nacin, vole..I tek kad su tuzni , onda su tek ''svoj , na svome . Pa stalno traze razlog da budu u svom ''omiljenom ambijentu'' - tugi .
Grjeh na moju dusu , ali sam to , ne jednom, primjecivao
Po meni je tuga jedna od osnovnih aplikacija,  koja nam je instalirana u nasim ofisima , koja se pokrece  kada nam se tuzne stvari desavaju ( tuga-tuzne)..od krupnijih razloga kao sto je gubitak nekog ko nam je blizak , drag i bitan .. pad srpske Krajine , privremeni gubitak Kosova i Metohije , raskid sa osobom koju smo voljeli..itd, itd...kroz zivot se nabere toga puno.....pa do sitnijih ili skroz sitnih.
Evo npr i jedan sitan (mada imam i par krupnijih, jba) ...ja sam sad tuzan   jer nemam ''ni bobe , a jos dva dana do plate( uh , kako ne volim kad sam ''istapiran'')
E sad,  u tim aplikacijama na nasim ofisima ima i drugih osjecaja , koje takodje pokrecemo , makar s vremena , na vrjeme .

Neki ljudi su prezivljavali Ausvic , u kojima su bili zatoceni sa kompletnim porodicama ..ocevima , majkama ,bracom,  setrama , djecom, djedovima , babama...ostajali sami..Pa opet dozivljavali duboku starost  . Dok neko gore u komentaru, crkaje za starim sesnaestogodisnjim  psom Alfredom ... mnogi prezivjeli Jevreji su poslije WW2 , pored sve tuge koja ih je snasla  opet zapoceli novu klicu radosti .
Zahvaljujuci tome  Jevreji i danas postoje , jaci neg ikad .
Da je nisu zapoceli  , svi bi pocrkali .

Džudi ::

Goran81 ::Nešto najgluplje što sam ikad čuo je to da vrijeme liječi sve naše traume, tugu i bol. Ne liječi vrijeme ništa! Liječimo sami sebe tako da nađemo unutarnju snagu da prebrodimo određene traume. A kod određenih trauma određeni nivo tuge zauvijek ostaje, kao na primjer u slučajevima smrti bliskih osoba.

Tačno, od reči do reči. Izgubila sam MNOGO dragih ljudi, počev od oca, preko najboljeg prijatelja do čoveka sa kojim sam želela da podelim ostatak života.

Od 1993. do danas samo gubim. Drugarica mi umire od raka.

Bol ostaje zauvek. Svi ovi gubici ostavili su u meni dubok, predubok trag. Ne znam kako uopšte opstajem, kako živim..verovatno imam snagu za koju ni ne znam da imam.

Svi dozivimo smrt roditelja .
Znaci , to je tuga koga svakog covjeka sleduje .
Osim naravno , ako umremo prije njih . Sto je , ipak , tuznija varijanta.
Kako starimo , sve vise nasih prijatelja i poznanika umire .
Takvih gubitaka cemo malo dozivjeti samo u jednom slucaju , ako mi mladi umremo .

Evo jedan lijep primjer , npr , godisnjice matura..
Matura ... pa pet godina od mature .. pa 10 ,  15 , 20, 25 , 30 ( e tu vec podje lagano osipanje)..35, 40, 50 ( nema 50% razreda)..
U 60 god od mature , ostane njih par , ali zaborave doci na proslavu
..i dalje nema ..
Srecom , bez obzira na to , skole i dalje rade .

Čovek je u suštini jedna velika životinja, i verovali ili ne, preživi sve ...
Ono što ostane su rane, e sa njima je zajeb. Ostaju tu celog života, samo vremenom nađemo oslonac u nečemu da bi ih lakše podneli ...  Oslonac je za svakoga od nas različit – za nekoga je to porodica, za nekoga vera, za nekoga umetnost, za nekoga uverenje da će ga pobeda nad teškom situacijom još više ojačati ... Sve od toga je okej, samo nikako ne potiskivati tugu  ...
Tuga je normalno stanje i nije bolest da bi je lečili ...
Normalno je da osećamo i sreću i tugu, u suprotnom, život ne bi imao smisla.

Lijepi receno, Sky .

Čašu meda jošt' niko ne popi, što je časom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju
Njegos


Od previse slatkog , dobija se secer .
PatakPrvi


He, sjetih se vica..
Igrali vampir i Drakula pokera , u leseve ...
Drakulu bas napala karta , i odnese sve leseve vampiru .

Nemam vise...kaze vampir Drakuli

A ona trojica , u ormaru ? pita Drakula .. poigraj u njih..

A ne...to su secerasi .. ... njih cuvam za slatko

@Sky
Neko će oslonac pronaći u svemu što si pobrojala i to je dobro.

Tuga kao i sreća ne mogu večno trajati istim intenzitetom. Životne okolnosti mnogo utiču kako ćemo prihvatiti osećanje tuge, koliko će nam biti potrebno vremena da se saživimo sa činjenicom koja je uzrok, i to je prirodno.

Upravo to ...

A  sa svime se saživiš, pre ili kasije, jednostavno to je tako, život neumitno ide dalje.

Moja baka je sahranila troje dece.
Prvo je poginulo od bombardovanja u kolevci, drugo u 8. godini pred njenim očima je kamion krenuo unazad i pregazio  ga, a baka je za to vreme bila u dvorištu jer ga je ispratila u školu koja se nalazi tik preko puta kuće. Treće dete je sahranila u već poznim godinama. Da pomenem i da je ostala udovica sa nepunih 37 godina. Kad su joj se dešavale te nesreće, jako je patila, međutim, bila je borac i uvek bi se nekako trgnula i nastavila dalje. Doživela je jako duboku starost, 87 godina. Celog života se borila za svoju decu, a osmeh i šala je nešto po čemu je svi pamte. Jednostavno, sam život je terao da mora napred. Kad god bi procvetao jorgovan,već kao stara žena,  setila bi se svoje dece koje više nema i sa uzdahom rekla: "Vodite me na groblje, tamo  sam ostavila sve što najviše volim"... To je nekako uvek sačuvala u svom srcu samo za sebe, tu tugu ....

Druga baka je imala 12-toro, tj rodila sve ukupno 12-toro dece. Ostala su živa, tj ostala  da odrastu samo  četvoro dece. Od tih četvoro preostalih, jedan je umro u svojim tridesetim godinama, još za njenog života. Ona nije živela dugo, umrla je odmah posle njega.
Njen muž, tj moj deda, za života sahranjuje još jednog sina (mog oca). Deda je živeo 92 godine u savršenom zdravlju, mentalnom i fizičkom. Isto je nosio tugu samo za sebe, a inače bio jako duhovit i pričljiv , druželjubiv čovek. Život ga gonio da mora napred.

PatakPrvi ::
Matura ... pa pet godina od mature .. pa 10 ,  15 , 20, 25 , 30 ( e tu vec podje lagano osipanje)..35, 40, 50 ( nema 50% razreda)..
U 60 god od mature , ostane njih par , ali zaborave doci na proslavu
..i dalje nema ..
Srecom , bez obzira na to , skole i dalje rade .

Malo ću otići u off jer me je inspirisao tvoj post kada pišeš .."i dalje nema". A ja ti kažem da dalje ima. Evo primera: gospođa O.Š. (sada već pokojna), u 92. godini ode na sahranu drugu iz osnovne škole.   Naravno, nije joj palo na pamet da će ikoga sresti od ispisnika ali se prevarila jer je na sahrani bio njihov takođe drug iz osnovne. Od tog dana njih dvoje su počeli da se zabavljaju.  Ovo je živa istina, pitaj moju sestru. Upokojila se u Gospodu kada je napunila 93 godine. Do tada je bila zdrava i prava, do poslednjeg dana doterana sa sve salonkama u stanu i da ne pričam dalje. 

Kad su je pitali zbog čega se češće ne čuje i ne viđa sa rođenom sestrom koja je u 102. godini boravila u luksuznom staračkom domu (Fr. Pariz), Mme. O.Š. je odgovorila kako je zvala sestru na šta joj je sestra Mme Šarlota rekla da je ne prekida kada igra preferans. Umrla je u 103. 

Kraj offa.

PatakPrvi ::Srecom , bez obzira na to , skole i dalje rade .

"Panta rei"

Kada se shvati da se najbolje životne lekcije uče  iz najgorih situacija i najvećih grešaka.Velika tuga uvek otvara vrata depresiji.Najbolji lek za depresiju je da sačekate da prođe i nastavite dalje!

Miško ::Najbolji lek za depresiju je da sačekate da prođe i nastavite dalje!

S ovim bih se složila ali nisam sigurna da svi znaju čekati.