Владика Николај Велимировић

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

ЉУБИТЕ ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ!


Говорено почетницима у љубави.

Ништа толико не противстаје љубави колико грех,
како љубави к Богу, тако и љубави к ближњем.
Твој пријатељ отима, а ти га не изобличаваш? Бојиш се гњева?
Зар се бојиш гњева, иако га праведно изобличаваш?
Изобличи га дакле, и искажи своје негодовање из љубави према Христу,
из љубави према њему самом; заустави га, ако cpљa у пропаст.
У гостовању, и лепим речима, и ласкањима, није никакво особито дело љубави.
Ј. Златоуст
(Беседе на посл. Ефесц. IX, XVIII)


Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио, а Бог вечито ћутао?

Могу
ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не узме под своју заштиту?
Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде крио? Могу ли Га
ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према патњама њиховим?

Не;
ништа од свега тога ја не могу. Моје речи немају крила, да би могле
уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи имају огња, да би
загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи нису ништа,
ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог својим
моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој
рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће
моћи чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек,
који је глув према рици океана?

Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може да га види у природи и животу?

Како ће једва чујне речи људске убедити некога, кога громови нису у стању убедити?

Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је оставио огањ иза себе?

Не
ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура и громова. Не напушта
Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи на престо. Не
зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје добре
воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног
смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја
тражим дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас,
убожјака, потпору Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с
предлогом, с молбом, заиста с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и
своје ствари у Бога, једино у Бога. Није то ради Бога но ради нас. И
понављам: није то ради Бога но ради нас самих. Јер Бог ће бити
подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће бити светао, ма
колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела земља
кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема
те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци
сунчани буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду
место живих миловали само гробове мртвих.

Боже, вечито светли и
вечито велики, буди потпора нама као што си потпора толиким Сунцима у
простору! И Сунца би се угасила без Твога погледа и претворила на мах у
закисла, мрачна ватришта, - како ми да светлимо без Тебе?

Како
ћемо ми, брaћo моћи љубити своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми
нисмо учинили ни први корак на том путу. Ми нисмо још научили да љубимо
ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо још научили да љубимо ни сами
себе. Како ћемо љубити своје непријатеље? Христове речи о љубави према
непријатељима, ево, још лете по свету од уста до уста, но још никако не
могу да нађу пута од уста до срца.

Ми не љубимо своје
непријатеље. Зар то није очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне
који нас љубе, и позајмљујемо само онима који нам могу вратити, и чинимо
добра само онима који нам се могу двоструко одужити.

Ми љубимо
себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје ближње, своје најближње, у
буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше љубави. Наше срце
лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем срцу.

Ми
мислило само, да љубимо себе и пријатеље своје. Ми се и у томе варамо;
јер ми себичност називамо љубављу према себи, и љубакање љубављу према
својим пријатељима. У самој ствари ми не љубимо ни себе ни своје
пријатеље, исто онако као ни своје непријатеље. Јер у ономе што ми
љубављу називамо нема најбољих елемената љубави. А најбољи су елементи
љубави: познање, поштовање и жртвовање. У нашој љубави према себи нема
ни познања, ни поштовања, ни жртвовања. У нашој љубави према пријатељима
нашим такође нема тога трога. Наша љубав састоји се само из својих
нижих елемената. Наша љубав према себи и својима ништа друго није до
појачана и покварена у исто време инстинктивна љубав животињска. А оно
што љубав људску чини узвишенијом и светлијом од љубави питоме и дивље
живине, то је познање, поштовање и жртвовање.

Познање себе и
пријатеља својих први је елеменат узвишене и светле божанске љубави.
Човек, који је о себи много мислио и себе много кушао, може доћи до
познања себе. Но треба бити врло опрезан у том испитивању себе. Од
најмање погрешке у самопознању може доћи лажан закључак, а од лажног
закључка и лажна љубав према себи. Треба се навићи рашчлањавати,
анализирати. Јер од правилне анализе себе, човек ће доћи и до правилне
синтезе. Свака неправилност у процени себе, свети се више него на
квадрат. Шта помаже цео дан правилног и опрезног хода по Алпима, ако се
предвече учини само један омашан корак над провалијом? Најважнија
питања, на која један млад човек мора правилно одговорити, да би себе
познао, те да би му цео будући живот био правилан и здрав, јесу:

- Ко сам ја?

- Колики сам ја?

- За шта сам ја?

Сваки човек не може се посветити философији. Но једно зрно философије потребно је сваком животу људском као со јелу.

Схвати
ли човек своје биће као један производ случајно заталасане материје,
као бесвесну и бесциљну игру елемената, он ће имати најнижи појам о себи
и о своме назначењу. А од величине појма о себи зависи и величина
идеала једнога човека, величина мисли и осећања и делања његовог. Схвати
ли пак човек своје биће као резултат и наставак једне уметничке
целисходности и творачке мудрости општевасионске, он ће тад имати о себи
највиши појам, подређен једино појму Бога.

Друто питање намеће се сваком човеку:

Колики
сам ја? Једно клупче желатинске љигавости и слабости излази на Сунце
под именом човек. Сама немоћ, сама слабост, сузе, и сањивост! Туђом
помоћи то се клупче одвија, на туђим рукама диже се ка Сунцу. Без своје
заслуге оно дели хлеб с осталим светом, без своје жеље оно постаје
учасник животне драме и животне плате. Још малено, то клупче упија
својом душом као сунђером сав свет около себе на два очна прозорчића. Но
душа је његова тако малена, да му све појаве изгледају бескрајно
велике. Детету се родитељ његов и сви одрасли људи чине као титани, као
богови. Кад се дигне до просечне висине свих људи човек онда мења свој
појам о величини. Он не тежи више за величином ма кога одраслог човека
но за величином само извесног броја великих људи, који му се чине у
историји као Сунца међу звездама. И сравњујући себе са великим људима и
са својим идеалом величине, он себе пита једнога дана неизоставно:
Колики сам ја? И ту је одмах опасност, да се не превари, да не учини
омашан корак над провалијом. Оцени ли правилно своју величину, онда је
пронашао и себе и пут, којим треба да иде. А не оцени ли?

Већина
људи не оцени правилно своју величину, те живи у оптичкој обмани. Већина
види себе у много већим размерама него што је. Живећи у једној обмани
такви људи чине све, да и друге обману. Не испадне ли им то за руком, - а
то никад не испада за руком - они се осећају несрећним витезовима, који
су се јавили не у свом времену и не у свом друштву. Као да је потребно
да сви људи буду велики и генијални! Као да Богу за његову историјску
драму нису потребни исто тако и мали људи! Као да би свет могао
постојати без говедара и ковача и чистача улице!

Бог је и поделио
људима неједнаку меру даровитости, да би због те неједнакости било
сталног кретања у људском животу. Нико није крив што није дошао у свет
са већим даром. Но крив ће бити и љуто кажњен онај ко не види свој дар у
његовој правој мери, и ко се не потруди да с тим што му је дато оправда
свој опстанак и изврши своју мисију.

И треће питање: За шта сам
ја? То је питање о познању своје мисије у овоме свету. Сваки човек
долази у овај свет с нарочитом мисијом. Како многи не верују у ово! Сви
смо ми Божији посланици и посленици. Сви! Ковачки посао је једна
нарочита, богодуховена мисија, као и дрводељски, и књижевнички и
државнички. Без ковачког посла не би било културе, ни египатске, ни
европске, нити икакве. Народна машта доделила је једном од олимпијских
богова ковачки посао. Није, дакле, небу угодно само краљевање и
саветниковање, но и ковање гвожђа, и стругање дасака, и плетење асура.
На страшном суду неће Бог рећи: Седи ти што си носио круну мени с десне,
а ти што си држао чекић мени с леве стране, но даваће првенство и
награду према боље схваћеној и извршеној мисији на земљи.

На
жалост много је међу нама оних који целог свог века не сазнаду своју
мисију. Много је малоумних, који опет осећају призив за све мисије.
Много је гордих, који не радећи ниједан посао критикују све послове.
Многе трпи Бог једино из милосрђа, спремајући и шаљући друге посланике и
посленике за исту мисију, која је онима била намењена и на њима
пропала. Много је напућених и у себе заљубљених, који једва чекају да им
се постави питање: За шта си ти? - да би могли гласно рећи: За све!
Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта
су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који
себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе.
Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве
лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали
државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према
својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали
себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи
на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је
љубав према себи лаж.

А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и
своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је
љубав према непријатељима два пут већа лаж.

Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави.

Човек
треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може
човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за
поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао,
шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању.

Имао
неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се
ја борити с тим проклетим трњем? - рече домаћин и омрзе своју њиву. С
досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не
звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још
већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и
срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све
остале, због сребра које беше у њој.

Тако и један човек може
изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда
љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може
хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна
да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за
љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи,
није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе.

Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност.

Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима!

У
већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на
познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну.

Саслушајте
ово писмо, које ће вам послужити као најбољи доказ овога што ја
говорим, и као највернија илустрација лажне пријатељске љубави. Писмо
ово, које сам добио пре два дана, гласи:

- "Желео сам доћи к
Вама, да Вам се лично исповедим и тражим Ваш благослов за решење пред
којим стојим. За благослов! Опростите ми цинизам, који је испунио моју
душу од дна до врха. Ја стојим пред самоубиством. Зато не треба
благослов ни разрешење, јел'те? Уосталом мени је цео свет дао разрешење
на то - одвратношћу, коју је улио у мене према свима и свему. Мени су
сви људи одвратни, одвратни до смрти, и ја ево сад дишем слободније, од
како сам се тврдо решио да умрем и бар код смрти нађем заштите и мира од
најодвратнијих ми створења на земљи - од људи. Чудићете се, знам, јер
ово што пишем стоји у потпуној контрадикцији према ономе што сам Вам
лично говорио. Ја сам Вам говорио, да имам пријатеља, које ценим и
волим. Говорио сам Вам зло о другим људима, но о пријатељима ништа сем
похвале. Све је била лаж, сад Вам смем истину рећи. И онда кад сам Вам
похвале за похвалама о својим пријатељима низао, ја сам их презирао, као
што их и сад презирем, и као што цео свет презирем.

- На рачуну
је било засновано цело наше пријатељство. Тај рачун је био чисто
материјални, новчани, без ичега моралнога и духовнога. Ми смо имали као
неки клуб. Није могао проћи дан, а да се не састанемо. Ево већ 12
година! Но никад, ниједног дана - то је оно што хоћу да Вам исповедим -
ни о чему се другом није говорило међу нама до о новцу, интригама, и
узајамним гадним услугама у јавности и иза јавности. Ми нисмо презали од
средстава, нико од нас није хтео знати за морал и милосрђе. Таквим
радом ми смо стекли богатство, дошли до положаја и задобили један
реноме, који смо сваки дан вешто подржавали пискарањем по новинама и
узајамним хвалисањем по журовима. Неки су од нас чиновници државни: они
су брзо добијали класу за класом; неки су трговци: они су добијали
лиферацију за лиферацијом. Неку су народни посланици: они су добијали
шта су хтели. Ухватили смо били везе свуда: са министарствима, са
новинарима, са војском, са банкама, са франмасонима. Увече смо се, с
планом разилазили по разним кафанама, да би чули шта се о нама говори, и
да би један о другом проговорили што год похвално. Слали смо и своје
жене по кућама и забавама с нарочитим задатком, да шпијунирају цео свет и
да нас хвале, причајући о нашој запостављености и нашем патриотизму.
Кад је избио рат ми смо највише лармали, но нико од нас није отишао тамо
где се могло погинути. После рата нашли смо се опет, сви здравији и
богатији него што смо пре били. И цео свет нас још увек сматра за
патриотичне и честите људе. Ми смо дотле отишли на овоме лажном путу, да
је повратак за нас сасвим немогућ. Моји пријатељи утолико су ми
постајали одвратнији уколико су бивали готовији да ме помогну у мојим
прљавим амбицијама и тежњама. Сваки је од нас надметао се са осталима у
вештини интригирања и лажи. За нас је постало немогуће говорити о ма
каквој идеалнијој ствари, о ма чему душевном, хуманом, општечовечанском.
Само рачун, и рачун! Никад о Богу, нити о души, нити о помоћи ближњим!
Никад у цркву! Уосталом нико од нас не верује у Бога. Некад сам веровао и
у Бога и у душу. Сад не. Сад кад стојим пред самоубиством ја не верујем
у Њега. Ах, сви су људи гадни, но од мојих пријатеља нема ништа
гадније! И црви, који по ђубрету гмижу, нису ми тако несносни као моји
пријатељи. Они су сасвим дотукли моју душу у замену за то, што сам ја
њима помагао да и они своју дотуку. Хтео бих да одем још на један
састанак. Зову ме непрестано. Пало им у очи моје одсуство. "Болестан
сам" - слагао сам их. Хтео бих да одем да им кажем истину у очи пре него
што умрем. Не знам, да ли да то учиним. Колебам се. Пљунуо бих их,
згазио бих их! Учинили су ме ситим и богатим, но увели су ме у један
пакао лажи, саме лажи, да не могу да дишем. Имам трбух велики, но немам
душе. И моја жена и деца - сви су затровани као и ја. Све је изгубљено.
Ја сам свој живот прокоцкао. Ако заиста нађем нешто после смрти, што Ви
зовете Богом, и ако ми се буде судило, рећи ћу истину: најео сам се,
напио сам се, накрао сам се, и налагао сам се. То је сав мој живот.
Осећам неодољиву потребу, да и пре смрти некоме кажем истину. Мислио сам
да то кажем њима, подлацима. Али колебам се. Тешко да би имао куражи.
Изабрао сам Вас. Па и Вама, ето, само овако, написмено. Ако можете
одвраћајте друге од оваквог живота. А мене презрите и заборавите."

Ништа
вам речитије од овога писма не може казати шта значи љубав без
поштовања. Боље је да човек живи без пријатеља него с пријатељима, које
не може поштовати. Живљење с пријатељима, које човек не поштује, то је
клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за
руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство
без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршује
друкчије до вратоломством и пропашћу.

Трећи елемент узвишене и
светле љубави јесте жртвовање. Љубав је олтар на коме се увек мора
вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем
његовим гори жртва, те да се оно види у светлости. Права љубав,
божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја
љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због
његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији,
моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати
истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету,
жртвује јој памет; и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли
новац жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и
ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац.

И
љубав према пријатељима стаје скупо. Ја говорим о правој, божанској
љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро, -
само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не зато, да
он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато,
да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је
чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности.
Пријатељство је потребније души него телу. У жалости помисао на
пријатеља довејава ведрину на лице. У трпљењу видети пријатеља значи
олакшање. На самртној постељи присуство пријатеља улепшава лице смрти.
Пријатељство је увек животворни дах анђела, који нас прати у животу,
који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо.

Какву љубав
према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има
онаква пријатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе
се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога, да бих могао имати
за пријатеља онога, чију висину душевну љубим. И морам се отказати
себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости
љубећи племенитог пријатеља.

Пријатељство је једно школовање.
Какво пријатељство онакво и школовање. Некога пријатељство диже к небу,
некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има
доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се
они, који нити се познају нити поштују нити један за другог жртвују.
Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити.
Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења.
Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе!

Пријатељима се
зову често привремено и они, који се из дубине душе презиру. Осмејкују
се један на другог често они, који осмејцима сузбијају излив мржње један
против другог. Ах, ти осмејци пријатељски! Они често значе завесу над
паклом. Пријатеље се често људи из кукавичлука; често из бојазни један
од друтог; често из сујете; често из досаде. То је привремено и рачунско
пријатељство, - највећи коров, који на земљи расте и највећи стид
људски!

Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад,
гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Је ли чудо што дете, које
није научило азбуку, не уме да чита књигу? Како ће љубити човек свога
даљњега кад није научио да љуби ни свога најближега? Како ће љубити
Србин Немца, кад још Србин Србина није научио да љуби? Како ће
незнабошци - Јапанци љубити хришћане - Русе, кад хришћани - Руси не љубе
један другог? Све донде неће моћи бити љубави, према непријатељима, док
је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу
пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и
жртвовању.

Докле год љубав према пријатељима буде само слушкиња нижих циљева, дотле ће зло господарити светом.

Хришћанска љубав иде у круговима.

Прво
долази љубав према себи, па љубав према пријатељима, па љубав према
непријатељима, па љубав према Богу. Христос је узео љубав према себи као
мерило љубави према људима и према Богу. "Као што љубиш себе самог" -
вели Христос. Кад би људи имали хришћанске љубави према себи, они би
убрзо имали и хришћанске љубави према својим пријатељима, и према својим
непријатељима. Но та основна љубав људи, - љубав према себи - још је у
већини анимална, себична, прождрљива, нечиста, те је и свака друга
љубав, којој је та љубав основ, иста таква.

Но доћи ће једно боље
време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и
истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави.

Доћи
ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не
само савезник у задобијању богатства и уживања овог света.

Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе.

Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће.

Љубав којом се сад људи љубе води самоубиству. Но кад дође оно време, доћи ће с њим и љубав, која води животу.

Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима.

Али
ће се испунити и једна и друга заповест, јер ниједна ни друга није
људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу,
браћо, покренути мојим слабим речима, да испуните Божију заповест о
љубави. Но покренуће вас на то Бог, који Сунца покреће. Не могу вам ни
снаге дати за праву љубав према пријатељима, ни снаге познања, ни снаге
поштовања, нити снаге жртвовања. Ту снагу ће вам дати Онај, који има
свемоћ у рукама, и који покреће облаке мислима. Ствар Божија би пропала,
кад би зависила од мојих речи и од ваше ћуди. Но ствар Божија ће
независно од нас свију успевати и победити. Онај, чијим годинама нема
броја и чијем бићу нема краја, не може оставити овај свој дом светски на
произвољ нас, слабих створења својих, чији почетак и крај готово се
састају у једној тачки, и чије је цело биће једна тачка. Не човек, но
Бог је јемац, поуздан и веран јемац, да ће царство љубави доћи на земљу.
Бог нам је јемац, да се Сунце неће пре угасити него што види синове
земаљске сасвим сличне Оцу њиховом небесном. Гле, кроз кратко време за
нас ће се Сунце угасити. Покривени црним плаштом смрти ми ћемо бити
скривени од Сунца. Но зашто и нас не би Сунце, за нашег живота, видело
као синове врло сличне Оцу нашем небесном? Задајмо реч, да ћемо учинити
такво задовољство Сунцу и - о, куд и камо веће задовољство себи и
пријатељима својим! Нека нам Отац наш небесни буде потпора у томе, од
сад и до века. Само поред Њега пријатељство добија божански нимбус и
божански жар. Само је у Њему љубав, само кроз Њега познање и поштовање, и
само помоћу њега жртвовање. Слава нека је Њему на висинама, и Његова
светлост с нама у низинама!

Протођакон Љубомир Ранковић

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

У СЛУЖБИ БОГУ И РОДУ

Ваљево 1991

Рођење и рано детињство

Владика
Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или
5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике
Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама
планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и
Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола
(Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је
поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац
блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали
Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква
села Лелић.

Знаменита породица Велимировића потиче од
Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у
Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био
начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији.
Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас
добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким
Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са
начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По
Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

Мали
Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи
која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко
писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је
писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде
писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често
одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна
супруга Катарина - потоња монахиња Екатерина. Она је први учитељ и
васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи
манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и
како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног,
Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој
аутобиографској молитвеној песми - “Молитва роба у тамници”.



Основна школа и гимназија

Када
је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и
најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића
била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других
села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак
је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у
манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и
чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5
километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио
свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче
Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у
манастиру Ћелијама.

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио
је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи,
саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и
отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију.
Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала
је само шест разреда.

После завршене Гимназије настала је
дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира,
Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну
академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу
одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске
војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.



Упис у Богословију

Трагајући
даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за
упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао
се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у
први разред.

Његови другови су углавном били уписани у
богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола
је завршио шест разреда и већ био прилично оформљена млада личност -
млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је
своје професоре и другове разумевањен најзамршенијих проблема из области
науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео
се увелико користити богословском и философском литературом у
савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што
више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дала
светских класика. до краја школовања прочитао је дела Његоша,
Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера,
Ничеа ... Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког
Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне
Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији. Жалио је што
хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да га индијски дух
склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је
написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”,
“Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.

После завршене
богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од
Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником
Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне
свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и
сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке
своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни
описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то
време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва.
Поред писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао је и у другим
црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао
је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту.
Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељовања у Драчићу
постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим
Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.



Два доктората

Непосредно
после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено
му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није
могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је
одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак
студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској.Жеља је била
испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

У
Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање.
Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са
фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лепо
одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и
поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на
другим факултетима широм Швајцарске и Немачке.Остајао је читаве семестре
на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и
философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и
докторирао на тему: “Вара у Васкрсење Христово као основна догма
Апостолске Цркве”.

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са
намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио
стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијо и везама
проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола
научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и
докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је
бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и
перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.


У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина
дочекала га је са завишћу а црквени људи су зазирали од њега због тога
што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му
призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он,
са завршена два факултета и положена два доктората на два
најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже
седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је
постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент
философије. Предавао је световне предмете и језике.



Монашење

Тек
што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболео.
Боловао је дуго и тешко. У болници се заветује, да ће, уколико преживи,
примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме
народу. и чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак
Београда, и ту 20. децембра 1909 године прима монашки чин, додавши
своме световном имену само једно слово “ј”. Добио је маонашко име -
Николај.

Одмах после монашења, на предлог тадашњег Митрополита
Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у
православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се
“оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград,
Николај се упише на Академију као свршени београдски богослпов не
помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и
препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском
Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и
остао потпино непознат међу студентима све до првог учешћа у дискусији
на једној од бројних књижевно - духовних вечери које су редовно
одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом
задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита,
који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту
за путовање по целој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике
руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку
православну словенску душу.

Из Петрограда, Николај се враћа у
Београдску богословију. Међутим, школска учионица је била претесна за
њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По
тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и
културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном
обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је
земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати
своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха
и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и
културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација.
Брзо је постао познат широм српских земаља.

Године 1912. Николај
је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног
друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом
прослављеног проповедника. Дочекала га је препуна црква и порта свега
онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је
почео речима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој
браћи у ропству, донесем поздраве Београда ”. Поздрављен је овацијама.
Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе
Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу
Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором” као над
Јеванђељем Христовим, заклети на верност и истрајност. У Сарајеву се
Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених
Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. То
је било време аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај
обрнувши читаву ствар изговорио речи које су ушле у легенду: “Својом
великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију
Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана
задржале на претресу у Земуну. Следеће године нису му дозволиле да
посети Загреб о прослави годишњице Његоша.



Мисија у Енглеској и Америци

Наступило
је време када су малена Србија и Велики српски народ кренули ка
Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских
земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима 1912-1914
године, Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат
херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа
упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских
мученика и светитеља. Почетком 1915.године председник српске владе
Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да
пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду
против Србије. “Па шта да им кажем ?” - тражио је Николај инструкције од
Пашића. “Кашће ти се само” - после дужег ћутања одговорио је ћутљиви
Пашић. Имао је пуно поверења у Николаја, који је већ био стекао славу
великог беседника и богослова, широм целог православног и хришћанског
света.

Пуне четири године, од априла 1915. до априла 1919.године
Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања: у црквама,
универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим
установама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против
аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915.
придобио је за српску ствар знатан део народа и свештенства и то не само
православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског. Велики
број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да
помогне српским и савезничким армијама у ослобођавању Србије. Начелник
енглеске армије изјавио је после рата, да је “Отац Николај био трећа
армија” за српску ствар. Нека од својих предавања и беседа из тог
времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа
Србије”,“Србија у светлости и мраку”,“Духовна препород Европе” и
“Агонија цркве”.



Владика Жички и Охридски

По
завршетку рата, док је био у Енглеској, изабран је 25. марта 1919.
године за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. премештен на древну
Охридску епископију. Тих година, била је жива дипломатска активност и
цркве и државе, па је Епископ Николај био члан бројних делегација и
мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Tек
као епископ Охридски и Жички, Владика Николај развија своју пуну
мисионарску и јеванђелску делатност. Иако под тешким условима, он
свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада
Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта
за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке
пропаганде, оснива Православну народну хришћанску заједницу или
Богомољачки покрет којим је руководио између два рата. Из тог покрета се
регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире. Под
његовим благотворним утицајем почиње у српском народу велико духовно
буђење а у црквеном животу огромно прегалаштво.

Значајно је
поменути да су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског
језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили огроман утицај
на Николаја. Он се сав окренуо Светим оцима и православној византијској
класици и духовности. Увидео је да су Свети оци, све оне духовне
проблеме који су њега мучили и којима је он тражио одгонетку на западним
универзитетима, решили пре много векова. У овом охридском периоду
настају његова сјајна дела: “Речи о Свечовеку”,“Молитве на
језеру”,“Омилије”и“Охридски пролог” - та чудесна и јединствена књига у
целом православном и хришћанском свету.

По жељи Архијерејског
сабора и православног народа Шумадије, Николај је 1934. године враћен на
трон Жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче и она је
убрзо заблистала старим Немањићким сјајем. Обновио је и многе друге
манастире, нарочито венац манастира у Овчарско - кабларској клисури,
која је названа Српска Света Гора. У време конкордатске борбе 1936.
године Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свога
народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету
Конкордат је пао. Такође, удраматичним мартовским догађајима 1941.
године,Владика Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео у рушењу
антинародног пакта владе Цветковић-Мачек. Немци му то никада нису могли
заборавити и опростити.



На голготском путу

Почетком
1941. године ратни пожар се увелико ширио Европом. Црни облаци су
кренули ка југу и почели се надносити над Србијом. Команданту јужног
фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је лично издао наређење:
“Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне
цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и
епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских
манастира”. Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске
снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године
ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Био је
то његов растанак са Жичом. Под јаком немачком стражом Владика је у
Љубостињи остао све до 3. децембра 1942. године када је заједно са
јеромонахом Василијем Костићем, потоњим епископом жичким, и својим
синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код
Панчева. После неколико месеци, крајем маја 1943. године немци су у
Војловицу довели и патријарха Гаврила. Своје тамничке дане, Владика
Николај је испунио даноноћним радом и молитвом. У Љубостињи је написао
своја позната дела: “Теодул”,“Српски народ као Теодул”,“Средњи
систем”,“Индијска писма”,“Мудра игуманија љубостињска”,“Стослов о
љубави”и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог писма
Новог завета.

Пред крај рата, 15.септембра 1944. године Немци су
Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у
злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два
црквена великодостојника у Европи који су били заточени од немачке
солдатеске и који су прошли пакао логора Дахау. Ослобођени су 8.маја
1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време
потуцали су се обојица по земљама западне Европе а затим се Патријарх
вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Николај је
кренуо голготским стазама емиграције. Није желео да се врати у своју
вољену Србију у којој је насилно дошао на власт безбожнички и
богоборачки комунистички режим. Сматрао је да ће више за свој народ
урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и
Америци да помогну Србији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” - често
је говорио.

Преко Енглеске стигао је у Америку. Тамо је
наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог времена потичу
његова дела: “Касијана”,“Земља недођија”,“Жетве Господње”,“Диван”и
његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”. Заједно са протом
Алексаом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој
објављује бисере православне хришћанске духовности. Из Америке је слао
пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама,
свештеницима и народу. Све што је имао, све је поклонио своме народу.
Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду везани за
своју цркву и своје обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у
далеком свету.



Први после Светог Саве

Своје
последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог
Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у
недељу, на покладе 18.марта 1956. године. Смрт га је затекла на
молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог саве у
Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред
манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих
српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила
српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито
његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и
душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом
Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Велики
страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти.
Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је
преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег
фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се
такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали
себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште,
нејгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и
мислилац. епископ Лаврентије је сабрао његова дела и издао у петнаест
великих томова са преко 12.000 страница, почасни доктор Глазговскког и
Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег
духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Нема
сумње он је први после Светог Саве.



Лелић - ново српско светилиште

Зато
се пренос његових светих моштију у Србију, може само упоредити са
преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске
генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе
два највећа Србина - Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика
Николај повратком из Америке. Нека би дао Бог да њихов загрљај под
куполама храма на Врачару и у манастиру Жичи буде загрљај праштања и
измирења свих Срба широм целог света. Нека његова задужбина у Лелићу,
где ће почивати његове свете мошти, постане ново српско светилиште -
нови Острог и нека се широм српских земаља испуни Владичина молитва,
завет и аманет свим Србима: Да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ и УМНОЖИ.

Молитвама Светог Владике нашег Николаја, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас - АМИН.



ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Нуиколаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца

Да подари мир и слогу роду нашему

Борба за веру - Епископ Николај


1.

Србине
брате, теби се обраћам да те нешто упитам. Не устављај волове твоје, и
не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не
питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не
иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле,
ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра
у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш
одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за
воловима.

- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да
ли имаш довољно уља у кандилу твоме,и да ли ти је светло унутра у души
твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?

То је моје
питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име
моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу
Христовом причестише;

и питам те у име ђедова и прађедова твојих,
који из препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше
кандило вере у души твојој;

и питам те у име оних даљих предака
твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се
кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила
српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило
вере у душама њиховим;

и питам те у име оних твојих предака који
јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни
робови, у мраку робовања;

и питам те у име оних још даљих предака
твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст
шасни живот свој положише;

и питам те у име оних твојих славних и
честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет
предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим
црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали
уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;

и
питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха,
који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ
вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;

и
питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име
оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог
молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у
народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.

У име
те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и
дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име
моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере
унутра у души твојој?

2.

Зли ветрови ударили су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?

Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.

Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са претцима твојим, са славом твојом.

Хоће да ти искидају основу живота твога, на којој си ти поткан и уткан.

Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.

Хоће
да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти
Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.

Хоће
да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те
направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје
земаљске отаџбине и небеске.

Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.

Од
Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој
свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се
окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.

Окрени се и сада
Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу
твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.

Безверци
хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се
корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће
стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће
жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће
исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и
цветом и плодом?

Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру,
која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде
искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила
свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли
празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове;
трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли
причешће крвљу Христовом, и тако редом.

Маловерци хоће да се
зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака
безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе
другачије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу
синовима Православља а не држе закон православни. Броје себе у синове
светосавске, а не ходе путем оца свога светог Саве. Као јалова су дрвета
међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостала и
изнемогла трупа, која се лењо вуче у позадини за ревносном и сјајном
војском Христовом.

Безверци хоће да разбију кандило душе твоје.
Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти
слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде
запаљено.

То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове
дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер
само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди
благословен и снажан, Србине брате мој!

3.

Вера твоја брани те од сваког зла, Србине брате.

Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.

Када
ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја
говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе
назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.

Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.

Када
згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у
овом свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за
грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу
врло скупоцен и драгоцен.

Када ти се догоде губици и штете, и
нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани
од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из
твоје руке, пало је у руку Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и
сва блага свих светова.

Вера те твоја брани у болести и од
болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у
самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће
те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају
да има одбране.

Од безверства брани те вера твоја, од губе над
сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког
мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака
смрт је мртва, а безверсто је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и
чува вера твоја.

Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква
је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и
ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља
смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.

Шта те може сачувати
од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може
сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у
Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио.
Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом
вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од
човка и кроз човека, а не од Бога и од Бога.

Ова света и
животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству
од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.

Ова
света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од
нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.

Тешко
ћеш рећи, и не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег
браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твоме
унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!

4.

Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе
од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе
брани.

Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.

Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати глада.

Као
што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и
као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако
и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја
одбранила живот твој и снагу и радост.

Ткаља добра чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.

Домаћица
добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га
сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би
јој деца са њом здрава била.

Као што ткаља чува брдо у разбоју,
да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју
православну, Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све
остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро!

И као
што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за
себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и
чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро! Јер само
здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души
твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро!

Славуј
чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати
песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму
славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло
своје, веома га строго чува.

Паун чува перје своје, ревниво пази и
чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га
гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома
ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као
стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа
перје или да му нешто не упрља перје.

Као што славуј чува грло
своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче
моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни
извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што
паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти
чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе
твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја,
замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко
замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му
даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

Јеси ли видео
пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не
сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га
је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

О Српче
моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки
злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја
и чудовишнији од очупаног пауна!

Брани, дакле, веру своју, јер
она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе
твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера
- вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у
теби, Србине брате мој.

5.

Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља, заповеда апостол вере (Филип, 1, 27)

Кад
се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око
себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним,
кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати, него мораш му притећи у
помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога
примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере
наређује свима а не једноме: Једнодушно борите се - сви.

У
старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру
јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их
обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци
њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.

И
ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру
свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше уде.
Помози му илируком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом.
И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа
биће твоја победа.

Борба за веру борба је за душу; борба за душу
борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност
већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла
ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју
изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.

Шта
ће користити цео свет рецимо завојевачу света кад легне на самртни
одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о
ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва
борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела
борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје.
Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог
света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у
сусрет гневу Божјем.

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за
веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину
своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје, него у име свих
предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше,
и за веру борбу, и борбу, и борбу водише. Па чак и кад битке на
светскомпопришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се
уселише.

6.

"Ова је земља бедем хришћанства". Тако писаше прађедови твоји
из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

Преко
хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година
на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од
кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и
блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов
не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.

Оно
што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи
је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући
наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и
величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је
одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или
уског и пролазног, него да буде бедем вечног Хришћанства.

На Суду
Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И
како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка
гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате
јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв,
срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима
који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје
радовати кад види и чује небесну славу твог народа.

Због тога ти
говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком
Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На
сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у
други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи
једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај
свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да
само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни
сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

7.

Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби
веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе
љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна., Србине
брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.

Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.

Безверство
пустоши душу, чупајући све божанскосеме из душе. Безверство је жива
смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство
свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства.
Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на
којој је метиљ - како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа
безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на
брата твога још бреме мржње твоје.

Кривоверство је вера
искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом
скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и
секта, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и
осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би
мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?

Маловерство
је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство
свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та
болест и он је страдалник.

Кад не мрзиш пшеницу израслу и
изђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да
би влатала, - како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља,
да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без
пламена?

Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.

Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!

Кад
очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако
ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа
Створитељ благословеним Србима Својим.

Св. Владика Николај

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА

Image Ево нам
опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби
буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је
показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино,
а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и
Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево
дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од
изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено
благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером
Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога
проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је
корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су
неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о
томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда
еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да
нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни
студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији
били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали
учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни
студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису
хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од
тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан
неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато,
што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба,
Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила
судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби
победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци
победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих.
Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када
ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од
Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба
царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То
су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство
Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше
поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине
христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или
неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Св.
Писмо их назива лудацима, а српски народ непоменицима (као и демоне),
јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но
погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између
националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они
јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио
ниједну битку, нити ће и - једну изгубити до краја времена, до Страшног
Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре
своје крсне смрти, а још јаче после свог славнога Васкрсења, кад је
рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

Страх и рачун
ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков.
Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче
проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и
неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води
гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани
атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести,
против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким
државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је
издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне
је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не
помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде,
неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе
у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису
ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је
замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два
пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и
безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити
неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину
вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у
погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и
друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства
оног првог рата између Јапана и Кине. Ратобории Јапанци беху напали
мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци
симпатисали смо Кинезима. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи
јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав српски народ
без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њихових
нечовештава над једним сељачким, хришћанским народом. И тако Србин није
могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној
борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а
камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити
неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у
свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по
Српство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда
је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него
да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере,
слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно
изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших,
нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и
свих косовских јунака! Амин!

СПАСАВАЈМО ЋИРИЛИЦУ

„Спасавајмо ћирилицу, „свето писмо Ћирилово“,
од наших латиномана, који у пустом незнању не схватају да служе оној
пропаганди, која је огњем и мачем наметнула неким Словенима латиницу,
само да би их одвојила што јаче од православних Словена, који сви пишу
ћирилицом.“

Свети владика Николај - Духовне поуке




БOГ

Vladika Nikolaj Velimirović
(biografija)

Nikola Velimirović rodio se 5. januara 1881. godine u selu Leliću kod Valjeva. Osnovnu školu učio je u susedstvu, u manastiru Ćelije. Šestorazrednu gimnaziju je završio u Valjevu, a Bogosloviju u Beogradu 1902. Kratko vreme bio je učitelj u Dračiću i Leskovicama kod Valjeva. Od 1904. do 1909. na studijama je u Švajcarskoj i Engleskoj. Teologiju je doktorirao na starokatoličkom Teološkom fakultetu u Bernu (1908), a filozofiju u Ženevi (1909). Posle duge i teške bolesti, 1909. u manastiru Rakovica prima monaški čin i ime Nikolaj. Svoje obrazovanje zaokružuje na Duhovnoj akademiji u Petrogradu. Po završetku školovanja započinje seriju čuvenih beseda i predavanja širom tadašnje Srbije. Putuje po našem Primorju, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji i Rusiji. Kao profesor beogradske Bogoslovije predavao je filozofiju, psihologiju, logiku, istoriju i strane jezike. Već u Bogosloviji ušao je u javni život pridružujući se opoziciji protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Njegove knjige i govornički dar doneli su mu veliku popularnost, naročito u vreme balkanskih ratova. U toku prvog svetskog rata (1915-1919) Nikolaj je na diplomatskim i patriotskim zadacima u Engleskoj i Americi gde uspešno objašnjava i brani interese i prava Srbije i srpskog naroda. Zalagao se za stvaranje Jugoslavije i sanjao o savezu balkanskih pravoslavnih naroda pod zaštitom Rusije.

Godine 1919. Nikolaj je izabran za vladiku žičkog, a zatim ohridskog (1920-1934). Kada je ukinuta Ohridska eparhija postavljen je za episkopa ohridsko- bitoljskog sa sedištem u Bitolju (1930-1934), a odatle je vraćen u Žiču kao episkop žički sa sedištem u Kraljevu (1935-1941). Zbog njegovog ugleda i uticaja, Nemci su ga, odmah po okupaciji Srbije, uhapsili i zatvorili u manastir Ljubostinju, zatim Vojlovicu i najzad, sproveli u logor Dahau. Kada se rat završio, Nikolaj je otišao u Ameriku gde je i odakle je do poslednjeg daha delovao kao teolog, rodoljub i prosvetitelj. Umro je 18. marta 1956. godine i sahranjen u porti crkve Svetog Save u Libertvilu. Posmrtni ostaci preneti su mu u rodni Lelić 12. maja 1991.

Od Svetog Save do danas nijedan Srbin nije ostavio za sobom tako blistavo delo kao Vladika Nikolaj. Bio je pre svega jevanđeoski čovek, pravi Hristonosac, ali i veliki duhovnik, pesnik, književnik, istoričar, filozof, besednik...

Njegova sabrana dela sačinjavaju tomovi knjiga sa oko 12 000 stranica. Najvažnija dela Nikolajeva su:

• O vaskrsenju Hristovom (1910)
  
• O Boki Kotorskoj (1910)
  
• Religija Njegoševa (1911)
  
• Besede pod Gorom (1912)
  
• Besede iznad greha i smrti (1914)
  
• Reči o svečoveku (1920)
  
• Molitva na Jezeru (1922)
  
• Nove besede pod Gorom (1922)
  
• Misli o dobru i zlu (1923), Omilije (1925)
  
• Ohridski prolog (1928), Rat i Biblija (1931)
  
• Vera obrazovanih ljudi (1931)
  
• Simboli i signali (1932)
  
• Carev zavet (1933)
  
• Duhovna lira (1934)
  
• Emanuil (1937)
  
• Nomologija (1940)
  
• Zemlja nedođija (1950)
  
• Život sv. Save (1951)
  
• Žetve Gospodnje (1952)
  
• Kasijana (1952)
  
• Pesme molitvene (1952)
  
• Divan (1953)
  
• Jedini Čovekoljubac (1958)
  
• Prvi Božji zakon (1959)
  
• Rajska piramida (1959)
  

Mudre misli Vladike Nikolaja Velimirovića

• Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
  
• Ljudi koji ne mogu zavesti mir u srcu svom, još manje mogu zavesti mir u državi.
  
• Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.
  
• Ljudi koji ne mogu učestvovati u tuđem bolu, još manje mogu učestvovati u tuđoj radosti.
  
• Od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikada nijedno jagnje nije zaklalo vuka, pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova.
  
• Zalud usta puna molitve ako je srce prazno.
  
• O tri predmeta ne žuri da govoriš:
  o Bogu - dok ne utvrdiš veru u Njega,
  o tuđem grehu - dok se ne setiš svoga, i
  o sutrašnjem danu - dok ne svane!

Mudro... Ne moraš se složiti sa svakom, ali se moraš zamisliti.

Tačno Fri! Teško onom čoveku kraj koga niko ne zastane, i svakoj misli nad kojom se niko ne zapita.

• Bezbožnik se boji skoropostižne smrti, lopov se boji obijača, ubica se boji mača, gordljivac se boji sramote, klevetnik se boji suda istine.
  
• Veliko bogatstvo otkriva siromaštinu.
  
• Telesni brak je samo simbol duhovnog braka. U telesnom braku prvo pristupaju radosti pa onda gorčine, dok u duhovnom prvo gorčine pa radosti.
  
• Vlast je veliko iskušenje i malo je onih koji mogu tom iskušenju odoleti.
  
• Često jednog dana kad učiniš jedan greh, učinićeš i drugi, i kad pokažeš jednu vrlinu pokazaćeš i drugu.
  
• Ko ima veliko ima i malo.
  
• Gospodar duše, gospodar je i tela.
  
• Kao što se sveća od sveće pali, tako i dobro delo od dobrog dela.
  
• Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
  
• Ko daleko ode sa đavolom u šetnju, teško se vraća na pravi put.
  
• Što više slasti to je manje slatko, što više gorčine to je manje gorko.
  
• Vladanje zastrašivanjem je očajno i poslednje sredstvo u rukama nemoćnih upravitelja jedne zemlje.
  
• Neprolazne vrednosti su dragocenije od prolaznih kao što je večnost dragocenija od vremena. A neprolazne vrednosti ulaze u okvir zdravlja duševnog.
  
• Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo Istina, juče, danas, sutra.
  
• Ako se knjige budu množile današnjom brzinom, biće više učitelja nego učenika i razbiće se pamet od knjige čoveku kao ogledalo kad se razbije na stotinu parčeta.
  
• Biranje kraljica lepote moderni je običaj starih latinskih naroda. U stvari, to je samo jedna vešto prikrivena trgovina belim robljem.
  
• Kad čovek misli da je na vrhuncu svog uspeha, tada, u stvari, stoji na granici svoje propasti.
  
• Lenjost je jedan od smrtnih grehova jer umrtvljuje dušu u čoveku. Lenjo telo je gnezdo poroka, lenja duša naseobina đavola.
  
• Kad radiš, ne gledaj samo korist, i dobit, i uspeh. Lepota i naslada koju jedan stolar oseća pri tesanju, struganju, glačanju i sklapanju drveta ne da se ničim isplatiti. Moralna lepota, lepota duše, srca i karaktera svetli i kroz najružnije lice čovečije.
  
• Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.
  
• Zalud je bure od najskupljeg drveta kad s u njemu drži ukislo vino.
  
• Ne prljaj onoga koji se počeo prati nego mu pomozi da se opere.
  
• Ko nije stradao od požara u sebi, taj će zajaukati kad mu prst oprže.
  
• Kao što suze teku od velike žalosti, ali i od velike radosti, tako strah obuzima čoveka od velikog zločina, ali i od velike žrtve.
  
• Ako sam pozvan da se branim ja ću ćutati, ako sam pozvan da branim istinu ja ću govoriti.

Kod tog coveka me fascinira samo njegov blistav um
i prelep jezik kojim pise.

Proglasen je za sveca, poc,patrijarh bio je protiv toga jer vladika
nije ziveo asketski,nije bio ni cudotvorac, ali je pobedila struja
agresivnih i osionih pa je i proglasen za sveca.

Što se mene tiče mogao je da ostane samo vladika Nikolaj Velimirović, meni ne bi bila prepreka da ga uzdignem na nivo sveca.

"Iznad greha i smrti"

"Lazno je i drsko ono tvrdjenje: "oni jucerašnji pobedili su zato da bi današnji i sutrašnji ziveli i uzivali." Apsurd! Ne, nego: Oni su pobedili - da bi i mi pobedili!"

"Na lepom Bosforu, vizantijski narod je gnjilio, kao što gnili prezrelo voce. Sva velicina prošlosti sluzila mu je samo kao dekoracija njegove pigmejske sadašnjosti. Sve velike tvorevine prošlosti nisu mogle oziveti, niti nadahnuti jedan porocan dekadentni naraštaj. Na severu od Vizantije ziveli su narodi slovenski, mladi, neistrošeni u kulturnom stvaranju, nerazocarani u veri i moralu. Zbog svog dodira sa Vizantijom bili su i sami zarazeni moralnom gnilošcu, kao što se obicno jedan mlad i zdrav organizam da zaraziti od jednog starog i bolesnog organizma. Svoj kodeks vere i morala zamenili su oni indiferentnošcu prema pravdi i nepravdi."

Свети владика Николај и Никола Тесла

Свети владика Николај (Велимировић) био је пријатељ Николе Тесле. Звали су се имењацима. Позове једном Никола Тесла владику Николаја да га посети у лабораторији.

Дочекао га је лепо – чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

– Имењаче, шта ти то уради? Каква је то сила? – питао га је владика Николај.

– Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – каже Тесла – док је света и века.

– Па што онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Свети владика Николај.

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић

Izvor

ДУША ПРЕТЕЖНИЈА ОД ТЕЛА

Време је тица, која те кити шареним перјем, но, која ће доћи и да почупа своје. Ако будеш сувише везао душу своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах, како ће тада ружна бити нагота твоја!

БЕЗБОЖНИК ЈЕ СЕБИ ЏЕЛАТ
Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст.
Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу и телесном и душевном.
Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати.