Duhovnost

Svaka stvar me plašila dok bejah dete, svaku stvar sažaljevam od kad odrastoh.

Svaka stvar činila mi se snažnija od mene dok bejah dete. Sad se osećam snažniji od svega, i sažaljevam sve.

Jer naučih se stajati uza Te, Gospode moj, koji si okružen besmrtnim vojskama kao borovom planinom. I rastem iz Tebe kao drvo iz planine.

Uzeh svaku stvar za učitelja, dok bejah dete, i idoh donekle sa svakom. I naučih se nemoći i smrti i vapaju k Tebi.

Tražih najjaču stvar, da se uhvatim za nju, da bih se spasao od promene i kolebanja. I oči moje ne videše je, niti je uši moje čuše, niti je noge moje nagaziše. Svu decu svoju vreme podiže, da se hrve s njima, i da ih iz šale savija, lomi i čupa iz korena, smejući se strahu i užasu samrtnika.

Uhvatih se za cveće i rekoh: ono je lepotom moćnije od mene. No kad dođe jesen, cveće umiraše na moje oči, i ja mu ne mogoh pomoći, no sa suzama okretoh se, i uhvatih se za visoko drveće.

No kad dođe rok, izvali se drveće iz korena, i poleže po zemlji kao pobeđena vojska, i ja se okretoh sa suzama, i uhvatih se za kamen. On je jači od mene, rekoh, uz njega sam siguran.

No kad dođe rok, kamen se istroši u pepeo na moje oči, i vetar ga odnese, i ja se okretoh sa suzama, i uhvatih se za zvezde. Zvezde su jače od svega, rekoh, njih ću se držati, neću pasti.

No kad zagrlih zvezde i uđoh u tajni šapat sa njima, čuh jecanja umirućih, i okretoh se sa suzama, i uhvatih se za ljude. Ljudi uspravno i slobodno koračaju, rekoh, u njih je snaga, njih ću se držati, da ne padnem.

No kad dođe rok, videh i najsnažnije među ljudima gde se bespomoćno klizaju niz led vremena u bezglasni ponor, i ostavljaju me sama.

Obazreh se u znoj po celoj vasioni i rekoh: ti si jača od svega, tebe ću se držati, sačuvaj me od klizanja u bezglasni ponor. I dobih odgovor: doveče i ja tonem u bezglasni ponor, i sutra će biti druga vasiona mesto mene. Uzalud se vežeš za mene, nemoćnog saputnika svoga.

Opet se okretoh ljudima, najmudrijim među sinovima ljudskim, i upitah za savet. No oni se zavadiše dajući mi odgovore, dok smrt ne mahnu rukom i ne unese tišinu među prepirače.

Opet se okretoh ljudima, najveselijim među sinovima ljudskim, i upitah za mišljenje. Kao da mi mogu dati neko mišljenje oni, koji mesom misle! Oni me uzeše za šalu i za veselje svoje, dok smrt ne diže svoj štap i ne prevuče buđom jezik njihov.

Opet se okretoh ljudima, onima koji me rodiše i doneše među stvari, i upitah njih. Njihova smežurana lica pozeleneše; oči im zavodniše; i oni promucaše: u neznanju se rodismo i mi, u neznanju rodismo tebe, i neznanje svoje podelismo s tobom.

Opet se okretoh ljudima, prijateljima svojim i rekoh: prijatelji moji, šta mislite vi? A oni oćutaše dugo, dok stidljivo ne podigoše oči i prozboriše: mi se odavno spremamo da pitamo tebe: šta misliš ti?

O kad zakucah i na poslednja vrata, da pitam, vrata se otvoriše i videh mrtvaca gde iznose.

Kad ne bejaše više vrata da kucam, nestade i suza, i suhi strah zabode svoje kandže u kosti moje.

Još jedna suza nađe se i skotrlja se u dno duše moje. I gle, neka nepoznata vrata, u koje udari poslednja suza, otvoriše se, i Ti se pojavi, Care moj i Oče moj, sav okružen besmrtnim vojskama kao borovom planinom u neopalnom plamenu.

I svetlost zaigra kao mnogoglasna harfa, i ja čuh gde govori: Ja sam onaj koga tražiš. Drži se Mene. Ime mi je: Jesam.

Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic, Molitve na jezeru

Baš si odabrao dobar tekst iz "Molitvi na jezeru." Ja ga baš sada čitam i uživam. Vl. Nikolaj Velimirović imao je veliku ljubav prema Bogu i kamo sreće da je danas više takvih duhovnika...na žalost, mnogi su se izvitoperili, ali ipak treba odvojiti žito od kukolja.

Isus je lepo rekao "Tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se... jer svaki koji traži nalazi i koji kuca, otvara mu se."

Mnogi od nas su možda dugo lutali tražeći istinski lep duhovni izvor vode sa kojeg ćemo da pijemo, možda smo nekad pili i sa prljavih izvora i onečistili se, ali u tom traganju svi mi dođemo do neke istine gde duše naše nalaze mir.
Po miru duše znamo da li smo na pravom putu i da li je izvor duhovnosti sa koga pijemo ispravan i čist.

Odlična tema!

Nikakvo mi zlo ljudi ne mogu učiniti, ako u meni nema ranjavog mesta. Videh dve pećine, od kojih jedna odavaše eho, a druga beše nema. I prvu posećivahu mnoga radoznala deca i nestašno se nadvikivahu s pećinom. A iz druge se posetioci brzo vraćahu, jer im ne odgovaraše ehom.

Ako je duša moja ranjava, svako zlo svetsko odjekivaće u njoj. I ljudi će mi se smejati, i navaljivaće sve jače sa svojom vikom.
A zaista neće mi nahuditi zloreci ljudi, ako je jezik moj zaboravio izgovarati zle reči.

Niti će me ožalostiti pakost spolja, ako nema pakosti u srcu mom, da odjekuje kao kozji bubanj.

Niti ću moći gnevom odgovoriti na gnev, ako je gnezdo gneva u meni ispražnjeno, te nema šta da je budi.

Niti će me strasti ljudske zagolicati, ako su strasti u meni pretvorene u pepeo.

Niti će me ožalostiti neverstvo prijatelja, ako sam ja Tebe izabrao za svog prijatelja.

Niti će me nepravda svetska moći skrušiti, ako je nepravda isterana iz misli mojih.

Niti će me zamamiti prevarni duhovi svetske slasti, časti i vlasti, ako je duša moja prečista nevesta, koja samo Svetog Duha prima i za Njim čezne.

Nikoga ljudi ne mogu u pakao potisnuti, ako se sam ne otisne. Niti ljudi mogu nekoga dići na ramenima svojim do prestola Božjeg, ako se sam ne digne.

Ako duša moja nema otvorenih prozora, nikakvo blato se u nju ne može ubaciti.

Neka ustane sva priroda protiv mene, ništa mi ne može učiniti do jedino što pre postati grobom tela moga.

Vladika Nikolaj Velimirović, Molitve na jezeru

XI
Kad sam se vezao za Tebe, ljubavi moja, sve druge veze su popucale.
Gledam lastu kako je zbunjena nad razorenim gnezdom, i velim: ja nisam vezan za gnezdo svoje.
Gledam sina kako se žalosti za roditeljem svojim, i velim: ja nisam vezan za roditelje svoje.
Gledam ribu kako izdiše čim se izvadi iz vode, i velim: takav sam ja! Ako me izvade iz zagrljaja Tvoga, trenutno ću izdahnuti kao riba bačena na pesak.

No kako sam mogao tako bezpovratno poronuti u Tebe i živeti, ako nikad pre nisam bio u Tebi? Vaistinu bio sam u Tebi od prvog probuđenja Tvoga, zbog čega se i osećam u Tebi kao u domu svome.
Postoji večnost u večnosti kao što postoji trajanje u vremenu. U jednoj večnosti, Gospode, Ti si bio u neiskazivoj bezrazličnosti i večernjem blaženstvu svome. Tada su ipostasi Tvoje istina bile u Tebi, jer nisu mogle ne biti u Tebi. No nisu se sozercale jedna u drugoj, jer nisu se znale u svojoj različnosti. U drugoj večnosti Ti si bio u jutarnjem blaženstvu Svome, i tri ipostasi saznale su se i sozercale kao takve.

Ni Otac nije pre Sina, ni Sin nije pre Oca, ni Duh Svesveti nije pre ni posle Oca i Sina. Kao čovek pri buđenju što odjednom i istovremeno otvori oba oka, tako su se odjednom i istovremeno otvorile tri ipostasi u Tebi. Nema Oca bez Sina ni Sina bez Duha Svetoga.

Kada legnem kraj moga jezera i spim snom bez sanjanja, tada ne umire u meni ni moć saznanja, ni želja ni akcija, no sve se sliva u jedno blaženo, nirvansko, bezrazlično jedinstvo.
Kad sunce prospe svoje zlato po jezeru, ja se budim ne kao nirvansko jedinstvo no kao trojedinstvo, od saznanja, želje i akcije.

To je Tvoja istorija u mojoj duši, Gospode, tumače života moga. Nije li istorija moje duše tumač istorije svega stvorenoga, svega isitnjenog i svega ujedinjenog? I Tebe, domovino moja, i Tebe je - oprosti - tumač duša moja.
Domovino moja, spasi me od navale tuđinaca na mene.
Živote moj, sagori sve upljuvke smrti na duši mojoj i na telu mome