Filmske novosti...

EU Zona promena, Ženska linija i 14+ na Slobodnoj zoni

http://www.seecult.org/vest/eu-zona-promena-zenska-linija-i-14-na-slobodnoj-zoni

Počast pulskom glasu razuma 90-ih



Dokumentarni film “Tusta” o frontmenu pank-rok benda KUD Idijoti iz Pule Branku Črncu (1955-2012) izazvao je veliko interesovanje publike na festivalu Slobodna zona, a reditelj i koscenarista Andrej Korovljev, koji je razgovarao s publikom posle projekcije 8. novembra u prepunom Domu omladine Beograda i 9. novembra u festivalskom programu Kafa sa autorima, kaže da je osećao potrebu da oda počast nečemu što je bilo više od same muzike.

“Ja sam iz Pule, isto kao i direktor fotografije Goran Legović. Odrastali smo na toj muzici, poznavali smo tog čoveka. Jednostavno, osećali smo potrebu da odamo počast nečemu što je za nas bilo puno više od same muzike ili neke poruke. Smrt Branka je prelomila da kažemo – idemo sad, moramo to odmah napraviti. Ali onda je proces trajao punih šest godina jer je bilo jako puno materijala”, rekao je Korovljev o motivima da uradi film “Tusta”.

Njegov emotivan i socijalno angažovan film, kroz arhivske materijale i intervjue sa članovima benda, kolegama i savremenicima, govori o neočekivanom proboju sredinom 80-ih godina i meteorskom usponu grupe čiji su članovi bili radnici brodogradilišta “Uljanik”, kao i o ograničavanjima i zabranama benda 90-ih godina usled rata i nacionalizma u Hrvatskoj.

Nepoljuljanih ideala i beskompromisnog stava, Tusta i KUD Idijoti bili su prvi hrvatski bend koji je nastupio u Srbiji posle raspada SFRJ (2000. godine u Hali sportova).



Prateći poslednje godine, raskol u bendu i preranu smrt Tuste, kroz dirljiva svedočenja članova porodice i prijatelja, film otkriva i njegovu manje poznatu intimnu, ljudsku dimenziju.

Prema rečima Korovljeva, dugo je sa montažerkom i koscenaristkinjom Vesnom Biljan sedeo u montazi i gledao šta bi i gde bilo najispravnije staviti kako bi otpratili dramaturšku celinu.

“Malo smo se slagali, malo ne. Pitali smo i saradnike da li bi neka pesma odgovarala na tom mestu, pogotovo producentkinju Nedu Frank koja odlično pozanje opus KUD Idijota. U finalnoij verziji učestvovali smo skoro svi”, naveo je Korovljev.



Prva montirana verzija trajala je čak pet sati. Videlo ju je dosta ljudi, a interesantno je da je većina rekla - odlično je, ali je kratko, nije sve rečeno, ima tu još milion priča, anegdota, to zaslužuje čitavu seriju…. Međutim, kako je dodao, bilo je neophodno napraviti još kraću verziju radi bioskopske distribucije, verziju koja će biti prijemčiva široj publici.

“U montaži smo puno pričali i o tome kome se obraća ovaj film – fanovima ili onima koji ne znaju puno o temi. Pričali smo i o čemu je ovaj film – o čoveku, o muzici, o heroju radničke klase? Bilo je teško prelomiti. Cilj je bio da film bude komunikativan za bioskopsku publiku”, naveo je Korovljev.



Na pitanje zašto u filmu nema priče o uticaju KUD Idijota na mlađu generaciju, poput Goblina ili Ateist repa, Korovljev je rekao da su se bavili tom idejom, ali su zaključili da bi priča o nasleđu, o uticaju na pank i rok scenu i muzički i idejno, film odvela u drugom pravcu.

“Postao bi malo više klasični muzički dokumentarac koji puno više priča o muzici nego o ljudima koji su je stvarali”, dodao je Korovljev.

Govoreći o formi filma, naveo je da su kombinovali talking heads i arhivske materijale, kojih je pritom bilo u oskudici.

“Tu moram da kudim KUD Idijote, jer oni po nekoj internoj odluci nisu dozvoljavali snimanja njihovih koncerata. I snimaka gostovanja u medijima je jako malo, dugo su smatrani neprijateljima, podrivačima sistema. Bili smo jako ograničeni sa arhivom i jedva smo se čupali. Tako smo morali da idemo na taj podžanr dokumentaraca - talking heads. Jako oskudna arhiva predstavljala nam je problem. S druge strane, svi sagovornici pričali su na vrlo sugestivan i emotivan način, iz duše. Na kraju smo i mi osetili olakšanje, shvatili da je to prava stvar, jer to su sve ljudi koji su ih na iskren način doživeli, voleli, mnogo toga i zajedno proživeli, poput Petra Janjatovića koji je bo intimus KUD Idijota”, naveo je Korovljev.

U filmu govore i Boris Furlan, Dragan Kremer, Zoran Predin, Sejo Sekson, Goran Tanevski, Rambo Amadeus...



“Tusta” je hrvatsko-srpsko-makedonska koprodukcija, a osvojio je nagradu publike na Liburnia Film Festivalu, a svetsku premijeru imao je prethodno na 22. Motovun fim festivalu, pa je prikazan na Dokufestu u Prizrenu i drugim festivalima u regionu. Trenutno je i na programu 18. Festivala evropskog filma Cinedays u Skoplju.

Branko Črnac Tusta preminuo je u oktobru 2012. godine u 57. godini, nakon borbe s rakom pluća.

Prijatelji KUD Idijota širom regiona organizovali su bili u mesecima pre Tustine smrti humanitarne koncerte kako bi pomogli njegovo lečenje.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/348570849

Ivana Grozna pobednica 17. ZFF-a

http://www.seecult.org/vest/ivana-grozna-pobednica-17-zff

Mladi domaći autori premijerno na 25. FAF-u

http://www.seecult.org/vest/mladi-domaci-autori-premijerno-na-25-faf-u

25. FAF počeo u slavu Makavejeva



Jubilarni, 25. Festival autorskog filma počeo je 22. novembra u Beogradu kanskim pobednikom “Parazit” južnokorejskog reditelja Bong Džo-hoa, uz podsećanje na lik i delo slavnog domaćeg reditelja Dušana Makavejeva, kome je i posvećen.

Glumac Svetozar Cvetković, koji je proglasio 25. FAF otvorenim, naveo je da smo skloni zaboravu i kao pojedinci, i kao društvo, i kao svet.

“Pamtimo ipak mnogo više ružnog od onog dobrog. Pa ako dobro i čuči u našem sećanju, lošeg se plašimo i u strahu ćutimo. Ovaj festival rođen je da ne ćuti, da se ničega ne plaši, baš kao i oni za koje je stvoren. Oni koji ga vode i upućuju nas rizičnim putem dokaz su da umetnost nije i da se neće ugušiti u lepršavom svetu bajki o lagodnom životu, koji nam se prodaje da je tu – samo treba koraknuti u njega. Ovaj festival je izabrao put suočavanja, put realnosti, neretko put muke, put dokaza da i mi kao sredina i kao ljudi još uvek nismo nestali. Ovaj festival ne zaboravlja – on i ove godine pamti i upućuje na trajne vrednosti umetnosti u filmskoj industriji ovog prostora. Dušan Makavejev je čovek koji je došao iz budućnosti, koga ova sredina nije razumela, te ga je, kada je stvorio svoje remek-delo, proterala i nikada ga nije primila nazad, niti mu je obezbedila da radi i živi od svog posla tamo gde je bio najuspešniji i najkreativniji”, naveo je Cvetković u Kombank dvorani.



“Mak nije bio ni Rus – kako su neki mislili, ni Bugarin, ni Francuz – kako su neki mislili. Bio je Beograđanin koji je sa svojom Bojanom živeo u vagonu i pravio genijalne filmove. Iz tog vagona budućnosti otplovio je početkom prošle zime. To što FAF odaje posvetu njegovim ranim radovima veliki je korak ka toj budućnosti. Ka njoj idu bez kompromisa i autori čije filmove prikazuje FAF. To što FAF postoji znači da ima nade”, istakao je Cvetković, koji je igrao u jednom od poslednjih filmova Makavejeva “Gorila se kupa u podne” (1993).



Član Saveta FAF-a Stefan Ivančić prethodno je podsetio na vreme pokretanja tog festivala i ukazao na razlike u svetu tada i sada.

“Pre 25 godina, kada je 1994. održan prvi FAF, svet je bio drugačije mesto. Danas živimo u svetu političke korektnosti, koji je siv i pun kompromisa. Ambicija ovog festivala je da bude prostor slobode, kao i sama kinematografija, i da se upravo na taj način bori protiv ovakvog sveta”, rekao je Ivančić, jedan od selektora Glavnog programa FAF-a.



“Autori koji učestvuju pozivaju vas da se udubimo u njihove specifične svetove. Mnogi od njih odstupaju od konvencija koje nameće savremeno društvo i to ih čini dragocenim. Pozivamo nas da gledate bez predrasuda filmove koji će vas iznenaditi, uzbuditi, rasplakati, ali nadam se pre svega šokirati i zgroziti”, poručio je Ivančić, ističući da je 25. FAF posvećen jednom od najvećih autora Dušanu Makavejevu, koji pripada upravo tom prethodnom svetu i čiji filmovi nisu nikoga ostavili ravnodušnim.

Uoči filma “Parazit” prikazan je kratki film “Pečat” Makavejeva iz 1955. godine.

Program 25. FAF-a obuhvata ukupno 90 filmova, od kojih je 12 u konkurenciji za Gran pri „Aleksandar Saša Petrović“ i novoustanovljenu nagradu za najbolji scenario „Gordan Mihić“.

Festivalski sajt je faf.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, odnosno u prilogu (pdf).
https://drive.google.com/file/d/1CAue-CIxr6zml0JUXAc88ZLrYsjhCt09/view

(SEEcult.org)

Petruniji Lux filmska nagrada Evropskog parlamenta

http://www.seecult.org/vest/petruniji-lux-filmska-nagrada-evropskog-parlamenta

11. Merlinka - Liberté, Égalité, Queernité

http://www.seecult.org/vest/11-merlinka-liberte-egalite-queernite

Preminula Ana Karina



Slavna glumica Ana Karina, ikona francuskog novog talasa, koja je bila i rediteljka, scenaristkinja i pevačica, preminula je u Parizu u 80. godini.

Ana Karina preminula je 14. decembra u bolnici od raka, saopštio je njen agent, a prema navodima francuskih medija, poslednje trenutke provela je u društvu svog četvrtog supruga, američkog reditelja Denisa Berija.



Najpoznatija kao muza Žan-Lika Godara, sa kojim je snimila filmove kao što su “Žena je žena” (1961), “Živeti svoj život” (1962), “Mali vojnik” (1963) i “Alfavil” (1965), Ana Karina bila je zvezda 34. Festa u Beogradu 2006. godine, kada je dobila i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, koja joj je priredila bila retrospektivu.

Karina je prisustvovala i otvaranju 34. Festa, koji je zapamćen i po gostovanju Vima Vendersa, a održala je i koncert u Pozorištu na Terazijama, na kojem je izvela šansone iz svojih filmova, u pratnji pariskog pijaniste Filipa Envoa. Osim pesama sa svog albuma “Filmska muzika”, izvela je i kompozicije Serža Genzbura, kao i samog Evnoa, za koje je napisala tekst.



Tada se prisetila i da je bila u Jugoslaviji sredinom 60-ih, kada je snimala film “Ratnica” (Le Soldatesse) italijanskog reditelja Valerija Zurlinija. Istakla je da je od Godara, sa kojim je bila i u braku, naučila sve što zna o filmu, iako je radila i sa mnogim drugim dobrim rediteljima. Godar joj je, kako je naglasila, dala prvu šansu u Francuskoj, u koju je došla iz rodne Danske.

Iako je u Danskoj još kao tinejdžerka debitovala na filmu (Devojčica sa cipelicama), radila je i druge poslove. Između ostalog, bila je i “liftboy” u Kopenhagenu. Dansku je napustila pre svega zbog loših odnosa sa očuhom, a po dolasku u Francusku, postala je model. “Bila sam Coca-Cola devojka za Englesku, Pepsi devojka za Nemačku, Palmoliv lice za Francusku... Ugovore nikada nisam potpisala jer sam bila jako mlada ali sam zaradila novac. Po zakonu je trebalo da imam 21 godinu, a ja sam imala 17”, rekla je svojevremeno Ana Karina, koja je i karijeru u Parizu počela kao model. Upoznala je Koko Šanel, koja joj je i promenila ime od Hana Karin u Ana Karina. Tada ju je zapazio i Godar, koji je u to vreme bio pisac za Cahiers du Cinema.



Ana Karina započela je saradnju sa Godarom filmom “Mali vojnik”, a tokom njegovog snimanja su se i venčali. Zajedno su snimili sedam filmova, od kojih su najuspešniji bili “Živeti svoj život”, “Neobična banda” i “Alfavil”. Po završetku snimanja filma “Pierrot Le Fou”, razveli su se, ali su 1967. godine snimili zajedno i film “Made In USA”.

Za ulogu Anđele u filmu "Žena je žena" dobila je 1961. godine nagradu za najbolju glumicu na Filmskom festivalu u Berlinu. Izjavila je svojevremeno da su Godar i ona imali zaista lepu ljubavnu priču, ali da se umorila, jer je često bio odsutan. "rekao bi da ide po cigare, a vratio bi se tri nedelje kasnije", rekla je Ana Karina za Vog 2016.



Kao jedna od njenih najboljih uloga smatra se uloga mlade kaluđerice u nevolji u filmu "Kaluđerica" (La Religeuse) Žaka Riveta iz 1966. Restaurisana verzija tog filma prikazana je 2018. godine na 71. Kanskom festivalu, koji je i svoj plakat posvetio Ani Karini i Žan-Polu Belmondu, partnerima u Godarovom filmu "Pierrot le Fou" (1965).

Ana Karina sarađivala je i sa drugim slavnim rediteljima, uključujući Lukina Viskontija i njegov film "Stranac".



Kao rediteljka je debitovala 1973. godine filmom "Vivre Ensemble", u kojem je i sama igrala. Takođe, 1987. godine napisala je i glumila u muzičkoj drami "Last Song".

Igrala i pevala i u novijim filmovima, među kojima je i američki "Istina o Čarliju" Džonatana Dema iz 2002.



Takođe, oprobala se u pisanju i snimanju muzike. Još početkom 60-ih godina radila je sa legendarnim Seržom Genzburom, a ta saradnja rezultirala je klasikom Sous le soleil exactement.

Francuski ministar kulture Frank Rister objavio je na Tviteru da je francuska kinematografija izgubila jednu od svojih legendi.


(SEEcult.org)

4. Festival meta filma



Festival meta filma, koji se prvenstveno bavi podžanrom “filma o filmu”, biće održan od 12. do 14. decembra u Art bioskopu Kolarac u Beogradu, uz poseban naglasak na ostvarenjima proslavljenog srpskog filmskog reditelja Gorana Markovića “Mnoštvo i manjina” i “Delirijum tremens”.

Program četvrtog izdanja Festivala meta filma počinje dvema epizodama televizijske serije Milutina Petrovića “Nebojša Čelik – Kako preživeti moderna vremena” (Stres i Jezik) i filmom Paola Virzija “Čudesne noći”, koji govori o bolnom završetku veličanstvene ere velike italijanske kinematografije.



Novu generaciju rediteljki predstaviće 13. decembra Marina Radmilac filmom “Who the Fuck Are You”, koji je, prema rečima autorke, “crno-bela psihodelična pank drama”.

Program poslednjeg dana obuhvata i film “Amitivil/Buđenje” (2017) Frenka Kalfuna, predavanje dr Vesne Perić “Serijalnost i meta film”, te podsećanje na nedavno preminulog profesora Vladimira Petrića, istaknutog teoretičara i istoričara filma, kritičara i autora.

Tradicionalno, biće dodeljena i nagrada "Branko Vučićević", posvećena sećanju na izuzetnog autora, tvorca pojma “srpska montaža”, koji je scenarističkim opusom pružio dragocen doprinos razvoju ovdašnjeg meta filma. Dosadašnji dobitnici tog priznanja su snimatelj i reditelj Miša Milošević i likovni umetnici i filmski autori Neša Paripović i Ljubomir Šimunić.

Na zatvaranju, posle dodele nagrade, sledi projekcija filma nagrađenog autora.



U meta filmovima, inače, akteri jasno ukazuju da je ono što gledamo proizvod fikcije, a to su ujedno i filmovi koji govore o filmovima – o procesu njihove pripreme i snimanja. U njima se koriste video materijali različitog porekla poput kućnih filmova, televizijskih snimaka i eksperimentalnih filmova. S druge strane, meta filmovi su česta pojava i u prestižnoj holivudskoj produkciji.

Program četvrtog Festivala meta filma nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Preminula Neda Arnerić



Proslavljena srpska filmska i pozorišna glumica Neda Arnerić preminula je u Beogradu 67. godini. Neda Arnerić pronađena je 10. januara u svom stanu na Vračaru, preneli su beogradski mediji, navodeći da je slavnu glumicu pronašao mrtvu njen brat.

Rođena 15. jula 1953. godine u Knjaževcu, Neda Arnerić igrala je u više od 100 filmova, a odigrala je i četrdesetak uloga u pozorištu. Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima su i Carica Teodora na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, Zlatna i Srebrna arena na Filmskom festivalu u Puli, Plaketa Jugoslovenske kinoteke, nagrada “Pavle Vuisić” za izuzetan doprinos umetnosti glume na filmu...



Na 46. Festu 2018. godine dobila je nagradu "Beogradski pobednik" za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, a tada je rekla da se ne osećam pobednikom, jer joj se čini da svoju životnu i profesionalnu trku još nije istrčala.

“U nečemu sam ipak pobednik, trajem u kontinuitetu kao glumica preko pedeset godina. Bilo je tu uspona i padova, lepih i ružnih stvari, ali bez vas, pre svega vas Beograđana koji ste mi najbliži, ne bih mogla da trčim, hvala što ste me podržavali i kad je bilo najteže”, rekla je Neda Arnerić.



Neda Arnerić je impresivnu karijeru dugu više od pola veka započela kao 13-godišnja devojčica u filmu "San" (1966). Otkrio ju je reditelj Puriša Đorđević, sa kojim je ubrzo snimila i nagrađivane filmove "Jutro" (1967), "Podne" (1968) i druge. Srca najšire publike osvojila je glavnom ulogom u filmu "Višnja na Tašmajdanu“ (1968) Stoleta Jankovića.

Sa samo 16 godina upisala je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Milenka Maričića, ali je nije je završila jer u to vreme studentima prve i druge godine nije bilo dozvoljeno da rade, a ona nije prestajala da snima.



Lepota i šarm doneli su joj status seks simbola u bivšoj Jugoslaviji, a igrala je i u stranim produkcijama, među kojima se ističe "Šaft u Africi" (1973) Džona Giljermina. Plenila je i u epizodnim ulogama u partizanskim filmovima kao što su "Sutjeska" (1973) Stipe Delića i "Užička republika" (1974) Žike Mitrovića.

Na Pulskom filmskom festivalu nagrađena je Srebrnom arenom za naslovnu ulogu u filmu "Ispravi se, Delfina" (1977) Aleksandra Đurčinova, a Zlatnu arenu dobila je za ulogu u filmu "Haloa – praznik kurvi" (1988) Lordana Zafranovića.



U međuvremenu je igrala u čuvenim filmovima "Kvar" (1978) Miše Radivojevića i "Ko to tamo peva" (1980) Slobodana Šijana. Usledile su komedije "Rad na određeno vreme" (1980) i "Moj tata na određeno vreme" (1982) Milana Jelića, zatim "Varljivo leto ’68" (1984) Gorana Paskaljevića, "Tajvanska kanasta" (1985) Gorana Markovića, Zafranovićeva "Večernja zvona" (1986)...

Igrala je i u filmovima "Policajac sa Petlovog brda" (1992) Mihaila Vukobratovića, "Nataša" (2001) Ljubiše Samardžića, "Promeni me" (2007) Milana Karadžića, a poslednji put na velikom platnu publika je mogla da je vidi u hrvatsko-srpskoj koprodukciji "Aleksi" (2018) Barbare Vekarić.



Neda Arnerić je dobitnica najviše glumačke nagrade u Srbiji – "Pavle Vuisić" za životno delo, kao i nagrade "Carica Teodora" na Glumačkim susretima u Nišu, te Plakete Jugoslovenske kinoteke za doprinos umetnosti filma...

Mnogobrojni gledaoci pamtiće je i po televizijskim serijama "Priče iz radionice“, "Metla bez drške", "Lift“, "Naša mala klinika“...

U pozorištu je ostvarila niz zapaženih uloga, a poslednjih godina igrala je u predstavi "Igra parova" u Beogradskom dramskom pozorištu, koja je krajem oktobra 2019. imala čak 200. izvođenje.



Paralelno sa glumačkom karijerom, Neda Arnerić je studirala i diplomirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sredinom 80-godina otvorila je u centru Beograda galeriju "Atrijum", koju je vodila do 1999. godine. Bila je aktivna i u Niš art fondaciji.

Bila je i politički angažovana, kao članica Demokratske stranke i poslanica u Narodnoj skupštini Srbije.

Neda Arnerić je 2016. godine teško povredila kičmu prilikom pada sa terase svog stana, nakon čega se dugo oporavljala. Teško je podnela i smrt supruga, a oba događaja danima su bila tema tabloida.



Tugu povodom smrti Nede Arnerić izrazile su njene mnogobrojne kolege i javne ličnosti, kao i organizatori festivala i drugih manifestacija na kojima je učestvovala.

Ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević naveo je u telegramu saučešća da se Neda Arnerić, "nesuđena balerina i diplomirana istoričarka umetnosti", opredelila za film i pozorište "donoseći srpskoj i jugoslovenskoj sceni umetnicu koja je više od pola veka plenila šarmom i snažnim glumačkim darom".



“Talentima, gracioznošću i eteričnom lepotom od prvih kadrova osvajala je srca domaće i inostrane publike. Nagrađivana i poštovana, ostvarila je sve što jedna glumica može da poželi. Sa samo 13 godina, glumila je u svom prvom filmu ‘San’ i taj naslov je obeležio čitav njen život u kome je srećna i uspešna živela svoj glumački i umetnički san”, naveo je Vukosavljević u telegramu saučešća porodici, prijateljima, kolegama i svim poštovaocima Nede Arnerić. Njena tanana emotivnost, kako je dodao, bila joj je ponekad prepreka u suočavanju sa grubostima svakodnevice ali je i s tom osobenošću stajala rame uz rame sa najvećim zvezdama našeg glumišta. “Našu nezaboravnu Višnju sretaćemo i dalje na Tašmajdanima svojih snova”, dodao je Vukosavljević.

*Foto: Fest

(SEEcult.org)

Kosta Gavras na 48. Festu



Kultni reditelj Kosta Gavras biće gost 48. Festa u Beogradu, a predstaviće prvi film koji je snimio u rodnoj Grčkoj na maternjem jeziku nakon više od 50 godina karijere. Film “Adults in the room”, zasnovan je na knjizi bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa, Gavras će predstaviti na 48. Festu sa glavnim glumcem Kristosom Lulisom, najavili su 10. januara organizatori.

Tokom Gavrasove posete Beogradu biće mu uručeno i Festovo priznanje “Beogradski pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.



Film "Adults in the room”, premijerno prikazan u Veneciji 2019. godine, prikazuje dešavanja u vezi sa velikom finansijskom krizom koja je potresla Grčku 2015. godine. Gavras nastoji da pojasni kompleksnu situaciju i prikaže pravu akciju koja se odigravala iza zatvorenih vrata, i o kojoj šira javnost ne zna previše. Taj uzbudljivi politički triler može se smatrati klasičnom grčkom tragedijom - njegovi junaci nisu ni dobri ni zli, već vođeni posledicama sopstvenih ideja o tome šta je ispravno učiniti.



Gavras je napustio Grčku u ranoj mladosti, a školovao se u Francuskoj, gde je i snimio većinu filmova.

“Napustio sam svoju zemlju jer je tada mladim ljudima mog socijalnog statusa mogla da ponudi samo život podređen teokratskoj demokratiji. Kao imigrantu, Francuska mi je omogućila da ostvarim svoje najluđe snove. Pre deset godina, grčka kriza gurnula je zemlju u istu situaciju koja me je naterala da odem. To me je nateralo da izrazim svoj bunt još jednom, kroz ovaj film”, izjavio je 86-godišnji reditelj, koji je stekao slavu filmom “Z” – trilerom o istrazi ubistva levičarskog političara u Grčkoj, koji mu je doneo Oskara za najbolji strani film i Gran pri žirija u Kanu.



Za film “Nestali” o nestalima za vreme krvavog puča u Čileu, dobio je Oskara za najbolji adaptirani scenario, Bafta nagradu za najbolji scenario i Zlatnu palmu na Kanskom festivalu. Film “Muzička kutija”, koji govori o suđenju mađarskom imigrantu u Americi za ratne zločine počinjene za vreme Drugog svetskog rata, doneo mu je Zlatnog medveda u Berlinu.



Gavrasovu filmografiju odlikuje angažovanost, hvatanje u koštac sa kontroverznim političkim temama, koje su upakovane na uzbudljiv i prijemčiv način, najčešće u žanr političkog trilera. Zakon i pravda, ugnjetavanje, nasilje, desničarski pokreti i režimi - česte su teme njegovih filmova koji su neretko zasnovani na istinitim događajima, istakli su organizatori 48. Festa, koji će biti održan od 28. februara do 8. marta.



Kako je ranije najavljeno, zvezda 48. Festa biće i američki glumac Džon Malkovič, producent, dramski pisac i reditelj, koji će takođe primiti priznanje “Beogradski pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Posebnu počast 48. Fest odaće jednom od najvećih glumaca jugoslovenske kinematografije Bekimu Fehmiuu (1936-2010), povodom decenije od njegove smrti. U znak sećanja na tog velikana domaćeg glumišta, 48. Fest najavio je retrospektivu Fehmiuovih filmova, a njegov lik imaće centralnu ulogu i u vizuelnom identitetu festivala.

(SEEcult.org)

48. Fest sa gotovo 100 filmova, Golubovićev Otac na otvaranju

http://www.seecult.org/vest/48-fest-sa-gotovo-100-filmova-golubovicev-otac-na-otvaranju

Nova stalna postavka Jugoslovenske kinoteke



Jugoslovenska kinoteka, povodom svog jubileja - 70 godina od osnivanja, priredila je novu stalnu postavku koja obuhvata dragocene eksponate iz predistorije i istorije filma, a posebna pažnja poklonjena je razvoju domaće filmske umetnosti.

Nova stalna postavka “Naš muzej filma” biće svečano otvorena 23. januara, a posetioci će kroz 28 celina moći da sagledaju različite periode i aspekte koji su u tehnološkom i umetničkom smislu bitni za razvoj kinematografije do kraja 20. veka.



Najstariji izloženi predmeti potiču iz 19. veka, a među njima su i izuzetna Carska panorama i prva kamera braće Limijer. Tu su i kamere s početka 20. veka koje su pripadale Aleksandru Lifki i srpskom snimatelju Mihailu Mihailoviću, poznatijem kao Mika Afrika.



Deo izložbe posvećen je ranim bioskopima i pionirima filma na ovim prostorima, a poseban akcenat stavljen je na prvi srpski igrani film “Karađorđe” (1911). U ostalim celinama predstavljen je dokumentarni film iz vremena balkanskih i Prvog svetskog rata, zatim uspeh domacih umetnika u svetu, Beograd na filmu u međuratnom periodu, filmski žurnali i reklame, kao i producentske kuće.

U skladu s hronologijom sledi predstavljanje fenomena i značajnih autora jugoslovenske i srpske kinematografije nakon Drugog svetskog rata.



Multimedijalna izložba uključuje odabrane inserte, filmsku muziku domaćih kompozitora, deo bogate zbirke plakata, fotografije, dokumenta i drugu prateću građu.

Postavka obuhvata i predmete iz legata Ljubiše Samardžića, Pavla Vuisića, Milene Dravić, Dragana Nikolića, Živojina Pavlovića i drugih.



Stalnu postavku osmislio je stručni tim Jugoslovenske kinoteke. Arhitekturu i dizajn izložbe u ime studija “Vju” potpisuju Ivan Mangov i Vesna Orović, a grafički dizajn i vizuelni identitet, u ime studija “Braća Burazeri” - Nikola Radojčić, Isidora Tomić i Dušan Stokić.

(SEEcult.org)

Dve nagrade za Oca na Berlinalu



Novi film “Otac” Srdana Golubovića, koji kroz potresnu socijalnu priču daje neveselu sliku današnje Srbije, proglašen je najboljim glasovima publike programa Panorama 70. Berlinala, a dobio je i nagradu Ekumenskog žirija tog međunarodnog festivala, koji je svečano završen 29. februara.

Publika jubilarnog Berlinala proglasila je “Oca” najboljim u konkurenciji 36 igranih filmova iz celog sveta u okviru programa Panorama. Nagrada publike u programu Panorama dodeljuje se od 1999. godine, a svi posetioci Berlinala su pozvani da ocene film.



Novi film Golubovića, zasnovan na istinitoj priči o ocu kome su zbog siromaštva oduzeli decu, ovenčan je i nagradom Ekumenskog žirija 70. Berlinala, koja se dodeljuje filmovima sa najvećim prisustvom duhovne, ljudske i društvene vrednosti.

“Otac” je film o čoveku kome su zbog siromaštva oduzeli decu, gubitniku, odbačenom i poniženom čoveku, koji kroz svoje putovanje, hodajući od svog sela na jugu Srbije do prestonice, sa kraja na kraj zemlje, iz protesta, dostojanstva, želje da dokaže i sebi i drugima, iz očaja - postaje heroj.

U glavnoj ulozi, oca Nikole, našao se hrvatski glumac Goran Bogdan, dok su ostale uloge poverene Borisu Isakoviću, Nadi Šargin, Milici Janevski, Vahidu Džankoviću, Jovi Maksiću, Nikoli Rakočeviću, Milanu Mariću i Ljubomiru Bandoviću. U ulozi dece su Ajla Šantić i Muharem Hamzić.

Golubović je izjavio da se trudio da napravi univerzalnu priču, ali da ona ipak pripada Srbiji, jer “nije svuda takva kombinacija korupcije i birokratije i tog bezizlaza”. “Ipak, hteli smo da na kraju odškrinemo vrata nekoj nadi, da postoji neko svetlo, da čovek ima pravo i snagu i razlog da se bori”, izjavio je 27. februara na konferenciji za novinare Golubović.



Nakon svetske premijere na Berlinalu i domaće na otvaranju 48. Festa, "Otac" je imao domaću premijeru na početku 48. Festa, a biće u bioskopima od 5. marta, u distribuciji MegaComa Filma.

"Otac" je ganuo premijernu publiku Festa kao teška i realna slika današnjice, u kojoj glavni junak, dok putuje peške, prolazi pored napuštenih fabrika, oronulih domova kulture, ispražnjenih ulica i gradova - putuje pustom Srbijom. Usput sreće različite ljude, među kojima ima i pojedinih koji pokazuju empatiju, ali i onih koji bi da ga liše i malo sirotinje koju ima sa sobom. Film posebno ukazuje na osionost i bahatost birokratije kroz lik šefa Centra za socijalni rad u Priboju, koji čak i kada Nikola dobije preporuku zamenika resornog ministra, i to nakon što se uključe mediji u taj slučaj, odbija da ga reši u stilu: Neće meni oni u Beogradu da odlučuju... I zamenik ministra pokušava pritom da iskoristi medijsku pažnju, pa želi da se slika sa njim da bi mogao da stavi fotografiju na društvene mreže. Lokalni pribojski kabadahija primer je koruptivnog službenika koji u svoje selo zapravo šalje socijalno ugroženu decu u hraniteljske porodice, a one mu zauzvrat daju procenat od pomoći koju dobijaju u tu svrhu od države.

Suptilnim filmskim scenama i gotovo dokumentarnim prikazom Nikolinog putovanja do prestonice, Golubović je pružio sumornu sliku Srbije i opšteg beznađa, ali uz tračak nade za konkretan slučaj porodice glavnog junaka, kome mlada službenica kaže da svrati ponovo, jer hoće da mu pomogne.

Publika je pažljivo odgledala "Oca", isprativši dugim aplauzom Golubovića i još tridesetak članova ekipe njegovog filma.

"Ovo su trenuci koji nam vraćaju veru u smisao onoga čime se bavimo, u moć filmske umetnosti da deluje na ljude", rekao je Golubović.

I prethodna ostvarenja reditelja i scenariste Golubovića bila su zapažena na Berlinalu – njegov drugi dugometražni igrani film “Klopka” imao je svetsku premijeru 2007. na Berlinalu (sekcija Forum), dok su "Krugovi" iz 2013, poput film "Otac", ovenčani nagradom Ekumenskog žirija.

*Foto: Maja Medić

(SEEcult.org)

48. Fest počeo u slavu Bekima Fehmiua, Pobednik Miri Banjac

http://www.seecult.org/vest/48-fest-poceo-u-slavu-bekima-fehmiua-pobednik-miri-banjac

Holivudski hitovi i veterani na 48. Festu

http://www.seecult.org/vest/holivudski-hitovi-i-veterani-na-48-festu