Mehmed-paša Sokolović i Ibrahimbeg - hronologija jednog vremena

Počeo sam da ti pišem – dobri moj Ibrahime, o jednoj velikoj neistini... Kažem da je to neistina jer mu nisam našao uzrok – ni u Bogu, ni u ljudima, ni u ma čemu drugom – da je čovek – takav kakav je – protivrečan samom životu koji je u njega udahnut...
Čovek i život – to su dva puta koji među sobom nemaju ničeg zajedničkog osim kraja...
Oni se među sobom razilaze – kao što to čine dan i noć, i u tome razilaženju čovek najviše strada – strada i Bog u njemu, i ljudi oko njega – jer je postao nečovek, onaj koji samoga sebe izjeda – mučen nezadovljstvom što je svemu suprotan, što nije ono što bi hteo da bude – što je otpao od svih onih zakona koji ga dovode u pravilan odnos prema svetu koji ga okružuje...
Tako ja vidim čoveka, njegov početak i kraj...


Mehmed-paša Sokolović

Uprostimo čitavu stvar...
Veruješ li da se ljudska priroda može radikalno preobraziti...
Ja - lično - ne verujem u to...

Idejan ::Tema nije zamisljena ovako, plahi moj Klaudije nego onako kako smo vodili razgovore preko privatnih poruka odgovarajuci ti tebi a ja sebi da treci vide koliko su izgubljeni ili sta dobijaju bez nas.Oni sto imaju njima i ne treba, Klaudije mudri.Tvoja savrsenost Klaudije u odgovorima meni i moj talenat su nemjerljivi, u odgovorima i samo nas dva, i niko drugi moze doci do vrlina nepostojecih odgovora onima koji ovo citaju i ovima koji uopste i ne znaju za to da se ima ili da se nema, svejedno je.

Nemam ništa protiv, zaboravio sam da smo se tako dogovorili pa sam skrenuo sa teme...
Nema nam druge nego da ispravimo - Drinu...


Nisi ništa propustio - što već nisi propustio...
Nisam ni ja propustio ništa - osim propuštenog...