Ko su Jurodivi?

Јуродивост - лудост Христа ради

Аутор: Петар Дробац, Број 943, Рубрика Духовност

У Православној Цркви постоји више категорија светитеља Божјих, зависно од њиховог начина живота и врсте подвига. Тако наша Црква прославља Бога кроз свете апостоле, пророке, свете Оце, свете мученике и мученице, исповеднике, преподобне, јуродиве... Без обзира на начин живота, место и време подвизавања, да ли су страдали за веру мученичком смрћу или су се мирно упокојили у Господу, да ли су били монаси, свештеници или мирјани, сви су они живели по Јеванђељу, испуњавали Божје заповести, трудили се да угоде Богу и горели љубављу за Христа.

Света Православна Црква је тело Христово и човек који јој истински припада у заједници је са свим осталим њеним члановима. Али, сваки члан Цркве се по нечему разликује од осталих - наравно, не у смислу да је сасвим индивидуалан, већ у том смислу да поседује неке своје особености. У првом реду, нису сви обдарени једнаком снагом, нити су сви људи позвани на исти начин живота и хришћанског подвига. Ипак, свим хришћанима је заједничко да се у овом животу брину и раде на своме спасењу, све док не постигну „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13).

Подвиг

Један од најтајанственијих и најнеразумљивијих начина хришћанског подвизавања јесте подвиг јуродства. „Јуродив“ значи „луд Христа ради.“ Први који је у хришћанству употребио тај израз био је свети Апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима. Он у овој посланици на више места говори о „мудрости“ овога света и о „лудости“ Божјих људи. Ако пажљиво прочитамо та места (на пример 1. Кор 1,18-27, 3,18, 4,10), видећемо да је суштина ових израза у томе да су у очима људи од овога света који сами себе сматрају „мудрима“,  сви истински хришћани „луди,“ јер верују у Господа Исуса Христа као Божју силу и Божју премудрост, у спасоносност Његовог Крста. Према Апостолу Павлу „што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами премудре“ (1,27).

У ужем смислу речи под појмом „јуродиви“ се сматра једна посебна категорија подвижника и угодника Божјих, који су тај епитет заслужили својим начином живота, јер су и самим „нормалним“ хришћанима изгледали „луди.“ Ево шта владика Артемије у својој књизи „Практична Веронаука“ каже о овом најтежем и најнеобичнијем подвигу православног живљења: Заогрнут велом „лудила“, отргнут видицима овога света, а видљив само Богу и Богом вођеним Изабраницима, јуродиви проходи свој пут узношења ка Богу. Такав живот је негација „мудрости“ овога света, изражене кроз лажне и половичне слободе и законе земаљске, од чега се у ствари јуродство и штити „лудошћу“. Штити се од разума овога света, судова овога света, похвала овога света, мудрости овога света... Јуродство управо значи правити се луд, али значи и бити луд за Христом, лудети (=неодољиво жудети) за Њим. Та „лудост“ значи живети један двојни живот (спољашњи и унутрашњи) потпуно различит. Спољашњи - потпуно неухватљив у норме овога света (стога и непредвидив), живот ван свих ограничења, закона, канона, развезан од свих окова. Унутрашњи живот Јуродивог знан је само Богу и одвија се у оним чудесним дубинама људског бића, где се душа људска сусреће са Богом у непосредности и живи с Њим у чврстој свези, свези закона Бога живога.“

Руски примери

Примера о подвигу јуродства има много, нарочито у Русији. Један од најпознатијих јуродивих је био Свети Василије Московски. Свети Василије је живео у доба цара Ивана Грозног. Није имао сталног пребивалишта, хранио се отпацима, био је скоро сасвим наг, чак и по најоштријој зими. Ноћи је проводио у молитви пред вратима московских цркава, пружао је утеху просјацима, богаљима и пијаницама. Пророковао је и људи га нису разумевали, чак су га многи и исмевали, али сва његова пророчанства су се обистинила. Као и сви јуродиви, није се подвргавао људским законима и нормама, већ је једини његов закон био љубав према Богу. Усуђивао се да критикује чак и самог цара Ивана Грозног, и да му говори истину у лице, а цар га је веома поштовао, јер је још за живота чинио многа чуда. Света Ксенија Петерсбуршка била је још један пример јуродства. Као врло млада остала је удовица, јер јој је муж, царски официр, погинуо за време једне пијанке. Она је тада распродала све своје имање, разделила сав новац сиротима и живела на улицама Санкт Петерсбурга одевена само у поцепану војничку униформу свога мужа. Лутала је улицама наизглед без циља, пророковала, бдела у молитви и била предмет подсмеха многима. Многима је помогла да се отргну од греха, имала је дар предвиђања догађаја и прозорљивости и многи су је због тога касније поштовали.

Са спољашње стране живот таквих подвижника изгледао је чудан, неразумљив, косио се са свим нормама живота. Одрекавши се сваке имовине, комфора и животних добара, ослобођени везаности за овоземаљско, немајући одређено пребивалиште и подвргавајући се разним случајевима бескућничког живота, они као да су били дошљаци из другог света. Храна, одећа, стан, као да нису представљали за њих никакву људску потребу. Јуродство је било добровољно стално мучеништво, стална борба против себе, против света и зла. Не стидећи се да свакоме говоре истину у лице, јуродиви су својим речима или необичним делима разобличавали и наносили пораз неправедним и грешним људима, а с друге стране, тешили и радовали побожне. Порочне су поправљали, спасавали и враћали на пут истине и добра, а праведне и добре учвршћивали на путу спасења.

Јасно је да није свакоме дато да прими овај изузетно тежак подвиг. Бог од нас не тражи оно што ми не можемо да дамо, али зато можемо и морамо да се учимо примерима ових Христових војника, као уосталом и свих светитеља, који су Бога стављали изнад свега. Сетимо се речи Апостола Павла, који нам говори да су сви хришћани „луди“ у очима света. То свакако важи и за наше време: прави хришћанин се много разликује по свом начину понашања, изгледу, наступу и интересовањима од „овосветских“ људи. Пошто је хришћанин странац у свету, и пошто га свет са својим материјалним бригама, забавама, вечитој потрази за телесним задовољством и уживањима пре одбија него привлачи, то се свакако одражава на његов спољашњи изглед и понашање. Наравно да то, са своје стране, изазива неразумевање и, не ретко, отворен или прикривени подсмех међу „овосветским“ људима. Но, не треба се бојати, не треба се стидети што нас свет посматра као да смо у најмању руку мало „чудни“. Оставимо свет у његовој сулудој трци за стицањем, за грабљењем моћи, оставимо га у његовом лажном сјају и испразним забавама, а сами пођимо путем једине Истине, једине Правде, тросунчане светлости и љубави: Христовим путем. Нека би нам Бог дао снаге за то, јер бити Православан значи имати храбрости да се буде „другачији“.     

http://pravoslavlje....st-hrista-radi/

Preuzeto: ŽRU