Pogled sa strane kroz nas...

МЕЛАНХОЛИЈА И ПРЕНАТРПАНОСТ


Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.
У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.
Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.
Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.
Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.
Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.
Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.
Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

Pise Oskar Frajzinger, pisac i poslanik u svajcarskom parlamentu...

Inspirativno, zagledano u nasu dusu... iz dubine srca prepoznajem u ovome istinu, i necu da joj se opirem...

Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

Zar se duša tako lako gubi? Nismo je za vreme turske okupacije izgubili pa što bismo i ubuduće.

Za vrijeme Turske mi smo bili ozbiljan narod u odnosu na danas.

I to je što kažeš ali opet sumnjam u prognoze g. Frajzingera.

У њему би стекла статус добро ухрањеног роба ::

To je sustina onoga sto se nudi i sto je velika vecina spremna sa zahvalnoscu da prihvati    Srbi se samo u muci i jadu mogu ujediniti, sacuvati svoju istoriju, korene i dusu... Suludo zvici, znam... Ali, cudan smo mi narod   

Ne znam čemu da pripišem gramzivost u ovoj muci kada su dizali cene vode, hleba. Mislim da je masa odlučujuća bila muka ili veselje.

Kada bi sutra ušli u EU nestala bi melanholija i prenatrpanost? Šta bi se suštinski promenilo u životu prosečnog čoveka? Ništa
Potpisano parče papira od strane par glavonja, ne donosi nikakve promene.
Promene se dešavaju već decenijama, tiho i neprimetno, kroz obrazovanje i TV. Načisto su nam mozgiće iščašili. Ubedili su nas da smo onakvi kakvi nismo i naveli nas da poželimo da budemo onakvi kakvi nikada nismo želeli da budemo.

Ako želimo slobodu, trebali bi tržne centre da pretvorimo u prostor za kulturna dešavanja i da oslobodimo medije. To bi donelo veliku promenu i preporod ovom narodu u okviru EU ili van nje.

Nije nama dušu iz'ela EU, već ovi naši domaći primitivci.

Ko je ono rekao: nismo mi nekulturni jer smo siromašni, mi smo siromašni zato što smo nekulturni... Živa istina!
Mi smo valjda jedina zemlja u Evropi u kojoj, kad na medijima čuješ klasičnu muziku, odma' očekuješ informaciju ko je umro i kakva je katastrofa izbila...

Meni se više sviđa zdrav pogled iznutra, recimo ovaj Canetov (Partibrejkersi)
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/453680/Zoran-Kostic-Cane-Ovaj-narod-je-umoran

U pitanju je globalni trend. Svemu pada kvalitet i pogrešno se vrednjuje.
Nama puste onju Oro, pa nam kažu ''Eto kakvi ste glupi i ne zaslužujete da vam bude bolje''. A na zapadu je bolje?
Oni su i glupi i srećni. Daju nerealno velike pare za školovanje koje i ne nudi vrhunsko znanje. Onda se zaposle pa vraćaju dugove za školarinu i podižu kredite za automobile i kuće čije su cene opet nerealno velike. Celog života robuju sa osmehom na licu? I mi žalimo što ne možemo i mi tako?
E to je samo početak naše propasti.

Ja bih rekla da ni oni nisu srećni. Konstantno su u strahu da će ostati na ulici.

oblica ::
Ja bih rekla da ni oni nisu srećni. Konstantno su u strahu da će ostati na ulici.

A mi nismo?

Sreća nije pitanje geografske pozicije. Dosta mi je prijatelja i kolega razmešteno svakud po EU. Ne vidim da im je tako strašno. Pate se sa kreditima taman toliko koliko i mi ovde. Ne, ozbiljno: ja ne bih otišla iz Srbije jer sam ja zadovoljna svojim životom ovde, ali... ne bi toliko ljudi odlazilo tamo da je baš toliko hrđavo....
Zavisi šta je kome bitno. Dušu možeš da izgubiš i tamo i ovde, ako novac postane merilo stvari.
Njima je utoliko lakše što onaj ko zna kako kapitalizam kao sistem funkcioniše, može da se organizuje jer tamo postoji SISTEM. A ovde imaš bezakonje, nered, nema logike ni u čemu, ništa nije funkcionalno...
Mi to volimo poetično da tumačimo kao mentalitetnu razbarušenost, a zapravo je bahatost. To je naš problem (bar ga ja tako vidim).