Akvarel

Pojam akvarel nastao je od latinske reči akva (aqua) – voda, odnosno italijanske reči akvarelo (aquarello), što na našem jeziku znači: vodena boja. Akvarel se dobija mešanjem sitno mlevenih i pažljivo odabranih pigmenata, a za vezivo se koristi gumiarabika. Vodom razređene boje na papir se nanose mekanim četkicama. Papir koji se koristi za slikanje akvarelom treba da bude visoke gramaže. Mora dobro da se nategne na ravnu površinu, kako ne bi došla do savijanja.

Kako je već rečeno, u tehnici akvarela se ne koristi bela boja, pošto se svetli i tamni tonovi dobijaju dodavanjem više ili manje vode. Delove slike koji treba da ostanu beli, ostavljaju se neoslikanim. Akvarel boje karakteriše prozirnost i prozračnost. Slikanjem ovakvim bojama na boju mogu se dobiti izvanredni tonaliteti poetičnog karaktera.

Postoje dva osnovna načina rada akvarel bojama. To su: 1) rad na suvoj podlozi - ovim načinom rada boja se svaki put nanosi na suvu podlogu, tj. čeka se da se prvi sloj boje osuši, pa se tek onda nanosi drugi sloj. Zbog prozirnosti akvarela moguće je videti predhodne slojeve, što nudi mogućnosti za karakterističan tonski i koloristički izraz; 2) rad na mokroj podlozi - papir se prvo navlaži čistom vodom pomoću četkice, sunđera ili pamučne krpice preko cele površine. Ponekad se ovlaže samo delovi papira na kojima slikar želi da postigne efekte prelivanja i spontanog mešanja boja. Problem brzog sušenja vlažnog papira, usled visokih temperatura kod slikanja na otvorenom prostoru, rešava se kontrolisanim dodavanjem vode pomoću raspršivača. Najpraktičniji su ručni baštenski raspršivači sa podesivim snopom koji daju finu vodenu maglicu. Nove mogućnosti likovnog izraza dobijamo tako što se slika ostavi da se osuši, pa se tek onda nastavlja sa slikanjem.

Akvarel je bio poznat još u starom Egiptu, gde je podloga bila od papirusa, ali i u Kini, gde se slikalo na papiru i svili. Poznat je i u starom Japanu, Indiji i Persiji. Akvarel su negovali i antički Grci i Rimljani, a javlja se i u starhrišćanskoj umetnosti. Preko Vizantijskih slikara prelazi u srednjevekovne samostane u celoj Evropi. Mnogi misali, psaltri, brevijari i hronike tog vremena iluminirane su minijaturama, inicijalima i ornametnima, rađenim vodenim bojama.

Među prvim akvarelistima novog veka ističu se Albreht Direr i Hans Holbajn Mlađi. U doba baroka akvarel služi za skice i nacrte po kojima su se izrađivale slike u drugim tehnikama. U XVIII i XIX veku engleski slikari su tehnikom akvarela najčešće slikali pejzaže (G. Robertson, P. i T. Sendbi, Vilijem Blejk). Za engleskim primerom poveli su se i slikari drugih zemalja.

U XIX veku u tehnici akvarela slikali su francuski slikari Teodor Žeriko, Ežen Delakroa, Eduar Mane, Pjer Ogist Renoar i Pol Sezan. U XX veku ovom tehnikom se služe Anri Matis, Pol Sinjak, Moris de Vlamenik i dr. Nemačkim ekspresionistima posle Prvog svetskog rata akvarel je gotovo glavno slikarsko sredstvo. Ovom su tehnikom slikali Franc Mark, Georg Gros, Maks Pehštajn, i Pol Kle.

Na Balkanskim prostorima u XVII i XVIII veku nastaju akvareli starih gradova. Ovom su se tehnikom koristili Anastas Jovanović i Stevan Todorović, slikajući predele i portrete. Na prelazu iz XIX u XX vek akvarele su stvarali Slava Raškaj, Janez i Jurij Šubić, a kasnije Emanuel Vidović, Josip Račić, Miroslav Kraljević, Vladimir Becić, Ljubo Babić i drugi.

Priredila Tamara Lujak

 Izvor