Рахмањинов - Сергеј Васиљевич Рахмањинов

od **Shapat** Čet Jan 09, 2014 8:59 pm

Сергеј Васиљевич Рахмањинов 1873. - 1943. руски пијаниста, диригент и композитор.

Рахмањинов, сматран од многих највећим пијанистом читавог XX века, поседовао је легендарне техничке могућности и осећај за ритам - његови дугачки прсти су покривали 13 интервала на клавијатури (распон од 30 центиметара). Као композитор створио је, између осталог, четири клавирска концерта, три симфоније, две клавирске сонате, три опере, 24 прелудија, више хорских дела, рапсодију на тему Паганинија. Већина његових дела је у стилу позног романтизма сродно Чајковском али и под очитим утицајем Шопена и Листа.

Поред бројних клавирских комада и камерне музике писане за клавир, бројних симфонијских дела, све до оперских и духовних, пажњу посебно заслужују и често се у свету и интегрално изводе - његова четири клавирска концерта и једна концертна рапсодија на Паганинијеву тему за клавир и оркестар. Ова је дела Рахмањинов ставарао практично током целог свог стваралачког века.

Концерт за клавир и оркестар бр. 2 у c - molu (Оп. 18, 1901.), свакако је најпопуларније мајсторово дело у овом музичком роду. На концертима у свету, најчешће се изводи.
“Шест музичких тренутака” (Оп. 16, 1896.), својеврсну свиту контрастних карактерних студија у којима до пунога изражаја долази ауторова непресушна мелодијска и хармонијска инвенција, Рахмањинов је компоновао 1896. у 23. години. Овај мајсторски циклус написан је у раздобљу између настанка Прве симфоније у d-molu (1895.) и њене неславно пропале премијере одржане под диригентским вођством Александра Глазунова (Санкт Петербург, 1897.), која је младог композитора гурнула у дубоку стваралачку кризу.
Написао је „три симфоније“ од којих се Прва симфонија у d-molu (Оп. 13, 1895.) која је доживела велики неуспех на својој премијери, данас сматра његовом најбољом. Препуна је младалачког ентузијазма, узвишених мелодија, показује почетак његове опсесије руским православним песмама, мотивско коришћење звона. Друга симфонија у е-molu (Оп.27, 1908.) и Трећа симфонија (Оп. 44, 1937.) су биле много популарније. Његова Друга симфонија се сатоји од четири става (Largo - Allegro moderato, Allegro molto, Adagio, Allegro vivace) која су прожета драматичним секвенцама које се идентификују са руском симфонијском традицијом, заснованом од његових романтичарских претходника, који наглашавају мотив и непрекидни, прелепи ток мелодије.
Овај колосални пијаниста најрадије је свирао музику Фредерика Шопена, Франца Листа и Роберта Шумана, а с изузетком Другог клавирског концерта сасвим ретко је изводио своја дела. Увек је говорио да су му своје композиције превише дуге; често их је скраћивао па је шта-више и другим пијанистима говорио да учине исто.