Desanka Maksimović

Za neshvaćene

Tražim pomilovanje
za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti ogreznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.

Desanka Maksimović

Nad životom

I

Osećam, poludeću proleća ovoga
zbog neke daleke lepote.

Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teška
kroz mene protiče.
Smejem se,
a sve kao da me se duša čija
gorko dotiče.

ТАКВА САМ ЈА

Одавно сам, суграђани честити,
измирења заставу белу
на срце своје побола.
Све ми је сад свеједно
и равно до мора;
сита сам и мржња и љубави
и ћутања и ромора.
За вашу борбу животну
ја немам својства.
А срце ми је, међутим, вечно жедно
свега онога чега је сито;
и умрло би ако би у дану
имало час спокојства.

Ни за срећу људску нисам ја створена,
јер не умем да живим
само од живљења;
јер ни за шта чега има
немам дивљења;
јер знам да не могу свој животни дуг
само сном измирити.
Па ипак, мада ми овде није удесно,
живота ја бих задржала круг,
јер боли мене ипак чудесно
сто ће ме једном нестати.

Ни срца немам вашег, суграђани честити,
јер бескрајно волим некога
иза оних на видику атара.
За његов бих осмех једини
посла преко вода и ватара,
преко урвина и брегова,
одавде на дан и ноћ хода;
па ипак његова
не бих могла бити,
нити ће љубав моја за њим
икад другога рода
до песама имати.

SRBIJA JE VELIKA TAJNA


Srbija je velika tajna:

Ne zna dan šta noć kuva,

Niti noć šta zora rađa,

Ne zna grm šta susedni grm sanja

Niti ptica šta se događa

Između granja.



Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,

Niti kukuruz struk sluti

Šta se u susednoj njivi sprema.

Svakog časa sve se menja,

Nijednog kuta ni lista nema

Da nije tajna.



Ko zna šta krije u sebi

I ta nevina rosa sjajna;

Ti seljački poslovni krici

Što se s brda na brdo čuju

Zaveru možda kuju.



Ko će u toj zemlji kada

Znati šta i devojka mlada

U nedrima netaknutim nosi;

Kakvu tešku tajnu

U rukama svojim drži dete;

I starica pogrbljena svaka

Do kakve se uputila mete.



U toj zemlji i vetri

I mirisi,potoci i reke,

I crkvena zvona

Potajno prenose vesti,

Na prvom zavijutku

Gde šuma počinje ona

Ko zna šta možeš sresti.



U toj zemlji ni zečjoj stopi

Neprijatelj verovati ne sme,

Ni tragu volovskih kopita.

Dogovori su možda tajni

I žetelačke pesme

I udari šumskih sekira

I uspavanka uz kolevku skrita.

O POEZIJI

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu «Strepnja» na konkursu časopisa «Misao».Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. god.

Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču.Jer, sve u Desanki je pesničko:i reč, i odnos prema svetu, i filozofija.Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste.Sve što je napisala, napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.

Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići, ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obično na nekom panju i pisala.To je bio njen pesnički atelje.Sa 14 god. se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noć, čuti ćuk.Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva «ljubavna» reč.Sa 14 god. može se znati istorija i upoznati ratnik.A tu, u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji.Sa 14 god. mogla se doživeti samoća, i strah.Prve ocene Desanka Maksimović je dobila u Valjevu, od drugova iz gimnazijskih klupa.Čitala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.

Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čialaca.Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama.Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.

Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva ćitavo obilje novih aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim, u kontekstu nekako zazvuće poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu mogućnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava.Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu «Ja sam lovac srca svoga rođenog».Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.

U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlači.Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima, utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj. pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naći znaći neizbežnost kraja bez novog početka.Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prođe.Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.

znanje.org

PODELA POEZIJE

Sve pesme Desanke Maksimović su razvrstane u sledeće pesničke krugove:

1.Intimističke pesme su najprisutnije u Desankinoj poezije, naročito s početka njenog stvaranja.To su pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi.One su ostvarenja iz pesničkih knjiga «Pesme» i «Zeleni vitez», u kojima je puno izvornih osećanja i devojačkog bezazlenstva.Strepnja, često prisutna, dolazi od neizvesnosti da se san o nekom ko je predmet čežnje ne sruši nekim novim saznanjem.Zato pesnikinja traži da ljubav ostane iluzija, snevanje, iščekivanje i strepnja.Svaki dodir i susret ponešto bi oduzeli takvoj idealnoj slici voljenog, ljubav bi, time, bila umanjena.

2.Pesme o zavičaju i svetu u njemu.Desanka Maksimović je jednoj od svojih pesama dala ime «Pesnik i zavičaj».Pesnik i zavičaj? Šta je to zavičaj pesnikov?Da li je to vinograd, negde u Brankovini, u kome je jedna devojčica «pobeđivala svoj strah», slušajući noćne jauke slavuja i ćukova,kukavica i sova, osećajući prve pesničke klice u sebi?Ili je to prvi zalazak sunca u đačku svesku unet?Ili prva knjiga pročitana u sunčanoj učionici seoske škole što miriše na jabuke i hleb iz đačke torbice?Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo štošta u životu nije baš onako kako se u dečijoj mašti doživljavalo, već ima druge, krupnije i grublje dimenzije i značenja? Zavičaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi, jezik, proplanci, zvuci i slike.Zavičaj je zagrljaj koji utopljava, raznežuje, odmara.Zavičaj je i potresna balada o seljakovoj smrti.Desanka Maksimović se obraća zavičaju kao čoveku:neposredno, prijateljski, i ljudski.Nije važno da li peva o čežnji, tugovanju, smirenosti, nežnosti,radovanju, prva reč u susretu sa zavičajem uvek joj je ljubav.

3.Pesme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu.Drugi prilaze prirodi sa osećanjem uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagonetki, sa jednim divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje.Desanka ide u prirodu sa punim poverenjem, sa mirom u duši, predano, intimno, ne kao što se prilazi vrlo moćnome nego kao što se ide vrlo dragome.Priroda za nju je lepota, radost, sloboda.Jednom rećju, poezija Desanke Maksimović je poezija prirodnoga.

4.Pesme o rodoljublju i socijalnim motivima.Rodoljublje Desanke Maksimović nosi u sebi mnogoznačni smisao, a iskazuje se kao iskrena ljubav prema predelima zavičaja, prema epskoj prošlosti koju su obeležile bitke i bune,podvizi i junačke pogibije, prema jeziku.Ona peva o slobodarstvu i nepokorstvu predaka, o njihovoj odanosti zemlji, veri i običajima, ognjištu, peva o vrlinama svoga naroda.Zbog ovoga, njeno rodoljublje podrazumeva i Brankovinu, staze i proplanke, reke i livade, nebo i pticu nad gorom, igre i smeh dece u slobodi, veru i jezik, pretke i potomke, istoriju, sve priče i pesme...

5.Pesme o životu, prolaznosti i smrti.Misao o prolaznosti, koja prati sve što živi, oduvek je bila prisutna u Desankinoj poeziji, ali sa starenjem i godinama stvaranja postajala je sve učestalija.Nekada je dolazila spontano, a kasnije kao opsesija koja nastanjuje ne samo pesme već i knjige- «Nemam više vremena»,»Ničija zemlja».Sve počinje da liči na jedno veliko spremanje pred konačan odlazak;sve ima oblik opraštanja i potpunog mirenja sa onim što će doći.

6.Pesme o detinjstvu.Desankino poetsko i prozno delo za decu je obimom i sadržajem, lepotom i značajem takvo da zaslužuje poseban osvrt, pa ga ovom prilikom nećemo razmatrati.

7.Pesme o čovekoljublju.Čovekoljublje i bezgranična dobrota Desanke Maksimović oduvek su bili prisutni u njenoj poeziji, osobito kada su u pitanju deca i jednostavan, otvoren i običan svet, čovek ovog podneblja.Međutim,njen humanizam i otpor tiraniji i svemu što je nametnuto, do posebnog izražaja došli su u zbirci nalik na veliku poemu-«Tražim pomilovanje».

znanje.org

Пролетња песма

Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;

како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;

како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.

Осећам да до сад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колику бих могла и колику хтела;

да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.

Десанка Максимовић

Dru­ži­ću Se Sa Sun­cem

Kad je već ta­ko,
dru­ži­ću se sa sun­cem.
Ići ću mu u su­sret du­go,
ja uz br­do, ono će se uz ne­bo pe­ti,
ja ću hi­ta­ti, ono će ići po­la­ko
uži­va­ju­ć i u pro­stra­nom vi­di­ku.

Kad ono u pod­ne sta­ne na ne­ba ce­sti,
ja ću na ze­mlji ne­da­le­ko se­sti;
Kad ono poč­ne sla­zi­t i niz mo­dru ko­su,
i ja ću niz br­do
sa pa­sti­ri­ma i nji­ho­vim kr­dom.

Pred noć kad se sun­ce ra­sta­ne od me­ne,
u snu ja ću na­sta­vi­ti da ga pra­tim
niz nje­go­ve pu­te me­ni ne­viđ­ne.

Na­jed­nom Sam Pro­le­ćem Opi­je­na

Na­jed­nom sam pro­le­ćem opi­je­na,
kao na pu­či­ni ni­šu se stva­ri,
i idem pre­ma pe­smi ko­ja iz­gre­va
kao me­se­c u me­se­ča­ri.

Ima li išta vre­li­je i lu­đe i čud­ni­je
ne­go kad u sr­ce se­me pe­sme uđe
i kao list se spre­ma da iz­bi­je.

Do ju­če mi sve za­klju­ča­no
ot­klju­ča­vam na­jed­nom vol­šeb­nim klju­čem.
I či­ni mi se da mi je da­no
pu­či­nom da ga­zim,
u ne­be­sa ru­ku da za­vu­čem.

Bud­na sam, ali kao da spa­vam,
po­ve­zu­jem stva­ri ne­po­ve­za­ne,
gla­va mi je ču­da kr­ca­ta,
i me­lo­di­je na­do­la­ze sa sva­ke stra­ne.