Romi Šnajder (Romy Schneider)

Romy Schneider: Život na sve ili ništa



Život Romy Schneider je u suštini evropska tragedija ala Marilyn Monroe sa svim dodacima koje publika od takvih biografija i očekuje: prevarena za detinjstvo od ambiciozne majke, gurnuta pred reflektore filmskih studija, dodavana iz ruke u ruku u svetu glamura, iskorišćavana i manipulisana. Zatim, beg iz zlatnog kaveza, divlja, romantična ljubav sa jednim muževnim, biseksualnim Francuzom – čovekom bez morala. Potom nova faza, promena, svlačenje košuljice, ljubav kao iluzija: Romy postaje simbol ostvarene nezavisne i slobodne žene. S druge, njene tamne strane, pratili su je stalno strahovi od poraza i promašaja, kako u životu, tako i u profesiji. Ove strahove pobeđivala je pomoću tableta, alkohola i brojnih ljubavnih avantura, koje su joj davale privid priznanja i potvrde.

Kamerama se uvek prepuštala bez rezerve, bez zaštite, čak i kada je igrala ekstremne uloge – a one su bile česte. Ona nije bila samo histerična, mušičava i neprimereno strasna, nego, kao i mnogi drugi umetnici, manično depresivna. Bruno Ganz, njen kolega i jedno vreme partner, bio je fasciniran njenom žeđu za životom, ali je dobro znao „da je uvek stajala na tankom ledu – da je iza svake euforije gledalo izobličeno lice propasti i sloma.“

Ko je zaista bila ova žena i zašto je bila najlepša, najuspešnija i najnesrećnija, nije moguće saznati čitajući nemilosrdne i ponižavajuće komentare novinara, njenih biografa, ili gledajući brojne intervjue koje je davala u različitim životnim fazama i psihičkim stanjima. O umetnici njenog kalibra možemo suditi samo na onovu njene umetnosti, jer to je njena celovita ljudska suština. Pošto su je kolege i životni saputnici i pratioci videli samo u funkciji njih samih i njihovih životnih i profesionalnih ostvarenja, možemo u njihovim svedočanstvima utažiti samo prokletu ljudski želju i potrebu da sve što je posebno, jedinstveno i zadivljujuće, svede na „malu ljudsku meru“. Da, Romy Schneider je bila neuračunljiva, promiskuitetna, besramna, napadna. Bila je ekscentrična i naporna, bila je nestabilna majka, nemoguća žena, lepljiva ljubavnica, rasipna i lakomislena. Živela je raširenih ruku na ivici ambisa. I pored toga – ili upravo zbog toga – Romy Schneider je bila veličanstvena glumica sa neverovatnom amplitudom umetničkih mogućnosti.

Kada je ocenjujemo u svetlu današnje filmske produkcije, nju, koja je bila ikona francuskog filmskog crnog talasa, ne možemo a da ne zažalimo za svetom koji više ne postoji: svetom filma u koji je moguće pretočiti čistu filozofiju, filma koji je politički i kulturno britak i beskompromisan, filma koji uznemirava, upozorava i budi iz sna o tome kako će ipak sve jednom doći na svoje mesto. Romy Schneider je bila umetničko delo na dve noge: njena nagost, kao u filmu Nevini prljavih ruku (Les innocents aux mains sales) Claudea Chabrola je bila poruka, a ne slika savršeno retuširanih oblina i zategnutih bokova. Njena lepota je bila životni stav i neustrašivo suočavanje sa beskrajnom formom umetničkog iskaza. Igrala je mladost i starost u istom prostoru i sa istom strašću i dostojanstvom, kao u filmu Aleksandra Petrovića Grupni portret s damom, u kojem je uspela da argumentovano odigra i nemoguće filmske pasaže obscenog suočavanja sa umiranjem.

Pitanja koja i danas intrigiraju štampu kada je reč o Romy Schneider: da li joj je Alain Delon slomio srce, da li se Harry Meyen zbog nje ubio, da li je Romy imala nešto sa Simone Signoret, najbolji su dokaz za to da filmska umetnost mora da deluje u sprezi sa javnošću, što je samo po sebi kontradiktorno. Najintimniji od svih procesa, umetničko stvaranje, glumac mora da stavlja publici na uvid – samim tim on, hteo – ne hteo, postaje vlasništvo te publike. Veliki glumci ogoljuju stvaralački proces do samouništenja. Teško je u takvoj umetnost naći utočište u kome se može biti miran i srećan. Jednom novinaru je Romy Schneider na neumesno pitanje odgovorila citatom Hainara Kipphardta: „Ponekad je Ja nemilosrdno teško.“ I o smrti Romy Schneider dugo se spekulisalo: da li se ubila, ili je umrla od prevelike doze lekova i alkohola. Mesecima je bulevarska štampa bezobzirno čerečila svaki atom života ove velike umetnice. Državni tužilac je proglasio za razlog smrti: prestanak rada srca. Odbio je da sprovede obdukciju. U izveštaju je napisao: „Mogao sam naložiti da ovu ženu iseku na komade. No, to ne bi promenilo činjenicu da je mrtva, niti bi nam otkrilo istinu o njenoj smrti. Šta god da se u budućnosti dogodi, ova smrt pripada njoj, samo njoj, zauvek.“

Tekst: Jelena Volić Hellbusch

Magnifique!

Romi Šnajder: Tužna diva na filmskom tronu



Ne znam ništa o životu, ali znam sve o filmu, napisala je Romi Šnajder u pismu svojoj prijateljici Simon Sinjore. Glumačka diva šezdesetih i sedamdesetih godina je, naravno, preterivala. Jer, žena koja je bila verena za Alena Delona i bila muza rediteljima poput Lukina Viskontija i Orsona Velsa nesumnjivo je znala mnogo toga o životu. Ali, životne lekcije učila je na teži način. Nevolje, razočaranja, tragedije obeležile su njenu sudbinu, okončanu u 43. godini.

Povodom tri decenije od smrti nemačke glumice (umrla je 29. maja 1982.) u Bonu je otvorena izložba na kojoj su prikazani njeni originalni filmski kostimi, plakati, dokumenta, delovi iz filmova, privatne stvari, kao i neke do sada neviđene fotografije. Omaž Romi Šnajder biće upriličen i u Francuskom kulturnom centru u Njujorku, dvomesečnom retrospektivom njenih filmova.

Rođena je 1938. kao Rozmari Magdalena Albah u Beču. Glumom se „zarazila“ još u porodičnom domu, a posle razvoda roditelja majka Magda preuzela je brigu o maloj Romi i njenom bratu Volfiju. Magda je bila glumica i od početka se trudila da upravlja karijerom svoje ćerke, nekad kao menadžer, a neretko je sebi „dodeljivala“ uloge u njenim filmovima. Karijeru Romi Šnajder nadgledao je i očuh koga je, u kasnijim godinama, optuživala za „nezdrav odnos“.

Prvi film snimila je sa 15 godina, a samo dve godine kasnije (1955) proslaviće se ulogom austrijske carice Elizabete u biografskom filmu „Sisi“. Dva nastavka bila su apsolutni hitovi koje je videlo (za to vreme neverovatnih) 25 miliona ljudi širom sveta. Zvezda je rođena! Harizma mlade glumice očarala je publiku, ali i fotografe i novinare koji su je celog života pratili u stopu. Njena privatnost bila je sve do tragične smrti omiljena tema bulevarskih novina.

Mada se deklarisala kao Nemica, Romi je svoje najveće uspehe, ali i neuspehe „slavila“ u Francuskoj. U želji da pobegne od „slatke Sisi“, pritiska prevelikih očekivanja i problema u porodici, Romi je 1958. otišla u Pariz da sa Alenom Delonom snimi film „Kristin“. Bio je to sudbonosni susret. Partneri u filmu postali su par i u životu. I dok su ih francuski mediji pratili u stopu, nemački su bili ogorčeni što ih je omiljena glumica „izdala“. Par je ubrzo ljubav ozvaničio veridbom.

IKONA STILA

Nemačka glumica nije se libila da pozira naga, o čemu svedoče brojne fotografije. Titulu ikone stila dobila je zahvaljujući vrsnom poznavanju mode i saradnji sa velikim imenima u toj industriji. Bila je omiljena ličnost legendarne Koko Šanel i jedna od malog broja klijenata koje je Koko lično dočekivala u svom salonu. Kasnije se „zaljubila“ u egzotične printove modne kuće „Puči“, a podsećanje na tu obostranu ljubav omogućio je aktuelni kreator „Pučija“ Piter Dundas, čija je jesenja kolekcija bila inspirisana lepotom i stilom „jedne i jedine“ Romi Šnajder.

Prve godine u Parizu bile su za Romi veliki izazov u karijeri. Radila je sa velikim rediteljskim imenima, kao što je Oto Preminger i Orson Vels. Delon ju je upoznao sa Lukinom Viskontijem sa kojim će 1962. snimiti jedan od svojih najpoznatijih i najboljih filmova „Bokačo 70“. Ovo ostvarenje učvrstiće joj status kao jednog od najvećih seks-simbola u evropskoj kinematografiji. Njena lepota, harizma i glumački dometi osvojili su i Holivud. Uprkos velikim očekivanjima, Romi se u svetskoj prestonici filma zadržala kratko. Snimila je samo dva dela - „Dobar komšija Sem“ sa Džekom Lemonom i „Šta ima novo, mačkice“ sa Vudijem Alenom, Piterom Selersom i Piterom O’Tulom.

Veza sa Delonom završena je neslavno. Lepa Nemica tokom pet godina zabavljanja tolerisala je brojne Delonove „nestašluke“, a on joj je uzvratio tako što je 1963. raskinuo veridbu. Na ogledalu joj je ostavio kratku poruku: „Otišao sam u Meksiko sa Natali. Ne vraćam se“. Romi je prerezala vene. Srećom spasli su je na vreme. Uprkos svemu ostali su bliski prijatelji do kraja njenog života.

Ponovo su zaigrali zajedno u mračnom, erotskom trileru „Bazen“, šest godina nakon što je Delon napustio zbog trudne ljubavnice. Iako nije reč o remek-delu , film Žaka Deraja zaradio je status kultnog ostvarenja. Napeta priča o ljubomori i prevari gledaoce je osvojila „hemijom“ glavnih junaka, koja je bila gotovo opipljiva na velikom platnu. Scene u kojima se Romi Šnajder šeta oskudno odevena još se pamte, pa ih u mnogobrojnim anketama i današnja omladina proglašava najerotičnijim filmskim slikama.

DELONOVO PISMO

Romi Šnajder sahranjena je zajedno sa pismom njene najveće ljubavi Alena Delona: „Nikada nisi bila lepša. Vidiš, naučio sam nekoliko nemačkih reči zbog tebe“, zapisao je Delon na nemačkom i dodao: „Volim te, ljubavi moja“. Na njegovu inicijativu, nekoliko godina kasnije u grob Romi Šnajder spušteni su i posmrtni ostaci njenog sina Davida.

Do sedamdesetih godina, Romi se ustoličila kao kraljica francuskog filma, dobitnica dva Cezara. Sarađivala je sa Klodom Soteom, Kostom Gavrasom, Klodom Šabrolom... Ali, njen privatni život sve češće je završavao na naslovnim stranama tabloida. Ljubavne veze i afere su propadale, a tablete i alkohol su igrale sve veću ulogu u njenom životu. Žuta štampa se obrušila na osetljivu Romi. Usledile su nesreće koje su ubrzale put ka tragičnom kraju: prvi suprug je izvršio samoubistvo, ona je jedva preživela uklanjanje tumora, a potom je njen sin David poginuo 1981. nesrećnim slučajem. Imao je samo 14 godina. Mada je imala četvorogodišnju ćerku iz drugog braka, Romi se nikada nije oporavila od gubitka prvenca. Nepunih godinu dana posle Davidove smrti, umrla je u svom apartmanu u Parizu. Tadašnji ljubavnik Loren Petin pronašao je sa glavom oslonjenom na radni sto i praznom bocom vina ispred nje. Pismo koje je pisala prekinuto je u pola rečenice. Zvanična verzija glasi: umrla je od srčanog udara izazvanog smrtonosnom kombinacijom lekova i alkohola.

Ne dešava se često da jedna zvezda bude toliko blagoslovena od bogova i toliko izmučena od sudbine kao što je to bila Romi - smatra Žan Pjer Lavonj, organizator izložbe u čast nemačke glumice, koja će posle premijere u Parizu, u julu biti predstavljena i u Kanu.

Izvor: Filmske radosti | Novosti
14/05/2012