Најбољи голман у историји Црвене звезде

Црвена Звезда - првак Европе

1950.

VLADIMIR BEARA

Vladimir Beara  (1928 - ), najbolji jugoslovenski golman svih vremena.  Rođen je 2.novembra 1928. godine u Zelovu kraj Splita. Put od mladog električara iz Zelova, koji je u slobodno vreme statirao u Splitskom kazalištu i pomalo igrao balet, do golmana svetskog glasa bio je meteorski brz. Na igralištu splitskog Hajduka slučajno se zatekao da bi vežbao elastičnost, odraz i visok skok za potrebe baleta, ali je sudbina htela drugačije - nesuđeni baletan postao je najbolji jugoslovenski i jedan od najboljih svetskih golmana svih vremena. Za manje od godinu dana prešao je put od darovitog omladinca do standardnog prvotimca. Uz veliku pomoć iskusnog trenerskog vuka Luke Kaliterne i bivšeg reprezentativca i internacionalnog sudije Lea Lemešića, Beara je postao idol splitskih navijača, istisnuvši iz tima tadašnjeg golmana belih Branka Stinčića i postavši zvezda koja će dugo sijati na jugoslovenskom nebu. Za prvi tim debitovao je na prijateljskoj utakmici protiv splitskog Mornara, koji je u to vreme bio klub Jugoslovenske ratne mornarice:

"To je bila prijateljska utakmica. Onda su Mornar i Naša krila bili armijski timovi u Prvoj ligi. Rekli su: "nije važno ako izgubimo, nije velika sramota." U Mornaru su tada igrali sve poznati igrači onog vremena - Hirman, Žigman...Ma bilo je dosta njih.Svi su želeli da tuku Hajduk. Ja sam morao da se dokažem da bih ostao u timu, jer sam počinjao. Ako primim neke divlje golove, više neću biti u timu. Imao sam izvanrednih akcija. Oni su prosto nasrtali na mene da me nekako sa loptom uguraju u gol, računajući na to da sam dosta neiskusan. Nisu imali sreće, pobedili smo, mislim sa 2:0."

Za osam sezona, koliko je bio član Hajduka, od 1947. do 1955. godine za "bile" odigrao je 308 utakmica, od čega 136 prvenstvenih i primio samo 139 golova, jedva nešto više od gola po utakmici, što je za ondašnje fudbalske prilike, kada se igrao ofanzivni i napadački fudbal, bio prosek vredan svakog poštovanja i divljenja. Dolazak Beare na gol hajduka značio je početak najplodnijeg perioda u razvoju kluba, budući da su "bili" za pet godina osvojili tri šampionske titule - 1950, 1952. i 1955. godine. A šta je Beara značio za Hajduk najbolje se videlo kada ga je novembra 1955. godine napustio i prešao u beogradsku Crvenu zvezdu. Splićani posle njegovog odlaska nisu mogli da se oporave više od 15 godina, dok su crveno- beli sa Bearom na golu osvojili četiri šampionske titule. Igrajući za Hajduk i Crvenu zvezdu osvojio je čak sedam titula prvaka Jugoslavije i, sa Draganom Džajićem,rekorder je po broju osvojenih šampionskih titula među jugoslovenskim igračima. Tome treba dodati i tri nacionalna Kupa, jedan sa Hajdukom  -1955. godine i dva sa Zvezdom - 1958. i 1959. godine.

  "Najdraže mi je prvo osvojeno prvenstvo sa Hajdukom. U prvom finalu Kupa kada sam igrao za "Bile", nismo imali sreće, izgubili smo od BSK-a sa 2:0. Prvi kup sam osvojio sa Crvenom zvezdom, bio mi je veoma drag. Sa Hajdukom sam 1950. godine osvojio prvenstvo bez izgubljene utakmice.Pa 1952. i 1955. godine. Dva prvenstva smo izgubili za zelenim stolom. Jedno kada je Hajduk gostovao u Argentini. Predsednik Peron nas je zadržao kao svoje goste i zato smo dobili odobrenje baš od Kardelja. Kada smo došli, morala je da igra druga ekipa. Juniori. Izgubili su dve utakmice i tako smo izgubili prvenstvo za dva boda. Drugi put smo ostali bez titule kada smo Vukas i ja išli da igramo za reprezentaciju protiv Izraela. Došli smo u dubrovnik i pokvario se taxi, nismo mogli dalje. Zvali smo Titograd telefonom, jer su tamo bile pripreme. Kažemo: "Ne znamo kako ćemo doći". Oni kažu: "Vratite se", i kazne nas sa mesec dana neigranja. Tako izgubimo i to prvenstvo. Da je sve to bilo normalno, ja ne bih osvojio sedam, već devet prvenstava države".


Beara i Vukas

NK HAJDUK 1950. GODINE

Vladimir Beara 19/0, Božo Broketa 18/1, Ervin Katnić 18/0, Slavko Luštica 18/4, Frane Matošić 18/6, Bernard Vukas 18/4,  Ivo Radovniković 16/2, Ljubomir Kokeza 15/0, Branko Viđak 12/5, Dragutin Drvodelić 11/0, Ivo Mrčić 10/0, Krešimir Arapović 8/1, Stane Krstulović 7/1, Vladimir Šenauer 4/0, Tonči Radovniković 3/0, Milorad Diskić 2/0, Vojko Andrijašević 1/1, Miljenko batinić 1/0.



NK HAJDUK 1955.

Davor Grčić 26/1, Slavko Luštica 26/1, Bernard Vukas 26/20, Joško Vidošević 26/18, Ljubomir Kokeza 25/0, Sulejman Rebac 23/9, Vladimir Šenauer 22/7, Frane Matošić 21/8, Vladimir Beara 20/0, božo Broketa 20/1, Lenko Grčić 20/0, Nikola Radović 20/1, Ante Vulić 6/0, Bogdan Kragić 3/3, Davor Benčić 1/0, Leo Dadić 1/0.

     U najspektakularnijem transferu u istoriji jugoslovenskog fudbala,čiji su motivi i danas obavijeni velom tajni, Beara u jesen 1955. godine prelazi u tabor Crvene zvezde. Prelazak Beara izazvao je potrese kako na sportskoj, tako i političkoj sceni, a afera je dospela do političkog vrha države. Neizvesnost oko sudbine reprezentativnog golmana, presekao je Edvard Kardelj čuvenom rečenicom: "Pa, zar je važno gde će Beara igrati tenis, u Splitu ili Beogradu?!" Bila je to "politička" izjava Kardelja, koji je inače bio vrhunski poznavalac fudbalskih prilika i redovni posetilac  fudbalskih utakmica.

"To je rekao Kardelj. I to je tačno. On ih je sa tim fino, što bi se reklo u rukavicama odbio, rekavči da nije bitno gde Beara igra tenis, tamo ili ovamo. A vrlo dobro je znao ko je Beara. I kako ne bi znao kada je dolazio na utakmice i gledao. Ali je to bio njegov način da sve odmah raščisti, da nema diskusija o tome. Zašto sam prešao?Pisalo se svašta. Bilo je tu dosta izmišljotina, priča. Prava istina je tu u meni. Ne bih sada želeo da o tome govorim, jer je to jedna rana koja se stalno obnavlja. Ja ću jednog dana sve o tome da napišem. To će biti istina, bolna, ali će biti prava!"

Dres Crvene zvezde nosio je pet sezona, od 1955. do 1960. godine, osvojivši četiri titule prvaka - 1956, 1957, 1959. i 1960. godine i dva nacionalna Kupa - 1958. i 1959. godine. Crveno-beli dres oblačio je 174 puta, 83 puta na prvenstvenim utakmicama i primio samo 81 gol, čime je dodatno popravio ionako sjajan prosek  ostvaren u Hajduku. Iz tih godina datira bearino veliko rivalstvo sa Krivokućom, kako u klubu tako i u reprezentaciji. Dešavalo se da Beara bude rezerva Krivokući u klubu, a neprikosnoven u reprezentaciji, a bilo je i obrnutih situacija. Prve godine po dolasku u zvezdu Beara je uglavnom bio rezerva Krivokući i branio na samo sedam prvenstvenih utakmica naspram Krivokućinih 19 nastupa. I to najviše zbog toga što Beara iz bezbedonosnih razloga nije bio u timu na gostovanjima našeg kluba hrvatskim i bosanskim klubovima, na tim utakmicama branio je Krivokuća, dok su za bearu bile rezervisane utakmice igrane na domaćem terenu:

"Prvu utakmicu u Zvezdinom dresu van Beograda odigrao sam u Mostaru protiv Veleža. Došli su mnogi navijači Hajduka i smestili se iza našeg gola. Dobacivali su sve i svašta, bacali sitne pare. To mi je davalo neku dodatnu motivaciju da sve žešće i žešće branim, i tako, pošto je Velež te godine tukao i Partizana, i Hajduka i Dinamo, kandidate za prvaka, Zvezda je došla u Mostar i pobedila sa 1:0. to nikada nisu mogli da zaborave. Prvi susret u Zvezdinom dresu protiv Hajduka? Pa, nije bilo ugodno, ipak sam dugo godina bio u Hajduku, tamo ponikao. Ali, ja sam voleo svoj posao. Bio sam zaljubljen u fudbal, voleo sam da igram i da budem uvek najbolji. Bez obzira da li igram za Hajduk, Zvezdu, reprezentaciju, kontinent ili neki aktiv, gde su me ponekad zvali da branim. Ja sam svuda branio sa tolikim žarom i voljom da nije bilo nikakve razlike. Moji prijatelji iz Hajduka su to znali i nisu mi zamerali i nisu mi nikad prebacili ni jednu jedinu reč. Uvek smo bili prijatelji i ostaćemo prijatelji do kraja!"

Već naredne sezone situacija se okrenula u korist Beare, počto je on bio glavni, a Krivokuća rezervni golman, vremenom je ta prevaga bila sve veća u korist "Velikog Vladimira" da je Krivokuća nezadovoljan statusom u klubu promenio klupske boje i dres beogradskih zamenio dresom novosadskih crveno-belih. Beara je sve do svog odlaska iz Zvezde, 1960. godine bio prvi golman crveno-belih, sa njima osvojio sve brojne nacionalne trofeje i učestvovao u Kupu evropskih šampiona 1957. i 1958. godine, bio sudionik istorijskih duela protiv Fiorentine 1957. godine u polufinalu KEŠ-a i Mančester junajteda 1958. godine u četvrtfinalu istog evropskog takmičenja. Naročito se istakao u prvoj utakmici protiv "Bejzbijevih beba" igranoj u Mančesteru, kada je naš tim poražen sa samo 2:1, najviše zahvaljujući bravuroznim intervencijama svog "Crnog pantera".

STATISTIKA:
1955/56: Beara 7, Krivokuća 19.
1956/57: Beara 17, Krivokuća 9.
1957/58: Beara19, Krivokuća 3, Špiro Đurić 2, Jovan Gajić 1.
1958/59: Beara 19, Tatomir Radunović 2, Đurić 1.
1959/60: Beara 21, Petar Ćosić 1.
UKUPNO: 83/0.

Od dresa Crvene zvezde oprostio se 1960. godine u pobedi od 4:1 nad Slobodom u Tuzli. Karijeru je nastavio u Nemačkoj, u dresu Alemanije iz Ahena, ali je nakon samo trinaest utakmica slomio nogu i morao na operaciju, vratio se na teren nedovoljno zalečen, obnovio povredu i ponovo morao da pauzira:
   
   " Nisam imao sreće, brzo sam slomio nogu. Od tih prvih trinaest i onih kasnijih devet nismo izgubili nijednu utakmicu. Bio sam u to vreme najbolje ocenjeni igrač u SR Nemačkoj po ocenama izveštača. Ne verujem da je protivnik hteo da mi slomi nogu, ali da je hteo da me povredi, to verujem. Druga povreda je usledila zato što nisam bio dovoljno zalečen, pa je noga pukla sama od sebe. Niko me nije takao. Prilikom istršavanja zaustavio sam se na terenu, bilo je malo snega i noga je pukla. To nije bila moja poslednja utakmica. Posle izvesnog vremena i rehabilitacije igrao sam godinu dana za Vitoriju iz Kelna. Za to vreme sam završio i trenersku školu".

    Na vrhuncu karijere bio je na meti madridskog Reala i drugih velikana evropskog i svetskog fudbala:

 "Nisam otišao jer je u to vreme izašao priopis po kome je zabranjen odlazak u inostranstvo. Tako sam još tri godine igrao u Zvezdi, tako da mi je ta šansa propala.A nije bio samo Real aktuelan. Imao sam ponude Rome, Valensije, Arsenala i Boke juniors."



   Na golu reprezentacije Jugoslavije stajao je 59 puta, 35 puta kao golman Hajduka i 24 puta kao predstavnik Crvene zvezde. Za nacionalni tim debitovao je 8. oktobra 1950. godine protiv Austrije u Beču, u rezultatskom debaklu "plavih" od čak 2:7, s tim što je većinu tih golova primio Srđan Mrkušić, Bearin prethodnik na golu Crvene zvezde i reprezentacije. Beara je u igru ušao dvadesetak minuta pre kraja utakmice, zamenivši na golu indisponiranog  Mrkušića:

 "Ja sam na toj utakmici primio samo jedan gol, a igrao sam poslednja 23 minuta.Odbranio sam neke udarce, ali sam bio nepripremljen za taj susret. Nije Mrkušić baš kriv za te golove. Cela ekipa je igrala dosta slabo. Ja sam učinio ono što sam mogao i mislim da se svima dopala moja igra i zato sam ostao u reprezentaciji."

Devet godina je bio neprikosnoveni čuvar mreže nacionalnog tima, tekpovremeno ustupao mesto svojim zamenicima - Srboljubu Krivokući, Slavku Stojanoviću i drugima. Jednom je napravio niz od 22, a drugi put od 20 uzastopnih utakmica u nacionalnom dresu.

   Debi u reprezentaciji 8.oktobra 1950. godine nije bio i prvi Bearin susret sa reprezentacijom, jer je on još od ranije bio pri nacionalnom timu, kao drugi golman i rezerva. Sa reprezentacijom je putovao i na Svetsko prvenstvo 1950. godine u Brazilu, ali je sve vreme bio rezerva Mrkušiću i nijednom nije ulazio u igru.

Преузето: redstarbelgrade.info

Следи наставак...

Hteo da glasam, ali nemate Vladimira Stojkovića na listi pa ništa.

Otvori anketu za partizanove golmane.

Ma nije problem nego hteo da odglasam za vaše golmane kad već postoji tema.

Čiji je Vladimir Stojković? Je l' to bivši zvezdin pa prešao kod vas?


Nabavila sam i grobarsku zastavu. Nema veće.

Nabavila sam i grobarsku zastavu. Nema veće.

Dobro je da si i toliku pronašla, ko još to šije...


Beara, bez razmišljanja...

Beara je došao u Zvezdu. Najbolji Zvezdin golman je Mrkušić!
Pardon, Crnković

Nikakva je, zakržljala jadna al' veća i ne treba.

(Ubiće me Vidra. )

(ovo je moj ručni rad)

Jurivaka ::Beara je došao u Zvezdu. Najbolji Zvezdin golman je Mrkušić!

Svi su oni manje-više došli od nekuda a računa se da su Zvezdini golmani, igrači. A odakle je taj Mrkušić?

Mrkušić je Hrvat i nije bio samo Zvezdin. Pa da, retko je naći golmana koji je branio jedino u Zvezdi.

I ta im je zastavica sasvim dovoljna... štampana u tiražu od deset primeraka... ni to nije prodato...

@Juri
A odakle je Crnković i zašto Crnković a nije u anketi?

@Ckrebo
Mislim da je Beara okončao u Zvezdi što se domaćeg terena tiče.

Avramova ::@Ckrebo
Mislim da je Beara okončao u Zvezdi što se domaćeg terena tiče.

Tako je... Branio je i vani kasnije ali to za temu nije bitno.
Beara je ne samo najbolji golman Zvezde već, mnogi će se složiti, i cele Jugoslavije svih vremena. Naravno, mišljenja su subjektivna...

Isto mislim, zaista je bio sjajan.

Gde živi sada?

U Splitu, ali više boravi u jednom malom mestu nadomak splita (Splitska županija), gde je rođen. Nakon što je iz Hajduka došao u Zvezdu, Splićani nisu imali simpatija za njegove roditelje. Stanovali su blizu Poljuda pa su posadili drveće (ne sadnice) da ovi ne bi videli stadion.

Hm, interesantna pričica. Da, u tom kraju Hrvatske nacionalizam je vazda cvetao, čak i daleko pre rata, kada je ta reč bila smrtni greh režima. A pogotovo sada, posle ratova koji su im se odvijali ispred domova. Jako mi je lep tak kraj, ali ne znam da li bih otišao dole još uvek. Već duće vreme planiram sa nekim društvom da napravimo jedno auto-turu celom jadranskom obalom (od Ulcinja do Kopra) ali mi je ta deonica (od Dubrovnika do Zadra) rizična (najviše po auto). Ostavićemo to za neku drugu priliku.

Što se Beare tiče, pričao sam na tu temu često sa starijim ljudima koji pamte njegove golmanske dane i oni isto misle kao i ja, baš puno njih, i svi se prilično razumemo u fudbal.

Dobra ideja za temu npr. - prošetati se Jadranom ili ne? Mislim da ne bi bilo problema, makar dok ne uđu u EU. Posle, ko zna.

Наставак о Владимиру Беари

JUGOSLAVIJA NA SVETSKOM PRVENSTVU 1950. GODINE

Atanacković, Beara, Bobek, Broketa, Ž.Čajkovski, Z.Čajkovski, Čolić, Đajić, Firm,  Horvat, M.Jovanović, Katnić, P.Mihajlović, Mitić, Mrkušić, Ognjanov, Palfi, Radovniković, Stanković, Tomašević, Vukas, Zlatković.
selektor: Arsenijević.

Proslavio sa na utakmici sa selekcijom Engleske u Londonu, 22. novembra 1950. godine, završenoj nerešenim rezultatom 2 : 2, čime je jugoslovenska reprezentacija ušla u istoriju kao prva nacionalna selekcija koja je na gostovanju u "kolevci fudbala" ostala neporažena. Najveće zasluge za to pripadaju upravo Beari, koji je zbog čudesnih intervencija na toj utakmici dobio nadimak "Veliki Vladimir":

   "Na toj utakmici uopšte nisam bio psihički opterećen. Branio sam najpre protiv Austrijanaca, potom protiv Danaca u Beogradu. Ali, bila je jedna polemika u štampi da li me treba staviti na gol ili ne, pošto je to važna utakmica. Da li sam premlad za takav susret. Tako da me nisu ni pripremali za igru u Londonu, jer su mislili da će braniti Mrkušić. I u zadnji čas, pre izlaska na teren, rukovodstvo je odlučilo da ja branim. Nisam imao vremena da imam tremu. Izašao sam na igralište kao pred svaku utakmicu koju sam igrao za Hajduk. Pita me pred početak baš neko od igrača:" Ti si mlad, kako ćeš?" Ja kažem: "On puca, ja branim. Pa i on je čovek kao i ja. Ono što mu dođe, on će pucati prema golu, a ja što budem mogao da branim, ja ću braniti". Tako je i bilo. Oni su igrali izvanredno dobro, ali da smo imali malo više sreće, da je bio neko umesto Toše Živanovića, sigurno bi pobedili na toj utakmici. Toša je, doduše, dao gol, ali je imao toliko šansi, da ih je mogao dati još nekoliko. To bi bila senzacija, da Jugoslavija tuče Engleze u Londonu. Primio sam jedan gol od Lofhaua, koji je igrao centarfora. Nabačena lopta sa desne strane. On je utrčao unutra, ja sam izašao, malo sam je dotakao rukom, ali je bila toliko snažna da se zabila u devedeset, u ćošak. Drugi sam primio tako što je igra bila prebačena s leve na desnu stranu šesnaesterca. Bio je volej iz trka, lopta mi je završila iznad glave. I ta je ušla u samih devedeset."



   Bio je član čuvenog olimpijskog tima koji je na Olimpijadi u Helsinkiju 1952. godine osvojio srebrenu medalju, nakon poraza u finalu od tada neprikosnovenih Mađara sa 2:0. Taj tim iz Tamperea i Helsinkija, koji je svih šest utakmica olimpijskog turnira odigrao u nepromenjenom sastavu: Beara - Stanković - Crnković - Z.Čajkovski - Horvat - Boškov - Ognjanov - Mitić - Bobek - Vukas - Zebec, i dan-danas se smatra najboljim u istoriji jugoslovenskog fudbala, baš kao što i Beara slovi za najboljeg jugoslovenskog golmana svih vremena. Plavi su najpre u grupi deklasirali Indiju sa 10: 1, iz dve utakmice izašli kao pobednici protiv Rusa - 5:5 i 3:1, u četvrtfinalu bili bolji od Danaca sa 5:3, u polufinalu eliminisali selekciju SR Nemačke sa 3:1, da bi na putu ka tituli olimpijskog šampiona bila zaustavljeni na poslednjoj stepenici, od slavne "mađarske konjice", predvođene legendarnim Puškašem, kome je Beara u finalnoj utakmici odbranio jedanaesterac.


Преузето: redstarbelgrade.info