Јовица ЂУРЂИЋ ДАЛМАТИНСКО БИЉЕ

Јовица ЂУРЂИЋ



ДАЛМАТИНСКО БИЉЕ






Господин Пасквал лагано зауставља аутомобил пред кућом на адреси која му је била назначена. Излазећи из њега, бришући чистом марамицом од батиста чело и врат, осматра њено лице и фасаду према улици, као да проучава да ли ће бити довољно добра за дужи боравак њега и фамилије током лета. Његова ћелица са нешто дужом коврчавом и потпуно белом косом, која обрубљује главу, светли на вечерњем сунцу које само што није зашло. Жеља му је да проведе угодан одмор и да успут проучава далматинско биље. Пасквал је средовечни господин који сваки тренутак посвећује биљу и увек се нада да ће једном наићи на неку непознату и још неоткривену врсту. За овогодишњи одмор с фамилијом одабрао је мало острво и место на самом његовом издуженом крају, изложено сунцу лети и бури зими. Спуштајући се кривудавом и уском цестом великом низбрдицом, између два гола и висока камењара, побојао се да ће овај крај оскудевати у биљу које га интересује. Али када се између каменитих брда спустио у долину која се према свом крају све више ширила, зелену с обје стране пута, са баштама, маслинама и смоквама, схватио је да није погрешио. Радовао се томе. А када се потом провезао у близини дуге пешчане плаже, залутавши тражећи улицу, био је задовољан што ће му супруга и кћерка моћи уживати у чистом мору и купању.
Осмотривши добро кућу господин Пасквал закључује да је уредна, са довољно места за паркирање под надстрешницом, цвећем и високим боровима уз ограду који дају пријатну хладовину. Закључује још да кућа није далеко од плаже и да аутомобил неће морати да користи, што га радује. Он је дуго возио од Париза и осећа како га помало боли сваки део тела, протеже се, али зна да ће тај умор брзо да мине.
Из куће излази Корина, власница апартмана за изнајмљивање, осмехнута и срдачна, која са неколико лоше изговорених речи добродошлице на француском жели да остави утисак добре домаћице. С њом је и њен син Лука, свршени средњошколац, чији је такође задатак да дочекује госте и помогне унети ствари у апартман. Господин Пасквал пита да ли је на добром месту, пружајући Корини папир који је добио у туристичкој агенцији, а она летимичним погледом потврђује да су стигли на праву адресу. За то време Лука, оком младог јастреба и са загонетним осмехом, посматра напупелу, танконогу и мршаву девојчицу, ушпичених сисица, ломна струка, бледоликог лица, сву разиграну, у белој хаљини и већ закључује како је лепа што га радује. Он и не обраћа пажњу на њену маму, али чује да се зове Натали. Њему је важно да сазна име отмене девојчице и она му пружајући руку открива да се зове Моника.
Господин Пасквал устаје свако јутро веома рано, док сви спавају и одлази на брег изнад места до цркве, пењући се задихан, одакле посматра излазак сунца. Он је толико задивљен призором да ни за што не би пропустио тај ужитак. Седи потом на каменом зиду и диви се руменилу и зракама које просипајући се површином мора претварају у златасте праменове, доле у низини, испод њега, по крововима и уским уличицама. Преко рамена има повећу ланену торбу, белу, у коју бере разно биље за чајеве, а поједине целе откинуте стабљичице с великом љубављу ставља у стару књигу и пресује за свој хербаријум. У апартману ће те биљке да разврстава у мапу средње величине, записујући понешто испод сваке, свакако наводећи и место и време где је убрана. Он никако не може да одоли јаком мирису смиља, милиону малих жутих сунаца, цветовима боје жуманца, који расту ниско полегли између камења, сада већ добро сасушени, сагиње се, бере их, милује. Они су скромни и узвишени. Одушевљава га жалфија, или како рече Корина кадуља, која је у старом Риму била света биљка, лек за све болести, дивљи коромач, столисник и стотине других биљака које препознаје, за које други не маре и којима не знају имена.
– Зашто да умре човек коме у врту расте жалфија? – готово наглас изговара ове речи господин Пасквал присећајући се много прочитаних књига о биљу. Потом се присећа још једне мисли и понавља је у себи: Онај који жели дуго да живи, мора користити жалфију. Како људи нису свесни тога?
Затим се сагиње и ножем с великом пажњом копа око жалфије, разгрће земљу с намером да целу биљку понесе и у апартману стави у вазу, а онда однесе и пресади у свој врт у Француској, јер зна да је ова далматинска биљка врло цењена, да има најбоље етерично уље са врло добрим саставом. Он је помало зачуђен људима који не користе све благодати овог поднебља, који не беру ове драгоцене биљке за чајеве током године. Они и не знају шта пропуштају, мисли милујући погледом све што проналази. Одушевљен је бујним грмовима рузмарина, лаванде, пелина, мајчине душице, метвице... и трага за њима, мада је свестан да у ово доба године не може све да их нађе.
Када се умори, након што оде предалеко, плашећи се да не залута, господин Пасквал зна да мора да се врати, јер ће супруга и кћерка да се забрину што га нема. Дочекаће га кад сунце буде већ високо, кад нагло загреје и постане вруће и када би оне да иду на плажу. После доручка сви скупа одлазе на море, али је то њему помало досадно, јер стално сања о биљу и види нове слике крајолика које треба да посети. И с плаже осматра околна брда на која би могао да се попне, и дугу котлину стешњену сурим камењарем, зелену и утихлу долину коју пресеца готово пресушила речица, поред које је дошао и којом би могао да се врати пешице, да завири у сваку њиву, сваки врт, да се диви презрелим смоквама које људи врло мало беру, да с љубављу осматра свеже плодове и зелене листове маслина, да иде узводно уз ту речицу без воде, али уз коју се кад има доста воде, види то стојећи на самом крају њеног тока, тамо где увире у море и где се мешају слатка и морска вода, јата риба из мора устремљује узводно и стреловито враћа. Чини неколико корака узводно и већ препознаје стабла зове, дрена, ред липа са дебелим хладом, орах.
Мештани су га већ били запазили. Схватили су ту његову љубав за биљем, али им је на неки начин био чудан. Лето се одужило, а он је већ два пута продужио свој боравак. Приметили би његову седу главу како штрчи негде између сувозида, како се сагиње и усправља, немо стоји и посматра, сав у неком свом свету и како одреда све сусрећући и доброћудно осмехујући се поздравља као да су му најрођенији. И они су њему отпоздрављали, учтиво, схватајући да је странац и да га то њихово биље које они једва примећују веома занима. Неко би чак покушао да му објасни где има највише неког биља, мучећи се с језиком, више гестикулирајући него говорећи, а када би закључио да он ништа није схватио, само што га не би узимао за руку и водио на то место. Ипак су продужавали за својим послом, остављајући га самог и не разумевајући потпуно ту његову љубав према биљу.
– Ено га онај! – рекао би неко показујући руком у његовом правцу.
– Који? - упитао би знатижељник упирући поглед у смеру испружене руке саговорника.
– Онај што бере наше траве, Француз.
– А, да. Видим га. Чудан човек. Шта ће му све те травуљине? Као да тога нема и у његовој земљи.
– И нема, да знаш. Неке су биљке само наше и има их само код нас. Нигде на свету нема таквих.
Пред вече, док би се супруга уживајући излежавала на плажи, и даље улазећи и излазећи из мора, а кћерка одлутала некуда с Луком, спријатељивши се с њим од првог дана, он би не јављајући се ишчезавао узводно уз речицу. Завиривао је иза сваког жбуна, одлазио у зарасле њиве које више нико није обрађивао, размицао гране ниских стабала, трагајући за својом биљком. Ту и тамо могао је видети неког усамљеног магарца у тору или на повезу како мирно пасе, или само жмирка великим очима на још увек врелом сунцу, стојећи тако у месту. Негде је наилазио и на мала стада оваца, пољске колибе са алатом, на жези увели врт с парадајзом и другим поврћем. Закључивао је како су дугогодишње кише спирајући брда нанеле довољно земље и формирале ове мале парцеле с обе стране речице, неке зарасле у коров, а неке с љубављу обрађене. Кад би с неким сељаком заподевао разговор заустављајући се крај његовог врта, видећи да се не разумеју, жалио је због те препреке. С доброћудним смешком подизао је руку као да говори: Браво! И продужавао даље.
Средином августа, у предвечерје, госпођа Натали је дуго очекивала мужа да се врати у апартман. Упорно је погледавала с терасе ишчекујући да се сваки час појави, јер је било прошло веома много од његовог одласка. Са најцрњим мислима страховала је да му се нешто није догодило. Толико дуго никада није био одсутан и у договорено време би се појављивао са својом торбом пуном лековитих трава. Када је очајна и пуна страха покуцала на врата домаћице Корине, она је одмах скупила неколико комшија да га иду тражити, полазећи и сама с Натали према цркви на брегу.
У сами сумрак нашли су га стрмоглавце и смешно пресамићеног иза једног сувозида, главе загњурене у биљу, као да га мирише. Није могао да се помери и дисао је тешко, ожеднео и малаксао. Људи нису одмах схватили шта му се десило. Неки су помислили да га је угризла змија, да се онесвестио од врућине, други да је неспретно пао, што се испоставило као тачно.
– Сломио сам ногу – кркљао је упирући болан поглед према супрузи. – А не знам ни с кичмом како је.
Неко је предложио да га не помичу док не дође лекар, али је Виктор, стари, мало погурени и ћутљиви рибар, сасвим смирено, након што је супруга мужу подметнула руке под главу, опипавши му цело тело, закључио да је с кичмом све у реду, али да је нога опасно страдала. На брзину су склепали приручна носила од дасака и жице заостале од радника који су ту раније радили испред цркве и положили га на њих. Јечао је због великих болова и осећао неописиву жеђ. Провео је неколико сати непомично лежећи на сунцу и био је сав исцрпљен. Људи су ћутећи понели господина Пасквала низ стрмину, крећући се полако и пазећи на њега. Он је имао још толико снаге да се чврсто држи за носила гледајући у бистро небо. Мирисало је на метвицу, или му се то само чинило, и горе сасвим високо, као да се не миче, лебдео је један галеб, као да га прати. Начас је зажалио што више неће моћи да сакупља биље и што ће се у Француску вратити сломљене ноге. У мислима је пребирао ону биљку у коју је био загњурио нос док је лежао преко сувозида и питајући се да ли је то та биљка за којом је трагао и коју је намеравао открити.
За њима су корачале Корина и Натали с пуном торбом далматинског биља, ћутећи.


Јовица Ђурђић, (1949), песник и приповедач за децу и одрасле читаоце, аутор је књига: Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, Санак Склопиочић, Како волим Ану, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело, Кошута и лопочи, (The Roe And Water Lilies), Истргнути рукопис, Њене очи море, Жирафа Жералдина, Симонине очи, Лепо је бити код куће, Звезде на узглављу (избор пјесма на двадесет страних језика), Калина и морски коњиц, Лето без Веронике, Киша и влати (Deszcz i źdźbła), Пепео згаслог лета (2012) и Опојни мирис греха. Двоструки је добитник награде "Драго Жерве” и Златне значке Културно-просвјетне заједнице Србије, као и других награда и признања. Заступљен је у многим антологијама, изборима књижевних радова и лектири за основну школу.