Citati

Samo izvolite, poslužite se mojom dobrotom, trošite moju iskrenost, hranite svoj ego mojom ljubavlju, gužvajte moje emocije kao staru hartiju, uzalud vam trud. Nećete postati bolji, nećete postati ja, jer treba vam i duša .A nju mi ne možete uzeti i sve dok je imam, ostat ću Čovjek.

Meša Selimovic

"Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako, ne može živeti bez opraštanja. Svi su mi ljudi i te kako potrebni. Svi, od one starice koja me je primila na ruke kad sam došao na svet, pa do onog nepoznatog prolaznika koji će, kad mene budu nosili na neko groblje neki ljudi, skinuti kapu i prekrstiti se i zaželeti mi večni mir i laku zemlju."

Ivo Andrić "Ex Ponto"

"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

Meša Selimović "Derviš i smrt"

''Ma koju stvar da želiš moleći se i verujući da ćeš je dobiti, dobićeš je!

Zašto misliš da su oni tako rekli? Zato jer je svemir Zakon ogledala. Zakon istih talasnih dužina odmah reaguje uključujući te u one talasne dužine širom svemira koje su iste kao tvoje. Zato, pazi šta želiš. I budi jasan kad nešto želiš, zatraži samo jednom, to je dovoljno (…) Ako smatraš da željenu stvar nećeš dobiti na tu misao se ne vraćaš, nećeš je dobiti. Dakle, izaberi, traži, veruj i primi željenu stvar, kako kaže jedna sveta knjiga te vrste''

Milorad Pavić -'' Veštački mladež''

''Mozda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu, ja nemam dva srca, jedno za mrznju, drugo za ljubav.''

Meša Selimović

''Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.''

Jovan Dučić

Najbolji ljudi to su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što ne bi nikad oprostili samom sebi.

Jovan Dučić

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem. ''

Gabriel G. Markes

"Čovek, taj istrebljivač, mrzi sve što živi, sve što se miče... uskoro ćemo govoriti o poslednjoj buvi!"

"Kad smo sami, čak i kada ništa ne radimo, mi svoje vreme ne gubimo. Gotovo uvek ga traćamo kad smo u društvu."

"Neizlečiva - ovaj počasni pridev bi trebalo da pripada samo jednoj bolesti, najnepresušnijoj od svih, želji!''

"Zli demijurg"

Emil Sioran

Aleksandar Veliki i njegov mazgar postali su poslije smrti jednaki.
M. Aurelije

"Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima, nego sićušni delovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ili veličinu, ali u kom sam, našao svoje mesto i stojim pobožno, kao u hramu!"

Ivo Andrić

„Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe samog? Zar se može slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slaže? Može li kome prirediti uživanje onaj koji je samom sebi težak i dosadan? Mislim da to niko nikad ne bi tvrdio ako nije veći ludak i od same Ludosti.“

Erazmo Roterdamski ''Pohvala ludosti''

"Veliko je poniženje za ženu kada je se neko zasiti. Moja ljubav je drugarstvo prožeto ljubavlju."

"Želja u meni već postoji, šteta bi bilo da propadne."

"Uostalom, njegov princip je bio da čovek od vrednosti treba poneku priliku i da propusti."

"Moja gordost je mogla da nudi, ali nikada da traži."

"Ženama je izveštačenost u krvi." (sa ovim se ne slažem. Prim. Av.)

"Sažaljevaću vas u subotu u 06.00 uveče, navodim taj čas jer ću tada biti sa nekim ko će mi dati snage da vas sažaljevam."

Anri de Monterlan, "Devojke"

Ako budemo suviše brzo shvatili, lako se može desiti da nećemo shvatiti kako treba. ("Idiot", FMD)

Branko Miljković - pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:
“U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra./ Odakle znate da je Sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/* Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz /"jaje na oko"/? Šta je to? */Egg on eye/*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd…”
Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio/“pljunuti otac”/? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?
Zanima ga, takođe, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? i kako je, uopšte, moguće da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?
Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

Momo Kapor

Godina prođe, dan nikad
Žarko Laušević

Kako je tužno, čini mi se, što čovek nije bivao svestan svojih najlepših trenutaka u
životu. U tim trenucima čovek obično neskromno svoju sreću smatra tek jednim od stepenika
do nekog vrha, koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju, kad spozna da posle tog stepenika
nije vodilo nikud više, može samo da žali što se uludo nadao boljem i još lepšem stepeniku i
što makar taj trenutak nije proživeo sa svešću o njegovoj punoći i krajnosti. S druge strane,
kad bi mu neko sveznajući nagovestio tu kulminaciju rečima: ”Ovo će ti biti najsrećniji trenuci u
životu” - da li bi umeo njima više da se raduje, ili bi, time, postao nesrećniji, pronalazeći u
svojoj najvećoj životnoj sreći mane i nesavršenosti, usput shvatajući da se boljem od toga više
ne može nadati?
Valjda je Bogom dano neznanje o tom trenutku bolji izbor, jer ipak ostavlja prostor za
nadu. Ma kako ona nerealna bila.
Jednom mi je, u rano jutro, iguman nikšićkog manastira, stari Koprivica nazdravio
rečima:
“Dabogda se cijeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki da NIKAD na vrh ne izađeš!
U prvom trenu beh zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih plemenitost želje. Sa
vrha se nema kud više, može samo nadole.

‎"When you blame other people for things that go wrong in your life, remember this…things will continue to go wrong in your life."

Odette Marie Artime