Пушкин, Александр Сергеевич

Александар Сергејевич Пушкин




Биографија

Пушкин је рођен у Москви 6. јун 1799. (26. маја по старом календару) у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, кога је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински, тренутно на послу за цара Петра. Гроф Сава је његовог прадједа поклонио цару по повратку у Русију, који га је потом и присвојио за своје кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке - Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1831. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д'Антеса на двобој, због сумње да се удварао његовој супрузи.

Двобој

Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д'Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д'Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д'Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837. (29. јануара по старом календару).

Изабрана дела

Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820 — 1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Јевгеније Оњегин.

Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824 — 1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Јевгенија Оњегина је издао 1833. године.

Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1831, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.


Пушкинова кућа у Москви.

ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ

(Трећа глава)

Пишем вам - шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
Презрење ваше да л` ћу стећи.
Ал` ако вас мој удес худи
Бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
И за срамоту мојих јада
Не бисте знали ви ни сада,
Бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
И да ћу ма и ретко моћи
У селу да вас видим нашем,
Да се веселим гласу вашем,
Да вам што кажем, па да затим
О истом мислим и да патим
Дане и ноћи дуге сама
Док не дођете опет к нама.
Ал` особењак ви сте, знамо,
И тешка вам је селска чама,
А ми... ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради вама.

Што дођосте у наше село?
У степи, где мој живот траје,
Ја не бих срела вас зацело
И не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
Можда бих једном (ко ће знати?)
По срцу нашла друга верна
И била бих му жена смерна,
А својој деци добра мати.

Други!... Ал` не, ја ником не би`
На свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
Да ћу те срести измеђ` људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
Мој заштитник до гроба буди...
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио,
Твој поглед ме је свуд прогањо,
У души давно глас одзвањо...
Не, није ми се сан то снио,
Јер чим си ушо, ја сам знала,
Сва премрла и успламсала,
И рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
Говорио си са мном једном
Кад просјаку помагах бедном
И када блажих молитвама
Буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
О, привиђење моје драго,
Промако кроз ноћ као сена,
Над узглавље се моје саго
И шапнуо ми речи наде
Љубави пуне и искрене?
Ко си ти? чувар душе младе
Ил` кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
Заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! што да кријем?
Милости твој дајем себе,
Пред тобом сузе бола лијем
И молим заштиту од тебе...
Замисли: ја сам овде сама
И никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
А немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
Бар погледом оживи једним,
Или из тешког сна ме прени
Прекором горким и праведним!

Заврших! Да прочитам, стрепим...
Од стида више немам даха...
Ал` ваша част ми јамчи лепим
И предајем се њој без страха...


Препевао Милорад Павић

Ты и Вы

Пустое вы сердечным ты
Она, обмолвясь, заменила
И все счастливые мечты
В душе влюбленной возбудила.
Пред ней задумчиво стою,
Свести очей с нее нет силы;
И говорю ей: как вы милы!
И мыслю: как тебя люблю!

Ти и Ви

Хладно је Ви срдачним Ти
Збуњено она заменила,
И тако најлепше снове моје
У стварност она претворила.
Стојим занесен ту пред њом
Да смотрим очи са ње не могу.
Како сте мили!" - ја јој зборим
А мислим: Како тебе волим!


Я вас любил

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.

Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

Волео сам вас

Волео сам вас, моја љубав стара
још увек, можда, спи у срцу моме.
Ал' зашто она немир да вам ствара?
Ја нисам рад жалостити вас њоме.

Волео сам вас немо, безнадежно,
пун стрепње и пун љубоморне боли,
волео сам вас искрено и нежно;
нек Бог дâ тако други да вас воли.

ТРЕНУТКА ЈА СЕ СЕЋАМ

Тренутка ја се сећам сјајна,
Кад преда мном се ти појави
Као привиђење, као тајна,
И као лепоте удах прави.

Кад туга све ми скрха наде,
А кињиле ме стрепње таште,
Твој нежни глас ми певати стаде
И лик твој сневах на дну маште.

Но, доба мину. Вихор нежни
Распршио ми и сне и јаву.
И предадох твој глас нежни
И лик небески забораву.

Полако су се вукли дани
У забити, у заточењу,
Без заноса, без суза раних,
Без надахнућа, налик мрењу.

Али стиже души буђење.
И опет ми се ти појави
Као ненадано привиђење
И као лепоте удах прави.

Куцати стаде срце вруће,
Нов живот у њему маха узе.
И опет пламти надахнуће,
И љубав сја, и теку сузе.

~~~

Baš je Puškin bio jedna meka duša, mekša od moje. Valjda zato nisam postala Puškin kao što je slikar postao Pikaso.

Ljubav prema Amaliji Riznič

Noć

Sva čežnja, milošta, moj glas čim si preda mnom
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili... tvoja sam... da, tvoja sam, jedini.

1823.
(Lav Zaharov)

Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
kad san utiša duše žive,
i s neba padne sjajni zrak
na neme grobne ploče sive..

O, ako zbilja u taj čas
opusti redom grob za grobom,
ja čekam tad na susret s tobom,
ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
od bola bleda i bez glasa...

O, dođi mi što pre, što pre
ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
da korim ljude čija zloba
učini kraj života tvog,
ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
u duši nosim: da prebolim,
ne mogu ja; i sad te volim,
i još sam ja ko nekad tvoj.

Волео сам вас

Волео сам вас, моја љубав стара
још увек, можда, спи у срцу моме.
Ал' зашто она немир да вам ствара?
Ја нисам рад жалостити вас њоме.

Волео сам вас немо, безнадежно,
пун стрепње и пун љубоморне боли,
волео сам вас искрено и нежно;
нек Бог дâ тако други да вас воли.

Puškin

Za Vreme Nesanice


San me neće, zamro zrak;
Svuda mračno i svud sneno.
Sem što istim ritmom eno
moj časovnik bije drag,
Parke žensko sve tepanje
noći snene trepetanje,
i života mišji trag...

Kakav mi to šalješ znak?
Šta ti mučni šapat znači?

Prekor ili ljutnju zrači
što proćerdah danak blag?
Šta od mene očekuješ?
Zoveš ili prorokuješ?
Hoću da te shvatim, znam,
hoću smisla da ti dam...

Još Uvek Čekam Ja

Zbog obala svoga zavičaja
napustila si tuđi dom.
Gorko sam plakao do kraja
pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
da odlazak zadrže tvoj,
da rastanka ne kratiš muke
preklinjao je uzdah moj.

Al ti si usne iščupala
iz poljupca dubokog tog,
u drugi kraj si mene zvala
iz predela progonstva mog.
Govorila si: "Dan postoji,
i sastanka će našeg čas
u senci maslina da spoji
poljupcem novim opet nas."

Al tamo, pod visokim svodom
što sja u plavom blesku svom,
gde raste maslina nad vodom,
usnula ti si večnim snom.
Tvoj setni bol i čar lepote,
sve uze urna večnog sna,
sastanka poljubac nam ote,
al još ga uvek čekam ja.

Ptičica


Ni u tuđini ne zapustim
običaj roda, star i svet:
Na praznik proleća da pustim
ptičicu u slobodan let.

Utehu nađoh u tom sporu:
Zašto da gunđam Bogu, znam,
kad mogu bar jednome stvoru
da slobodu darujem sam.