Austro Ugarska zverstva po Macvi 1914-1918

piše: Vasa Kazimirović

Cena srpske pobede u prvom svetskom ratu: 1.247.435 ljudi, tačno 28 odsto od celokupnog stanovništva (1)
Zašto je profesor Milorad Ekmečić konstatovao da je ujedinjenje 1918. "Pirova pobeda srpskog naroda"?


Do septembra 1915. poginulo je 170.000 boraca. Prelazak Albanije nije preživelo 77.000 vojnika. Na Solunskom frontu život je izgubilo 36.000 Srba. U zarobljeništvu, život je ostavilo 80.000 ratnika. A brojcivila koji nisu sačekali oslobođenje penje se na preko 840.000. Srbija je u mir i oporavak krenula sa oko 500.000 ratnih siročadi

Tukući se sa silama koje su bile odlučile da je porobe i unište kao samostalnu državu i tako je spreče da ostvari svoje nacionalne ciljeve - da sabere sve Srbe u svom krilu, a povrh toga okupi oko sebe sve zemlje nastanjene Južnim Slovenima u Austrougarskoj, Srbija je u ratu 1914-1918. godine izgubila silno ljudstvo. Imala je toliko grobova da ih sve nije mogla ni pobeležiti. Ni platna nije bilo dovoljno da bi se na svakoj kući, iz koje je neko poginuo ili bio ubijen, mogao istaći crni barjak, po prastarom običaju.

Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, poginulo je na ratištima ili umrlo od rana i epidemija 402.435 obveznika. Tako velike gubitke, u odnosu na broj stanovnika nije imala nijedna druga država...

Samo u 1914. godini srpska vojska je ostala bez 2.110 oficira, 8.074 podoficira i 153. 373 vojnika.

Do septembra 1915. iz spiska živih izbrisano je 172.508 boraca.

Tokom prelaska preko Albanije život je izgubilo 77.455 vojnika, a na Solunskom frontu, 1916, 1917. i 1918. godine - 36.477.

Sem svega navedenog, godine 1915, na teritoriji Srbije 34.781 vojnik umro je od rana ili bolesti.


Ko je zaklao onu decu?

- Ne znam ko su, ali govore srpski!

Oblast, čije je stanovništvo najviše stradalo u Prvom svetskom ratu, naročito 1914. godine, bila je Mačva. Tu je austrougarska redovna vojska počinila takve zločine kakvi su retko zabeleženi u istoriji ratova u Evropi. Radisav Simić iz Ropočeva kod Beograda, vojnik 3. čete, 2. bataljona 18. puka Dunavske divizije I poziva, jedan je od svedoka divljanja austrougarskih vojnika 1914. godine u Mačvi. Pod zakletvom, Simić je izjavio sledeće:

"U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kući naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zločina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem... U drugoj kući nije bilo nikoga. U trećoj smo naišli na čoveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zločine. 'Ne znam ko su, ali govore srpski' - odgovori on. U sledećoj kući naišli smo na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih a na petom ostala glava da visi... Deca su bila poređana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kućama i dvorištima..."

Vesti o masovnom ubijanju dece u Mačvi začas su obletele Srbiju, ali su stigle i u Hrvatsku, prvo u Slavoniju. Pojedinci su bili zgranuti u toj meri da se nisu ustručavali, i pored strogih mera vlasti, da izraze svoje negodovanje. Izvesni Ištvan Horvat, ratar iz okoline Osijeka, nije mogao da se uzdrži a da u seoskoj kafani ne kaže:

"Što su našim bila kriva srbijanska nejaka deca u kolijevci, da su ih klali?!" - što ga je skupo stajalo. Izveden je pred sud u Osijeku i strogo kažnjen "zbog širenja lažnih vijesti".

Do užasa zaprepaščujuće je i sećanje Gojka Nikoliša, lekara i generala, na nekog svog zemljaka, Nikolu Vujčića, zvanog Sudžuk, koji je 1914. godine ratovao u Srbiji kao vojnik 96. pešadijskog puka austrougarske vojske. Taj nesrećnik se hvalio po selu da je u Mačvi na bajonet naticao živu srpsku djecu...

"Naređujem vam da prema toj bandi nemate milosti, svakog ko srpski govori bez daljeg streljajte!"

Prema navodima Vladimira Stojančevića, u Šabačkom okrugu i Podrinju, pri prvom upadu austrougarske vojske, ubijeno je na hiljade seljaka i veliki broj žena... K. Šturceneger takođe govori o hiljadama ubijenih stanovnika Mačve, naglašavajući da su mnogi od njih bili živi na komade isečeni... U jednoj kući pronađeno je 15 žena sa sitnom decom - svi isečeni na komade, a u drugoj - sedam ukućana grozno iskasapljenih zajedno sa psom. U mestu Kostatovo pronađeno je 70 zaklanih ljudi.

Zločini redovne austrougarske vojske u Mačvi, i uopšte u Srbiji, oni opisani, a i svi drugi nepomenuti, imali su podlogu u posebnom uputstvu Vrhovne komande u Beču - da se prema stanovništvu u Srbiji ne sme imati nikakve milosti. To uputstvo nosi potpis generala Horštajna (Horstein) i ono je izdato neposredno pred napad austro-ugarskih trupa na Srbiju.

"Braćo, vojnici", rečeno je u tom službenom uputstvu, "mi ćemo se uskoro naći u jednoj zemlji čiji je narod gori od najgroznijeg varvarina; ukoliko bi vas zadesila ta nesreća da padnete u njihove ruke, onda možete računati sa najjezivijim (postupcima). Nosevi i uši biće vam otsečeni, oči iskopane; voda će tamo biti otrovana, takođe i hrana; zato vam naređujem da prema ovoj bandi nemate nikakve milosti, već da sve, što je srpsko, uništavate i svakog, ko srpski govori, bez daljeg stre-ljate. Pri ulasku u srpske gra-dove i sela dužnost vam je da u prvom redu pohapsite sve visoke i najuglednije ličnosti kao državne činovnike, sveštenike i učitelje, i u prisustvu svih odmah obesite iz svake grupe po trojicu..."

Za dokaz, da su se oficiri i vojnici držali ovog uputstva,
K. Šturceneger, "od na stotinu slučajeva", navodi sledeće:

1. Major Štencer iz 26. puka, sprovodeći naređenje generala Horštajna, lično je ubijao zarobljene srpske vojnike;

2. Potporučnik Bertić iz 28. puka samo je u jednoj prilici lično streljao sedmoricu srpskih seljaka;

3. Kapetan Cazda (Casda) iz 79. puka, i kapetan Vujić iz 21. puka, naredili su da se "fizilira" svaki zarobljeni vojnik trećeg poziva srpske vojske;

4. Komandant 13. bataljona Remen nadgledao je klanje civila - veći-nom žena i dece.

K. Šturceneger naveo je i to da su svi pripadnici 9. srpske divizije, koji su ostali na bojištu ranjeni, bili ubijeni od austrougarskih vojnika.

U već pominjanim memoarima Pera Blaškovića, opisano je kako su, ni krivi ni dužni, ubijani stanovnici mesta Klenje, u koji je austro-ugarska vojska ušla 12. avgusta 1914.

Pod izgovorom da se u selu nalaze četnici, pokupljeni su taoci i sva odrasla muška lica i zatvoreni u srpsku crkvu. Onda je objavljena naredba, da će svi zatvoreni biti ubijeni ako u mestu odjekne ma i jedan pucanj. Kad se odmah zatim začula pucnjava sa svih strana, a pucali su austrougarski vojnici po dobijenom naređenju, počelo je streljanje zatvorenih meštana, jedna grupa za drugom. Taj "ogavan posao", po rečima P. Blaškovića - "obavili su Bošnjaci..."

Zločini u Mačvi trebalo je da prethode aneksiji ove oblasti gde bi se naseljavali Nemci

Kazivanja P. Blaškovića o zulumima njegove jedinice i uopšte austrougarskih trupa u Mačvi, u Šapcu i drugim mestima, potvrđuje, na određeni način, i američki novinar Džon Rid, koji je prokrstario Mačvom neposredno po proterivanju austrougarske vojske iz ovih krajeva, 1914. godine. Pišući o Šapcu, Rid je rekao da je grad pred rat imao dve i po hiljade kuća, a da je već u prvom naletu austro-ugarske vojske većina kuća bila razorena ili spaljena, a u svakom slučaju opljačkana. "Čovek bi hodao kilometrima i kilometrima - svaka kuća bila je opustošena. Osvajači su odneli rublje, slike, dečje igračke, nameštaj - a ono što je bilo suviše teško ili nezgrapno da se odnese, razlupali su sekirama..."

U Šapcu je vatrom iz topova srušena i crkva puna naroda, tako da od vernika niko živ nije ostao. Kao razlog navedeno je da se na tornju crkve nalazio skri-ven osmatrač srpske vojske.

Kada je kralj Aleksandar Karađorđević, nekoliko meseci pred svoju pogibiju u Marseju, pri osvećenju nove crkve, podignute na mestu stare, u junu 1934. godine, u svom govoru rekao da je taj zločin samo jedan dokaz više "divljaštva i bezbožništva neprijatelja", a patrijarh Srpske pravoslavne crkve istakao da je rušenje crkve pune naroda u Šapcu odraz "varvarstva Austrougarske", došlo je do velike uzbune u Austriji. NJen poslanik hteo je da uloži protest kod vlade u Beogradu, da demantuje da je austrijska vojska počinila zločin za koji je bila optužena u Šapcu od jugoslovenskog kralja i srpskog patrijarha. Ali je od toga odustao kada su mu od strane Ratnog arhiva u Beču, od genera- la Gleza fon Horstenau, prezentovana vojna akta iz kojih se videlo da uništenje crkve nije bila nikakva slučajnost...

Zločine austrougarske vojske u Mačvi i Srbiji 1914. godine, ali pre svega u Mačvi, istoričar Đorđe Knežević dovodi u vezu sa aneksionim planovima Austrougarske.

"Znatne teritorije Srbije", kaže Knežević, "pre svega Mačva i Šabac, morale su ući u sastav Austrougarske. U anektiranim oblastima, ostatak, koji ne bude stradao u naletu trupa, trebalo je da bude raseljen, a tu doseljeni Nemci i drugi. Kada se sve ovo zna, ne iznenađuju masovni zločini...

Sistematska propaganda širom Monarhije stvorila je klimu za masovne zločine, do tada nezabeležena u istoriji. Raspoloženje za osvetu je stvoreno bez obzira, što se često nažalost i dešavalo na versku i nacionalnu pripadnost vojnika i oficira Monarhije. Izvršioci su bili... oni isti podanici carevine ili kraljevine, koji su i sami stenjali pod njenim jarmom."

(...)


preuzeto sa sajta Srpsko nasledje

ARČIBALD RAJS
Zbog austro-ugarskih nedela u Srbiju je došao kriminolog svetskog ugleda Švajcarac Rodolf Arčibald Rajs. On je ostavio pisana svedočanstva svojih zapažanja na terenu. Rajs je bio čovek struke, koji je umeo da razlikuje obične izvršitelje zločina od nalogodavaca i inspiratora. Saosećanje sa srpskom patnjom i divljenje junačkim osobinama srpskog naroda navelo ga je da ostane i umre u Srbiji. Novinar pariskog „Žurnala“ u vezi sa istim dešavanjima zapisao je sledeće: „...Neću da govorim o silovanjima i strašnim sadističkim zverstvima koja su počinili austro-ugarski oficiri i vojnici... Ja drhtim pri pomisli na svu tu zločinačku gnusobu, koju ćemo imati da konstatujemo, kada definitivno bude odagnana ta vojska koja se smatra za civilizovanu“, pa produžava sa činjenicama o srpskoj nezlobivosti i čovekoljublju: „Za sada su njeni ranjenici smešteni zajedno sa Srbima u srpske bolnice. Neguju se isto tako kao i Srbi. Prema njihovim zarobljenicima postupa se kao sa ljudima. Srbija i ovoga puta bolno pati i lipti krvlju... Ona jauče nad užasima, ali se ne sveti nad obezoružanim neprijateljem...“ Novinar „Žurnala“ piše da je u šabačkom i azbukovačkom srezu ubijeno 2.500 ljudi, žena i dece i da je spaljeno blizu 700 kuća.
Predsednik srpske vlade Nikola Pašić upoznaje svet sa mračnim stranama austro-ugarskog pohoda na Srbiju: „Austro-ugarska vojna komanda izdala je naredbu komandantima trupa da uništavaju useve, spaljuju sela, ubijaju i vešaju stanovništvo. Austro-ugarske trupe na Drini počinile su užase. Naše trupe nailaze na unakažene pobijene žrtve, među kojima ima najviše staraca, žena i dece. Pomenuta zverstva austro-ugarskih trupa potresaju toliko našu vojsku, da će je teško biti zadržati od osvete...“
Fenomenologija stradanja Srba u Podrinju, u Mačvi i oko Valjeva 1914. godine izjednačava se sa stradanjem Srba u Krajini i Bosni (1941-1945) godine. Sukob Zapada i Istoka nije se završio 1918. godine. Taj sukob je samo primiren i društveno kanalisan u višekonfesionalnoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. „Ujedinjenje neoslobođene braće“ je parola i program koji je skupo koštao srpski narod. To je najgori promašaj srpske političke elite. Kroz celi DžDž vek Vatikan nije menjao svoju političku doktrinu izbijanja na Drinu. Scenario je isti, samo se menjao dekor. A u pomeniku rimokatoličkog popa koji je držao Manuale ritualis, sa pohoda na Istok 1915. ili 1941. godine, mnogi nisu doživeli „sretan povratak“. Ukraj imena Franje, Franca, Janka i sličnih stoje krstići...

Mislim da bi Vidra mnogo bolje mogala o ovom da prica......

O ovim zlocinima se mnogo cutalo.... I uporno se zataskavaju.....