Недоумице једног атеисте/агностика

Šta sam naučio čitajući Bibliju
The Slate
11.03.2009.

Da li bi trebalo da pročitate Bibliju? Verovatno još niste. Pre sto godina većina obrazovanih Amerikanaca odlično je poznavala Bibliju. Danas su skoro svi koji nisu religiozni po pravilu biblijski nepismeni. Moja majka i brat, oboje profesori književnosti i najnačitaniji ljudi koje poznajem, jedva da su prelistali Knjigu postanja i Drugu knjigu Mojsijevu. Čak i vernici Bibliju proučavaju površno. Katolička crkva, na primer, u zvaničnoj lektiri ima samo mali deo Starog zaveta. Jevreji prilično temeljno proučavaju prvih pet knjiga Biblije, ali ostale zapostavljaju. Ortodoksni Jevreji uglavnom više pažnje posvećuju Talmudu i drugim komentarima nego samoj Bibliji. Od svih većih jevrejskih i hrišćanskih grupa, jedino evangelistički protestanti opsesivno iščitavaju ovu knjigu.

Možda nema ni potrebe da čitamo celu Bibliju. Na kraju krajeva, ima tu toliko teških, uvredljivih, nejasnih i dosadnih delova. Pošto sam proveo godinu dana čitajući Sveto pismo, postao sam njegov vatreni promoter. Bibliju treba da pročitaju svi – i to celu! Zapravo, što manje u nju verujete, imate više razloga da je pročitate. Objasniću zašto. Ispričaću vam kako me je čitanje cele Biblije promenilo.

Čitajući Sudije naišao sam na složenu digresiju o građanskom ratu dveju grupa Izrailja - Galada i sinova Jefremovih. U toj priči Galadi stražare na reci Jordan i ko god želi da je pređe mora da zna lozinku – šibolet. Sinovi Jefremovi, iz nekog neobjašnjivog razloga, ne umeju da izgovore š u reči šibolet, pa umesto toga govore sibolet. Kad jedan od sinova Jefremovih padne na usmenom Galati ga „uhvatiše i zaklaše“. Pročitao sam reč šibolet sto puta, nekoliko puta je napisao i verovatno čak i izgovorio, ali nikada je do tada nisam razumeo. U tom kratkom ali strahovito uzbudljivom trenutku sve mi je postalo jasno i reč koja je do tada bila samo reč odjednom mi je nešto značila.

Takve stvari su mi se dešavale pet, deset, pedeset puta dnevno dok sam čitao Stari zavet. Ne možete pročitati nijedno poglavlje, čak ni najbeznačajnije, a da ne naiđete na frazu, ime, lik ili ideju koju svi ne prepoznajemo 3.000 godina kasnije. Biblija je izvor svega, od najpoznatijih zapleta (lutka koju Davidova žena smešta u krevet da zavara ubice) preko najosnovnijih ideja o moralu (zabrana homoseksualnosti iz Knjige levitske, kojom se još uvek rukovodi naša politika) do našeg viđenja prava i pravde. Prijatno sam se iznenadio kada sam čitajući Knjigu proroka Amosa pronašao čuvene reči iz govora Martina Lutera u vreme Marša na Vašington.

Razmišljao sam malo o Knjizi proroka Danila, koja je kratka i ne naročito bitna. Kako je ona uticala na našu stvarnost? Danila „bacaju lavovima,“ što je metafora bez koje ne možemo. Bend koji volim, Fiery Furnaces, dobio je ime po „ognjenim pećima“ u koje bacaju Danilove prijatelje. Car Valtasar stavlja kamen preko „jame lavovske,“ da svetac ne može da izađe – predskazujući tako kamen na Isusovoj grobnici. Ta knjiga je poslužila kao inspiracija za roman Knjiga Danijela Edgara Lorensa Doktorova i za istoimenu TV seriju. To je čak i osnova za jedan od meni najdražih glupih filmova – Vitezova priča. Zločinac iz tog filma vređa Hita Ledžera rečima „izmeren si na merila, i našao si se lak,“ što je prevod jedne od reči ispisanih na zidu, koje Danilo prevodi caru.

Čitajući Bibliju, često sam imao osećaj kao da mi je skinut povez sa očiju. Shvatio sam da nisam dovoljno dobro razumeo sukob boga i Jova, što je osnova za sve potonje rasprave o pokornosti i veri. Shvatio sam da ne znam priču o Ruti. Nisam znao ništa o radikalnim učenjima Knjige propovednikove, koja nam služi kao vodič za hrišćanski život. Nisam znao ni ko je bila Jezavelj, ni zašto je preziremo, ni zašto maže lice, pa čak ni da je bila Ahavova žena.

Ne bih da zvučim kao mahniti teokrata, ali sam stvarno šokiran time da delovi Biblije nisu obavezna lektira u srednjim školama i na fakultetima, kao Šekspir, Ustav ili Mark Tven.

To je moja intelektualna odbrana čitanja Biblije. Sledi ona ličnija. Kao Jevrejin koji ne govori hebrejski, prvih 35 godina života proveo sam mehanički ponavljajući verske rituale i nerazumljive molitve i obeležavajući neobjašnjive praznike. Sve mi to ništa nije značilo. Sada mi znači. Čitanje Biblije me je približilo jevrejskom životu o kojem ranije nisam razmišljao. To je počelo da mi se dešava dok sam čitao o Jakovu koji blagosilja svoje unuke Jefrema i Manasiju na kraju Knjige postanja. Iznenada sam shvatio: Znači zato treba sinu da položim ruku na glavu za šabat večerom i da ga blagosiljam u ime Jefrema i Manasije. Za tim šokom prepoznavanja usledili su ostali – kada sam u Petoj knjizi Mojsijevoj naišao na tekst Šeme - najvažnije jevrejske molitve, kada sam u Knjizi Jezdrinoj pročitao deo o proslavi Prolaska, kada sam u Psalmima pročitao tekstove hrišćanskih pesama koje rado pevam.

Primetićete da ništa nisam rekao o veri. Bibliju sam počeo da čitam kao ravnodušni agnostik. Bog mi je bio potreban, ali me to nije mnogo zabrinjavalo. Knjigu sam dovršio kao beznadežni i besni agnostik. Bog mi je slomio srce.

Čitajući o genocidima, kugama, ubistvima, masovnom porobljavanju, okrutnim osvetama za beznačajne (ili ni za kakve) grehe, i svim uništavanjima – od kojih je baš svako izvršio, dozvolio ili odobrio bog – jedino mogu da zaključim da je bog iz hebrejske Biblije, ako je uopšte postojao, bio užasan, okrutan i hirovit. On nam pruža trenutke čiste lepote – tako uzvišene lepote i milosti! – ali u celini uzev, on nije bog kojeg želim da poštujem niti bog kojeg mogu da volim.

Kada se žalim prijateljima vernicima koliko sam zbog takvog boga potišten, obično dobijam dve vrste odgovora. Hrišćani mi kažu: Pa da, ali ovo je samo uvod u Novi zavet. Ako čitaš samo Stari zavet, to je kao da izađeš iz bioskopa na pola filma. Propuštaš iskupljenje. Ako hoćeš milost, praštanje i čuda, treba da pročitaš i da veruješ u priču o Isusu Hristu, koja sve objašnjava i sve iskupljuje. Ali za mene to ne važi. Ja sam Jevrejin. Ja ne verujem, niti mogu da verujem da je Hrist umro za moje grehe. Pa čak i da jeste, ne verujem da bi to bilo iskupljenje za sva zlodela koja je bog počinio u Starom zavetu.

Drugu vrstu odgovora čujem uglavnom od Jevreja, koji me prekorevaju jer ne razumem glavnu poruku hebrejske Biblije, a to je da ne možemo razumeti puteve gospodnje. Ako nam njegovi postupci izgledaju okrutno ili sitničavo, to je zato što ne možemo da shvatimo šta nam je namenio. Ali ni to mi ne deluje uverljivo. Ako me je bog stvorio, stvorio me je razumnog i radoznalog. Dao mi je sposobnost da o njemu promišljam. Zato i on mora biti podvrgnut racionalnom i moralnom preispitivanju. A on taj test nije položio. Zašto bi iko želeo da se povinuje bogu koji je toliko nemilosrdan i nepravedan, koji ne prašta i ne voli?

Nažalost, posle ovog razmišljanja preostaje mi nekoliko mogućnosti:

da ne verujem u boga

da verujem u užasnog, osvetoljubivog boga iz Biblije

da verujem u nekakvog neodređenog „stvoritelja“ koji nema nikakve veze sa događajima iz Biblije, koji ništa od onog što mu se u knjizi pripisuje nije učinio, pa stoga i nije za to odgovoran

Biblija me nimalo nije približila bogu, ako to podrazumeva verovanje u božanski plan u ovom svetu ili transcendentalno iskustvo. Ali možda sam bliži bogu po tome što me je čitanje Biblije nateralo da budem oprezniji. Od Biblije sam očekivao da me inspiriše i zadivi. To se ponekad dešavalo. Ali uglavnom se sve završilo na jednogodišnjoj raspravi sa bogom. Zašto je pobio nedužnu misirsku decu? Zašto je u tome uživao? Šta smo mu skrivili da pusti potop na nas? Koliko nam je od njegovih deset zapovesti zaista potrebno? Ipak, i sama ta rasprava jeste neka vrsta vere, jer me obavezuje na razgovor s bogom.

Čitajući knjigu shvatio sam da najveći junaci Biblije – ili bar moji najveći junaci – nisu oni najverniji, već oni najborbeniji i najsumnjičaviji: Mojsije, koji pregovara sa bogom pokraj zapaljenog žbuna, Gedeon, koji traži dokaz božanskog postojanja pre odlaska u rat, Jov, koji preispituje božju pravdu, Avram, koji zahteva da bog bude milostiv prema pravednicima u Sodomi. Oni prekorevaju boga zbog hirovitosti, zahtevaju pravdu, red i moral, čak i kad bog odbija da ih pruži. Čitanje Biblije mi je dalo priliku da započnem raspravu sa bogom o najvažnijim pitanjima, koja može da potraje tokom mog celog života.

David Plotz, Slate, 03.03.2009.

Preveo Ivica Pavlović

_______________________________
Naslov i tekst preuzeti sa foruma Verujem

Šta je ovaj David htio da kaže?

Hteo je da kaze sta je naucio citajuci Bibliju.

Pa, ne znam baš. Izgleda da je zapao u još veću nedoumicu

Moguce, jos nisam procitala.

Можда би Дејвид Плоц требало да настави да чита и друге "ауторе".
Јер, ако очекује да му из Библије буде објашњено шта га интересује- онда је у вееееликој заблуди.

citati....
Čitajući Bibliju, često sam imao osećaj kao da mi je skinut povez sa očiju.


Ne bih da zvučim kao mahniti teokrata, ali sam stvarno šokiran time da delovi Biblije nisu obavezna lektira u srednjim školama i na fakultetima, kao Šekspir, Ustav ili Mark Tven.

Biblija je izvor svega, od najpoznatijih zapleta (lutka koju Davidova žena smešta u krevet da zavara ubice) preko najosnovnijih ideja o moralu (zabrana homoseksualnosti iz Knjige levitske, kojom se još uvek rukovodi naša politika) do našeg viđenja prava i pravde. Prijatno sam se iznenadio kada sam čitajući Knjigu proroka Amosa pronašao čuvene reči iz govora Martina Lutera u vreme Marša na Vašington.

ima u njemu još mnogo osećanja zbunjenosti i izgubljenosti(duhovne) ali i sama činjenica da duboko razmišlja o svemu ovome kaže da je na dobrom putu,vetrovi lome i duvaju u raznim pravcima, čupaju i krive stabla ali samo jaka i čvrsta rastu pravo,na gore,ka suncu.

Autor je ostao nedorečen. Čitanje Biblije ga se dojmilo, ali nije ispunilo.
Kaže: "Knjigu sam dovršio kao beznadežni i besni agnostik. Bog mi je slomio srce."
Bog, očito, nije odgovarao njegovoj slici o Bogu.

Ja sam Jevrejin. Ja ne verujem, niti mogu da verujem da je Hrist umro za moje grehe. Pa čak i da jeste, ne verujem da bi to bilo iskupljenje za sva zlodela koja je bog počinio u Starom zavetu.

Ako je Jevrejin, od njega se ne očekuje da vjeruje u Isusa Krista. Čini se da se on malo gubi u svom traženju, pita jedne pa druge ali i dalje ostaje nezadovoljan odgovorima. Naravno, odgovor je u njemu samom.
Ne preostaje mu drugo nego da se nastavi svađati s Bogom iz Starog Zavjeta ili počne moliti.

Noelia ::
Ne preostaje mu drugo nego da se nastavi svađati s Bogom iz Starog Zavjeta ili počne moliti.

Ја бих рекао да је он у свађи са самим собом.