Stihovi koje volim

Poklanjam ti nadu iz ugla mojih očiju
sreću iz tame moga srca
i hiljadu suza ostavljenih iza mene
sa željom da te nauče da ne liješ svoje.....

Prisutan kao svjetlost bez glasa


Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oči očima ćutim
Kao da ću te izgubiti, sada, ovog časa.

Enes Kisevic

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
Sve će proći ko behara kad.
Suvim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me brezinoga cica
Bosog neće namamiti stazom.

Duše skitnje! Sve je manje mena,
Sve mi ređe plamen usta rudi.
O, svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da projurih atu
U proleće, kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno, plot u prah nam gre...
Navek nek’ je tvar blagoslovena
Koja dođe da cvate i mre.

Sergej Jesenjin

Katkada mislim da se moja zeljna dusa seca
neke predjasnje ljubavi,za kojom cezne i zudi,
kao da je ova nasa vatra samo ugljen
nekog divljeg plamena koji je izgoreo
u ranijim postojanjima.

Mozda sam u proslim danima bio postigao
ono sto sada uzalud trazim;
mozda se moja dusa s tvojom sastala i stopila
u nekoj velikoj noci koja je odavno
iscezla i umrla.

Akordi

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.

I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.

I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari...
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari

Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja ... Najzad, mnogoglasno,

Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.

I nikome ne slicis otkako te volim,
Dopusti da te prostrem izmedju zutih venaca.
Tko je zapisao tvoje ime slovima od dima izmedju juznih zvezda?
Pusti me da se setim sto si bila pre nego sto si postojala.

Koliko je bilo bolno privuci te na mene,
na moju dusu divlju i samotnu na moje ime koje svi progone.
Videli smo cesto kako gori zvezda ljubeci nase oci
i nad nasim glavama siri se sumrak u lepezu sto se vrti.

Moje su reci kisile milujuci te.
Odavno sam volio tvoje telo od sedefa obasjana suncem.
Verujem da si kraljica svemira.
Donet cu ti radosno cvece s planina, cepihne,
smedje lesnike i sumske korpe poljubaca.
Hteo bih uciniti s tobom
ono sto prolece cini s tresnjama.

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...

Nina moja stara ljubavi, jedan mi zivot malo da zaboravim..
Kazu da ljubav snagu daje, mene je ubila, jos te u svakom vjetru trazim gdje si se izgubila...

 .. koliko emocija u ovih par recenica....  

Кажњеник
Подарио ми Бог очи да те видим
Па ми дао руке да могу да те додирнем
Усне да те љубим
И онда ме казнио

Направио размак
тако да могу само да ти се удварам
да те волим
душом да пробам да те опипам

Самујем у мраку
понекад тек сузу пустим
и чекам дан
да ме казна прође...

Proslo je sve; i jedva dusu dirne
Secanja talas drag,
Ko s veceri kad tihom vodom pirne
Daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O, laz je da se ne zaceli nikad
Rana i radosti trag.

Bez nespokojstva, bez srdzbe, bez krika,
Secam se danas ja
Ljubavi nase, tvog smeha, tvog lika;
A srce jedva zna
Za uzas dana, za besane noci,
Za kletve da se ziveti nece moci,
Za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Proslo je sve. - I samo katkad, kada
Mesecev takne me prah,
Dusu mi talas jedva jedan dirne,
Ko tihu vodu u veceri mirne
Dalekog vetra dah.

Ako je voljeti grijeh


Ako je voljeti grijeh, ja najveći sam grešnik,
Bacite na me kam, jer samo običan sam pjesnik,
Koji u ovim rimama za iskrenom ljubavi traga,
Jer ona daje život, jer ona je snaga.

Ako je ljubav bolest, ja teški sam bolesnik,
Vezan za postelju i dalje običan sam pjesnik,
Ali ne predajem se i za život se borim,
Iz šačice praha ljubav da stvorim.

...Morate vec jednom shvatiti:
Ja sam na sebe podsecam
Ovako pijan od snova I proklet od poverenja

Posle mene slobodno disite I vi
Sa rukama od crepa
I vi sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
Od cren do bele
-nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma...

Odavno te nema…

Oči tvoje sijaju u mraku…
Dok lahor treperi…
Što me gledaš kao u strahu?
Andjele moj bijeli…

Noćas ništa više nije…
Mjesec kao negda ne grije…
Noćas čamuje čudna tišina…
A tebe nema kao ranije…

Odavno te nema…
Pitam sebe samog zašto?
Osta blijeda uspomena…
Na vrijeme provedeno sa tobom…

Ponekad zavaravam sebe…
Moralo je biti ovako…
Imao sam negda tebe…
A sada sjećanje olako…

Oči tvoju namiguju kradom
Dok lahor treperi…
Živim noćas sa izgubljenom nadom
Anđele moj bijeli…

Пробудила си у мени давно одсањане снове,
дигла ме из безнађа у које сам потунуо,
отворила очима неке видике сасвим нове,
продрмала дух, којим већ сам био клонуо.

Па како да те не волим, како да те не љубим,
кад моје си сивило претворила у боје,
како ја због тебе памет да не губим,
кад си моја срећа, душа и срце моје.

Подигла ме с' дна на које сам се спустио,
на мом лицу оцртала радоснице боре,
твоју сам искреност у своје срце пустио,
испунила си мој живот, све моје поре.

Па како да те не волим, како да те не сањам,
како да се не сетим твојих шапутања,
твојој се вери у мене, понизно ја клањам,
да ме опет вратиш са путева лутања.

Поклањам ти себе и све своје снове,
заслужујеш љубав и ја ти је дајем,
за неке дане будуће, неке ноћи нове,
заувек са тобом, веран ти остајем.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.
I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.
Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.
Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica....( Mars klovnova)

Kako da zadržim dušu svoju
da se k tvojoj ne vine? kako bih je
preko tebe uznio u visine?
O, kako bih je skloniti htio
uz nešto izgubljeno na dnu tmine,
na jedno mjesto, strano i tiho,
čiji se talas ne bi raznjiho
kad se talasaju tvoje dubine.
Al’ sve što dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dviju struna, o mi to jesmo!
Čijeg smo samo to glazbala zvuci
i koji nas svirač drži u ruci?
O, slatka pjesmo!

Бранко Миљковић: ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.

Duboko tvoj
a ostavljen,
dodir hladne čežnje
po mom umornom licu
surovo rasprostranjen,
bezdušno dodat izraz
od bola, od tuge,
Otete suze radosnice,
otete,
za neke druge...

Duboko tvoj
a ostavljen,
Brišeš naša sećanja
kao zamagljene prozore,
Sa spoljnje strane
od inja,
moje zakovane poglede,
navlačiš neprovidne zavese,
Zaboravljaš me,
a tuga navire...

Duboko tvoj
a ostavljen,
izdat za neke
nove prevare,
Razapet na krst vremena,
Kada si me volela
Kada sam bio
voljen,
Ostavljen,
sklonjen u sećanje,
bezdušno potireš
svaki trag o meni,
spaljuješ me mrtvog
a mene odavno nema...

Bojim se,
svojih pesama,
Duboko tvoj,
a tebe nema...

Još uvek
mirišu zime
na tvoje
neizgovoreno ime,
Led,
i ukočena belina
na mojim usnama,
hiljade gorkih uzdaha,
Vapaja,
dozivanja,
za snežnom kraljicom,
mojih nemira...
Prećutno,
u tišini,
samo huk
hladnih vetrova,
miris,
dobro znanih slutnja,
Sećanja naviru,
horda od mrazeva
se na skrivena mesta
lagano uvlači,
Okićeno drveće,
pahuljama snežnim,
Inje na mojim
usnulim trepavicama,
plavičaste senke
vođene nemirima,
preprečile put
dalekih koraka,
Idila tuge,
raskorak misli,
rasute ,
po belim poljima..

a tebe nema...

SUSRET

Kad ugledam gdje mi
U susret koracas
vidim plahu kosutu
Kraj sumskog izvora.
Moju dusu obuzme
Silna radost zivota
Izvadivsi ludo srce,
Na dlanu bih ga pruzio
Tebi...

UMEŠ LI

Umeš li da izgovoriš,
reč ljubav ćutanjem,
i svojim nesigurnim prstima,
da je dotakneš,
a da je ne pokvariš,
ne polomiš...
Slučajno razbiješ,
tu kristalnu kuglu
od najlepših snova,
Da je čuvaš,
kao zenicu oka,
i da se u nju kuneš...


Umeš li osmehom,
da dotakneš dušu,
pogledom da pomaziš,
voljenu osobu,
Onako pred jutro,
budna da sanjaš,
Očima da ljubiš,
a da ne ujedeš,
Srce da otvoriš,
i da priču nastaviš,
tamo gde prestaje...


Umeš li da slušaš,
govor čistih emocija,
priču prepunu čežnje,
Šapat zaustavljen na usnama,
i njegovu suzu
svojom rukom da obrišeš,
Snažno na grudi,
iskreno da prigrliš,
Da razumeš,
da oprostiš,
a da se ne pokaješ...


Umeš li ništa da ne menjaš,
i da sve tako ostane,
da prihvatiš,
sve mane i vrline,
te posebne osobe za tebe,
da strasno ljubiš,
a da se ne povučeš,
I da veruješ,
u to ludo osećanje,
što se ljubav zove...


Umeš li,
Ako umeš,
Onda ti znaš da voliš,
i nemoj dopustiti
da ikada prestaneš,
Jer voleti znači živeti,
i biti srećan sa tim,
Živeti u jednoj osobi...

Misao na nju

Po kakvim oštrim prođoh stazama,
po kakvoj tuzi vlažnih humova,
u zanosima, u ekstazama ?

Ja pamtim prašni očaj drumova
i vrtoglavih cesta ludilo,
i usred vira ponoć umova

I lutanje je već utrudilo
krvave noge i žulj brzih stopala.
Nostalgiju je tek probudilo,

i gora me je želja spopala:
za nekim rujnim Barcelonama,
za kojim pandža grud je kopala,

za maslinama našim, za Salonama,
večernjim zlatom blagih Zdravomarija,
za blagom mira, sjetom i madonama,

i čistim srebrom naših rodnih arija.

II

Al preko magle ranih stanica,
i žuta dima u kavanama,
ko obećana neka danica,

i melem duge našim ranama,
zjene se krijese neke ljubavi
sa nepoznatim svojim manama,

sa svojim cvijetom plavim, ubavim,
sa svojim bolom punim mirisa
(da bude lijekom kužnih, gubavih).

–Predivne boje šarnog irisa,
vi arabeske moje dragane,
prepune vi ste miomirisa,

i neke tajne, mile, lagane.
U vašim nježnim polusjenama
ja čitam mliječne slovke slagane:

Blagoslovljena među ženama.

Tin Ujević

Na moje rame naslonjena


Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli..

NN autor

Njoj - Arthur Jean Rimbaud

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.

Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...