Bajaga

MOMČILO BAJAGIĆ - BAJAGA



Tolerantan sam ćale, trudim se da deci budem ortak

Uskoro puni 47 godina, ali je i dalje onaj „dobri dečko iz komšiluka“. Više od četvrt veka je na javnoj pozornici, ali ga nikada nisu pratili skandali. U ispovesti za „Puls“ priča o svom jedinom problemu koji je imao s popularnošću, o svom pokojnom ocu, kako i gde je upoznao suprugu...

Mislim da mi je pokojni otac dao ime. Sada, nažalost, nemamo prilike to da potvrdimo... umro je u avgustu 2005. Nisam imao dedu Momčila, pa da sam, kao, po njemu dobio ime. Stoji to da niko sam sebi ne bira ime, ali ja svoje nikada ne bih menjao. Drago mi je što nije svakidašnje. Nisam imao problema u školi, ono, da me klinci zezaju zbog toga što sam Momčilo, a ne... šta znam, Dragan, Goran... nego – danas imam problema zbog imena! Šalim se malo, naravno, ali kad odem u inostranstvo, tamo me zovu kako im se svidi!

Valjda ne mogu da izgovore to „Momčilo“, pa uglavnom ispadnem Moouuumcilo Bajagić. Ili tako nekako. S prezimenom valjda imaju manje problema –počinje ispovest za „Blic Puls“ zvezda koja za sve ove godine –a ima tome više od četvrt veka otkako je na javnoj pozornici –nijednom nije potamnela. Za Momčila Bajagića Bajagu nije vezana nijedna estradna ili takva neka afera, nije se pojavljivao kao „junak tabloida“, nisu mu „otkrili mračnu prošlost“, niti je za njega vezan bilo kakav skandal ili trač, a opet –jedna je od najvećih domaćih zvezda! Bez obzira što uskoro puni 47 godina, Bajaga je, kako se to kaže, ostao dobri dečko iz komšiluka.

Taj dobri dečko iz komšiluka nedavno je napunio Beogradsku arenu i napravio koncert o kom se još priča.

Kada se s nekim upoznaje, nikada neće reći: „Ja sam Bajaga“. Ne, on je Momčilo. O „problemima s imenom“ još dodaje: Imam gomilu slova i u imenu i u prezimenu i obično kada popunjavam formulare, popunim sve postojeće kvadratiće!

Detinjstvo

Rođen je u Bjelovaru, ali je odrastao na zemunskom asfaltu. Danas živi u jednom finom kraju Beograda, na Senjaku.

– Do moje pete godine, moji roditelji i, naravno, ja zajedno sa njima, živeli smo kao podstanari. Jedno vreme sam živeo na Banovom brdu, kasnije kod starog buvljaka u Zemunu, a kasnije u 22. oktobra 17, u zgradi „Planuma“. Otac mi je bio vojno lice, vojni pilot. Najveći deo detinjstva mi je vezan za Zemun. Tamo sam išao i u osnovnu školu. Sećam se da smo fizičko imali u zemunskom parku. U vreme kada sam ja bio klinac Zemun je bio drugi grad. Sećam se, recimo, kada je moja mama govorila „idem u grad“, to je značilo „idem u Zemun“, a kada ide u Beograd, to se naglašavalo, to je drugi grad.

– Mislim da bih proveo mnogo manje mirno detinjstvo da sam odrastao u Beogradu, a ne u Zemunu. Naravno, bilo je tu klasičnih dečačkih tuča, uostalom, prolazio sam kroz sve ono kroz šta prolaze i svi klinci. Ma, da, bilo je svačega... Sećam se da smo pravili kugle od blata kada su renovirali Ulicu 22. oktobra i to kad te pogodi... hm, nije bilo nimalo naivno. A sećam se i da je tu gde je danas, mislim da je to ulica Džona Kenedija, bila močvara. E, tu smo brali bambuse. Nisu to oni pravi bambusi, nego smo ih mi tako zvali. Brali smo to i pokušavali da prodajemo ženama, i po Zemunu i po Beogradu. Bilo je u toj močvari i pijavica, žaba... ma, baš je bilo zanimljivo!

– Dobro pamtim i školske dane, pa čak i to da su me moji možda samo prvih mesec dana vodili u školu, a da smo se odmah posle toga svi mi klinci skupljali i išli zajedno. Sećam se čak i da su me u školi odredili da za neku priredbu naučim da sviram trubu, onu bez klapni. Mama me vodila u Dom pionira, gde smo vežbali. Dve godine sam se ja zezao s tim i valjda baš zbog toga više nikada u životu nisam svirao duvačke instrumente.

Prvo, usta su mi bila skroz zelena, jer su trube bile mesingane, a onda su mi i otekla! Moram priznati da je bilo strašno, pogotovu kada dođu deca koja se najedu neke hrane u kojoj ima, na primer, puno luka i kada krene duvanje u trubu... uh! To mi je bilo najnapornije i ukapirao sam da mi duvački instrumenti ne idu od ruke. I kada sam već u osmom razredu odlučio da se bavim muzikom, odabrao sam gitaru, ukapirao sam da je to mnogo lakše. Uostalom, to je bilo bolje i kada su devojčice u pitanju. U svakom slučaju, mi s gitarama smo bolje prolazili nego klaviristi, koji nisu mogli klavir da ponesu na kej, ha-ha-ha!



Tata protiv domara

–Moj ćale jeste bio vojno lice, ali nije bio strog. Mislim da su piloti malo drugačiji od ostalih, klasičnih vojnih lica. Ma, da, nije ćale bio strog, naprotiv, bio je baš tolerantan. Mislim da su piloti, valjda zato što su veći deo života provodili bliže zvezdama, tolerantniji ljudi. Nisam imao taj neki strogi dril, ćale je sa te strane bio ok. Sećam se da u zgradi u kojoj sam stanovao nisu živeli samo plavci, bilo je i pešadinaca i to... i više sam se plašio nekih komšija iz kraja nego tate.

Dešavalo se da, recimo, igramo fudbal i da izađe neki aktivni potpukovnik, tako nešto, sve onako s brkovima, koji nam samo priđe i kaže: „Sa’ ću da vam se ... mile majke, deco!“ Jedino što me je u tim situacijama, da tako kažem, tešilo bilo je to što je ćale uvek imao taj zaštitnički fazon prema meni. Znali su da je ćale prema meni kul, ali da, ako dođe do neke frke, zna i da se pobije! Znali su da mi je ćale bio, znaš onako, fajter! Sećam se jedne situacije, bila je neka frka na kapiji, neki klinci su se tu kao nešto motali, a domar naše zgrade priđe i meni zavali šamar! Takav da mi je glava, mislim, ono, baš zujala. Na obrazu su mi ostali tragovi prstiju!

Odem ja kod ćaleta i kažem mu kako me je udario domar, a ćale samo ustane i krene ka njemu. Bio je onako, kao i svi piloti, u dobroj kondiciji. Evo, i moj sin je, mislim, povukao na dedu, ja nikada nisam bio u nekoj preterano dobroj kondiciji, sport me nije u tom smislu zanimao. I, siđe ćale dole do domara i kaže: „Znaš šta, slomiću te!“, a on odmah počeo: „Jao, pa, znaš... nisam ja znao, nisam hteo...“ A ja stvarno nisam bio kriv, ali je on mene zavario i, eto... I, ćale se tu kao iskulira i već krenemo gore, kad se domar okuraži. Vidi, kao, da ćale ne reaguje, i kaže: „A i ti bi trebalo da paziš kako vaspitavaš svoje dete“. E, tu ćale siđe i – samo ga je jednom zavalio, nije bilo potrebno više puta. Posle je bilo malo nezgodno, znaš, pošto je ćale domaru, kako ga je nokautirao, napravio šljivu, a ovaj je stanovao odmah do ulaza, kako su obično domari i stanovali, i neko vreme, nekih šest meseci se nisu javljali ni oni nama, ni mi njima.

Nisam roker sa Senjaka
– Ja nisam roker sa Senjaka. U mom kraju žive selebritis i političari, ima raznih ljudi. Ima najnormalnijih gajbi, a u poslednje vreme i nekih velikih kuća, ali ja sam se tu doselio pre šesnaest godina, kada je taj kraj izgledao kao i svaki drugi, ali je od tada sve počelo da se menja. Ovde gde sam ja sve su bile male kuće poput moje, ali su u poslednje vreme ljudi počeli da kupuju po dve-tri te male i da prave jednu veliku, ali ja ne, ja sam ostao pri ovoj! Pre nego što se Marko rodio, ja sam se doselio na Senjak.

Očevo ordenje

– Prve pare sam zaradio pre nego što sam počeo da sviram, iako sam vrlo rano počeo da se profesionalno bavim muzikom. Recimo, još kada sam bio prvi razred gimnazije, imali smo neke bendove koji su bili, kako bih rekao, neprofitabilni i sećam se da smo kupili onu veštačku kinesku svilu, da smo je farbali u crno i prodavali u Knez Mihailovoj kao ešarpe. Te ešarpe su izgledale fenomenalno kada se ofarbaju i kada se ispeglaju, ali čim ih staviš, to se izgužva i ne liči ni na šta. E, tako sam skupio prve pare ne bih li zajedno sa ortacima, bez roditelja, otišao na letovanje. Inače sam profesionalno počeo da sviram sa sedamnaest godina u „Ribljoj čorbi“ i tada sam još bio u gimnaziji.

E, tada mi je najveća frka bila da preživim to zezanje u školi kada sam se slikao s „Ribljom čorbom“ i kada je to videla cela škola, a bogami i pričala o tome. Bila je i ona, sada već čuvena turneja sa „Čorbom“ kada je u novinama izašao ceo spisak gradova, datum i vreme, a sve se to poklopilo sa mojim lekarskim opravdanjem; ja sam ovima u školi rekao da sam imao operaciju slepog creva... To su, inače, jedine frke i jedini problemi koje sam imao s popularnošću. E, zbog tih razloga, zbog tog „slepog creva“, ja nisam mogao da odem na leto kada je „Čorba“ dobila angažman u Makarskoj, tačnije izostao sam prvih deset dana zbog mature.

–Kako sam uopšte došao u „Riblju čorbu“? Imao sam nekoliko amaterskih bendova i radili smo neke svirkice. Sa mnom je svirao Rajko, koji je već svirao i u „Čorbi“. I dobili smo neku tezgu, ne znam tačno gde, na kojoj joj je bilo pravilo da se na kraju odsvira „Užičko kolo“. To nisam znao, pa je onda Rajko morao da izvuče stvar. Inače, na toj tezgi smo zaradili toliko da smo sami morali da platimo prevoz, i to vožnju u otvorenom kamionu! Sećam se da mi je ćale rekao: „E, još ste išli, radili i još i doplatili!“

Supruga iz autobusa

– Sa suprugom Emom sam se upoznao u autobusu, u „petnaestici“. Viđali smo se pre toga u gradu, ali sam je u autobusu pitao da izađemo: „Šta radiš u nedelju, da se vidimo?“ Međutim, ona je imala stroge roditelje koji joj nisu dali da izlazi i rekla mi je : „Ne izlazim nedeljom“, i ja sam pomislio da je to samo fin način da mi kaže ćao! Ema je išla u Ekonomsku školu i imala praksu u istom kampu u kom sam ja boravio mesec dana sa „Čorbom“, pa smo se tada konačno lepo upoznali i počeli da se zabavljamo.

– Tolernatan sam ćale, kao što je bio i moj. Nisam uopšte strog. Neka granica mora da se zna, ali sam sa njima više ortak. Trudio sam se da što više vremena provodim sa njima. Marko je sad već veliki, ima šesnaest godina, pa ga ne zanima da više vremena provodi sa mnom, dođe da uzme kintu i to je to, a Anđela je napunila osam i sada se družimo. Nikada ih nisam tukao, sve može da se reši rečima. Možda eventualno kada su bili baš mali i naprave baš neku glupost, onda dobiju onu pedagošku po dupetu, ali to je to. Ni moja žena nije stroga, sa te strane su klinci srećni.

„Arena“

– Mislim da smo mi muzičari i slobodni umetnici odavno prošli ovu tranziciju. Nikada nisam bio zaposlen u nekoj firmi i nikada nisam imao sigur-nu platu. Naučio sam na taj umetnički život, koji je nekada vrlo uspešan, pa ima para, a nekada, mislim, nema uopšte. Vidim da je i mojim prijateljima koji su navikli na siguran život, ponekad frka, ali sada ćemo svi živeti kao slobodni umetnici. Kada ima posla, treba raditi maksimalno, i trudim se koliko god mogu, koliko mi fizičke i mentalne mogućnosti to dozvo-ljavaju, da ne odbijem nijedan dobar posao.

Pred svaki koncert imam tremu. Imao sam i pred ovaj u „Areni“. Postoji ona stara – niko nije prorok u svom selu. Tu dolaze moji ljudi, i prijatelji i rođaci i majka i klinci, i samim tim veća je odgovornost.

S druge strane, kada tebe ljudi često viđaju u gradu, kao što imaju priliku da viđaju mene, onda ti ne možeš za njih da budeš neka velika zvezda, zvezda poput neke koju nikada neće videti.
Nemam automobil i nemam dozvolu i vozim se taksijem, ali se ne libim da uđem i u autobus, mene ljudi viđaju svuda.

„Arena“ je bila veliki izazov i jedina dvorana u kojoj nismo radili kada je Beograd u pitanju. Da nisam imao tremu, to bi značilo da nešto ne valja. Mada, to je, naravno, totalno drugačija trema od, na primer, one koju sam imao na svirci sa „Čorbom“, kada sam stao pred pun „Tašmajdan“ i kada u prve tri pesme nisam smeo da dignem glavu! Jao, kad se samo setim... trebalo je da na nekom pojačalu pritisnem „stend baj“ i nisam mogao da pogodim, pa smo nas četvorica zajedno udarali po tom dugmetu! Sada više, naravno, nemam takvu tremu, ali ona ipak postoji. Imao sam, ipak, preko 3.000 koncerata odsviranih uživo.

Ovaj koncert u „Areni“ je bilo nešto savršeno i fenomenalno! Nadao sam se i očekivao da će biti dobro, ali bilo je i više od mojih očekivanja!

Bajagin rep
– Dobar je osećaj kada te ljudi na neki način kopiraju. Imao sam frizera Stevu koji mi je predložio da ostavim one repove i nisam mislio da će to da izazove neko interesovanje. U to vreme se furalo ono „bolje da nosim kratku kosu“, a ja nisam bio u tom fazonu, pa sam se ošišao na kratko, a ipak ostavio rep. I bilo mi je simpatično da se svi klinci šišaju kao ja. To je bilo to vreme, početak moje popularnosti…

piše: Sonja Vučićević

:balet:

Bajaga je isao, kao i ja, u 2. gimnaziju na Zelenom vencu i generacija je 1960.
Nije bio neki los tip ali je bio tatin sin i samo se pitalo hoce li biti muzicar, novinar, politcar... sva vrata su mu bila otvorena, nije morao mnogo da se trudi i sto sam vam ovo rekao nemam pojma ali ne moze da skodi... ponukalo me ono 47 godina hehehe



Ovo su po meni njegov najbolji tekst i najbolje note

Meni je jedna od drazih ova...

Grom :: Nije bio neki los tip ali je bio tatin sin i samo se pitalo hoce li biti muzicar, novinar, politcar... sva vrata su mu bila otvorena, nije morao mnogo da se trudi i sto sam vam ovo rekao nemam pojma ali ne moze da skodi... ponukalo me ono 47 godina hehehe  

Kada za nekoga kažemo "tatin sin" odmah se nameće misao na nekoga ko uspe u životu zahvaljujući tati, bez naročite muke ali i bez talenta. Mislim da to kod Bajage nije slučaj. Marljiv je ali ni talenat mu se ne može osporiti. Ono što se meni dopada jeste njegova skromnost na muzičkoj sceni.

Meni veoma važan podatak, Bajaga je i Zemunac.  

Dugo nisam znala da je pesmu "Tvoje oči" koju peva Zdravko Čolić komponovao Bajaga, jedina pesma koja mi se dopada iz Čolinog repertoara. Mislim da je i tekst njegov, ali nisam sigurna. Možda Čuturin.

Al sto ja volem ovu... :mmm: