Isidora Dankan (Isadora Duncan)

Malo je znano da modernu igru otpocinju u Americi pocetkom veka tri samouke zene izrazite umetnicke osobenosti: Isidora Dankan (Isadora Duncan:1878-1927), Loi Fuler (Loie Fuller: 1862-1928 ) i Rur Sen Denis (Ruth St Denis: 1880-1968 ).

Svaka od njih trazila je sopstvenu igru: Isidora oslonjena na grcku filozofiju zivljenja i igre; Loi traga za onim sto igri daje novu dimenziju - osvetljenjem i bojama; Ruth se okrenula Orijentu i Indiji.
Sve tri stoje na pocetku price o stvaranju moderne igre i novog shvatanja zivota.



Utemeljivačica

Isidora je, prema misljenju istoricara igre, igraca, koreografa, duhovna utemeljivacica moderne igre. To pre svega znaci da nacela igre koja danas vidimo u modernoj igri razlicitih americkih i evropskih trupa, imaju zajednickog sa onim sto je ona pocetkom veka zastupala - da je umetnost zivot (Od samog pocetka ja sam igrala iskljucivo svoj sopstveni zivot, pise Isidora u svojoj autobiografiji). I jedno i drugo ona zasniva na slobodi (bila je protiv institucija - pozorisnih i bracnih) i ljubavi (jedino su iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni).

Inovatorka

Isidora umetnost shvata kao napor da se izrazi istina sopstvenog bica gestom i pokretom, i zato igra treba da bude izraz fizicke slobode (oslobodjena od ideoloskih pritisaka svake vrste). Osnovu - i umetnosti i zivota - cini ljubav - umetnost se ne moze razdvojiti od ljubavi (“umetnik je jedini ljubavnik, samo on ima cistu viziju lepote, a ljubav je slika duse kojoj je dopusteno da se zagleda u neprolaznu lepotu'').

Sopstvenost, sloboda, ljubav i lepota osnovni su stozeri Isidorinog traganja za jednostavnim, iskonskim pokretima kojima se svakodnevno uzdize na nivo umetnickog. Jednostavne gestove oblikuje u praznom scenskom prostoru, oslobodjenog dekora (samo plave zavese upucuju da je u pitanju pozoriste, a ne zivot), bosonoga, raspustene kose, obavijena porozirnom tunikom, Isidora gradi put novom vidjenju smisla i cilja igre u prostoru i vremenu. Ona negira umetnost baleta, a priznaje umetnost duse (''Ubrajam sebe u neprijatelje baleta, jer smatr-am da je to lazna i besmislena umetnost, zapravo, moje je misljenje da balet uopste ne spada u umetnost'').

Igrala je na osnovu svoje intuicije, na osnovu onoga sto joj je urodjena potreba, bez stvorenog plana unapred (kako je to cinio Fokin ili neki drugi poznati i priznati koreograf). Zato su mnogi bili skloni da njenu igru odrede kao improvizaciju, a taj sud vec vuce negativnu konotaciju da je rec o necem ''nestudioznom''. Stanislavski zapaza da ''Duncanova nije u stanju da o svojoj umetnosti govori sistematicno i logicno. Njoj su ideje padale na pamet slucajno, cesto izazvane najneocekivanijim svakodnevnim dogadjajima''.

Inspiratorka

Bas zbog te svoje osobine da svaki put oseca i situaciju i sagovornika ona je bila velika inspiratorka, pokretacica vec osvescenih ideja svojih savremenika: vajara, slikara, posebno pos-lenika u pozoristu. Ne zato sto je tako htela, vec zato sto je svojom licnoscu nosila poslanje da u drugima budi potencijale koji ce ih uciniti vidljivim svetu.

Ocu svoje dvoje dece, voljenom coveku, ''stvorila (je) mogucno-st.... da primeni svoje pozorisne ideje i da postane tvorac modernog teatra''. Gledajuci nju na sceni on je u sebi otkrio da o pozoristu misli isto (''Ali zasto ste ukrali moje ideje i gde ste nasli moje dekoracije''?/ ''Izmislila sam ih kad mi je bilo pet godina, i od tad igram u svom dekoru'').

Fokin priznaje u autobiografiji (Protiv struje) da se tek nakon vidjenja Isidorine igre osmelio da unese izmene u svojim klasicnim baletima o cemu je razmi-sljao i pre susreta s njom, ali nije imao dovoljno smelosti da ih realizuje. Na mnogo mesta u knjizi govori o Isidori kao onoj neponovljivoj inspiratorki koja ocarava igrom i idejama.

Isidora belezi u autobiografiji (Moj zivot) susret sa Stanislavskim: ''Jasno mi je da smo mi trazili jedno te isto, ali u razlicitim vidovima umetnosti''... ''mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''. Stanislavski slicno potvrdjuje (u kjizi Moj zivot u umetnosti): ''Shvatio sam da na raznim krajevima sveta, silom nama nepoznatih okolnosti, razliciti ljudi u raznim oblastima, tragaju za novim, prirodno nastalim stvaralackim principima.Kad se sretnu, iznenade se saznanjem o zajednickim obelezjima svojih ideja - mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''.

Mističarka

Isidora je preteca danasnjeg dogadjanja u umetnosti igre: svoju svakodnevnicu promislja kao trenutak istorije, pridajuci joj onu vaznost koju joj je Stvoritelj namenio. Priroda, voda, more, bili su stalni izvori inspiracije njene stvaralacke energije, njene urodjene potrebe da onome sto je stvoreno oko nje daje opsteljudska znacenja, religiozno verujuci da ima misticnu vezu sa Stvoriteljom prirode (''Moj zivot i moja umetnost rodeni su iz mora'').

Tvrdila je za sebe da je ateistkinja, a verovala je u predodredjenost zivota; zelela je ''da izvrsi obnovu religije kroz igru, da postigne punu spoznaju lepote i svetlosti ljudskog tela izrazene pokretom''. Taj tragalacki put bio je dug: ''Dane i noci sam provodila u studiju muceci se da otkrijem onu igru koja bi mogla biti bozanski izraz covekove duse, ovaplocen u pokretima tela''.

Feministkinja

Nekonvencionalnim zivotom pokusala je da afirmise sopstvenost, lepotu, ljubav i slobodu u zivotu (muskarca i zene), nacela koja prelaze u umetnost i otuda se od nje otudjuju i postaju nasa. Njena potreba da stvara igrom, bila je veca od drugih potreba koje bi joj drustvene konvencije nametale. Ona je feministkinja po nacinu na koji je stvarala i po onome sto je stvorila.

U puritanskoj Americi svoga vremena, kao i u Evropi gde je vecinu godina igrala, bila je za zivota , osporavana kao umetnica, negirana kao osoba. Takve su se ocene prenosile i u nasu domacu periodiku i publicistiku, sto je stvaralo mizogenicnu atmosferu prema njenoj izuzetnoj stvaralackoj licnosti: taj neprijatni okolni svet koji je o njoj lose govorio za njena zivota; ta potreba da se njen zivot pokazuje kao prljavi ves, a ne da se povezuje sa njenim nacelom - umetnost = zivot.

A zivot, onda, po njoj, znaci neprestano traganje, kao i u umetnosti. Njena tragalacka potreba vodila ju je u corsokake, kako to i biva kod stvarnih stvaralaca: nagon za stvaranjem vuce, a ti ne pogadas onu pravu ulicu. Ti pogresni putevi (te pogresne ljubavi), davali su joj novu snagu, uvek u dosluhu sa prirodom. To je kod nje zanimljiva veza. Kao kad udes u morske talase i oni ti daju moc talasanja, kao svoju sopstvenu moc. Tako i ona nalazi neprestanu energiju koju joj drugi odvlace, ona je ponovo stvara i tako dok se nije istrosila i nestala kao stvarateljka. a ona fizicka smrt, dramski tako neponovljivo nama data, bila je tek tacka u stalnom dosluhu Stvoriteljeve i njene.

Nama je danas jasno da je Isidora primer zene koja stvara, kreira i inspirise druge, kao jedna od onih koje pomeraju svet.

Isidora Dankan rođena je u San Francisku, 26. 05. 1877. u irskoj porodici. Ljubav prema muzici i pokretu, usadila joj je majka pijanistkinja. Od malih nogu je svoje osećaje pokazivala kroz ples, i uveliko sanjala o
sjaju pozornice.

Međutim, stvarnost je bila malo surovija. Kada je otac napustio porodicu, Isidora, njena majka i sestre su bukvalno gladovale.. Bez para u džepu, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom restoranu.

Bila je uporna i nepokolebljiva, postepeno se približavala svom cilju. Dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa. Zbog svog čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta je bosa i skoro gola – izviždana od publike i urnisana od kritike. Zbog toga odlazi u London. Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, su je podržali, uz obilnu finansijsku potporu. Krenula je na turneju po Evropi i svuda je doživela izuzetan uspeh. Mnoge druge balerine i igračice, kopiraju Isidorin način igre – bose u providnim tunikama.
Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi je voleli.
Godine 1905. odlazi u Rusiju, i svojom je igrom opčinila tamošnje umetnike i uzak krug publike.

Privatan život joj je bio prepun uzbudljivih događaja, protkan sa mnogo ljubavi i mnogo patnje.
Njeno dvoje dece, rođeno u dve različite veze, poginulo je nesrećnim slučajem. Poslednji, od mnogobrojnih skandala, priredila je 1921., kada je opet otišla, u tada mladu komunističku Rusiju – proglasivši se '' crvenom ''. Time je na sebe navukla gnev Zapada. Udala se za slavnog pesnika Sergeja Jesenjina, ali je i ta veza uskoro doživela krah. On se ubio, a Isidora više nije mogla da se skrasi.

Vozila se kolima 13.09.1927. Oko vrata je imala dug svilen šal. Šal se obmotao oko točka u brzini, munjevito, okončavši život slavne igračice.

Avramova ::... Poslednji, od mnogobrojnih skandala, priredila je 1921., kada je opet otišla, u tada mladu komunističku Rusiju – proglasivši se '' crvenom ''. Time je na sebe navukla gnev Zapada. Udala se za slavnog pesnika Sergeja Jesenjina, ali je i ta veza uskoro doživela krah. On se ubio, a Isidora više nije mogla da se skrasi.

Vozila se kolima 13.09.1927. Oko vrata je imala dug svilen šal. Šal se obmotao oko točka u brzini, munjevito, okončavši život slavne igračice.

U vezi sa Isadorom pada mi na pamet britanski film o slavnom paru (sniman u tadašnjoj Jugoslaviji; slovenački pevač Lado Leskovar igrao je vozača fatalnog Bugatija).
Dakle, Isadora i Jesenjin su se zavoleli, ali ih deli jezička barijera. Isadori nalaze nastavnicu ruskog i ova krene puna dobre volje:
- Pero moje tetke je na stolu...
Isadora je pogleda i kaže, tetka, s dužnim poštovanjem, na ovaj vaš način oboje ćemo ostariti pre no što prokomuniciramo. Da skratimo proces: kako se kaže "dopadaju mi se vaše butine"?

Sada sam baš zaintrigirana naslovom filma.

Zove se kratko i jasno - Isadora (igra je Vanesa Redgrejv koja je po meni suviše masivna i koščata za balerinu, al dobro sad...).
http://www.imdb.com/title/tt0063141/

Hvala puno. Gledala sam film, setih se po Vanesi.

Vanesa je odlična - u šta god da je ubaciš ona se snađe. Film je iz 1968 kad je još bila mlada i lepa.

@iasmina

Da, zaista je odlična. Ubacih part 1.

Пијанка са Исидором
12. јануар 2006

АТЕЉЕ уметника Јакулова налазио се на последњем спрату зграде број 10 на Бољшој садовој. Био је до врха напуњен сликама, најавама позоришних представа, свуда около стајало је много фигура и статуа. На поду је био огроман персијски тепих. Намештај је био скроман: неколико столова и табуреа затрпаних бојама. Поред великог прозора био је штафелај. Необично дугачак, низак сто направљен по наруџбини Јакулова, био је натрпан боцама вина, разноврсним чашама и једноставном закуском. Лук са завесом боје труле вишње скривао је од туђих очију малу удобну собу с великим лежајем, две меке фотеље у ћошковима и малим столом између њих. Боемска журка била је на врхунцу: дим је, како се каже, могао ножем да се сече, сви су у исто време говорили и нико никога није слушао; одјекивале су експлозије безразложног смеха.

i dalje....

Isidora Dankan (Isadora Duncan)

Plesna diva koju je zadesila bizarna smrt

Načela igre koja danas vidimo u modernom plesu, svoje utemeljenje imaju u onome što je Isidora Dankan činila početkom 20. veka. Nastupala je u providnoj tunici ravnog i jednostavnog kroja, bosih nogu i raspuštene kose. Amerika je njen rad osporavala i negirala, za razliku od Evrope koja ju je iskreno prihvatila i podržala

Za majku modernog plesa, Isidoru Dankan, ples nije bio samo puki pokret, gimnastika ili poskok, kako su u njeno vreme učile plesne škole, za nju je to bio spoj tela i osećaja muzike. Ona je na sebi svojstven i originalan način inovirala plesnu umetnost. Njen osnovni princip je bio da telo i plesni pokreti moraju biti slobodni i odraz unutrašnjih doživljaja. Načela igre koja danas vidimo u modernom plesu različitih američkih i evropskih trupa, svoje utemeljenje imaju u onome što je Isidora Dankan činila početkom 20. veka. Glavnu inspiraciju nalazila je u antičkoj umetnosti. Osnovala je nekoliko baletskih škola u Evropi i Americi. Za nju je umetnost bila život. "Od samog početka ja sam igrala isključivo svoj sopstveni život", kaže Isidora u svojoj autobiografiji. I život i umetnost ona je zasnivala na slobodi. Bila je protiv institucija - pozorišnih i životnih. Smatrala je da su jedino iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni. Amerika je njen rad i stvaralaštvo osporavala i negirala, za razliku od Evrope koja ju je iskreno prihvatila i podržavala.

Isidora Dankan je rođena kao Dora Anđela Dankan u San Francisku, 26. maja 1878. godine. Bila je najmlađa od četiri kćeri majke Meri, poreklom Irkinje, profesorke klavira i oca Čarlsa, Škota, bivšeg oksfordskog studenta koji se bavio finansijama. Majka je decu odgajala vrlo slobodno, usađujući im od malih nogu ljubav prema umetnosti i obrazovanju. Svake večeri okupljale su se oko klavira. Isidora je plesala uz razne melodije. Još u desetoj godini učila je drugarice plesu. Od dvanaeste do šesnaeste godine ona "guta" Dikinsa, Šekspira, grčke tragedije, francuske, italijanske i španske klasike. Kada je otac napustio porodicu, Isidora, njena majka i sestre su jedva preživljavale. Bez para, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom restoranu. Bila je uporna i nepokolebljiva. U šesnaestoj godini dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa. U tunici ravnog, jednostavnog kroja, bosih nogu i raspuštene kose privlači pažnju džet-seta. Rado je i zbog znatiželje pozivaju na kućne zabave. No, zbog svog neobičnog poimanja baleta - na muziku Šopena i Mocarta plesala je bosa i oskudno odevena - kritika ju je satanizovala. Sa majkom 1900. odlazi u Evropu, u London. Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, podržali su je, uz obilnu finansijsku potporu. Ide dalje po Evropi. U Parizu postaje miljenica visokog društva. Pariski slikari je slikaju, vajari vajaju, svi je vole. Iako široka publika ne razume njen umetnički izraz, istinski ljubitelji umetnosti i te kako je razumeju. Mnoge druge balerine i igračice počinju da kopiraju Isidorin način igre - počinju da nastupaju bose i u providnim tunikama. U aprilu 1902. godine dolazi u Budimpeštu. Prva predstava u pozorištu "Urania" bila je pravi trijumf. Ulaznice su bile rasprodate za mesec dana. Iz Budimpešte odlazi u Nemačku, pa u Austriju. Svuda doživljava veliki uspeh i nameće se svojim neobičnim plesom. Godine 1905. odlazi u Rusiju, gde takođe svojom igrom opčinjava tamošnje umetnike i uzak krug publike.

___________
Paunpress

Performance at Wheelock College, 1979

Many people have posted on Isadora Duncan (1877-1927) on You Tube.

Some, the footage of her rapturously executing the final few steps of an outdoor performance.

Others, photographs of her dancing, images that curiously seem to capture some of the dynamism and modernness of her movement.

There's also film reputedly of Isadora dancing at the Parthenon. Given that the Greek ideal was one of her primary sources of inspiration and that shes been photographed at the site, its not entirely unlikely that she'd have wanted to be filmed there. But it could equally well be a disciple, following in her footsteps.

And theres footage of Isadora on board ship with the Russian poet Sergei Yesenin, whom she married in 1922.

Finally and perhaps rather unfortunately I noticed French newsreel footage of the car in which Isadora's children met their deaths.

All these resources are spread about and seem to justify a post putting them all together.

LJUBAVNA priča

Uraganska romansa Isidore Dankan i Sergeja Jesenjina

“U jedan sat noću stigla je Dankan... Isidora je legla na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Solotaia golova“



Teško je reći ko je od njih bio slavniji – američka plesačica Isidora Dankan ili ruski pesnik Sergej Jesenjin.

Nije bilo ničeg zajedničkog što bi ih vezivalo, nisu ni govorili istim jezikom, ali im to nije smetalo da već od prvog susreta opčine jedno drugo. Odnosi među njima su bili burni i promjenljivi. I, kako se to često dešava, strast ovih izuzetnih ličnosti se pretvorila u dramu.

U julu 1921. gatara je predskazala Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod blijedo-plavim svodom. Postaćete bogati, vrlo bagati. I udaćete se...“ Isidora nakon promašenih brakova nije više ni računala na neku trajnu vezu i poznanstvo. A ponajmanje u Rusiji gdje je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvjetu i kuturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Ples uz zvuke Internacionale

Na jednom od prijema u ateleju slikara Georgija Jakulova Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju briljantnu numeru - ples sa šalom. Sergej Jesenjin, koji je tada imao 26 godina, bio je na prijemu sa Anatolijem Mariengofom, netremice je gledao u punačku plavooku ženu sa riđe ofarbanom kosom koja se okreće na parketu u crvenom poluprozračnom kostimu. “Boginja“, uzdahnuo je on.

Anatolij Mariengof ovako je opisao prvi susret pjesnika i plesačice: “U jedan sat noću stigla je Dankan... Isidora je legla na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Solotaia golova“.



Bilo je sasvim neočekivano da je ona, koja nije znala više od desetak ruskih riječi, izgovorila baš te dvije. Zatim ga je poljubila u usne. I ponovo su njena usta, malena i crvena, poput ranice od metka, umiljato lomeći ruske glasove prozborila: „Anđeo!” Još jednom ga je poljubila i rekla: “Čort!” ( Đavo). U četiri sata ujutru Isidora Dankan i Jesenjin su otišli...“

Voljenog je zvala “Sergej Aleksandrovič”, ali još češće “Anđele“.

Dankan ništa nije znala o pjesničkoj slavi svog izabranika. Ali ona je vrlo brzo shvatila da je zaljubljena isto tako strasno kao i on. Zaljubljenima nije smetala ni starosna razlika koja je iznosila gotovo 18 godina (“I jednu ženu od preko četrdeset leta / Zvao je laficom i svojom dragom“, Jesenjin: ”Crni čovjek“), ni to što ona praktično nije govorila ruski, kao ni on engleski. Uskoro se Jesenjin preselio u Isidorinu vilu na Prečistenki.

Postepeno je Isidora naučila dvadesetak ruskih riječi. Voljenog je zvala “Sergej Aleksandrovič”, ali još češće “Anđele“. Jesenjin je nju zvao “Isadora”. Par je posjećivao prijeme i književne večeri gdje je Dankan plesala, a Jesenjin čitao stihove. Kući bi se obično vraćali pred jutro.

Vatreni ples njegove izabranice i njena neposrednost dovodili su Jesnjina do ludila i ushićenja. Ona se pak odnosila prema pjesniku sa zaštitničkom nježnošću, izgledao joj je kao slabo, bespomoćno dijete… Bez sumnje njih su vezivala iskrena osjećanja.



Vjenčanje prije puta u Pariz

U međuvremenu ruska karijera Dankan nije išla najbolje - tačnije rečeno, sovjetske vlasti joj nisu dozvoljavale tako široko polje djelovanja kako je ona očekivala. Pošto joj je 1922. u Parizu umrla majka, slavna plesačica je riješila da otputuje iz Rusije. Ali nije htjela da se rastaje sa Jesenjinom, i da bi on mogao dobiti vizu kako bi zajedno s njom pošao na put, riješili su da sklope brak. Novopečani supruzi su nosili dvojno prezime: Dankan-Jesenjin.

Nakon što je provelo dva srećna mjeseca u Parizu, društvo je riješilo da otputuje u Ameriku. Ali, ljubavna idila nije trajala dugo. Isidora je na svaki način nastojala da promoviše muža – pjesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pjesama, priređivala književne večeri, ali su van granica Rusije Jesenjina smatrali isključivo kao “privezak“ slavne plesačice.

Dok se ranije njome oduševljavao, sad je počeo da se žali prijateljima

Zato je on smatrao da nije nikome potreban, tugovao je, padao u depresiju. Počeo je da pije, između njega i Isidore sve češće su se odigravale mučne scene, žustre svađe, koje bi se obično završavale time što je neko od njih dvoje odlazilo iz stana, poslije čega bi se opet mirili. Na jednom od Isidorinih koncerata pjesnik, po pravilu često pijan, izazvao je skandal.

Dankan je sama pozvala policiju i Sergeja su odvezli u psihijatrijsku bolnicu. Poslije tri dana su ga odatle pustili. Vrativši se kući, on je prvi put ženu gledao drugim očima: vidio je u njoj ne voljenu dragu, nego jednu ostarjelu, ne suviše privlačnu ženu.

U avgustu 1922. supruzi su se vratili u Sovjetsku Rusiju. Ali njihovi odnosi su se u to vrijeme mnogo izmijenili. Dok se ranije njome oduševljavao, sad je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi...” Napivši se, često je pravio skandale i povremeno je i tukao. Umorna od svega, Isidora mu je jednog dana rekla: ”Sregej Aleksandrovič, ja otići u Pariz.”

Otputovala je sama. Uskoro je od Jesnjina dobila telegram: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je on pokušao da je istisne iz svog života.

Jesenjin klonuo, slomljen

Mariengof se sjeća: ”Jesenjin je otišao s Prečistenke sav klonuo. A sa svog nesrećnog svadbenog puta po Evropi i dvjema Amerikama (neka je prokleto, to svadbeno putovanje!) on se 1923. vratio u Moskvu – slomljen.”

Jesenjin se zaljubio ne u Isidoru Dankan, nego u njenu slavu, u njenu svjetsku slavu.

Njihovi odnosi su bili veoma složeni, da li je to bila ljubav ili nije (“I kakva je, mala il’ velika; otkuda velika u takvome telu”, jadao se svojevremeno futurista Majakovski u “Oblaku i pantalonama“), i šta je ona značila za Sergeja Jesenjina - teško je i nezahvalno suditi. Neko je smatrao da je Jesenjinu laskala pažnja slavne Amerikanke koju bi egoistički koristio kao mogućnost otkrivanja za sebe svjetskih vidika. Možda u tome ima i dio istine. Ali da su osjećanja, koja istina nijesu dugo trajala, bila iskrena, u to nema nikakve sumnje.

Tako Marinegof konstatuje: ”Jesenjin se zaljubio ne u Isidoru Dankan, nego u njenu slavu, u njenu svjetsku slavu. On se i oženio njenom slavom, a ne njom - ne postarijom, uveliko već i otežalom, ali još uvijek lijepom ženom sa ofarbanom kosom… Isidora je bila žena pronicljivog uma: jasnog, oštrog i hrabrog. U tu pedesetogodišnju ženu Jesenjin nikad nije bio zaljubljen.

Ali ne dijele svi mišljenje Mariengofa. Pjesnik Sergej Gorodecki, na primjer: ”Po svim mojim kasnijim utiscima, to je bila duboka uzajamna ljubav. Istina, Jesenjin nije bio toliko zaljubljen u samu Isidoru koliko u njenu slavu, ali uopšte nije bio manje zaljubljen nego što je on bio u stanju da se zaljubi. Uopšte, taj sektor je kod njega bio od manje važnosti. Žene nijesu igrale toliku značajnu ulogu u njegovom životu kao na primjer kod Bloka…”

Ljubavni uragan je trajao kratko

Slikar Jurij Anekov se sjeća: ”Romansa je bila pravi uragan i tako kratka kao i komunistički idealizam Dankanove.”

Sergej Jesenjin je 28. decembra 1925, kao šro je poznato, okončao svoj život samoubistvom u hotelu “Angleter“ u Lenjingradu, tako što se objesio o cijev centralnog grijanja. Uzrok samoubilačkog čina bila je, sasvim je sigurno, teška depresija.

Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore… Dankan. Ona mi ga darivala.

Ivan Jevdokimov se sjeća susreta s Jesenjinom u Moskvi 23. decembra 1925, uoči samog njegovog odlaska u Lenjingrad: ”Jesenjin me je upitao - Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore… Dankan. Ona mi ga darivala. Pjesnik je iskosio oči na mene… Eh, kako me je voljela ta starica! - gorko je rekao Jesenjin. “Ona mi je i poklonila šal. Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati k meni otuda da mi padne u zagrljaj…

Šal koji mu je poklonila Isidora stalno je pjesnika podsjećao na nju. Šal je postao i njen ”ubica“. Uveče, 14. septembra 1927. Isidora Dankan je tragično poginula – dugački šal se zamotao oko automobilskog točka i udavio je. Sticajem nesrećnih okolnosti sudbina je htjela da i uzrok njene smrti bude gušenje.

vijesti.me

Isadora Dankan (Isadora Duncan, 1877-1927) /sahranjena na groblju Per Lašez u Parizu