Pol Verlen

Pol Verlen (30. mart 1844. – 8. januar 1896.) je bio francuski pisac koji je poeziju obogatio novom muzikalnošću, a lirski izraz novim nijansama. Njegova poema "Pesničko umeće" ("L'art poetique") prihvaćena je kao manifest simbolizma ("Romanse bez reči", "Galantne svečanosti", "Elegije", "Mudrost").
Pripadao je Bodlerovom krugu simbolista ali ne sav i ne do kraja. Kad je 1886. godine objavljen manifest simbolizma , Verlen je vec bio zasao u jezik i raspolozenja impresionizma. Verlen nije nadmasio Bodlera, nije ga cak ni dostigao,ali je on nagovjestio nova pesnicka raspolozenja koja ce se iskristalisati kao impresionizam,sto se primjecuje i u njegovoj pesmi "Mesecina". Poznavaoci licnosti Verlena kazu da je Verlen bio covek u stalnim ljudskim i pesnickim padovima i uzletima, covek bez moralne cvrstine i reda u stvaranju, labilna licnost, neumeren i ekscentrican. U zivotu je trazio blato i sa uzivanjem gacao po njemu, a onda se pokajnicki vracao iz greha u svetost i cistotu, da bi posle izvesnog vremena sve poceo iz pocetka. U njegovoj poeziji moze se pratiti preobrazaj poezije u pravcu dekadence i simbolizma. Njegova lirika znacajna je za razvoj slobodnog, muzicki bogatog stiha, posebno u zbirci "Romanse bez reci" (1874). Prvi stih njegove pesme Umece pevanja glasi:"Muzika pre svega".

Mesecina


Pejzaz bez premca, to je vasa dusa
Gde idu ljupke maske, plesu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se slusa,
Ko da su tuzni ispod cudne sminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, zivot dnevnog sjaja,
U srecu kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesecinom spaja,

Sa mesecinom i tuznom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

SPLEEN

Ruže su bile sve crvene,
bršljani behu u crnini.

Draga, čim lik se tvoj pokrene,
mene sav očaj opet primi.

Nebo je plavo, nežnost zrači,
more zeleno, zrak je blag.

Stalno strepim (šta čekat znači!):
opet ćeš sebi zamest trag.

I zimzelena lista sjajna,
i božike sam sit postao,

i polja ravna i beskrajna,
i svega, osim tebe, jao!

SAN MRAČAN I TEŽAK

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lepa ni ružna
ne sećam se više...
O povesti tužna!

Kolevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

Drage ruke

O, nekad moje, drage ruke,
toliko divne i malene,
poslije zablude nesmiljene
i svih bezdušja i sve muke,

poslije svih luka i gradova,
i pokrajina i zemalja,
otmjene ko u kakva kralja,
o drage ruke mojih snova.

Ruke u snu, na mojoj duši,
znadem li što ste izvoljele
u doba podle buke vrele
reći toj duši što se ruši?

Zar lažu moje slutnje čedne,
pune duhovnog srodnog stanja
i materinskog pomaganja,
ljubavi prisne, nepregledne?

O patnjo dobra, grižnjo naša,
sni blagi, ruke posvećene,
o ruke drage i čašćene,
pružite kretnju koja prašta!

GREEN

Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli,
evo i moga srca što samo za vas bije.
Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim,
i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.

Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,
od vjetra na mom čelu hvata se inje lako.
Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,
sanja časove sretne i da se odmori tako.

I po gradima vašim nek moja glava pliva,
koja od poljubaca sva šumori i pada.
Od te oluje krasne nek tako otpočiva,
i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

Jesenja pesma

Teške su tuge
Jeseni duge -
Cilik gusala
Srce mi kida
Od boli rida
I neznanih zala.

Nešto me guši,
Bol mi u duši,
Čuj, sat tuče!
Vratiti se neće?
Suze me muče...

Odlazim tako...
Vetar me lako,
Letos k'o lane,
Baca posvuda,
Ovuda, onuda-
Suv list sa grane.

Slavuj

Ko žustri let ptica kada se pomame
sva sećanja se moja ruše na me,
ruše se kroz mog srca lišće žuto,
mog srca što gleda u svoje svinuto
deblo u bljesku vode svih Žaljenja
koja tu blizu tekuć tužno jenja,
ruše se, a onda, gle, graja rđava,
koju vlažan lahor dolazeć stišava,
u stablu se eto polako smiruje
i više ništa nigde da se čuje,
ništa osim glasa što Odsutnost slavi,
ništa osim glasa što se čežnjiv javi
u ptice što mi je Prva Ljubav bila
i kojoj je pesma ko i onda mila,
a u mesecu žalostiva sjaja
što se bledolik i svečan pomalja,
letnja noć teška, snuždena i mlaka,
prepuna mira i tamnog mraka,
njiše na azuru što ga vetrić tače
to stablo što drhti i pticu što plače.