Mentalitet

"Ali šta će svet reći? “

Rodoljupci, Jovan Sterija Popović

"Prokleti paorski rod, što je naučio, naučio; ne zna osećati kako je lep nobles “

Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popović
Uvod
Čelzi Hendler
Nadahnuće za ovaj tekst je pružio članak Vladimira Arsenijevića , objavljen u listu „Press“ 2.7.2011, pod naslovom „O imidžu“.
Taj članak na lep način prikazuje način razmišljanja i opsesije kako
velikog dela stanovništva ove zemlje, tako i njene „elite“. Ovde se pre
svega radi o opsednutosti velikog broja naših ljudi mišljenjem ili
stavovima, koje neko „u svetu“ ima o nama. Da se primetiti, u povećem
broju naših novina i medija, znatna količina intervjua i anketa, u kojoj
se velika pažnja pridaje mišljenju i stavovima stranaca o našoj zemlji i
narodu. To ide toliko daleko da u najozbiljnijim domaćim medijima imamo
anketiranje anonimnih stranaca i turista o tome šta misle o nama. Ne
treba podsećati na nedavni slučaj nama skoro potpuno nepoznate komičarke
Čelzi Hendler[1][2]
i njenog „prozivanja“ Srbije i Srba, kao da se njenim slučajem bavio i
Arsenijević u svom članku. Takođe se treba setiti reakcija u domaćoj
javnosti, koje su išle skoro do državnog vrha, uz uključivanje raznih
poznatih domaćih psihologa i sociologa. Postavlja se pitanje kada bismo u
svom životu naleteli na pojedinca koji je toliko opsednut tuđim
mišljenjem o sebi, da li bismo mi zaključili da sa egom datog pojedinca
nije baš sve u redu?
Srbi i svet
Arsenijević kaže: „Srbi su, poznato je, izuzetno osetljivi na to kako ih drugi narodi doživljavaju“.
Ova konstatacija na prvi pogled izgleda potpuno tačno, ali na drugi
pogled ne izgleda sasvim valjano. Očigledno da je i samom Arsenijeviću
veoma bitno „šta misle o nama“, što se vidi iz njegovog članka. Problem
je u tome što većina Srba (kao i Arsenijević) nisu osetljivi na to kako
ih drugi narodi doživljavaju, nego kako ih određeni narodi doživljavaju.
On još kaže: „Na planeti Zemlji, očito, doslovno treba tražiti
narod koji je do te mere ozloglašen koliko su to, je li, Srbi, ti
dežurni morloci Evrope. Pa i čitavog sveta.“ Arsenijević ukazuje na
to kako mi želimo da „u svetu“ ljudi imaju lepo mišljenje o nama, kao
što mi imamo o sebi, ali u tom istom „svetu“, na žalost, o nama misle
sve najgore. On takođe dodaje u svom članku: „ Tzv. Imidž Srbije u
svetu. Koji je i danas, 2011. godine, punih jedanaest godina od
prestanka svih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, mračan da mračniji
teško da bi mogao da bude.“
<blockquote>
Da se ne lažemo, nas (kao i Arsenijevića) takođe ne interesuju
mišljenja drugih evropskih naroda o nama, poput Bugara, Rumuna, Slovaka,
Litvanaca, Ukrajinaca, Portugalaca i sl, ali nas veoma zanima mišljenje
Nemaca, Britanaca, Šveđana Italijana, Francuza i sl.
</blockquote>
Postavlja se pitanje šta je taj famozni „svet“, koji tako loše misli o
nama i do čijeg mišljenja nam je stalo? Hajde da zavirimo duboko u sebe
i da se zapitamo...
Da li taj „svet“ čine Etiopija, Kongo, Nigerija, Južnoafrička
republika ili druge afričke zemlje? Ne bih rekao. Da li su taj „svet“
zemlje Latinske Amerike, poput Venecuele, Meksika, Brazila, Meksika,
Gvatemale, Perua i sl? Ne bih rekao. Da li taj „svet“ predstavljaju
azijske zemlje poput Kine, Indije, Irana, Vijetnama, Indonezije i sl? Ne
bih rekao. Da li u taj „svet“ spada i Rusija? Svakako da ne. Da li je
Arsenijeviću stalo šta misle o nama u Severnoj Koreji ili Bangladešu?
Rekao bih da ne, kao i većini građana Srbije.
Zanimljivo je da zemlje i kontinenti koje sam nabrojao čine većinu
planete Zemlje, kao i većinu čovečanstva. Da li u svim tim zemljama
misle o Srbima kao „morlocima“ i „zverima“? Ne bih rekao, dok u velikom
broju tih nabrojanih zemalja o nama imaju pozitivno ili neutralno
mišljenje. Znači, jasno je da se ovde zaista ne radi o svetu, nego o
nečem drugom.
Spomenuo sam azijsku zemlju, poput Severne Koreje. Svakako da nikog u
Srbiji nije briga šta tamo misle o Srbima, ali šta je sa Japanom, koji
je blizu nje? Rekao bih da je tu već druga priča. Nama je veoma stalo do
Japana, pa smo mu čak slali humanitarnu pomoć i „performanse
solidarnosti“. Uporedimo to sa Haitijem, koji je pretrpeo velika
razaranja u sličnoj nepogodi, ali kome nismo uputili ništa. Takođe nismo
pokazali „solidarnost“ sa Severnom Korejom, koja je trpela glad. Šta
Japan razlikuje od Haitija i Severne Koreje? Japan je bogat, moćan i uspešan,
dok nabrojane zemlje to nisu. Mi smo davali predstave „solidarnosti“ i
pomoć jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, dok smo potpuno
ignorisali agonije najsiromašnih zemalja. Šta to govori o nama?
Da se ne lažemo, nas (kao i Arsenijevića) takođe ne interesuju
mišljenja drugih evropskih naroda o nama, poput Bugara, Rumuna, Slovaka,
Litvanaca, Ukrajinaca, Portugalaca i sl, ali nas veoma zanima mišljenje
Nemaca, Britanaca, Šveđana Italijana, Francuza i sl. Nama je stalo da
bogati, moćni i uspešni imaju lepo mišljenje o nama, i uzrujavamo se kad
nas kritikuju, dok nas uopšte ne zanima mišljenje onih koji su svega
malo bogatiji, isti ili siromašniji od nas. To je cela suština. Pod
„svetom“ Asrenijević i većina Srba uglavnom smatraju zemlje zapadne
Evrope i severne Amerike, tj. Zapad. Formula je: svet = bogatstvo, uspeh
i moć. Oni koji su siromašni nisu „svet“, jer nisu „nobles“.
Rajinski i malograđanski mentalitet kod Srba
Cvijić o rajinskom mentalitetu kaže: „Od moralnih osobina se usled
mimikrije najpre razvije poniznost prema begovima, prema nasilnicima,
prema svima muhamedancima, jednom reči prema svima koji nisu raja. Raja
se sve više navikava na to da je niža, ropska klasa koja ima da se
ulaguje i da se klanja, da bi se umilila gospodaru.“[3], dok nešto ranije kaže: „Pod
tim razumemo uticaj surovosti i nasilja gospodara na mentalitet ovoga
stanovništva ili i posledice podražavanja ovim gospodarima. Poslušnost i
napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara bili su glavni
činioci ovoga preobražaja.“
<blockquote>
Da li je Nemce zanimalo mišljenje Engleza o Geteu da bi ga
uvažavali? Da li su Englezi želeli mišljenje ostatka Evrope o Šekspiru,
da bi uvideli njegovu genijalnost?


</blockquote>
Snishodljivost i ulagivanje moćnima i moćnicima je bitna osobina
ropske psihe, koja se kod savremenih Srba meša sa malograđanskim
mentalitetom koje su opisali Sterija i Nušić. Pogledajmo kako se takav
mentalitet slaže sa opsednutošću o mišljenju bogatih i moćnih o nama.
Želja da se bude „nobles“ i „kao ostali svet“, se prepliće sa rajinskom
poniznošću, ulagivanjem i divljenjem prema moćnima.
Zašto je česta potreba u nas, da nam stranci nešto priznaju i pohvale
da bi ga na kraju i mi priznali? Da li bi slavili toliko Andrića,
Pupina i Teslu, da im strane institucije moći i uticaja nisu dale za
pravo? Šta bi bilo sa Andrićem da nije dobio Nobelovu nagradu, ili da su
amerikanci Teslu proglasili za ludaka i proterali ga? Orgijastičko
bahaćenje kad nas hvale, i gađanje blatom samih sebe kad nas kude, a pod
„njima“ mislim na arsenijevićevski „svet“.
Da li je Nemce zanimalo mišljenje Engleza o Geteu da bi ga uvažavali?
Da li su Englezi želeli mišljenje ostatka Evrope o Šekspiru, da bi
uvideli njegovu genijalnost?
Zašto nam je toliko važno šta stranci (zapadnjaci) misle o našim
devojkama? Zar naše mišljenje nije važnije po tom pitanju? Što bi bilo
briga naše novinare da li se istima dopadaju srpske devojke? Takva
pitanja i stavove obično imaju makroi ili vlasnici javnih kuća. Da se
primetiti psiha podvodača kod nekih naših ljudi.
Dugo življenje pod stranim upravom, kao i domaćim diktaturama je
očigledno ostavilo traga na psihu mnogih ljudi, koji više ne mogu da
procenjuju sopstvenu naciju i sebe, nego to mora za njih da uradi izvor
spoljašnjeg autoriteta. Zašto sebe moramo da gledamo kroz oči stranaca, i
to ne bilo kakvih, već moćnih, uspešnih i bogatih? Da nije možda, što
nemamo uopšte veru u sebe i što sumnjamo u sopstvene mogućnosti, što se
osećamo nemoćno, neuspešno i siromašno?
Da li bi se veliki broj naše „inteligencije“ toliko moralno zgražavao
nad Srebrenicom, srpskim ratnim zločinima, srpskim nacionalizmom,
Miloševićem i sličnim stvarima, da Zapad (tj. bogati i moćni) nije rekao
da je to loše? Šta bi oni pričali da je Zapad imao pozitivan stav prema
svemu tome, i da je Miloševićeva Srbija postala bogata i uspešna, pored
svih tih ratova? Da li njima smeta Miloševićeva era zato što je bila
represivna, nasilna i totalitarna, ili što je bila neuspešna i što je
tada Srbija bila u zavadi sa bogatima i moćnima, tj. sa Zapadom?
Zašto im toliko ne smeta Titova era, koja je bila još totalitarnija,
nasilnija i represivnija? Zato što smo tada bili „neko i nešto“- bili
smo „nobles“, raj za malograđanštinu, koji se preplitao sa ropskim
obožavanjem despota. U takvom sistemu je polupismeni čovek meteorski
napredovao, samo ako je dovoljna velika ulizica. Rajinsko ponašanje se
nagrađivalo ostvarenjem malograđanskih snova. Kakve ljude je takav
sistem mogao da stvori? Takva „inteligencija“ moral svodi na autoritet
moći i bogatstva, ne na etiku. Zašto je tako ponovo pogledati Cvijićeve
citate.
U svemu tome zapadni državljani postaju simboli svojih država, i
njihovog uticaja, moći i bogatstva. Stoga jedan poginuli francuski
navijač (Bris Taton) je tretiran u našoj javnosti skoro kao pali monarh,
kao pripadnik nad-rase, kao polubožanstvo. Suština svog tog zgražavanja
nad njegovim ubistvom se svodila na: „Šta će svet sada o nama da
misli“. Sa druge strane više niko ne obraća pažnju na skoro redovno
zlostavljanje Srba na Kosmetu, ili slične tragedije koje se dešavaju
samim Srbima.
Pošto u bogatim i moćnim društvima imaju gej parade, moramo i mi da
imamo gej paradu, pa makar na silu. Stoga je za nas bitniji „stav“
zapadnog alkoholičara ili narkomana, nego profesora iz Indije, Vijetnama
i sl. Evropska unija postaje simbol kluba moćnih i bogatih a učlanjenje
u isti klub, čiji su članovi bogati i uspešni, čini se iskompleksiranom
malograđaninu kao izjednačavanje sa njima. To, naravno nije tako, što
možemo videti na slučaju siromašnijih članova EU.
Arsenijević, kao velika većina nas ostalih, je odrastao na zapadnoj
(tačnije američkoj) kulturi, ili nekulturi, kako ko gleda na to. Čoveku
koji je iz Srbije, koji je potpuno sebe poistovetio sa „fensi“ Zapadom i
„noblesom“, svakako da predstavlja veliku zbrku u glavi to što grupu
kojoj pripada, taj isti Zapad baš i ne prihvata najbolje. Zašto je to
tako?
<blockquote>
Takođe je zanimljivo što internetom upravo dominiraju zapadne zemlje,
i što je centrala većine najvećih sajtova i pretraživača – SAD.
</blockquote>
Srbi kao „loši momci”
Arsenijević takođe, u svom članku, navodi mali „opit“ povezan sa
internetom. Naime, on predlaže da ukucamo u „Guglu“ reč „Serbs“, pa da
onda kliknemo na „images“, tj. na slike i da se čudimo (i gadimo)
neprijatnim i odbojnim slikama koje možemo videti. Po Arsenijeviću, u
„očima sveta“ (tj. Guglu) mi smo „najstrašnija horor priča“. Takođe
upoređuje užasne slike koje nastaju guglanjem reči „Serbs“, sa rečima
poput "Swedes", "Greeks", "Romanians", "Americans", "Columbians",
"Chinese"...itd. Zaista, tu ne možemo videti tako gadne prizore. Čak
kada se ukuca reč "Albanians", uglavnom se vide prilično neutralne slike
i prizori.
Poput Arsenijevića, i ja sam napravio mali „opit“. Poput primera sa
Srbima i ovim drugim „manje strašnim“ narodima, ja sam ukucao reči poput
"Russians", "Iranians", "North Koreans", "Iraqis", "Palestinians",
"Libyans" i drugih naroda koji su se zamerili Americi i Zapadu, čije
slike na internetu se ne razlikuju preterano od slike o Srbima.
Najužasnije prizore možemo videti na slikama onih naroda, koje je taj
isti Zapad vojno napao a koji po užasima znatno prevazilaze slike Srba.
Zar nije slučajno da su ti „užasni“ narodi, upravo oni narodi protiv
kojih Zapad ili njegovi saveznici imaju nešto protiv, ili protiv kojih
su ratovali? Zanimljiva podudarnost, zar ne?
Takođe je zanimljivo što internetom upravo dominiraju zapadne zemlje,
i što je centrala većine najvećih sajtova i pretraživača – SAD. Zar je
toliko čudno da o nama imaju negativno mišljenje upravo oni koji su nas
napali, i protiv kojih smo ratovali? Zar nije neobično da su to baš
narodi, čiju naklonost želimo da imamo? Takođe ne treba zaboraviti da su
nam „bratski“ narodi bivše Jugoslavije takođe veoma aktivni na
internetu. Zar nije još neobičnije da mi očekujemo od istih da imaju
više naklonosti prema nama, nego prema narodima i grupama na čiju stranu
su se stavili.
Zar nisu suluda očekivanja da ti isti treba da nas vole, poštuju i
uvažavaju? Sa druge strane, ukoliko se toliko snishodljivo i ljigavo
dodvoravamo tom istom Zapadu, i ponašamo kao banana republika, kakvo
poštovanje i pozitivan imidž mi možemo očekivati od istih? Ko uopšte
voli beskičmenjake i ulizice?
Kad smo kod toga, postoji još jedan „opit“ na Guglu. Treba ukucati
reč „Srbi“(na latinici) i „Srbi“ (na ćirilici). Što je zanimljivo,
dobija se veoma sličan rezultat, kao kad „odguglate“ reč „Serbs“. Šta
nam to govori?
Da isti negativni imidž koji „svet“, tj. Zapad ima o nama, mi takođe
imamo sami o sebi i da ga šaljemo u taj isti „svet“. Mi smo potpuno
internalizovali lošu sliku o nama, i sa njome smo se poistovetili. To je
zato što mi uopšte nemamo mišljenje o sebi, nego prepuštamo da nam
spoljašnji autoritet (bogati, uspešni i moćni) oblikuje sliku o nama
samima. Da li je Zapad pravio domaće filmove poput „Srpskog filma“,
„Turneje“ i sl? Kako mi možemo očekivati pozitivan imidž o nama u
„svetu“, kad naša kulturna „elita“ upravo profitira na negativnoj slici o
nama; kada upravo naša sopstvena kultura se gradi i zarađuje na imidžu o
nama kao koljačima, ludacima i zločincima? Kako može da bilo ko misli
lepo o ovoj zemlji, ako njeni sopstveni umetnici nju prikazuju kao
kombinaciju ludnice i pakla?
Ima neke ironije što se Arsenijević svemu tome čudi, kad je i sam dao
nesebičan doprinos tom istom negativnom imidžu, kao na primer njegov
intervju na engleskom: "Ournegroes, ourenemies"[4].
U njemu nas prikazuje kao slične rasistima sa američkog juga,
iracionalnim moralnim nakazama, koji žive za to da mrze. Sa obzirom na
to da najveći broj naših „kulturnih radnika“ upravo profitira na takvoj
negativnoj slici o sopstvenoj zemlji i narodu, ne znam sa kojim pravom
se žale što Srbi imaju negativni imidž, kad ga isti sa uživanjem neguju i
šire po tom „svetu“.
Kad smo kod interneta (tj. Vikipedije), zanimljivo je što većinu
moderatora i članova hrvatske, albanske, bugarske, makedonske, rumunske i
ostalih vikipedija čine hrvatski, albanski, bugarski i dr.
nacionalisti, koji prikazuju stvari iz svoje nacionalne perspektive. Ti
isti su aktivni i na engleskoj vikipediji, gde se bore da prikažu svoj
narod u najboljem svetlu. Sa druge strane, jedan od najaktivnijih
srpskih članova na vikipediji, kako srpskoj tako i engleskoj, je
vojvođanski separatista i član LDP-a.[5]
Oni svi znaju kako nas Zapad vidi i kako želi da nas vidi, u
najboljem rajinskom mentalitetu oni su tu da služe takvoj slici, jer je
to slika bogatih i moćnih o nama. Služenjem tom negativnom imidžu, oni
ispunjavaju malograđanski ideal „noblesa“ i elitistički stav prema
„paorima“ iz sopstvenog naroda. Šta Arsenijević može kao građanin Srbije
da očekuje od tog istog Zapada, u kojem sopstvenu zemlju i narod
prestavlja kao ludake? Možda kao prava turska raja može da oseti
zadovoljstvo što ga je „gazda“ pohvalio i potapšao po ramenu, ali od
istog ne može da očekuje poštovanje.
Zaključak
Neko može da (nepravilno) zaključi kako ovde podržavam potpuni
nacionalni autizam, prkos i izolaciju Srba od svetskih kulturnih tokova i
stvaranja imidža. Kritika je ovde pre svega uperena ka našoj zavisnosti
od stranog mišljenja o nama, i o usvajanju stavova koje isti imaju o
nama. Mi moramo da svatimo da je za Zapad, svako ko je u sukobu interesa
sa istim po definiciji loš. To možemo videti na primeru duplih
standarda prema Iranu (rival) i Saudijskoj Arabiji (saveznik), tako i
prema Libiji. O večnom negativnom stereotipu prema Rusiji na Zapadu ne
treba govoriti. Taj negativni imidž je Rusija imala kako u doba
komunizma, tako u doba Jeljcina kada je ona bila „partner“ Zapada, kao i
sada u doba Putina i Medvedeva. Da li su svi ustupci koje su Rusi
činili Zapadu od raspada SSSR-a, mirnog priznanja tog raspada, pa
nadalje, učinili da se njihov imidž tamo popravi? Naravno da ne. Pored
toga, niko u Rusiji ne lomi glavu i lamentira zašto ih na Zapadu ne
vole.
Ne treba zaboraviti da na Zapadu postoji opšti negativni stereotip
prema istočnim Evropljanima, koji se najbolje mogao videti u filmovima
„Borat“ i „Hostel“. Kao istočni evropljani i „mali Rusi“, mi teško
možemo očekivati pozitivni imidž na Zapadu, sve da se ovdašnji ratovi
nikad nisu dogodili. Treba videti primer velikog broja drugih
istočnoevropskih naroda, i njihovog imidža u zapadnim zemljama. Da se ne
lažemo, on je daleko od lepog. Siromahe niko u takvom „svetu“ ne voli,
još manje siromašne ulizice i prosjake.
Rajinski mentalitet, opisan u ovom tekstu, nije obeležje samo Srba
već i drugih naroda na Balkanu i Evropi, kod kojih je možda čak i
izraženiji. Stvar je što su kod nas rajinska psiha i malograđanština
dospele u stadujum psihopatologije. Svakako, kao što znamo, pored takve
psihe kod nas, postoji i ona drugačija. Pored želje za služenjem,
ulizivanjem i foliranjem postoji i želja za slobodom, dostojanstvom i
izvornošću. Mnogim stranim silama i domaćim tiranima sasvim odgovara
rajinska psiha, kao i malograđanština u našem narodu; ali suštinsko
pitanje je da li odgovara i nama?