Volt Vitman

Verovatno najuticajniji američki pesnik. Godine 1855. pojavljuje se zbirka pesama Vlati trave, čija izdanja Vitman praktično objavljuje do kraja života, dodajući i izbacujući stihove i cele pesme i menjajući njihov redosled.
...
Čudno je to kada osetiš bliskost prema nekome koga nikada nisi upoznao, prema nekome ko već više od stotinu godina fizički nije prisutan. To je moć Poezije, i još više - Pesnika.
I sam Vitman pisao je o tome:

Pun života sada

Pun života sada, telesan, vidljiv,
Ja, četrdeset godina star, osamdeset i treće godine Država,
Onome vek odavde ili ma koliko vekova odavde,
Tebi, još nerođenom, dok te tražim.

Kad budeš čitao ovo, ja što vidljiv sam, nevidljiv ću biti;
Sad si ti taj, telesan, vidljiv, primaš moje pesme, tražiš me,
Zamišljaš kako bi bio srećan kada bih mogao da budem sa tobom
i budem ti drug;
Neka bude kao da sam sa tobom. (Ne budi tako siguran da nisam sada
sa tobom.)

1860.


Tako je to valjda kada dvoje osećaju isto. Onda se mogu razumeti čak i ako jedan od njih živi u ledenom, a drugi u atomskom dobu. Čak i tada.

Pesma o meni

18

Sa muzikom dolazim jakom, sa trubama mojim i bubnjevima,
Ne sviram marševe samo za priznate pobednike, sviram marševe i za
poražene i pobijene.

Jesi li čuo da valja odneti pobedu?
Kažem da valja i pasti, bitke se gube u istom duhu u kojem se i dobijaju.

Ja bubnjam, udaram za mrtve,
Kroz piskove svoje za njih duvam najglasnije i najveselije.

Živeli oni što nisu uspeli!

I oni čiji su ratni brodovi potonuli u more!
I oni koji su sami potonuli u more!
I svi oni generali koji su izgubili bitke, i svi savladani junaci!
I bezbrojni neznani junaci ravni najvećim junacima znanim!

Ponekad sa nekim koga volim

Ponekad sa nekim koga volim, ispunim se besom iz straha od
neuzvraćene ljubavi,
Ali onda pomislim da neuzvraćene ljubavi nema; ona se sigurno vraća
na ovaj ili onaj način
(Voleo sam jednu osobu žarko, a ljubav mi nije uzvraćena;
Ipak, iz toga pišem ove pesme).

:ljuljaska:

Sedim i posmatram

Sedim i posmatram sve tuge sveta, i sve tlačenje i sram,
Čujem tihe potisnute jecaje mladih ljudi što zbog sebe pate, što kaju
se zbog počinjenih dela;
Vidim majku koju zlostavljaju deca, koja umire, zapostavljena,
ispijena, očajna;
Vidim ženu koju zlostavlja muž; gledam opasnog zavodnika mladih
žena;
Primećujem boli ljubomore i neuzvraćene ljubavi, koje pokušavaju da
sakriju; te prizore na zemlji vidim;
Vidim ishode borbi, gladi, tiranije; vidim mučenike i zatvorenike;
Opažam glad na moru; opažam mornare koji bacaju kocku ko će biti
ubijen da bi se spasli životi ostalih;
Opažam kako osioni ljudi omalovažavaju i ponižavaju radnike,
siromahe, crnce i druge;
Sve ovo - sve zlo i beskrajnu patnju posmatram dok sedim,
Vidim, čujem, i ćutim.

Neprekidnosti

Nikad se ništa zaista ne gubi, niti može da se izgubi,
Ni rođenje, ni identitet, ni oblik - ništa na svetu,
Ni život, ni sila, nijedna vidljiva stvar;
Spoljašnjost ne sme da zavara, niti sfera pomerena da te zbuni.
Široki su vreme i prostor - široka su polja Prirode.
Telo, sporo, staro, hladno - žar ostao od negdašnje vatre;
Svetlost u oku izbledela - opet će ona da plamti;
Sunce što sada zalazi, uvek se diže ujutru i prepodne;
Smrznutoj se zemlji nevidljivi zakon proleća stalno vraća,
Sa travom i cvećem i letnjim plodovima i kukuruzom.