Stefan Cvajg (Stefan Zweig)

Pesnik i prevodilac, novelista i dramatičar, kritičar, biograf i putopisac, romanopisac Štefan Cvajg ide u red najmarkantnijih nemačkih autora u prvoj polovini 20. v. Na književnoj sceni pojavljuje se u okviru bečke moderne kao lirski i dramski pesnik no svetsku slavu donose mu tek romansirane biografije i esejističke studije o značajnim ličnostima istorije i literature. Pisao je o Mariji Antoaneti, Erazmu Roterdamskom, Mariji Stjuart, a izvanredna su i njegova tumačenja dela Balzaka, Dikensa, Dostojevskog, Helderlina, Klajsta i Ničea.

Vreme i svet svojih likova dočarao je u šarolikom istorijskom miljeu, pa se mnoge njegove stranice doimaju poput pesničkih tumačenja izabranih poglavlja iz kulturne istorije. Do 1938. živeo je u Austriji da bi pred nacistima emigrirao u SAD, a potom u Brazil, gde je 1942. izvršio samoubistvo zahvaćen teškom unutrašnjom krizom i slomljen nacističkim varvarstvom.

Pod uticajem bečkog impresionizma i psihoanalize Sigmunda Frojda, čiji je bio veliki poštovalac, u ranim je svojim delima ispoljio zaokupljenost lavirintima ljudske psihe. Na jedan potpuno maestralan način Cvajg analizira ljudske uspone i padove, karaktere i sudbine i veoma vešto utkiva psihologizaciju u tananu nit pripovedanja. U tom nizu novela Pismo nepoznate žene izdvaja se stilskim savršenstvom i inovativnošću obrade jedne univerzalne tematike o neuzvraćenoj ljubavi.

Iznoseći razne manifestacije čuvstava ova intrigantna priča počinje tako što poznati pisac R. na svoj četrdeset prvi rođendan dobija pismo naslovljeno nepoznatim rukopisom. Na njemu nije bilo adrese niti potpisa pošiljaoca. Tebi, koji me nikada nisi poznavao, stajalo je na čelu pisma kao naslov i uvod u storiju o ljubavi, strasti, patnji i opsesivnosti koja iz stranice u stranicu poprima patološke razmere.

Što se tiče poetike prostora Cvajg se zaustavlja na opisu gradske sredine koja neretko doprinosi čovekovoj otuđenosti, usamljenosti, a potom i strahu kao osnovnom psihičkom stanju. Junaci su umetnički senzibilne prirode, likovi koji gotovo bolnom osetljivošću reaguju na utiske iz spoljašnjeg sveta: pročitavši poslednje redove tajanstvenog pisma naš pisac je osetio smrt i osetio besmrtnu ljubav. U duši mu se nešto rastvori i on stade bestelesno i strastveno misliti na Nevidljivu, kao na neku daleku melodiju...

Ivana Mijić
- - - - - - - - - - - - -

Stefan Cvajg

Vrlo često prisustvo uma i energije osobe koja je daleko od svih javnih zbivanja, ustvari određuje tok istorije vijekovima koji dolaze.

Pola istine nema nikakvu vrijednost.

Tek u nesreći čovjek zaista sazna ko je on ustvari.

Iz tuge ne može nastati nikakvo djelo.

Ko jednom sebe pronađe, taj više ništa na ovome svijetu ne može izgubiti.

Knjige su napisana pitanja.

Čovjek mora biti ubijeđen da bi mogao i druge da ubijedi, mora i sam imati entuzijazma da bi mogao i u drugima da ga probudi.

Svaki talas, bez obzira koliko visok i snažan bio, mora jednom da se uruši u sebe.

Čovjek mora započeti mir isto kao što započinje i rat.

Istina i politika rijetko žive pod istim krovom.

Odlomci

"Fantastična noć"

"Tudje uzbudjenje je najprijatniji prizor za ravnodusne, jer kao i svaki neosetljiv covek, nalazio sam istinsko eroticno uzivanje u tome da u drugima budim toplinu i nemir umesto da se sam zagrejem"

"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo stosta: pogled lakomog coveka pred nekim izlogom moze me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduseviti. Jednom reci, sve me zanima, a najcudnije je to sto sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga sto se naziva "konverzacija"."

"Fantastična noć"

"I baš zbog toga što sam navikao da sve što od sudbine tražim i dobijem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom životu. Ono što se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s čežnjom budilo nisu u stvari bile želje, već samo želja za željama, težnja da što jače, neobuzdanije, sa više ambicije i nezasićenosti žudim, da živim potpunije, a možda i da patim."

"Ulica na mesečini"

"Nisam više osjećao ni grad ni ulicu, ni njezino ime, ni svoje, osjećao sam samo da sam ovdje stran i da, na divan način razriješen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namjere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sam sav taj mračni život oko sebe osjećao u jednako punoj mjeri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osjećaj, da se za mene ne dogadja ništa, a ipak, da mi sve pripada.
Taj najblaženiji osjećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživjeti samo ako ne sudjelujemo ni u čemu. Taj je osjećaj jedan od živih izvora moga unutarnjeg bića i u nepoznatoj me okolini uvijek prožima kao neka naslada."

"Ulica na mesečini"

"Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji... A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim... već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom... ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima... Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas... jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam."

"Ulica na mesečini"

"Usporio sam korake i stao posmatrati ulicu za ulicom, svaku uvek drugačiju od svoje susedne. Jedna je bila mrina, druga bludna, ali sve su bile mračne i s nekim prigušenim šumom muzike i glasova... Ovde je sve: žene i igra, piće i prizori, ovde su pustolovine, i prljave i velike, i sa tobožnjom zatvorenošću draži dvostruko. Poslednji fantastični ostaci puteno nesređenog sveta, gde nagoni još surovo i neobuzdano izbijaju. Te su negrađanske ulice mračna šuma strasti, uzbudljive su po onome što odaju, a izazovne po onome što skrivaju. O njima možeš sanjati."

Ni jedno živo biće nije dovoljno bogato ili moćno da bi preselio jednu naciju iz jedne postojbine u drugu. Samo se pomoću ideja to može ostvariti... “Sledeće godine u Jerusalimu” je naš stari izraz. Sada je to pitanje koje dokazuje da se san moj pretvori u javu...
Ceo plan je u svojoj suštini savršeno jednostavan... Dozvolite da nam bude osigurana suverenost na delu zemljine površine koja je dovoljna za naše pravedne nacionalne zahteve. Mi ćemo se pobrinuti za sve ostalo.

Hercl, Jevrejska država

Izmedju 1895. i 1897. godine je ideja cionizma u potpunsti obuzela Hercla. Pogled u njegove dnevnike i pripovedanja onih koji su ga poznavali u to vreme ne ostavljaju prostora sumnji da je Harcl doživeo nešto slično verskoj viziji. Moć ideje ga je u potpunosti okupirala i ispunila njegov život idejom i ciljem, koji će ga voditi do njegove prerane smrti 1904. godine.

Mnogi su isto kao i Herc,bili očarani cionističkom idejom i prošli kroz slična iskustva koja će zauvek uticati na njihove živote. Drugi su reagovali cinično sa mnoštvom pogrdnih reči. Mnogi- posebno Jevreji iz zapadne Evrope - osetili su se ugroženim pri pomisli da emancipacija nije ostvarena i bili su duboko uvređeni stavom da je Jevrejima mesto u državi Jevreja. Ceo život su pokušavali da dokažu upravo suprotno, i sada se tu pojavio jedan čovek čija varljiva vizija preti da uzdrma temelje njihovog postojanja. Herclovo uverenje i stav onih koji su mu se suprostavljali, oslikani su u tekstu koji sledi.

Danas sam usamljen i bez prijatelja, sutra možda mudri vođa stotinama hiljada-u svakom slučaju, zagovornik moćne ideje.

Hercl, Dnevnik, 15. jun 1895. godine

Autor Stefan Cvajg bio je u srednjoj školi u Beču, kada se 1896.g. pojavio Herclov pamflet, Jevrejska država. Ovde on detaljno opisuje kako je on uticao na jevrejsku zajednicu u Beču.

Bio sam još u gimanaziji kada se pojavio ovaj kratak pamfelt; ali se još sećam opšteg iznenađenja i uznemirenja jevrejske srednje klase u Beču. Šta se to dogodilo, ljutito su govorili, ovom, inače, inteligentnom, domišljatom i obrazovanom piscu? Kakva je to glupost koju je smislio i o kojoj piše? Zašto bi trebalo da idemo u Pelestinu? Naš jezik je nemački a ne hebrejski, a prelepa Austija je naša domovina, Zar nam nije dobro pod pravednim carem Franc Jozefom? Zar ne živimo dobro i zar nismo bezbedni? Zašto on, koji govori kao Jevrejin i želi da pomogne judeizmu, daje argumnte u ruke našim najgorim neprijateljima i pokušava da nas odvoji, kada smo svakim danom sve bliže i sve više prisniji u nemačkom svetu?

Stefan Zwieg