Herman Hesse

Herman Hesse (1877-1962)

Nemačko-švajcarski pisac, Herman Hesse, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, rodjen je 2. jula 1877 godine. Odlučivši sa 13 godina da bude "pesnik ili ništa", Hesse je u početku pisao romantične pesme i priče. U svojim ranim novelama "Peter Camenzid" (1904) i "Ispod točka" (1906) izašao je iz kolotečine i osvojio uspeh.

Prva faza njegovog pisanja, koja je započela neoromantičnim pristupom socijalnog izgnanstva, završila je sa realističnim Rosshalde (1914). Na početku I svetskog rata, pod uticajem pacifističkih uverenja i domaće krize, uplovio je u vode psihoanalize. Jungova psihologija dala je njegovom radu novu dimenziju, što se može videti u "Demianu" (1919), "Sidarti" (1922) i "Stepskom vuku" (1927). Ujedno se u tim delima vidi i uticaj Ničea, Dostojevskog, Spenglera i budističkog misticizma. Ove novele se baziraju na misli da je zapadna civilizacija "prokleta" i da čovek mora da se izrazi da bi pronašao svoju sopstvenu prirodu.

Hesse nije napisao nijednu novelu posle 1943. godine, ali je nastavio da izdaje eseje, pisma, poeme, kritike i priče. Od 1912. godine živi u Åvajcarskoj, gde dobija i državljanstvo 1923 godine. Heseovi romani postaju izuzetno popularni tokom 50-tih na engleskom govornom području.

Zivot u roditeljskoj kuci u Kalvu bio je prozet petistickom poboznoscu.Tu se od svakog pojedinca trazilo da kroz ljubav prema bliznjem usavrsava hriscanske vrline. S druge strane,u toj kuci su mnogi svetovi ukrstali svoje zrake. Kako je Hesse opisao zivot u njoj "tu se studiralo i bavilo indijskom filozofijom, tu se znalo za Budu i Lao Cea, dolazili su gosti iz mnogih zemalja, donoseci sa sobom dah tudjine i zvuke stranih jezika". U njihovom sarenilu i suprotnostima decak je uzalud pokusavao da uspostavi nekakvu harmoniju i putokaz koji bi ga uputio "kako se zivi".

Prema odluci roditelja trebalo je da bude svestenik, ali vec pocetkom marta 1892.godine, nepunih sest meseci posto ga je otac doveo,Hermann Hesse bezi u Melburn.

Godina 1892. bila je za mladog Hessea teska i puna potresa.Zabrinuti roditelji odveli su sina u Bad Bol kod cuvenog "iscelitelja duse i isterivaca djavola". Posle dva neuspela pokusaja samoubistva,roditelji smestaju decaka u dusevnu bolnicu u Stetenu. Pisma koja je Hermann Hesse te godine pisao, potresni su dokumenti ocaja, protesta i nemoci. Petnaestogodisnjak se bori da bude otpusten iz "lecilista za maloumne i za epilepticare" u Stetenu. Po izlasku iz lecilista u Stetenu, Hesse se upisao u gimnaziju u Kanstatu, ali i tu ne moze da izdrzi duze od godinu dana. Zatim radi kao segrt-mehanicar,da bi 1895. godine napustio ovaj posao i zaposlio se u knjizari u Tibingenu.

1904.godine Hermann Hesse se ozenio Marijom Bernuli. U to vreme je vec mnogocitani i mnogohvaljeni pisac, saradnik brojnih listova i casopisa. 1905. rodio mu se prvi sin-Bruno,a 1909. drugi-Hajner.

Oceva smrt 1915. godine i sve izrazenija bolest njegove zene i najmladjeg sina Martina dovode Hessea do ivice nervnog sloma. Tada prvi put odlazi na Jungovu kliniku i psihoanaliticku terapiju. Tu se Hesseu otvaraju neki novi nesluceni svetovi. Njihov odraz ce od tada da se provlaci kroz sva njegova dela.

Otudjen od svojih citalaca, pod pseudonimom Emil Sinkler objavljuje roman "Demijan"(1919.). Knjiga nailazi na veliki odjek kod razocaranih ratnika po povratku iz izgubljenog rata. U svakom slucaju Hesse je opet popularan pisac. Ubrzo je otkriveno da je on autor "Demijana", i Hesse vraca Fontaneovu literarnu nagradu, koja je bila dodeljena Emilu Sinkleru. Pa ipak, 1919.godina je za Hessea ispunjena mnogim nevoljama i licnim krizama. Njegov brak se raspao, a Hesse ponovo odlazi na psihoanaliticke seanse kod Junga. Iste godine seli se iz Berna u Montanjolu. Njegovu samocu u Montanjoli zapljuskuje nepresusiva bujica prekora kojom ga obasipaju zbog antimilitaristickog stava. 1922. objavljuje delo "Sidarta". 1924. zeni se Rutom Vagner i razvodi vec 1927.

1926. pruska akademija umetnosti izabrala ga je za clana Odeljenja za knjizevnost. 1927. objavljuje roman "Stepski vuk".1931. zeni se po treci put Ninom Dolbin. Od 1933. do 1943 radi na delu "Igra staklenih perli". Za to delo dobija Nobelovu nagradu 1946.godine.

Umro je 8. avgusta 1962. godine u Montanjoli u 85. godini zivota. Ostavio je za sobom zivotno delo od bezmalo 40 knjiga: romana, pripovedaka, zbirki pesama, eseja, studija i rasprava, koje su u ukupnom tirazu od trideset miliona primeraka rasirene po cijelom svetu.

Demijan

Ppocela je da mi prica o mladicu koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, ispruzao ruke i obozavao zvezdu, sanjao je o njoj i ka njoj upravljao svoje misli. Ali je znao, ili je mislio da zna, da covek ne moze da zagrli zvezdu. Smatrao je svojom sudbinom to sto voli zvezdu bez nade u ispunjenje, i na toj misli sazdao ceo jedan zivotni spev o odricanju i nemoj, vernoj patnji koju bi trebalo popraviti i procistiti. Ali, svi su mu snovi bili okrenuti zvezdi. Jednom je opet stajao nocu kraj mora, na visokoj hridi, i gledao ka zvezdi i izgarao od ljubavi prema njoj. I, u trenutku najvece ceznje, skocio je i bacio se u prazninu, prema zvezdi. Jos u trenutku skakanja, pomislio je munjevito: -Pa, to je nemoguce! I, pao je dole na obalu i smrskao se. Nije umeo da voli. Da je u onom trenutku kada je skocio imao dusevne snage da cvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, poleteo bi navise i spojio se sa zvezdom.

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i že? bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmjerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet,
nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak."

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvijek kao ludost.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša oboljela u cvatu vraća u proljećno doba začetka i djetinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.

Svijet je lijep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dijete.

Ništa nije bilo, ništa neće biti, SVE JESTE, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.

Svi grijesi u sebi već nose oproštaj.

Ne valja kada čovječanstvo prenapreže mozak i pomoću razuma pokušava da uređuje stvari koje uopšte nisu pristupačne razumu. Tada se rađaju ideali kao što su ideali Amerikanaca ili Boljševika, koji su, i jedni i drugi neobično razumni, ali koji ipak vrše nasilje i pljačku nad životom, jer ga tako naivno uprošćuju. Slika čovjeka, nekada visok ideal, počinje da se pretvara u kliše. Možda ćemo je mi ludaci oplemeniti.

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Hese mi se ne dopada jer nam bukvalno priča kako da živimo, a njegovo životno iskustvo nije baš najbolje (u svakom smislu). Najpre što je imao dosta problema sa ženama, a u knjigama pretežno stavlja akcenat na svoje Ja. A u romanu "Stepski vuk" (jedini roman koji mi se svideo) on je opet svoj nesrećni deo života preneo - sa pevačicom Rut Venger, brak koji je trajao veoma kratko, a, s obzirom da su bili razdvojeni, to je dovelo do emotivne krize, te je on napisao taj roman.
A, ono što me je oborilo je što je napisao u "igri staklenim perlama" - da je Betoven primer lošeg ukusa u muzici (a, pošto imam sluha za dobar i loš kvalitet muzike, procenjujem da je to netačno i apsurdno). I, mogao bih još dugo da pišem zašto ne volim Hesea. :c:

StefanJr ::Hese mi se ne dopada jer nam bukvalno priča kako da živimo,...

Šta nam predlaže kada kaže:

"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju,"

Ili nudi modus vivendi Narcisa, možda Zlatoustog?

Ma, ja o Heseu više neću da pričam. Rekao sam svoje mišljenje, ako bi se ovo nastavilo, dovelo bi do svađe, a ne rasprave.

@StefanJr

Prihvatam različit pristup i nema razloga za svađu, a diskusija može biti vrlo korisna i zato ne odustaj, možda ćeš za koji dan biti inspirisan.

A, ne. Nije to. Nego bih se lako iznervirao zbog toga.

„Nije naš cilj da postanemo kao drugi; potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su". (Herman Hese)

Jednoj ženi


Nedostojan ja sam,nedostojan svake ljubavi,
od nje izgaram ,ali za nju ne znam.
Ja sam bljesаk,munja,vatra iz oblaka
ja sam vetar,oluja,ja sam melodija...

Ja samo uzimam ljubav i upijam
njenu slast,
suze me vecno prate,
jer veran nisam nikom
nit' kome pripadam.

Odan sam samo svojoj zvezdi
koja me na unistenje priziva,
koja moj uzitak u mucenje pretvara
a koju moje srce ipak voli i slavi.

Carobnjak i zavodnik,to je
moja sudbina
Sijem gorka zadovoljstva sto
traju tek jedan tren,
Gospod moj i vodja je smrt.

H.Hese

procitala sam sad Narcis i Zlatousti..onako mi je..puno opisuje...i usporava radnju..al ne mogu puno o njemu da pisem..jer je to jedina knjiga koju sam procitala od njega...

klinko, idi dalje, ne zaustavljaj se i nećeš zažaliti.

Herman Hese , znaci, Demijan.

'' O svojim snovima, svojim ocekivanjima, svom unutrasnjem preobrazenju ne bih nikome mogao reci ni reci, ne bih ni da sam hteo.
A kako bih mogao to hteti? ''

Pre mnogo vremena sam mnogo čitao ,a najviše od Hesea

“Kada neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće sa prezirom gledati na znake i slova rekavši da su varka.”
“Ljubavnici poslije ljubavne svetkovine ne smiju da se razilaze a da
se jedno drugom ne dive, da oboje nisu podjednako i pobijeđeni i
pobjednici.”

“Sagledavanje uzroka je suština razmišljanja i jedino se tim putem
osJećanja pretvaraju u saznanje, ne iščeznu, već postaju stvarna i
počinju da zrače iz sebe ono što je u njima.”


Neke citate koje pročitam osjetim da sam već spoznao.Čitajući se zaljubim u svoje karaktere ,čak više u one loše

“Kada neko nema šta da jede, najpametnije što može da uradi jeste da
posti. Na primjer, da Sidarta nije naučio da posti, on bi još koliko
danas morao da se prihvati neke službe, bilo gdje jer bi ga glad natjerala.
Ovako, međutim, Sidarta može mirno da čeka, on ne zna za nestrpljenje,
on ne zna za nuždu, glad ga može dugo opsjedatati a da se on tome samo
smije. Eto gospodaru, zato treba postiti.”

“Ne budi suviše skroman! Ne želim da mu budeš sluga, hoću da budeš njemu ravan, u suprotnom neću biti zadovojan sa tobom.”

“Dobro je da čovjek sam iskusi sve što treba da zna. Da uživanja
svijeta i bogatstvo ne služe dobru, naučio sam još u detinjstvu. Znao
sam to odavno, ali sam tek sada doživio. Sada znam, i to ne samo po
sjećanju već svojim očima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago meni što
to znam!

Dovoljno ce biti da ovde napisem da mi je "Demijan" jedna od omiljenih knjiga. Knjiga koju sam procitala vise puta. U srednjoj skoli me je inspirisala da o njoj napisem divan sastav kojim sam sebi, kod profesorke jos u prvoj godini, obezbedila dobru reputaciju.

A ja sam, vidiš, zahvaljujući "Demijanu" naučio da se tučem. Ili bar kako da iz tuče izađem kao pobednik. Filozofija svačemu može čoveka da nauči.

Vulin ::A ja sam, vidiš, zahvaljujući "Demijanu" naučio da se tučem. Ili bar kako da iz tuče izađem kao pobednik. Filozofija svačemu može čoveka da nauči.

Sve u svemu, meni je "Demijan" jedna mala pouka o mnogim stvarima.

Evo par citata iz uvoda koji mi se dopadaju:
"Ali svaki covek nije samo on sam nego je i neponovljiva, sasvim posebna, u svakom slucaju vazna i znamenita tacka u kojoj se ukrstaju svetske pojave, samo jedanput tako i nikada vise. Zato je povest svakog coveka vazna, vecna, bozanska, zato je svaki covek, dokle god samo zivi i izvrsava prirodnu volju, cudesan i dostojan svake paznje. U svakome je duh stekao oblik, u svakome pati stvorenje, u svakome se po jedan spasitelj razapinje na krst."
"Malo njih danas zna sta je covek."
"Zivot svakog coveka je put ka samome sebi, pokusaj puta, nagovestaj staze."
"Mozemo razumeti jedan drugoga; ali tumaciti svako moze samo sebe."

Sidarta:

Većina ljudi slični su listu koji opada, lelujaju se u vazduhu i u kovitlacu padaju na zemlju.
Drugi, ali malobrojni su kao zvezde, kreću se utvrdjenom putanjom, do njih ne dopiru nikakvi vetrovi, oni u sebi nose svoj zakon i svoj put.

Kada baciš u vodu kamen, on najbržim putem tone do dna.
Tako je to i kada čovek ima neki cilj, neku nameru.

On ne preduzima ništa, on čeka, on razmišlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kamen kroz vodu, a da ništa ne uradi, a da se ne pomakne.
On biva povučen, on se opušta i pada. Njegov cilj ga privlači, on ne dopušta da mu u dušu prodre bilo šta što bi bilo suprotno cilju.
To je ono što neznalice nazivaju činima, misleći da to izvode demoni.
Ali demoni ništa ne izvode, demoni ne postoje...Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da posti, ako ume da misli i ako ume da čeka...

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

"... Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje."

Nas – one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni ili oni koji se bude i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo.

Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.

U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...