Nikolo Paganini

Violinista Nikolo Paganini (27. oktobar 1782. – 27. maj 1840.) još za života je postao legenda. To je i ostao, kao izvor najrazličitijih mitova. I danas se kaže da je svaki njegov koncert bio istinsko čudo. Tajnu svoje muzičke magije Nikolo Paganini odneo je u grob davne 1840. godine. Sva svoja dela je ljubomorno čuvao od tuđih očiju, a mnoga od njih svirao je "iz glave" nikada ih ne prenevši na papir, tako da je za života objavio samo 24 kapriča za solo violinu.

Biografija

Nikolo Paganini rođen je u Đenovi 27. oktobra 1782. godine, kao treće dete lučkog radnika zaljubljenog u muziku, od kojeg je Nikolo nasledio istu sklonost i veliku obdarenost. Najpre je počeo da uči mandolinu i gitaru, a zatim i violinu. Ubrzo je potražio školovanog učitelja i pronašao je Đakoma Kostu, dirigenta katedrale San Lorenco u Đenovi. Nikolo je vredno učio i vežbao razvijajući svoj talenat, a 31. jula 1795. godine održao je svoj prvi koncert u pozorištu "Sant Agostini" u Đenovi kako bi sakupio novac za dalje školovanje u Parmi. Nakon izuzetnog koncerta ispunjenog Nikolovim varijacijama više poznatih dela, dospeo je do profesora Role u Parmi koji je samo zaključio da Nikolo više nema šta da nauči. Uskoro se vratio u rodnu Đenovu i počeo da izučava harmoniju i kontrapunkt.

"Đavolji violinista"

Budući da je divljenje često na samoj granici zavisti, Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile "objašnjene" time da je Paganini "u dosluhu sa samim đavolom". Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale. Ipak, kako je bio i naprasit, bolesno ljubomoran i teške naravi, retko ko ga je istinski razumeo i bio spreman da podnosi sve njegove uspone i padove. Narednih nekoliko godina o njemu se gotovo ništa ne zna, pogotovo što se u to vreme sve više afirmiše operska muzika. Nakon više raznih afera, Paganini se konačno ponovo pojavljuje na podijumu pozorišta "La skala" gde izvodi nekoliko svojih kompozicija kojima postiže nezapamćeni uspeh svojom izvanrednom virtuoznošću i sviračkom tehnikom. Od tada počinje Paganinijev vrtoglavi uspon. "Njegovo gudalo je čas đavolsko, čas anđeosko", komentarisao je dnevnik "Korijere dela dame". Nekoliko godina kasnije Paganini je već postao bogat. Nikolo nije bio čovek koji je mogao da se duže vreme skrasi na jednom mestu. Menjao je saputnice, mesta prebivališta, gradove. Nastupajući širom zemlje, bio je i primoran da se neprestano seli. Međutim, u zimu 1820. godine Nikola sustiže iscrpljenost, slabost i prvi znaci sifilisa koji će ga dve decenije kasnije i oterati u grob. Polako gubi vid, ali ne i volju i nadu da živi i svira i priprema svoj veliki povratak na scenu. Upoznaje mladu pevačicu Antoniju Bjanki koja mu u julu 1825. godine rađa sina Akila, jedinu pravu ljubav Paganinijevog života. Nakon rastanka sa Antonijom, Paganini svuda sa sobom vodi sina i grčevito se bori za starateljstvo nad njim.

"Osvajanje Evrope"

Godine 1827, Paganini započinje osvajanje Evrope. Ponovo komponuje i nastupa, ali i definitivno narušava svoje načeto zdravlje. Posle neviđenog oduševljenja u Beču gde je od cara Franja I dobio i Orden kamernog virtuoza, Paganini nastavlja da nastupa širom Evrope. Ipak, kako bolest napreduje, sve mu je teže da nastupa i u pauzi između koncerata posećuje banje i lečilišta, ne prestajući da putuje, komponuje i svira. Pruski kralj ga proglašava za prvog koncertnog majstora, a od ruskog cara u Varšavi 1829. godine dobija i brilijantski prsten. Širom Evrope slušanje Paganinijevih koncerata postaje mondenska obaveza - krunisane glave, prinčevi, grofovi, umetnici, svi su hrlili da bi čuli čudesnog Italijana. Sledi i turneja po Engleskoj, cena ulaznica za njegove koncerte astronomski raste i uprkos tome Paganini održava više od 150 koncerata najposećenijih u istoriji. Međutim, sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu "Gajone" i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna 1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu. Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom. U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste poznatog pod nadimkom "đavolski" bila je zabranjena na groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmskom groblju Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove kosti i danas počivaju.

Leonid i Paganinijev Cantabile, kako to najbolje zvuči!