San o lepoj prošlosti

Сан о лепој прошлости

Како грађани данас виде „Tитов” социјализам, „Милошевићеву” деценију национализма и деценију „демократске” садашњости

Недавно сам, са групом колега, у оквиру пројекта „Од социјализма ка капитализму” (Фондација Фридрих Еберт, Цесид и Центар за студије социјалне демократије), обавио теренско истраживањe чији је циљ био да се одговори на питање како грађани данас виде „Tитов” социјализам, „Милошевићеву” деценију национализма и деценију „демократске” садашњости. Једна тема тог истраживања побуђује пажњу јавности, неуобичајено дуго за наше медије. Реч је о томе што грађани бољи живот везују за социјализам. На питање „Када је овој земљи било најбоље?”, од петоро грађана четворо је рекло да је било најбоље у шездесетим, седамдесетим или осамдесетим годинама прошлог века. Последњу деценију прошлог века издвојио је сваки седамнаести грађанин, а прву деценију овог века – сваки десети. И одговори на друга питања која проблематизују релације прошлост – садашњост – будућност иду у истом смеру. Испитујући перцепцију стања привреде, животног стандарда, политичког система и политичких слобода нашли смо да грађани данас мисле да је по свим поменутим параметрима социјализам био најбољи, осим по политичким слободама; када су оне у питању, грађани мисле да нам је данас најбоље. Време Милошевића било је најгоре по два параметра, а по друга два најгоре нам је данас. У прошлој деценији – време ратова, национализма, невиђене инфлације, међународне изолације, бомбардовања и свих других децивилизација – нам је било најгоре на плану политичких слобода и на плану политичког система. Данас, у деценији која истиче, најгоре нам је на плану животног стандарда и на плану привреде. Када се све сабере, грађани Србије процењују да нам је најбоље било у социјализму (у оценама од један до пет, просек је 3,6), а да нам је данас нешто боље (2,5) него што је било за Милошевићевог вакта (2,4).

За поређење 45 година социјализма, 10 година национализма и 10 година садашње демократије имамо могућност и на плану поређења степена поверења у друштвене и политичке институције. Најмање испитаника имало је поверење у институције током Милошевићеве деценије, свега 10 одсто. Поверење у току прве деценије демократије је различито и зависи од тога ко је у датом тренутку био главни уредник Србије, па је тако у институције у време Зорана Ђинђића – поверење имало 23 одсто грађана, у Коштуничине институције – девет одсто испитаника, а у Тадићеве 19 одсто. С друге стране, у институције Титовог времена поверење је имало 45 одсто грађана Србије.

Данас 40 одсто грађана мисли да живи лошије од својих родитеља, а само мало мање мисли да живи боље – 36 одсто. С друге стране, готово трећина мисли да ће њихова деца живети горе, али ипак готово половина има наду и сматра да ће им деца живети боље. Рекло би се да нада није нестала, већ да је само померана у нешто даљу будућност.

Све у свему, многи међу нама мисле да им је данас много лоше, а да им је у социјализму било много боље. Рекло би се да социјализам сањамо, а да капитализам трпимо.

Многи су у Србији социјализам напустили уз псовке и уз снове о „Душановом царству”. Данас и они сањају социјализам. Има и оних који би да им буде „Душаново царство”, а да у њему буде као онда када је „Бравар” био цар, а ми живели краљевски!

Покушајте да у разговору са „просечним грађанином” докажете како је у социјализму доминирао општи грабеж нелегитимне елите („политички капитализам”, Јосип Жупанов). Одговориће вам, с дубоким уверењем, да то није ништа у односу на лоповлук садашње политичке елите.

„Ови данашњи не могу да окрече оно што смо под Титом изградили!”. А кад му изнесете доказе Љубомира Маџара да је и у том социјализму могло и знатно боље, одговара вам: могло је да смо ми били бољи (ретко ко ће рећи да би и данас могли боље када би ми били бољи).

Кад сањамо социјализам, сањамо ондашњи нерад за добре паре, каже понеки економиста и неолиберали, одреда. Живели смо на страним кредитима, додају. Одговара им грађанин обични, А ко то данас живи на много већим дуговима него што су били ондашњи?

Пре годину дана, Јосип Катунарић је у пригодном говору поводом примања награде „Руди Супек” рекао да се оптимизам колективног памћења активира услед поражавајућег доживљаја друштвене садашњости, а ми бисмо додали – и будућности. Можда социјализам и није био тако добар, али ово сада је много лоше! Прошлост нам је била боља јер је садашњост тегобна, а будућност стално неизвесна. Кад сањамо прошлост, нешто нам није у реду са будућношћу! У ствари, садашњост нам је таква да сањамо прошлост јер нам је будућност непредвидива и тако безнадна.

Све у свему, сведоци смо первертираног лоцирања наде. Живот „к’о у рају” хришћани везују за онострану будућност, комунисти за неку на изглед опипљиву али ипак далеку будућност, а „небески народ” рај види у прошлости, ономад у „Душановом царству”, а данас у „Титовом краљевству”.

социолог

Срећко Михаиловић
објављено: 16.11.2010.

_______________________

Ovakva i slična ispitivanja javnog mnjenja vršena su i u ostalim republikama niz godina unazad. Rezultat je praktično isti ili sličan.

Kakvo je vaše mišljenje?

Ukratko, prilično pošteno rečeno, uz neke male dopune, koje bi svako mogao izneti, u odnosu na lična iskustva i sećanja. Znam samo da je onda bilo i posla i perspektive znatno više nego što je to danas slučaj, i samo zlobni mogu reći drugačije. Zašto je to propalo, predmet je beskrajnih rasprava koje traju već dve decenije, sa istim rezultatom- sve većim neslaganjima unutar naroda u ovom ostatku te države, a najviše srpskog...

Fristajlo ::Znam samo da je onda bilo i posla i perspektive znatno više nego što je to danas slučaj, i samo zlobni mogu reći drugačije.

Svako vreme ima i svoju perspektivu samo je pitanje kakvu. Ko danas gleda sa puno entuzijazma na budućnost u Srbiji?

Danas fakultetski obrazovane žene rade kao kućne pomoćnice u porodicama koje se sumnjivo obogatiše. Pad kriterijuma svih vrednosti je dominantan i u usponu.

Kakvi su to ljudi-zlobnici kojima je važno nipodaštavati vreme u kome im je bilo bolje nego što je sada? Zaboravili su kako su živeli.

Avramova

Svako vreme ima i svoju perspektivu samo je pitanje kakvu. Ko danas gleda sa puno entuzijazma na budućnost u Srbiji?

Niko normalan, samo po neko potpuno zbunjen, a ono koji to nisu, lažu o tome u želji da ovo potraje, jer nikad i nigde više neće imati priliku kakvu imaju danas. To su oni najgori, moralni patuljci indiferentni na nesreću koju proizvode.

Pad kriterijuma svih vrednosti je dominantan i u usponu.

Mislim da je pad usporen, jer smo udarili u žitki talog pri dnu. Deo ljudi počinje da biva svestan pada, a za početak, i to je dosta.

Kakvi su to ljudi-zlobnici kojima je važno nipodaštavati vreme u kome im je bilo bolje nego što je sada? Zaboravili su kako su živeli.

Obični ljudi. Prosečni, u svakom smislu, osim u egoizmu, koji je ojačao blagostanjem. Svet, koji smo slušali godinama mi drugi, kako su lepo i lako živeli u Brozoslaviji, sa vrlo malo rada, i koji su se divili svemu viđenom po svetu, a ničemu viđenom ovde. Ljudima koji su pomislili da je njihovo blagostanje zasnovano na njihovoj pameti i veštini, a ne na sticaju okolnosti i nepravednoj raspodel, koja je upropastila Brozoslaviju.

Fristajlo :: Obični ljudi. Prosečni, u svakom smislu, osim u egoizmu, koji je ojačao blagostanjem. Svet, koji smo slušali godinama mi drugi, kako su lepo i lako živeli u Brozoslaviji, sa vrlo malo rada, i koji su se divili svemu viđenom po svetu, a ničemu viđenom ovde. Ljudima koji su pomislili da je njihovo blagostanje zasnovano na njihovoj pameti i veštini, a ne na sticaju okolnosti i nepravednoj raspodel, koja je upropastila Brozoslaviju.

Skoro čujem priču jednog sredovečnog čoveka koji je u vreme Broza dobio stan a bio je tako mlad. Kaže, sticaj okolnosti, sreća, šta li. Dobi stan, osta mu kuća, divota. Sada, taj isti vešti antikomunista bljuje po tom vremenu umesto da ga slavi. Danas bi dobio "ništa" ali tu već vrli prestaje da razmišlja. :cica:

Pun je Beograd onih koji su tada završili škole besplatno, roditelji imali posao, stan, standard i mir, koji danas na to doba gledaju sa prezirom i pljuju taj sistem, samo zato što im je od tog sistema neko stradao.
Danas oni "drmaju" ovom zemljom, i rade isto svojim neistomišljenicima, potpuno nesvesni da se ponašaju isto kao oni koje pljuju, i da će za brzo vreme oni biti meta, da će njih, ali i njihovu decu, sutra deca ovih koje pljuju danas mrzeti i progoniti kao što oni progone i kinje sve one koji su protiv ovakvog ustrojstva...
Bara, sa svim svojim osobenostima, ne može biti potok nikako; nadati se da korov da plodove je definicija zablude iz slabosti.

Postoji jedna rečenica koju je u knjizi Tunel napisao Ernesto Sabato, parafraziraću:

" Ja ne spadam u one ljude koji hvale stara dobra vremena, koji misle da je nekada sve bilo bolje, ja naprotiv smatram da je ranije sve bilo gore"

Tog sam ii ja mišljenja, svako vreme ima neku svoju lepotu i šmek, takoda mislim da je bilo lepo vazda i da će biti lepo vazda.

To vrijeme ima svoje mane i vrline isto kao i sada. Sad je malo teže bar nama se čini ali po pričama roditelja vidim da im je bilo isto kao meni sada.

Meni je u to "bolje doba" bilo gore nego što mi je danas; upravo to daje neku objektivnost mom sudu, rekao bih. Uvek se trudim da moja ocena bude izmeštena iz lične vizure, već nekako više statistička, opšta. No, svako uvek više ceni svoj sud od tuđeg, jer su ljudi takvi; to nas je, uz još po nešto, dovde i dovelo...

Pošto sam se lepo naspavala mogu i ja koju, što objektivnije.

Evo zašto mi je bilo bolje, a verujem da bi mi se mnogi u tome pridružili:

1. Bila sam mladaja ::
2. Radila sam a sada raduckam
3. Redovno sam letovala i zimovala
4. Mogla sam kupiti neplaniranu stvar u neplanirano vreme samo zato što mi se dopada a nije mi baš baš neophodna
5. Na hleb namazan puterom stavljala sam pečenicu. Sada hleb mažem margarinom za koga kažu da je štetan a pečenicom se častim za crveno slovo i kada putujem (nije kvarljivo)
6. Kupovala sam ribić za supu a sada uglavnom rebra ili pauflek
7. O kvalitetnoj maskari nisam maštala, nju sam imala
8. Račune sam izmirivala od toplog obroka
9. Redovno sam posećivala frizera da mi skrati krajeve a sada to čine moji sinovi ako ih podmitim ::
11. Posećivala sam kulturne dogadjaje za koje je bila potrebana karta, sada uglavnom idem tamo gde je ulaz slobodan
12. Kupovala sam po šteku cigareta a sada sam prinudjena da budem pušač u ostavci što je možda jedina korist
13. Nije bilo "ikone cece" (detaljnije na postojećoj temi)
14. Ljudi su bili zadovoljniji, cveće je lepše cvetalo, ulice su bile uže ali sigurnije, travnjaci travnatiji, svi su znali reči himne a sada ne znaju, bruka jedna
15. Nisu postojali duvan čvarci koji koštaju skoro više od bifteka
16. Živeli smo a nismo posmatrali život
10. Ovde ću stati, ostalo će se naći u mojim "razmišljanjima" da ne kažem memoarima :twisted:

Dete cveća

Zaista idealna tema za mene. Cesto razmisljam o starim dobrim vremenima. Da ih nije bilo ne bih imala niceg lepog da se secam. Kao da je svaki dansijalo sunce.Nismo bili optreceni nemastinom,Bilo je socijalinih razlika,uglavnom vecina je zivela isto. Ne samo da mislim, nego sam sigurna da u istoriji covecanstva niko nigde nije bolje ziveo nego mi 60., 70, i 80., godina. Otisla sam iz Srbije 1991. Nekoliko godina je pocela da traje kriza, ali ni izdaleka to nije bilo tako drasticno kao kasnije. Nisam bila tamo. Obavestavali su me prijatelji i rodbina. Gledala sam na TV, citala...Isla 4 puta na 'odmor' /koji mi je svaki put priseo/. Nisu to bili isti ljudi, a zivot im je bio tezak i neizvestan sto je uzasno tuzno uticalo na mene. Ovde sam zivela 'ispod nivoa' koji sam imala u Srbija za vreme srecnih vremena. Nisam se vratila jer jeovakav 'nivo' ipak bio nesto neuporedivo bolje od zivota vecine nasih u Srbiji. Onda sam nasla posao i namucila se kao nikad u zivotu. Izdrzala sam zadnje dve godine i sada se odmaram. Priseo mi je svaki dolar! Ipak sam uspela nesto da ustedim i da deci i sebi omogucim dobar standard. Sada cu ponovo na 'socijalno' dok se ne odmorim. Znam da kod kuce ne bih imala dovoljno za struju, ogrev i hranu. A rado bih se vratila da sedim kraj svece uvece. Bez TV, komp-a i ostalih pogodnosti koje imam ovde. Ne mogu da ostavim decu i moje cetvoro ljubimaca. Osecam se, s' vremena na vreme, strasno. Prazno, pusto i izgubljeno. Kada bi Bog pomogao da se tamo desi cudo i da se moze ziveti normalan zivot. Ovako, ostaju samo lepa secanja na vreme, za koje mislim da se vise nece vratiti.

Natasha :: Kada bi Bog pomogao da se tamo desi cudo i da se moze ziveti normalan zivot. Ovako, ostaju samo lepa secanja na vreme, za koje mislim da se vise nece vratiti.

Setih se moje stare komšinice koja u Beogradu odlično živi od muševljeve devizne penzije. Verujem da je svima tako koji su doživeli sličnu sudbinu.

Natasha :: Ovde sam zivela 'ispod nivoa' koji sam imala u Srbija za vreme srecnih vremena.

Kao i većina naših iseljenika.
Pošteno i iskreno- bravo.

Ok, valjda su iseljinici samo oni sto odlaze u USA i Australiju,jer je
kod mene dijametralno suprotno. Ja sam u Srbiji zivela kao skot
( razlog je sto nisam imala stan nego sam obitavala u jednoj devojackoj
sobici, a naravno nikakvih izgleda da ikada budem vlasnik neka svoja
cetiri zida).

Fraya ::Ok, valjda su iseljinici samo oni sto odlaze u USA i Australiju,jer je
kod mene dijametralno suprotno. Ja sam u Srbiji zivela kao skot
( razlog je sto nisam imala stan nego sam obitavala u jednoj devojackoj
sobici, a naravno nikakvih izgleda da ikada budem vlasnik neka svoja
cetiri zida).

Nisi ti baš tipičan "iseljenik".
9 od 10 naših koji su van Srbije imaju slično iskustvo kao Nataša.

Znam da nisam tipican, ali meni to "iseljenik" zaista znaci
da neko odlazi za uvek, a to su uvek zemlje preko 7 planina i barem,
1 okeana.

Po meni, to je više stanje duha- da li si otišao trajno ili "dok ne zaradiš dovoljno"...
Problem o kome govorimo ovde je statističke prirode. Ti si se, recimo, prilično napatila u to doba, živeći ovde; no, velika većina ljudi se tog vremena seća kao najboljeg dela svog života. Prokletstvo subjektivnog osećaja.

Ja sam stanovala kao skot, ali nisam zaista lose zivela.
Uostalom kad si mlad, nije ni to stanovanje neki vazan faktor.

I meni je to vreme bilo najlepse, a razlog su verovatno bile i
moje godine, studentski zivot, zezvecenje po kafanama dok ne stave4
one drvene stolice na astal i ne izbace te napolje.

Ne,ne nikako ne bih da za to vreme kazem da je za mene bilo ruzno.
Pa pljuvala bih na svoj najlepsi deo zivota.

Nego,kasnije kada sam pocela da radim, shvatila sam da
moram da brisem, a i nekako je sticaj okolnosti bio na mojoj
strani pa sam i otisla u zemlju koju sam volela jer sam to i studirala.

Nekada se u zivotu i uklope kockice. A tako sam cesto u Srbiji
da imam utisak kao da nikada nisam ni otisla.

Dobro- tvoje "zlopaćenje" više je bilo tvoje ignorisanje "problema", nego nemogućnost boljih rešenja.
Ovde govorimo o ličnim utiscima o tom vremenu; sad, u poređenju sa sadašnjim, svakako se možemo složiti, u ogromnoj većini- bilo je bolje...

Ja sam bila ipak rado "Jugoslovenka"

Uostalom, ako bi trebalo danas da idem u Beograd da studiram,
pa i da ne placam dazbine, a morala bih u Beograd jer samo tamo
postoji germanistika, to bi za moje roditelje bilo jednostavno neizvodljivo.
A imam i brata koji je takodje isao u skole.

Secam kako sam dolazila u tu svoju sobicu sa nekih zurki iz PM u 3
ujutru, pesaka negde sa Senjaka u Prizrensku, nikada nisam ni pomislila
da bi nesto moglo da me zadesi. Ma na kraj pameti mi nije padalo.

Sada ( pa i u Zajecaru) razmislim dva puta da li cu se po mraku muvati
po nekim sporednim ulicama.

Trebalo mi je jako dugo vremena da pocnem da govorim da sam
Srpkinja( doduse i to izbegnem pa kazem da sa iz Srbije) i da je moj
maternji jezik srpski.

Bilo je nekako i sve dostupno pa i svakome.

Isla sam stalno na neka letovanja,radila sam na sajmovima
pa onda charter za London pa u shopping.

Ko o tome moze danas i da sanja?

Bilo je optimizma u ljudima, ali i i starim i mladim, video se neki napredak,
a sada idemo polako , ali sigurno u vreme kakvo je za Srbe bilo
izmedju dva svetska rata. Mancesterski kapitalizam.

Fraya :: Mancesterski kapitalizam.

Mislim da treba dobro da paze šta rade, da ne bi "mančester" postao "Junajted".
Tesne su vratnice, ne bi svi stigli da pobegnu...

Fraya ::Nego,kasnije kada sam pocela da radim, shvatila sam da
moram da brisem, a i nekako je sticaj okolnosti bio na mojoj
strani pa sam i otisla u zemlju koju sam volela jer sam to i studirala.

Nekada se u zivotu i uklope kockice. A tako sam cesto u Srbiji
da imam utisak kao da nikada nisam ni otisla.

Eh, taj sticaj okolnosti me svojevremeno dotakao a ja mu se oduprela... luda ja! :albino:

Bre, Fraya, što pre ovo ne pročitah, bilo gde. :queen:

Posle yeb...a nema kajanja

Fraya ::Posle yeb...a nema kajanja

Još samo da se desilo.

Nekako mi ta rec 'iseljenik' zvuci bas lose. I emigrant, takodje. A ne volim ni ono 'ljudi iz dijaspore'. Ne znam kako se u drugim drzavama nazivaju oni koji su iz raznoraznih razloga napustili svoju zemlju, privremeno, a neki za uvek. Ja sam otisla jer sam zavolela jednog coveka. Nisam ni zelela da ostajem. Dogovor je bio da budemo dok ne proda kucu ovde pa da otvorimo tamo neki biznis. A onda je poceo rat i nismo se mogli vratiti. A nismo se ni slagali. Morala sam da napustim 'razlog' zasto sam dosla u Australiju. Ostala sam da cekam bolja vremena. Ne smatram sebe za iseljenika i emigranta. Otisla sam zbog ljubavi sa planom da se vratim kuci. Kuca me i dalje ceka. I ja zelim da se vratim kuci. Molim Boga, svaki dan, da ne umrem ovde. Meni je to vazno iako kazu, vecina, da nije vazno.

Izvinjavam se, otisla sam od Teme. Mi koji smo imali tu srecu da zivimo za vreme lepe proslosti smo privilegovana generacija. Sta o deci koja su rodjena posle sedamdesetih? Cega se oni secaju? Deca od moje prijateljice su zavrsila fakultet. Kupili stanove na kredit u Beogradu. Rade kao 'crnci' i zive u neizvesnosti da ce izgubiti posao. Ima i u tu neka 'utesna nagrada'. Secaju se detinjstva. To je, mnogima najlepsi deo zivota. A neki nemaju ni to. Svako ima svoju sudbinu.