Ljubavna poezija

Михаил Љермонтов‎ > ‎
НЕ, ЈА ТАКО ВАТРЕНО НЕ ЉУБИМ
Не, ја те тако ватрено не љубим,
Лепота твоја не блиста за мене:
У теби своје прошле патње љубим
И младе своје дане изгубљене.

У часу, кад те задивљено гледам,
С очима твојим кад свој поглед спојим,
Тајанственом разговору се предам,
Али не са тобом, већ са срцем својим.

Са драгом зборим, које више нема,
У твоме лику тражим црте њене,
У живим устима - уста давно нема,
У очима ти - сјај угасле зене.

Ана Андрејевна Ахматова‎ > ‎
НЕЋЕМО ПИТИ ИЗ ИСТЕ ЧАШЕ
Нећемо пити из исте чаше
ни воду, а ни слатко вино,
љубити се у рано јутро наше,
ни навече кроз прозор мотрити.
Ти дишеш сунцем, мене луна плави,
али у једној живимо љубави.

Увек је нежни пријатељ са мном,
с тобом је ведра пријатељица твоја,
али ја схватам страх у оку тамном,
и ти си кривац мога неспокоја.
Ми сусрете одужујемо своје,
а мир наш чувати суђено је.

Твој глас у мојим песмама се вије,
у стиховима твојим лебди мој дах,
о, има пламена којег не сме
дотакнути ни заборав, ни страх.
И да знаш како сад привлаче мене
те твоје усне суве и румене.

Pesma o tišini

Ćuti , jer želim da čujem sebe
želim da čujem svoje misli
jer ćutnjom ćeš mi reći sve
Ćuti , jer ćeš čuti sve što smo želeli reći
jer je izgovorena srebrna
jer je prećutana zlatna
Ćuti, jer nam je tišina potrebna
jer znam da znaš da ćutis
Ćuti , ….
Ma kome ja to pričam ćuteći ???
Ko jos čuje čoveka koji ćuti?
Ko sluša tudju ćutnju?
Čije uši čuju tišinu?
Samo jedna osoba na ovom svetu čuje kad ćutim
Samo sa jednom osobom pričam ćuteći
Samo sa njom delim svoje misli kroz tišinu
Samo nju volim najviše na svetu !
A znam da i ona mene voli i kad mi to ne kaže…
Znam da me voli i kad ćuti….

Pablo Neruda

Ove noći

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini”.

Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

Mala kavana



Mala kavana.Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje-
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!


Mjesece ljubav je u meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.


Da l' mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noći,
Da ću ti meko šaptati riječi,
Sanjane u samoći?


I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?


Dobriša Cesarić

Rijeka i more

on je rijeka a ja sam more.
njegov je nemir naglost voda
koje raspasuju travu. ja ih slusam
kako huce u tijesnom koritu
probijajuc se kroz duboki kanjon
snagom od koje sustaje moja blagost.

ja sam nestrpljivo more. on je rijeka.
njegove ladje nisu moje ladje.
njegove ptice nisu moje ptice.
ali njegovim ladjama ja sam sidriste
gjde je dopusteno sjesti uz vatru
i smijesiti se jednoj prici
zbog koje se zaboravlja smionost.
njegovim pticama ja sam klisura
koja ih sakriva u svoje stijene
misleci da ih otimlje oceanu.

on je prispjela rijeka. ja sam more.
moje obale postaju njegove obale.
moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
moja beskrajnost postaje njegov mir.


Vesna Parun

Čekaj me

Cekaj me i ja cu sigurno doci
Samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku
I kada mecava brise
Cekaj i kada druge niko ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
Cekaj me i kada cekanje dojadi svakome koji ceka
Cekaj me i ja cu sigurno doci

Ne slusaj kada ti kazu da je vrijeme da zaboravis
I da te nade lazu
Nek povjeruju i sin i mati da vise ne postojim
Neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dusu nek piju kod ognjista
Cekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti nista
Cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece

Nek rekne ko me cekao nije taj je imao srece
Ko cekati ne zna
Taj nece shvatiti niti ce znati drugi
Da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znatcemo kako prezivjeh vatru kletu
Naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu

Simonov

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?
Ili je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Ai' ja,
u krcmu svratio,
a ona
ne znajuci - prosla.
Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da ,mora da je tako...

Ne postoji mapa na kojoj bi pronašla
put iz tame kojom si me obavio
dok senama koračaš
kao straža oko mojih snova.
Svaki prolaz iz paklene samoće
na mračne lagume liči.
Ali , ne brini ni malo, ni previše.
Jednostavno, otresi me iz sećanja
kao prašinu sa cipela
i zgazi svaki trag mog bića u uspomenama.

A zašto?! Pitaš se...

Reći ću ti, bez dlake na jeziku,
bez kosti u grlu, gromkim glasom.
Prebolela sam te pre rastanka,
u slutnjama, trežnjenjima, šamaranjima stvarnosti,
dok sam se iz paučine iluzije kobeljala
kao mrtvac koji diše.
Voleh te ( ako se tako može) iz navike,
zaboravih odveć lako.
Potpuno imuna na tebe.

Neka te ne zavara pesma ova.
Liči na žal za tobom,ali nije.
Pre je pomen i opomena.
Nije tebi pisana bivši dragi.
To je bezglasni poj ptice raširenih krila,
koja će i da krešti ako joj se hoće.
Do tebe ako dopre eho glasa,
zabruji ti kao testera kroz srce,
zatvori uši i oči ,
bar to, sigurna sam znaš.
Spašavaj sebe , umeš ti to,
brišući sve pred sobom
samo da se ustoličiš ti moćniče.

Prekrstila sam se,ime mi sloboda.
Nisi imao sluha za ženu poput mene.
Koja bi da voli a da ne bude ugušena posesivnošću,
koja bi da sija poput bisera srećna i negovana,
a ne u rukama tvojim obična lomljiva stvar.
Neka te u samoći...ili žali ili se divi
samom sebi dok te sujeta grize.
Davno uz tebe nisam,
mada si me u okove vezivao besomučno.
Lancima se duh ne kroti.

Osluškuj tugovanke za sobom
dok vetar kroz tvoju samoću huči.
Mojim venama bistrici izviru.
U srcu neka druga muzika svira,
po partiturama ispisanim radosnicama.
Savest...,motri misleći na mene
i samo mene ovaj put, opominjući razum.
Sazrele misli , ukroćene u telu,
do savršenog sklada za nečije oči.
Povetarac ćarlija kroz dušu
dok nečiji osmeh Sunce zasenjuje.
Ljubavi utapam u lepoti plavonebog pogleda.
Slobodnija nego ikada letim beskrajem
nezaustavljivo i široko.
Živim danas kao da je sutra
trenutak vremena koji od prolaznosti kradem.

N. M.

ПОСТОЈИ МЕСТО ГДЕ ЉУБАВ ПОЧИЊЕ
Постоји место где љубав почиње
и место где љубав престаје.

Постоји додир две руке
који се опире свим речницима.

Постоји поглед што букти ко велико витлејемско огњиште
ил` мала ацетиленска лампа зеленог сјаја.

Постоје једноставна и безбрижна тепања
чудесна ко велика окука Мисисипија.

Руке, очи, тепања -
помоћу њих се љубав бори и гради.

Постоје ципеле које љубав носи
и њен је долазак тајна.

Постоји упозорење које љубав шаље
и цена његова зна се много касније.

Постоје тумачења љубави на свим језицима
и није нађено ниједно мудрије од овог:

Постоји место где љубав почиње и место
где љубав престаје - а љубав не тражи ништа.

Priljubi se uz mene,
mjesečina večeras ima poseban sjaj
a i tvoje su oči uspavane, snene...
samo večeras bar ne plaši se budućnosti priljubi se uz mene
ne plaši se svake sjene...
Moje te ruke štite i griju
i usne te šaptom dozivaju
poslušaj im melodiju...
Ne plaši se sudbine i smrti
postojimo samo mi
zaljubljeni u ovoj tami
I zvijezde žmigaju daju nam znak
Ne brini poslušaj srca glas
približi se, nek’ se u ljubavi rodi
još jedan dio nas...

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov sjaj je u nama......


H.Hese

Ljubavna pesma

Nemam reči da ti kažem
šta si učinila sa mnom.
Tražim noć da se sklonim,
od sunca da pobegnem.

Noć je za mene sjajnija
od svakog sunčanog dana
jer samo u njoj sanjam
o ženi plave kose.

Sanjam ona slatka blaženstva
koja si mi pogledom obećala
i čujem nežnu pesmu
iz nekog dalekog raja.

Vidim oblake kako se sustižu
i dugo gledam u noć.
Nemam reči da ti kažem
šta si učinila sa mnom.

H. Hese

intersuje me čita li iko ovu poeziju koju postavljam...ima li još poetskih duša na svetu....

Bojim se ja jutra

Kad bih mogao noćas uskrsnuti tvoje oči,
da potekne rijeka zelenkasto-plava.
Kad bih mogao usnama proći
tom rijekom ljubavi što dugo spava.

Reći ću ti noćas što ni jednoj nisam,
jer duša mi snažno ove riječi šalje,
volim te,volim i kada nisam sam
i kad usne tvoje sve su dalje, dalje.

U noćnoj tišini čujem tvoje riječi
pa mi srce snažno od sreće zasvira,
kroz tijelo mi počnu topli trnci teći
kao da me noćas tvoja ruka dira.

Neznam da li sanjam il je ovo stvarnost,
kao da si živa,da si pokraj mene.
Kakva li je samo u te ušla hrabrost
da uskrsneš noćas poput svete žene.

Bojim se ja jutra
jer ne znam dal' ćeš biti
pored mene sutra.

laza ::intersuje me čita li iko ovu poeziju koju postavljam...ima li još poetskih duša na svetu....

Dok je nas bice ljubavi.
Dok je ljubavi bice poezije.
Dok je poezije bice citalaca.  

Rabindranat Tagore - ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Slute daljine moj dolazak
na obale tvoje rijeke,
spajaju se obzori meni u čast,
vlakovi me dozivaju imenom
kojim me ti zoveš.
Uskoro ćemo opet ispreplesti prste,
skriveni negdje od znatiželjnih lica.
Pogledi će opet biti
puni riječi i stihova, a istina;
Istina će biti
tek na pola koraka ili manje.
Samo jedan dodir isprat će sve tuge,
upaliti bezbroj zvijezda
iznad tvoga grada.
Možda nas i mjesec
sakrije u svoju sjenu,
gdje ću ti opet pokloniti vječnost
i vatru koju je nemoguće ugasiti.
Stopit ćemo se u treptaju u jedno,
u jedan poljubac,
u jedan iskreni zauvijek.
Ti samo obuci najudobnije cipele,
jer dolazim te izuti iz njih.

Moja ljubav


Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Dučić

Oči

Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.

Jovan Dučić

Srce


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Dučić

Dusa ti je bila
otvorena, svijetla
tako da ne mogoh
nikad u nju uci.
Okusah precace
uzane, prolaze
strme i opasne...
A tvojoj se dusi
pristupiti moglo
putima sirokim.
Spremih ljestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako prijece
pristup tvojoj dusi -
ali tvoja dusa
bijase bez straze,
zidova i plota.
Trazio sam k tebi
uska vrata duse,
al dusa ti bjese
slobodna toliko
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gdje je pocinjala?
Svrsavala gdje je?
I ostadoh tako
zauvijek sjedeci
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duse.

Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

- Mira Alečković