Poezija raspolozenja

Jesen, to nekakvo sjetno doba, to vrijeme kad vjetar čupa uspomene, trga dušu i vraća te tamo odakle misliš da si zauvijek pobjegla....A nisi i ne možeš...
M. Selimović

Čeznem da ti kažem najdublje riječi - Rabindranat Tagore
Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Ako možeš da sačuvaš prisebnu glavu, kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,
Ako možeš da veruješ sebi, kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,
Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da sam ne varaš,
ili ako si omrznut da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo i ako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, PRIJATELJU MOJ.

- Rudyard Kipling

"Najvise volim njenu vedrinu.
Puno joj je grlo smeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Nista joj ne moze ni kratak trenutak tuge, tanka senka sto brzo prolazi, nema na cemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjiva, nema oziljaka, ne misli sta joj je zivot dao, a sta oduzeo, ne razmislja da li ima razloga za veselost: vesela je.
To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga sto ga ima, vec sto ga krije.
Smeh joj ne trazi razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, cist, ne opominje, ne upozorava, nije opterecen ruganjem, ni zeljom da se cuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i sirinu i neki narociti smisao, lici pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakocu sto oslobadja.
Ali, treba zasluziti taj smeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato sto ga ona ne ceni, vec sto se ne skriva.
Smejemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje jos puniji, nalazi odjeka."

- M. Selimovic, Tisine

Preživeo Sam
Preživeo sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.

Pod olujama sudbe krute
povenuo mi venca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.

Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bednoj
posljednji list treperi sam.

Aleksandar Puškin

Črni oblaki

Črni oblâki: prnjàvi siromaki,
So gladni žita, žejni vinské loze.
Črni oblâki: bogàti siromaki –
Ke siromàško bogâctvo so: soze.

Črni oblâki! – kunó jî seljaki,
Pa projdó spat za breg kàde ní vroče.
Črni oblâki! – prosîjo seljaki,
I pride jen po jen i š njimi joče.

Ivan Goran Kovačić

Balada iz predgradja

....I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni preksutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec, I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi...

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše -
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga više...

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić

Poljubi me~

To je bilo u jednoj četvrti
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega

Osećao se sumpor
Jer tog popodneva uništavali su stenice
Govorila je ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim
delovima grada

Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada

Ovde se umire od svega -
od toplote i zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena

Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me.

Žak Prever

(Fotografija: Jorge De Sousa - Flying into your arms)