Miljenko Smoje (1923-1995)

Ko je bio Miljenko Smoje
8 фебруара 2013

Piše: Radovan Kovačević

,,Bidni đornališta”, kao i drugde, po logici balkanskih surovosti, bio je izložen teroru većine, čak ulice

Tekstovi o malo poznatom knjigocidu u Hrvatskoj, posle skoro četvrt veka, izazivaju nevericu i zgražavanje. Kako je bilo moguće uništavati čitave biblioteke samo zato što su sadržavale i dela na ćirilici ili su ih potpisivali nepoćudni – mahom srpski autori? Čak je i Likovna enciklopedija završila u vražjim mlinovima za stari papir. Ostaje tajna da li su po istoj logici uništena i sabrana dela Miroslava Krleže, koja je uz autorsku dozvolu 1977. objavio jedan beogradski izdavač.

Tek sada se piše o stvarima koje su najtrezveniji hrvatski intelektualci javno i bezuspešno osuđivali. Saznajemo uzgred da su stradali i neki Hrvati. Jedan od njih bio je Miljenko Smoje. U nedavno emitovanoj seriji HRT konačno se javno progovorilo o njegovom tragičnom kraju. Vrsni pisac i novinar za koga se govorilo da je,, nenamerno postao slavan” u čitavoj bivšoj državi Južnih Slovena, jedan od likova koji je činio čast najboljem delu žitelja rodnog Splita, nekoliko godina pred smrt (1995) bio je izložen strahovitim pritiscima i šikaniranju samo zato što se usudio da iskoristi osnovno ljudsko pravo – misliti svojom glavom. Umesto da se solidariše s njim, ili barem da mu olakša muke, najveći deo gradske elite ga je – uplašen represijom vlasti – ostavio na cedilu. A ,,bidni đornališta”, kao i drugde, po logici balkanskih surovosti, biva izložen teroru većine, čak ulice.

Smoje je pripadao staroj pučkoj porodici čiji se koreni u Splitu prate od početka 16. veka. Novinarstvom se bavio od kraja Drugog svetskog rata, a zanimljivo je da mu čak ni rigidni komunisti nisu zamerali što se pre toga upustio u studiranje teologije. Nije bio partizan, niti je kasnije savio šiju, ni posegnuo za crvenom partijskom knjižicom. Smoje je u zrelim godinama uspeo da – kao jedan od autora dve kultne TV serije (,,Malo misto” i ,,Vele misto”) – mnogih večeri prazni ulice ondašnje Jugoslavije. ,,Najviše se strašim jezičkih barijera, jer mi u Dalmaciji uz ikavicu mišamo talijanštinu”, govorio je tih dana dok je s nevericom slušao da prepreka te vrste među gledaocima nema.

Koliko je bio popularan, u neku ruku i uticajan, govori podatak da je krajem osamdesetih godina organizovan pravi naučni skup o njegovom stvaralaštvu. Slavili su ga i hvalili. Ipak, kao stari ,,anarkišta”, on je na te visokoumne tirade samo slegao ramenima, kao i na svako praznoslovlje. Imao je preča posla! Već se naslućivao rastur Jugoslavije, bujali su besovi destrukcije na sve strane, a on se u jednom tekstu u ,,Nedjeljnoj Dalmaciji” ovako svesno opredelio: ,,Jesan Hrvat, ali mali, beznačajni Hrvatić. Nikako golem Hrvat, Hrvatina, kao neki…”

Drugi put se zamerio stranci opasnih namera – kako je Stipe Šuvar nazvao HDZ – kad je tokom nekog mitinga stao na tribinu hrvatskih socijalista. Nikad u životu nije učinio ništa za dnevnu politiku jer ga izborne parade, deklaracije i demagoški mamci nisu zanimali. Ali na pomenuti miting je došao iz očajničke nade da će i njegov glas kontra rata nešto značiti u sve nervoznijoj kakofoniji.

Sledeći put je napisao nešto protiv Tuđmana u svojoj rubrici ,,Dnevnik jednog penzionera”. Kažnjen je surovim izgonom iz novinarstva! I proglašen za prosrpskog boljševika! Za hrvatomrsca. Ispisivane su pretnje po hodnicima zgrade gde je stanovao: da njegova supruga i on nemaju više mesta u gradu! Da su četnici i da ih treba… Smoje nije smeo čak ni na rivu, zbog stalnog rizika od uvreda i fizičkih napada. Konobar u omiljenoj gostioni nije hteo da ga usluži. Ugrožen sa svih strana, morao je da se skloni u jedno selo kod Omiša. Većina iz splitske kulturne elite koja se godinama grabila za njegovu naklonost, okrenula mu je leđa, primamljena sinekurama nove vlasti. Novinarska udruženja, književnici (i fariseji), nevladine organizacije (čast retkima) – bili su zaokupljeni važnijim nacionalnim ciljevima, odnosno ratom.

Sahranjen je po svojoj želji najskromnije i na brzinu, skoro u zoru, u prisustvu male grupe preostalih prijatelja. Ne u svom gradu, pored predaka, nego u selu.

Nije Smoje bio nikakav jurišnik, ali su mu šovinisti iz svojih potreba naturili mučenički oreol.

Doduše, sve je to sada istorija, a valjda se i vremena menjaju toliko da savest počinje da progovara. Splitske vlasti, posle toliko godina, jednoj ulici dale su Smojino ime. Čak mu je i spomenik podignut. U tom smislu sada neki javno govore da je Split, eto, ipak sazdan od svetog trojstva: Dioklecijanova palata, Hajduk i Smoje. Mada su legitimne i knjige protiv njega i članci koji se još pojavljuju. Ali važno je što se u Splitu, u ovom slučaju, neko zacrveneo od stida. Valjda će tako biti i sa osakaćenim bibliotekama i knjigocidom.

(Politika)