Saveznicko bombardovanje

Kako su saveznici bombardovali Srbiju i Crnu Goru: operacija "Nedelja pacova"


NA BOMBAMA JE PISALO
SREĆAN USKRS


Piše:
Petar Aleksić



Besomučno anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, uoči Staljinove invazije na Srbiju, jedna je od najvećih misterija naše novije istorije. O ovoj velikoj vazdušnoj operaciji koja je progutala živote hiljade nevinih ljudi, čak i nekoliko tek rođenih beba, za Titovog života niko se nije usuđivao da kaže ni jednu jedini reč. Niko to nije ozbiljnije pokušao da uradi ni posle njegove smrti pa čak ni posle raspada Titove Jugoslavije. Zvanični režimi Srbije i Crne Gore, režimi Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića, ni danas ništa ne pokušavaju da učine kako bi se utvrdila prava istina o najvećoj i najtragičnijoj vazdušnoj invaziji koja je na naše prostore ikad organizovana. Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjeg dana. Ključne karike te velike enigme potpuno su zamagljene. Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju zahtevao, a ko odobravao. Sve je to normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili "na poseban način". Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih bombama, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono što će kasnije primenjivati u tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj? Najzad, zašto je ova teroristička kanonada sistematski produžavana iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori "nemaju gotovo nikakve gubitke", a da je njen pravi efekat "hiljade naših mrtvih ljudi", kako je tvrdio Titov najbliži saradnik Edvard Kardelj.

(...)

Prva žrtva naših zapadnih "saveznika" bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda.
Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.
S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.
Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.


Pakao je trajao 14 minuta

Uruševinama život gubi više od 250 ljudi, žena i dece. Među njima subili Marija Stojanović sa svojim malim sinovima Miodragom i Slobodanom,pa Draginja, Verica, LJiljana, Dragan i Vlastimir Milenković, učenici
Radomir Đorđević, Dušan Jovanović i Aleksandar Janković, radniciŽivojin Đorđević, Nikola Vujaklija, Milan Stojanović, LJubomir Kosovac,Božidar Velačić, Kostadin Zdravković, Milun Stojanović, Milosav Jovanović, Svetislav Ranđelović, Dušan Jokić, njegova supruga i troje dece, ćerka i dva sina.
Ubijeni su i Novka Pajić, Borjanka i Dimirije Ivković, Zorka Vukanović, Zora Marinković, Borka i Dimitrije Dimitrijević, Persa Jovanović, Ranđel Ristić, Ilija Jovanović, porodica Dragoljuba Mitrovića, seljaci iz Gabrovca, Pečenjevaca, Supovca, Brestovca, Lipovice, Donjeg Matejevca, Bukovice, Jošanice, Grajača...

Opelo za žrtve saveznika


Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja. U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela,sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na
sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči:
"20. oktobar 1943."
Na vest o angloameričkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji - u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.

(...)

Mesec dana kasnije, krajem novembra 1943. godine, Tito je, na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu - ko je, u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji.
U ovoj depeši Tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Yonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže:

Depeša koja otkriva: Tito je bombardovao Srbiju


- Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.
Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi Titovi doušnici decenijama izmišljali da bi "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" sačuvali od njega samoga. A oni su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srpske i crnogorske gradove, što bezrazložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo... A sada je, kao na dlanu, jasno da je sve te terorističke akcije tražio i odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. NJegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje, njihove želje on je usaglašavao sa svojim željama i sam je odlučivao kad će one, kako i s koliko aviona i bombi, biti realizovane.

(...)

"Što pre bombardovati Nikšić"


U međuvremenu, dok su Englezi i Amerikanci, prema odluci Titovog Vrhovnog štaba, po drugi put sejali smrt po Nišu, svom vrhovnom komandantu se 30. marta 1944. šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je svom maršalu prijavio svoju želju:
"Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić".

Nedelju dana kasnije, 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom. U ovom gradu, koji je tada imao 5.000 stanovnika i oko 10.000 izbeglica, nastupio je pravi pakao.
- Pod ruševinama je nađeno 500 muškaraca, žena i djece, što mrtvih, što ranjenih, dok su drugi dijelovi stanovništva bez krova i pomoći - javio je Međunarodnom crvenom krstu u Ženevi gradonačelnik Nikšića Jevrem Šaulić.
- Neprijateljski avioni - izveštavao je Šaulić - ne samo da su zasuli grad bombama najtežeg kalibra, nego su još gađali civilno stanovništvo iz mašinskih pušaka i vatrenog oružja iz aviona.
Sutradan, 9. aprila, progovorio je i Radio London:
- Prilikom napada britanskih "velingtona" na Nikšić bačene su na razne objekte blok bombe od 2.000 kilograma. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita.

(...)

Beograd je zavijen u crno


Sutradan, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, Beograd je u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.Razoren je isto, ako ne i više, kao i 6. aprila 1941.Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Cele porodice
pošle su u kućne posete svojim rođacima i prijateljima. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da u vedrom raspoloženju proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.
Istina, u Beograd je tek stigla vest da je upravo bombardovan Niš. Iako potišteni i zabrinuti tom vešću Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu. Mnogi su se sklonili, ali čim je prestao znak za uzbunu ulice su opet oživele. Čak i kad su se pojavili prvi anglo-američki avioni Beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći šta će se uskoro desiti.
Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo nad Beogradom premreženo je eksadrilama aviona.
Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu.
Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.
Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bio nijedan vojni objekat, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i naši tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana. U njemu su Englezi i Amerikanci prekratili živote i nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama.

(...)

Podgorica razorena do temelja


Oglasio se ubrzo i stari srpski diplomata dr Miroslav Spalajković, koji je rekao:
"Titov pokušaj prodora u Ibarsku dolinu i anglio-američko bombardovanje Beograda predstavljaju dva povezana poteza iste ratne operacije".
Istog dana kada i Beograd, na Uskrs 1944. godine, "saveznički" bombarderi su se ustremili i na crnogorsku
prestonicu. Cetinje je bilo svo u ruševinama. Istog dana stradala su i Žabljak, Šavnik, Kolašin, Andrijevica, Gacko, Bileća.

(...)

Tragični bilans višemesečnog anglo-američkog razaranja vodećih gradova Srbije i Crne Gore nikad
niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.
(...)

ceo tekst

Beograd, Uskrs 1944.



Fotografija ukazuje na to da su leteće tvrdave B-17, korištene u napadu, ciljale obližnje mostove i oblast direktno naspram logora (savske dokove i železnički čvor), a ne sam logor. Mesto stvarne eksplozije bombi, međutim (označeno belim tačkama) jasno ukazuje na nepreciznost te akcije.

U memoarima objavljenim 60-tih godina prošlog veka, dr Dragomir Stevanović koji je radio kao logorski lekar izmedu 1942. i 1944., ovaj kobni dan ovako opisuje:

“Drugog dana Uskrsa bili smo kao na oknu Etne ili na nekom vrelom gejziru. Sve se treslo pod nama i nad nama, sevalo i buktalo, i gušilo pod prašinom i dimom. Iako sam preživeo bombardovanje za vreme aprilskog rata 1941. - nigde nije bilo ovako. Krug je bio pokriven leševima i pokidanim telesima a pesak natopljen lokvama sveže i usirene krvi: prava kasapnica! Tu smo izgubili oko sto dvadeset ljudi. Pored mrtvih bilo je i nekoliko stotina ranjenih, te su neki logorski paviljoni bili pretvoreni u bolnice, iako nigde nije bilo postelja a još manje materijala za previjanje ili za hirurške operacije - mada je bilo više lekara i hirurga među samim zatvorenicima [...] Za vreme bombardovanja žica je bila pokidana a betonski stubovi izvaljeni na nekoliko mesta, te su mnoge grupe navalile u bekstvo. Međutim, teren ka Savi i Zemunu je bio brisan, te je pokošeno sve što je krenulo. Njihovi leševi nisu unošeni u krug. Taj broj mrtvih nismo znali.”

Iako nema dokaza da je logor Sajmište namerno bombardovan od strane saveznika, veći broj preživelih je verovao da događaji od 17. aprila 1944. nisu bili slučajnost. Jedna od logorašica, Olga Veličković- Nikolić, u pismu napisanom u oktobru 1944. napominje da je napad bio "više nego zločin", jer su bombarderi "ciljali pravo na logor". Dr Dragomir Stevanović, zatočen kao simpatizer četnika Draže Mihailovića, u svojim memoarima čak tvrdi da je Tito naredio bombardovanje logora, jer su "većina zatočenika u to vreme bili antikomunisti.". Međutim, nema dokaza za ovakvu tvrdnju.

Partizanski list "Istina", pozdravio je napad na Beograd, s obzirom da su u to vreme lideri Narodnooslobodilačke borbe prestonicu jos uvek smatrali snažnim nemačkim uporištem. Izveštaj o bombardovanju Sajmišta, objavljen u "Istini" krajem aprila, pozitivno je ocenio događaj, koncentrišući se isključivo na herojski pokušaj bekstva zatočenika tokom napada. Činjenica da niko nije preživeo proboj iz logora nije spomenuta.


sa...