Gde cveta limun zut

Bio sam na Vidu...
Ima nečeg u vazduhu, neke teskobe, nekog pritiska. Niko ne govori glasno; svi su zbunjeni, postiđeni, najradije ćute. Užas tog stradanja je toliki, da se oseća i dan-danas, na tom ostrvu. Čudan osećaj, pomešan šok, tuga i ponos- velika je čast, ali i obaveza, biti potomak tih i takvih ljudi. Malo je naroda, čiji su preci dali takvu žrtvu za svoju zemlju i pokolenja koja dolaze; da se ja pitam, uveo bih obavezu, da se tamo ide- ko hoće tu čast- da se nazove Srbinom ili Srpkinjom.

'' Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти отац гроб...

... И после дугих патњи, дугог тумарања и страдања по снежним албанским планинама, кроз које смо лутали не знајући ни пута ни стазе и које смо засејали гробовима наших драгих; изморени, изломљени, изгладнели, прозебли и оголели, почесмо из разних кланаца избијати, са разних се страна прибирати и са разних висова силазити ка обалама које сунце греје.

На тим пустим обалама проводићемо беле ноћи и црне дане, чежњиво гледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови, на којима ће се вити застава која означава спас онога што је преостало од читавог једног народа.

Са остатком своје породице, уједињене тугом за гробовима који су остали за нама, газио сам тегобне и беспутне стазе, пео се на Проклетије и Ругово, на Комове и Суторман, док нисам сагледао жудно очекиване те обале и крај њих питомо месташце Улцињ. Тамо ћемо, тамо потражити сунца, тамо одмора, тамо хлеба. Заклонито је, мирно је, далеко је од наших великих путева којима тутњи непогода - тамо ће нас можда мимоићи даље невоље.

Ту, међу добрим људима, савили смо гнездо; ту заждили ватру на огњишту, ту се први пут огрејали, ту насркали сунчана зрака. Ту сам отворио ја и први лист ове књиге туге и болова и записао прве речи на њему. Веровао сам и наставићу ту, исписаћу све листове, исписаћу сву тугу своју и болове наше. Веровао сам, јер сам мислио да смо, на хучноме и бурноме мору, нашли већ једно тихо и мирно острвце где ћемо се спокојно одати одмору и тузи, али, у тренутку кад смо се томе веровању подали, загрокташе топови отуд са Румије и митраљези са Можуре и уверише нас да нема више мирна кутка на српској земљи.''

(Бранислав Нушић, Деветстопетнаеста -трагедија једног народа, Београд 2010, стр. 7.)

Nije zavisilo od nas

predsednik Pasic stranim poslanicima koji su se povlacili sa Srbima:

'' Saveznici nisu ispunili svoja obecanja koja su srpsku vojsku i mase izbeglica doveli preko albanskih i crnogorskih planina u grad na Bojani. (...) Mislite da bi ijedna vojska na svetu bila sposobna da cutke podnese ono sto su pretrpeli nasi vojnici u Skadru? Sto se mene tice, cudi me da nas nisu poubijali! Zar nismo mi u njihovim ocima odgovorni sto nismo uspeli nista da organizujemo? A vi dobro znate da to nije zavisilo od nas.''

( A.Stosic, Veliki dani Srbije 1914- 1918- svedocenja, Krusevac / Beograd 1994, str.179. )

Прелазак српске војске преко Албаније 1915-1916.

Очајна српска војска, исцрпљена тешким маршевима, глађу, болештинама и сталним борбама, буквално заглављена у албанским мочварама, блату и тресету подно албанских планина, ту на дохват мора и острва – на дохват спаса, ишчекивала је да се савезници некако договоре.
Заглибљени у расквашеном терену, дневно су се топили читави српски пукови и нестајали из бројног стања, а преморени, изнемоћали и изгладнели војници вукли су се и буквално гушили у блату.
Нихове заглављене ноге нису више слушале вољу. Маршевало се само пет до шест километара дневно.



Завладала је колера, напали тифус и дизентерија. Изнемогли и болесни српски војници, помодрели одхладноце, и рањеници, прекривени крвљу и блатом, преживљавали су своје последње дане.
Одбачени од савезника, препуштена сами себи, Србија се уздала још једино у Русију. Престолонаследник Александар 16. децембра упућује апел руском цару Николају Другом, којим га преклиње да учини нешто како би спасио српску војску од сигурне пропасти:
“…Са надом и уверењем, да ће се моја војска у Приморју Јадранскоме снабдети и реорганизовати на миру, помоћу, обећаном од Савезника, ја сам је превео овамо преко албанских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога овде, што јој треба да се издржава и реорганизује, она стоји данас пред најжалоснијим свршетком…Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзива код Вашег Императорског Величанства…да ће интервенисати код савезника, да спасе српску војску од катастрофе“.
И, коначно, након вишедневних ишчекивања и тумарања српске војске од Скадра до Љеша, од Медове до Драча, од немила до недрага (а под ултиматумом Руског Цара) да ће, уколико савезници не помогну храброј Српској војсци и одмах не почну са њеном евакуацијом, Русија раскинути савез са Антантом и склопити сепаратни мир са Немачком, уследили су конкретни потези.
Француска је решила да се ефикасније ангажује без обзира на уговор са Италијом који јој је до тада везивао руке. Међутим, и оперативни договори савезника, око тога, на који начин, одакле, и где транспортовати српску војску ради реорганизације, текли су врло споро, уз честе измене договорених планова.



Тек 22. децембра извиђачка војна мисија, на челу са генералом Пиароном де Мондезиром, пристиже у Медову са основним задатком да сагледа шта је остало од Српске војске, у каквом је стању и да процени да ли се на њу може даље рачунати и има ли уопште вајде да се она реорганизује. “Ми управљамо своје очи и руке Француској, радите од нас шта хоћете”, био је резиме наше политичке и војне моћи и немоћи у том тренутку, последња искра наде да нас још једино Француска може спасити.
На основу извештаја, оцене и предлога мисије француског генерала Мондезира да се српској војсци помогне и да се она реорганизује негде у Француској, или Грчкој, генерал Луј Фурније 26. децембра издаје одобрење да се српска војска укрца у Медови и Драчу, а да ће искрцна станица бити северна Африка. Ова непрецизност око места искрцавања убрзо ће поново постати предмет дужих усаглашавања међу савезницима, чему треба додати и чињеницу да су већ након првог транспорта Италијани довели у питање и место укрцавања и тиме још више искомпликовали ситуацију. Све то скупа довешће до измена почетног плана у кључном тренутку нашег избављења, што ће српску војску коштати великих жртава. А те жртве могу се сагледати сабирањем гробова дуж маршруте од Драча до Валоне и свих оних који су своје кости оставили на Крфу, Виду и у Плавој гробници. Никада се неће сазнати тачан па ни приближан њихов број јер се ове додатне жртве никада нису избројиле али се процене крећу на неколико десетина хиљада умрлих.
(...)

preuzeto sa
historia magistrae vitae - radovi ucenika VIII razreda

svaka cast

Golgota Srbije, istorijsko-dokumentarni film

Junaci bez imena i groba

Pet godina je Luka Nikolić, bivši potpukovnik JNA, tragao za srpskim vojničkim grobljima u Severnoj Africi. Po završetku Prvog svetskog rata ostalo 3.226 vojnika, od kojih se gotovo polovini ni ime nije znalo


Deveti januar je datum koji je označio spas i vaskrs srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle albanske golgote, tog dana 1918, sa krstarice "Viktor Igo", u luci Bizerti u Tunisu, iskrcani su srpski vojnici, među kojima i mnogo ranjenih, iz 10. kadrovskog puka, majora Dragutina Gavrilovića. Većina njih nikada se nije vratila u otadžbinu. u severnoj Africi, po završetku Prvog svetskog rata, ostalo je 3.226 vojnika. Na nadgrobnim obeležjima zabeleženo je samo 1.743 vojnika. Njih 1.483 sahranjeno je bez imena i prezimena. Zanavek ostalo u tuđini.

Da ispravi vekovnu nepravdu i nebrigu države za svoje junake, Luka Nikolić, bivši potpukovnik JNA, pet godina tragao je za srpskim vojničkim grobljima u Africi. Monografija "Srbijo, majko i maćeho", rezultat je njegovog predanog istraživanja o stupanju srpske vojske u Bizertu i njen boravak na obalama severne Afrike (od 1916-1919. godine), odakle su kasnije upućivani na Solunski front. Osim što je potresno svedočanstvo o njihovom lečenju, obuci, svakodnevnom životu, ali i umiranju u tuđini, knjiga je i najkompletniji spisak i šema grobnih mesta sahranjenih srpskih vojnika u Menzel Burgibi, najvećem groblju u severnoj Africi.
(...)

Malo su poznati i detalji boravka srpske vojske u Bizerti, koja je postala najveća srpska sanitetska i nastavna baza. Srbi tamo, kako tvrdi Nikolić, nisu sedeli skrštenih ruku, već su upućivani na lečenje i oporavak. Najviše je bilo iznemoglih, teško ranjenih i bolesnih.

- Više od 4.000 srpskih regruta, među kojima mnogo srednjoškolaca, pozvano je u Bizertu na obuku - kaže Nikolić. - Da nije bilo svih tih snaga koje su se priključile daleko brojnijim američkim, australijskim i vojnicima sa Novog Zelanda, ne bi bio probijen front i ne bismo izašli pred saveznike. U tome je najveća uloga Bizerte, u kojoj su groblja pogažena i oskrnavljena.

Sve do povratka poslednjeg transporta iz Bizerte u Srbiju, preživeli saborci su negovali njihove grobove kao sveta mesta. Kada je poslednji transport sa invalidima iz severne Afrike krenuo u Srbiju, nije ih napuštala nada da će država obeležiti sva ta sveta mesta.

- Rekonstrukcijom Srpskog vojničkog groblja u Menzel Burgibi i restauracijom kapele i grobova u Bizerti, pre 32 godine, prvi put je pokušana zaštita naše baštine u Tunisu. Ali taj poduhvat izveden je brzopleto, bez nadzora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. Rekonstrukcija je, zapravo, bila nezabeleženo skrnavljenje vojnog groblja od sopstvene države o čemu se i danas ćuti - kaže Nikolić.

izvor

- Rekonstrukcijom Srpskog vojničkog groblja u Menzel Burgibi i restauracijom kapele i grobova u Bizerti, pre 32 godine, prvi put je pokušana zaštita naše baštine u Tunisu. Ali taj poduhvat izveden je brzopleto, bez nadzora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. Rekonstrukcija je, zapravo, bila nezabeleženo skrnavljenje vojnog groblja od sopstvene države o čemu se i danas ćuti - kaže Nikolić.

Дакле, још у време Броза...
Ако, није лоше знати.

Pa, da li je za vreme Broza...
Moj brat ima toliko godina zivota, a rodio se malo pre njegove smrti...
Uglavnom, odlicno zapazanje. Meni je interesantno to sto je ovaj covek bio vojnik, uslovno receno, i sigurno je znao sta trazi. Jos je interesantnije sto ga je tuniska policija u nekom navratu i privela.

Vidra ::
Pa, da li je za vreme Broza...
.

Рачунај, то је било '80.-те или раније...

i kakve ovo ima veze sa erotskim slikama?

Ima. U smislu da nas ebu kroz istoriju ali mi se ne damo.

p.s. kao klinac sam bio na srpskom groblju u Alžiru. Nije ga niko posebno održavao ali se neko potrudio da opstane. Neverovatan osećaj, mešavina tuge i ponosa. Valjda zato što mi je pradeda bio na oporavku u Tunisu tokom tog rata.

Marko ::Ima. U smislu da nas ebu kroz istoriju ali mi se ne damo.

p.s. kao klinac sam bio na srpskom groblju u Alžiru. Nije ga niko posebno održavao ali se neko potrudio da opstane. Neverovatan osećaj, mešavina tuge i ponosa. Valjda zato što mi je pradeda bio na oporavku u Tunisu tokom tog rata.

ju... da ti nisi... pisao negde o tome?

Možda na nekom forumu. Ne sećam se, ti?

Ima o tome, malo iznad...
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:361353-Junaci-bez-imena-i-groba
Moj pradeda bio je Solunac, ranjen je na Kajmakcalanu i celoga zivota imao je metak u potkolenici...

Hoces da budes ljubazan pa da i na ovoj temi 'zakacis' nesto o tome?
Da napises o svom pradedi, o tvom putovanju u Tunis?
please

Nisam ja bio u Tunisu, već u Alžiru. Sam put nije bio inspirisan ovakvom temom ali nisam mogao da ne odem na (za mene) sveto mesto. A u Tunisu mi je bio pradeda ili njegov brat, ne znam tačno. On i trojica njegove braće su bili Solunci. Jedino što još mogu je da pronađem te svoje slike i okačim ih ovde. Naravno, ukoliko naletim na neki tekst na netu, rado ću ga preneti na ovu temu.

p.s. Nešto mi govori da ću noćas uzeti da čitam Knjigu o Milutinu

Nisam ja bio u Tunisu, već u Alžiru.

E, izgleda da nisam dobro procitala tvoj post.
A da napises nesto o tome, pa da razaznajem bolje?
I kako to - ne znas tacno ko je sa kim gde bio. To, bre, nije lepo. Treba nesto svojoj deci sutra da ispricas.
A slike obavezno okaci.
hm... imam malo slika... hm... vidis nisam razmisljala o tome... dao si mi ideju...

kakva je to Knjiga o Milutinu?

Vidra ::kakva je to Knjiga o Milutinu?

Књига о Милутину је роман српског писца Данка Поповића који представља потресну исповест о шумадијском сељаку, домаћину и војнику, коју Милутин приповеда имагинарном саговорнику.

Милутин, главни лик романа, причу говори из затвора након Drugog светског рата и осврће се на историју српског народа као и на трагичну судбину сопствене породице и Шумадије. Ово култно дело српске књижевности, по издавању 1985. године проглашено је за националистичко[1] иако је у основи потресни антиратни роман и прича о српском сељаку у времену пуном крупних историјских дешавања.

Ukratko sa Vikipedie.

p.s. Ovo pominjanje Drugog svetskog rata je samo vreme kada je priča ispričana, ona sama se odnosi na Prvi svetski rat.

Knjiga o Milutinu se čita u dahu, pa još dva puta zaredom, kao što su neki čitali Dostojevskog.

Iza svog naseg stradanja u WW1 stoje Englezi..... NANU LI IL DEGENERISANU....

Skoro ( pre par godina) nas covek je kopajuci po Arhivima Londona naisao na gomilu dokumenata koji pokazuju zakulisne igre Engleza prema Srbima....

Zahvaljujuci tim igrama mi smo u opste usli u rat, imali toliko zrtava, bukvalno su hteli da nestanemo fizicki STOKA ENGLESKA......

Oni su Grckom kralju naredili da ZABRANILI SRBIMA UDJU U GRCKU ali Francuzi ih nisu zarezivali....
Kada je Ruski Car poslao Rusku vojsku da pomognu Srbima na Solunskom frontu Englezi su to sjebali i nisu se smirili dok ta jedinica nije poslata nazad u Rusiju....

Kad nam je bilo naj teze i kad smo trazili da nam daju pomoc u lekovima trazili su da se odreknemo Makedonije u korist Bugara.... Posto je Srbija odbila onda su porucili da "umremo"........


NI JEDAN VISI ENGLESKI OFICIR NIJE IZJAVIO NISTA LEPO O SRPSKOJ VOJSCI......

Englezi su izjaviili " Da nedaju ni jednu pusku ni metak za Solunski front i da ih ne zanima i ako izginu svi Srbi......" ( kada su Francuzi trazili da se ukljuce u Artiljerisku pripremu proboja)...

Ima toga u nedogled samo me mrzi da pisem......

Bole ::Iza svog naseg stradanja u WW1 stoje Englezi..... NANU LI IL DEGENERISANU....

Због убиства краља почетком 20. века, који им је давао огромне привилегије (Борски рудници, привреда, саобраћај- све су држали и остваривали невиђене профите); од тад нас мрзе врло "креативно"...

Pa oni stoje iza Ustasakog pokreta Iza Pavelica i Dozica Generala Simovica, Puca 27 Marta, I tako dalje..... do Vehabija danas u Bosni i Raskoj...... M
amicu im degenerisanu krvolocnu......

Pa uneredim im se po sred krune onoj degenerisanoj babi....

 :palac: 

Slava im...

Ovo treba da se recituje u skolama, da nikad ne zaboravimo...

www.prntscr.com/2aorcz

Moj pradeda, prosao je ovu golgotu, tada porucnik, posle u Francuskoj je zavrsio vojnu skolu i postao general... nikad nije pricao o Albaniji... sta i da kaze, sve je receno u ovoj pesmi gore...