Ludvig van Betoven

-Kada je Betovenu  njegov brat, koji se naglo obogatio špekulacijama poslao vizit-kartu na kojoj je pisalo „Johan van Betoven, posrednik nekretninama“, kompozitor mu je odgovorio sa „Ludvig van Betoven, posrednik mozga“.

Još u detinjstvu je oboleo od velikih boginja i jedva preživeo. Posledice ove teske bolesti manifestovale su se kod ovog stvaraoca oštećenjem vida, a po licu su mu ostali veliki ožiljci. Od 17. godine počeo je da boluje od astme, a imao je i česte grčeve u crevima. Takođe, patio je od izuzetno jakih glavobolja, kao i od bronhitisa, a bio je sklon i alkoholizmu. Još u mladosti, u 26. godini Betoven je praktično ostao potpuno gluv. Ovo teško zdravstveno oštećenje ne samo da je omelo kompozitorovo stvaralastvo, vec je pojačalo njegove, inace urođene, melanholiju i hipohondriju.

Za Betovena je muzika bila preča od svega na svetu. Dok je stvarao svoju čuvenu 9. simfoniju, tri noći nije spavao. Kad ga je na to upozorila sobarica, rekao je:

– Dobro da ste me podsetili, moraću se i onako pobrinuti za neke izmene koje samo u snu mogu čuti.

ČOVEK BEZ SLUHA, ALI SA SLUHOM

1795. godine Betoven je po prvi put javno nastupio kao pijanista u Beču. Kraj veka obeleževa i kraj njegovog prvog stvaralačkog razdoblja, u kojem je njegova umetnost ostala u granicama tehnike i ideja 18.veka.

„Betoven može, hvala Bogu, da stvara muziku, ali on ne može ništa drugo raditi na zemlji“. (Betoven)

Prvu simfoniju komponovao je pre 1800. godine, ali se njegov život nije mnogo menjao: svirao je u kućama plemstva, takmičio se sa drugim pijanistima i svirao koncerte sa gostima virtuozima. Promena pravca u stvaralačkom izrazu desila sa Betovenovim polaganim gubljenjem sluha. I možda bi smo se mogli zapitati, da li bi se njegov napredak desio bez ove bolesti, te samim tim, da li je ova bolest bila neizbežna u njegovom životu, jer bez nje ne bi bio u stanju da drugačije pristupa svom stvaralaštvu? Ne ulazeći u filozofske rasprave o determinaciji, mislim da je dovoljno samo konstatovati kako je još jednom lična tragedija u životu umetnika donela napredovanje u njegovom izrazu. Verovatno otuda uvreženo mišljenje da je patnja usko povezana sa umetnošću, te da su veliki umetnički geniji, donosioci lepote svetu, skupo plaćali svoje darove. Do 1802. godine Betoven se trudio da prenebegne svoju bolest, ali je tada morao sebi da prizna da ona postaje i trajna i progresivna.

„O, ljudi koji mislite da sam zloban, tvrdoglav ili mizantrop, kako se grešite o mene! Vi ne znate za razlog zašto se takvim činim. Od detinjstva su mi um i srce bili skloni nežnim osećanjima i dobroj volji. Bio sam željan postizanja velikih dela, ali prethodnih šest godina sam postao beznadežan slučaj, moje stanje su još pogoršali loši doktori. Godinama sam živeo u nadi da će mi biti bolje, ali sam konačno primoran da se suočim sa trajnom bolešću za koju su potrebne godine lečenja ili je izlečenje nemoguće.“(Betoven)

Dolazio je u iskušenje da se ubije: „Ali jedino me je umetnost održala, jer, ah, činilo mi se nemogućim da napustim ovaj svet pre no što napišem sve što osećam da mogu.“

U potpunosti je izgubio sluh 1819. godine, pa je za komunikaciju sa drugima morao da koristi knjige za konverzaciju.

Na osnovu beležaka koje je pravio, stručnjaci su otkrili njegove metode rada. Čovek koji je mogao da improvizuje najzamršenije fraze istoga trena, pravio je beskonačne planove u osmišljavanju svojih kompozicija. Radio je na više dela u isto vreme i nije žurio da bilo šta odmah završi, ali kada bi delo jednom bilo gotovo, više mu se nikada nije vraćao radi prerade. Iz njegovih beleški potpuno je jasno da se u njegovom umu prvo javljala ideja ritma, pa tek onda melodije.

1804. godine Betoven je završio „Treću Simfoniju“, koja po mnogim biografima predstavlja prekretnicu u njegovoj karijeri.

Zanimljivo je da se tokom svoje karijere Betoven nikada nije suočio sa problemom siromaštva. Ali, usled svoje teške bolesti, kao i zbog svoje urođene navike da vređa druge ljude, njegove veze sa muzičarima u Beču, od čije kooperativnosti je zavisio, postajale su sve lošije i 1808. godine, na dobrotvornom koncertu, kada su po prvi put izvedene Peta i Šesta simfonija, došlo je do tako snažnog sukoba da je Betoven razmišljao da napusti Beč zauvek. Ipak, nadvojvoda Rudolf, princ Lobkovic i princ Kinski udružili su sredstva i obezbedili mu godišnju platu od 4.000 florina, sa jednim jedinim zahetvom da mora ostati u Beču i komponovati. Ovo je prvi slučaj u istoriji da je jedan profesionalni muzičar živeo samo od sopstvenog rada, to jest, da nije morao da radi za crkvu ili na dvoru.

LJUBAVNI ŽIVOT

Slavni umetnik ludovao za kapetanicom Žanet, koja je sa mužem živela u Golubincima. Pismo ljubavnice potvrđuje da je i kompozitor dolazio na tajne sastanke. Kadase Žanet D’Hontar, prva ljubav slavnog kompozitora Ludviga van Betovena, udala za gardijskog kapetana Karla fon Greta, kompozitor je pao u očajanje. Potpuni emotivi slom Betoven je doživeo zbog njenog preseljenja u dvorac Šlos u sremskom selu Golubinci, pošto je Žanet sa kapetanom Fon Gretom prešla da živi u austrougarsku karaulu na samoj granici tada moćnog Austrijskog carstva. Iz Beča u Golubince, i istim putem uzvratno, krenula je obimna tajna ljubavna prepiska slavnog kompozitora i njegove izgubljene ljubavi. Pisma se čuvaju u Betovenovom muzeju u Beču, a meštani ovog sremskog sela uz pomoć opštine i pokrajinskih vlasti planiraju da dvorac Šlos pretvore u muzejski prostor, u kome će se sem o ovoj epizodi iz istorije naći dokumenta i o drugim burnim događajima iz tog vremena.

Dvorac Šlos i prelepa Žanet bili su bez sumnje i inspiracija kompozitora za nastavanak mnogih genijalnih dela koja traju i izvode se širom sveta

Žanet i Betoven, kao vršnjaci, rođeni su 1770. godine. Rano su se „zagledali“. Kompozitor je Žanet opisao kao zanosnu plavušu sa anđeoskim glasom koji ga je „opčinjavao“.

Prema podacima iz istorije, ljubav dvorskog muzičara i dame iz relativno visokog dvorskog društva žestoko je planula, ali nije dugo trajala. Žanet je za životnog saputnika izabrala plemića i oficira Fon Greta koji je bio sigurnija prilika, ličnost od većeg društvenog poštovanja i svakako materijalno odlično situiran.

Mene danas od tebe rastaviše, to je prevelik bol za moje srce – pevala je Žanet, očigledno i sama teška srca prihvatajući rastanak, na uvo slavnom kompozitoru neposredno pošto će sa suprugom krenuti ka Sremu, gde je dobio premeštaj da čuva granice carstva. Mesto stanovanja kapetana i Žanet postao je tada raskošni dvorac Šlos.

Ostavljeni Betoven tugu i čežnju pretakao je u muziku. Mnoge njegove kompozicije imaju „mirise“ zanosa i čežnje zbog izgubljene ljubavi.

Razdaljina između rastavljenih ljubavnika za to vreme bila je velika, ali u mislima su oboje bili sve vreme veoma blizu i zajedno. To najbolje potvrđuju mnoga tajna pisma, u kojima emocije nisu sakrivane.

Samo odabrane i odane poštonoše prenosile su poštu od Golubinaca do Beča gde je Betoven radio kao dvorski kompozitor. Muzej genijalnog kompozitora čuva ovu prepisku, od koje je većina bez poptisa ali sa izdajnički prepoznatljivim rukopisom dve iskreno zaljubljene duše.

– Puno srce daje slabiji zvuk. Prazno odjekuje iz svih tonova. Oseća se, ipak, njegova žudnja i ah! Razume se njegova nema čežnja – napisao je Betoven u jednom od svojih pisama voljenoj Žanet potvrđujući da su nezagasla strasna ljubavna osećanja kasnije ugrađena u ogromni, genijalni, muzički opus.