Vojne operacije u drugom svetskom ratu

od **digitalmandrak** Čet Jan 16, 2014 5:04 pm

Напад на Пољску
Fall Weiss

Немачко-пољски односи

После три узастопне поделе пољске територије у другој половини XVIII века (1772, 1793. и 1795. године) између Русије, Аустрије и Пруске, пољска држава је нестала са карте Европе. Она је као држава поново успостављена тек после Првог светског рата. Према Версајском уговору о миру 1919. године, добила је од Немачке део Западне и Источне Пруске, Познањску Област и горњи део Шлеске, а за излазак на море образован је Коридор кроз Пруску и Померанију. Данциг (Гдањск) на граници између Коридора и Источне Пруске проглашен је за слободан град под надзором Друштва народа.

У првим годинама после Првог светског рата, у спољној политици Пољска се наслањала на западне силе, нарочито Француску, да би се касније, када је до изражаја дошла „пуковничка лига“, са пуковником Беком као министром спољних послова, оријентисала према Немачкој, те је тако била изложена економском и политичком утицају нацистичке Немачке. Иако је више година водила кампању против Пољске због Коридора, Немачка је, после доласка Хитлера на власт, закључила са њом 1934. године Пакт о ненападању. Хитлер је 30. јануара 1937. пред Рајхстагом поново изјавио да ће Пакт о ненападању олакшати односе између две земље. Док се Пољска на тај начин успављивала лажном безбедношћу, Немачка се за то време спремала да анектира Аустрију и уништи Чехословачку. Пољска није увидела предстојећу опасност, нити значај поделе Чехословачке, већ је тај поступак Немачке прихватила, па чак и фаворизовала. Међутим, Хитлер је намеравао да се окрене против Пољске чим изврши окупацију Чехословачке. Он је 24 новембра издао директиву Врховној команди да изврши припреме за изненадну окупацију слободног града Данцига. Да би се пак Пољска и даље задржала у уверењу да јој не прети никаква опасност од Немачке, Хитлер је 30. јануара 1939. у Рајхстагу изјавио да је у бурним месецима прошле године пријатељство Немачке и Пољске било један од фактора који су улили поверење у стабилност политичког живота Европе, а неколико дана пре тога Рибентроп је у Варшави рекао да Немачка и Пољска могу очекивати будућност са потпуним поверењем, заснованим на слободној бази узајамних односа.

После успостављања протектората над Чешком и Моравском, закључења немачко-словачког уговора, повратка Мемела Рајху и склапања трговинског уговора и блиских економских односа са Литванијом, Немачка је у марту 1939. стварно обухватила Пољску са севера, запада и југа те је одмах поставила на дневни ред и пољско питање.

Крајем априла 1939. Немачка је почела да оптужује Пољску због одбијања немачких понуда које су се односиле на решење питања Данцига и Коридора. Изговарајући се непријатељским држањем Велике Британије и Француске (које су у марту дале гарантије Пољској), као и Пољске, Хитлер је 28. априла 1939. одбацио немачко-британски поморски споразум и немачко-пољски пакт о ненападању. Он је тада изјавио да Пољска, под утицајем стране пропаганде, жели да мобилише своје снаге, иако јој са немачке стране не прети никаква опасност. Међутим, и ова изјава Хитлера, као и све остале његове изјаве, била је лажна, јер је он већ 23. маја 1939, на конференцији са највишим војним руководиоцима, саопштио своју одлуку о нападу на Пољску. Он је тада нагласио да та одлука није донета због тога што није постигнут споразум у погледу Данцига, него зато што је окупација Пољске потребна за проширење немачког животног простора и за снабдевање Немачке потребним сировинама. То је, по његовом мишљењу, најпогоднији моменат за напад на Пољску, јер се она налази у ситуацији какву Немачка може само пожелети.

А кад су Немци закључили Пакт о ненападању са СССР-ом и тиме привремено избегли опасност једновременог вођења рата на више фронтова, Хитлер више није чекао резултате преговора око Данцига и Коридора већ је наредио да 1. септембра 1939. немачке оружане снаге изврше напад на Пољску.

Пољска није имала неких значајнијих природних линија за одбрану, изузев Карпате на јужној граници и реке Нарев, Вислу и Сан у унутрашњости земље. Пролазни само на извесним превојима, Карпати су се с југа могли лако бранити. Од њих се у правцу Кракова и ка Лублину пружа брдовито земљиште које прелази у висораван Галиције; као доста комуникативна и пролазна ова територија је подесна и за операције мотомеханизованих и оклопних снага. Северно од поменуте територије, од Познања ка Варшави и даље на исток до Припјетских Мочвара (Пољесје), пружа се пространа средња пољска равница, најважнији и највећи део Пољске, са добрим путевима и развијеном железничком мрежом, и погодним условима за извођење операција. Та равница прелази на северу у брдовити појас незнатне висине, који се од немачке Помераније протеже ка Источној Пруској, Литванији и Белорусији. У Коридору, ниско брдовито земљиште западно од Гдиње претставља извесну природну препреку надирању правцем север — југ или исток — запад.

Припјетске Мочваре у источној Пољској знатно отежавају извођење операција, нарочито при лошем времену. Басен Висле, чија површина износи близу 200 000 км2, представља колевку пољског народа и основицу пољске државе. Та зона у којој се стичу многи путеви има велики стратегијски и економски значај.

Пољској је претила највећа опасност из Источне Пруске, која је Коридором била одвојена од остале територије Рајха. Истина, у случају једне снажне концентричне пољске офанзиве, Источна Пруска могла би се брзо освојити, јер би за прво време могла рачунати само на неколико сопствених дивизија, пошто је са Рајхом била у вези једино преко мора. Међутим, ако би Немци својом офанзивом брзо пресекли Коридор и пребацили трупе у Источну Пруску, или ако би тамо морским путем упутили снаге још пре почетка рата, онда би та област послужила као база одакле би немачке снаге могле обухватити пољске положаје источно од реке Висле. За Пољску би ово било утолико опасније што је територија Источне Пруске била близу Варшаве. Стратегијско-географски положај Пољске још више се погоршао у марту 1939, када је Словачка прогласила независност и пришла Немачкој, јер је Пољска тада била обухваћена и са јужне стране.

Данцишко питање, поред политичког, имало је и стратегијски значај. Пољска није смела дозволити да Немачка заузме слободну територију овога града, јер би тиме и Гдиња била онемогућена као пољска поморска база. Зато Пољаци, с обзиром на основне потребе одбране земље, нису хтели да пристану на промену статута слободног града Данцига. Међутим, одбрана Коридора, а тиме и Данцига, била је веома тешка — не само због његовог узаног пространства, него нарочито због изложености његових бокова удару из Помераније и Источне Пруске. С друге стране, западни део Пољске, најбогатији и индустриjски најразвијенији, био је знатно изложен широком обухвату, тако да су трупе немачког Рајха већ унапред биле у повољнијим условима.

Немачке припреме, планови и снаге

После окупације Чехословачке, 15 марта 1939, Хитлерове агресивне намере према Пољској постале су очигледне. Он је већ 3. априла издао директиву за израду плана под шифрованим називом »Weiss« (бели) за напад на Пољску. У почетку директиве Хитлер је изнео своје кратко разматрање односа са Пољском, наглашавајући да ће можда бити потребна и оружана интервенција да би се проблем Пољске решио за сва времена. У случају рата, немачке оружане снаге имале би задатак да изненадним нападом униште пољску армију, с тим што би мобилизација, ради постизања изненађења, била објављена пред сам почетак напада. У почетку би се од копнених снага имале употребити само кадровске јединице, које ће се у том циљу благовремено прикупити на граничним рејонима. Ваздухопловство је имало задатак да уништи пољске ваздухопловне снаге, да ометa извршење мобилизације пољских јединица и да пружи подршку копненим снагама. Ратна морнарица требало је да уништи или неутралише пољску ратну флоту и трговачку морнарицу, да блокира пољска пристаништа и да обезбеди поморску везу са Источном Пруском.

У спроводном акту, који је потписао генерал Кајтел, било је назначено да ће Врховна команда израдити план припрема, с тим да сва три вида оружаних снага до 1. маја поднесу своје предлоге и операциске планове.

Све припреме, према плану »Weiss«, вршене су у највећој тајности. Мобилизација није била објављена, а за прикупљање и слање јединица на границу искоришћени су прослава 25. годишњице Таненбершке битке, прослава независности Словачке, велики маневри у Шлеској, извођење радова у Источној Пруској, разне партијске свечаности и митинзи. Тако је до краја августа завршена концентрација немачких трупа према Пољској.

Постављени ратни циљ — уништење пољске војске — имао се постићи пре интервенције Француске и Велике Британије. Стога је одлучено да се знатно јаче снаге употребе на Источном фронту, без обзира што ће то ослабити одбрану западне границе.

Немачка је 1 септембра 1939, на дан напада на Пољску, имала развијених 55 дивизија (37 пешадијских, 7 оклопних, 4 моторизоване, 4 лаке и 3 брдске) и 1 коњичку бригаду. Овај број се, придоласком новомобилисаних дивизија, касније попео на 61. Ако се узме да су 1. септембра 1939. укупне немачке снаге износиле 103 велике јединице, онда произилази да су Немци према Пољској употребили више од половине својих дивизија.

Крајем априла Хитлер се сложио са концепцијом ратног плана за напад на Пољску. Искоришћавајући подесан облик границе, словачку територију и знатно јаче снаге и ратну технику, напад су имале извршити две групе армија, и то једновремено са севера и југа, ради уништења пољске армије у западном делу земље и освајања Варшаве. Северна група армија имала је задатак да дејством из Помераније и Источне Пруске пресече Коридор и успостави везу са Источном Пруском, а потом да надире у правцу Варшаве, док је Јужна група армија требало да из Шлеске и Словачке, широким фронтом, такође надире ка Варшави, с тим да одвоји потребне снаге за заштиту свога десног бока и за одбијање пољских напада из Галиције.

Стратегијски развој немачких снага извршен је на следећи начин:

Северна група армија, под командом генерала Бока, састава:

3. армија, под командом генерала Кихлера, састава: 7 пешадијских дивизија (1, 11, 12, 21, 61, 217, и 228.),
Оклопна група Кемпф и једна коњичка бригада, била је прикупљена у Источној Пруској са задатком да главним снагама напада у правцу Варшаве, а делом снага помогне 4. армију у заузимању прелаза на Висли;
4 армија, под командом генерала Клугеа, састава: 9 дивизија (3. оклопна, 2. и 20. моторизована, 3, 23, 32, 50, 207. и 218. пешадијска) и једна самостална бригада била је прикупљена у Померанији са задатком да одсече пољске снаге у Коридору, обезбеди везу са Источном Пруском и, пошто овлада прелазима на Висли, наступа ка Варшави долином ове реке;
резерва Северне групе армија имала је: три дивизије груписане у Померанији (10. оклопна, 73. и 208. пешадијска) и једну (206. пешадијску) у Источној Пруској.

Јужна група армија, под командом генерала Рундштета, састава:

8. армија, под командом генерала Бласковица (Blaskowitz), састава: 4 пешадијске дивизије (10, 17, 24. и 30.), била је прикупљена у рејону Бреславе (Breslau) са задатком да наступа ка Лођу и обезбеђује северни бок 10. армије од напада пољских снага из области Познања и Кутна;
10. армија, под командом генерала Рајхенауа (Reichenau), састава: 13 дивизија (1. и 4. оклопна, 1, 2 и 3. лака, 13. и 29. моторизована, 4, 14, 18, 19, 31. и 46. пешадијска), била је прикупљена у Шлеској, у рејону Опелна (Oppeln), са задатком да, уз пуно искоришћавање ударне снаге оклопних дивизија и покретљивости брзих трупа, што пре продре до Варшаве и Висле између ушћа р. Бзуре и р. Вјепше (Wieprz);
14. армија, под командом генерала Листа, састава: 11 дивизија (2. и 5. оклопна, 1, 2. и 3. брдска, 4. лака, 7, 8, 28, 44. и 45. пешадијска) и неке словачке јединице, била је прикупљена у Шлеској и на словачкој територији, са задатком да заузме Краков и да надире у источном правцу;
резерва Јужне групе армија, јачине 6 пешадијских дивизија (27, 62, 68, 213, 221. и 239.), била је груписана углавном позади центра своје групе.

У резерви Врховне команде биле су 4 дивизије, од којих су 2 (252. и 257.) биле намењене за Северну, а друге 2 дивизије (56. и 57.) за Јужну групу армија.

За подршку копнених снага имало је да дејствује 1 390 авиона, подељених у 2 ваздухопловне флоте: 1. флота, под командом генерала Кеселринга, јачине 800 авиона, имала је да помаже операције Северне, а 4. флота, под командом генерала Лера (Loehr), јачине 590 авиона — Јужне групе армија. Најважнији задатак ваздухопловства састојао се у разбијању пољског ваздухопловства на земљи и у ваздуху, у уништењу организације веза и железничких линија ради ометања извршења пољске мобилизације и концентрације, дезорганизацији командовања и у пружању подршке копненим снагама, првенствено мотомеханизованим јединицама.

Део ратне морнарице одређен за операције против Пољске, такозвана Источна флота под командом адмирала Албрехта (Albrecht) — састојао се из 3 крстарице, 14 разарача и торпиљарки, 8 подморница, помоћних поморских јединица и морнаричке авијације. Она је имала задатак да уништава пољску ратну и трговачку морнарицу, пресеца поморске комуникације које воде ка пољским поморским базама, осигурава поморске везе између Помераније и Источне Пруске, и штити немачке поморске везе са Шведском и балтичким државама.

Пољске припреме, планови и снаге

Све до 1932. године Пољска није поклањала довољно пажње проучавању и изради стратегијског плана за одбрану земље у случају немачке агресије. За време маршала Пилсудског пољски Генералштаб је 1932. године предвиђао освајање Источне Пруске ако би дошло до рата између Немачке, с једне, и западних сила и Пољске, с друге стране, али је тек 1936, на иницијативу маршала Риђ Смиглија, отпочела озбиљнија студија ратног плана. У току 1936. и 1937. године генерал Бортновски (Bortnowski) је проучавао граничну зону према Источној Пруској, имајући у виду евентуални напад немачких снага из ове области, пробој пољске одбране на средњем Нареву и окружење десног крила пољског стратегијског распореда. Генерал Бортновски је предложио да се изради и припреми поплава терена између река Бјебше (Biebrza) и Нарева, али предлог није усвојен због недостатка кредита.

Пољска је располагала утврђењима сталног типа дуж р. Нарева, код Торуња у области Бидгошћа и јужно до р. Варте, затим око Ченстохове и западно од Катовице, а у изградњи су била нова пољска утврђења у рејону Млаве, на прилазима из Источне Пруске, на почетку Коридора и западно од Познања, али она до почетка рата нису била потпуно завршена.

Услед неповољног стратегијског и политичког положаја Пољске, војном руководству је било тешко да донесе одлуку о стратегијском плану за одбрану земље. Пољска индустрија и најбогатије покрајине налазиле су се у западном делу државе, у непосредној близини немачке границе. Да би се ове покрајине заштитиле, требало је истурити снаге према граници и развући их на фронту од око 1 600 км. Међутим, пошто су Немци били не само бројно јачи него и технички много боље опремљени, постојала је опасност да ће они тако истурене и развучене пољске снаге, концентричним нападима, веома брзо уништити још на самом граничном простору. Ако би се главна битка примила у централној области земље, на линији Нарев — Висла — Дунајец, стратегијски фронт би се скратио на око 600 км, а концентрација би се могла извршити знатно брже, макар и сувим, јер би маршеви били краћи.

Међутим, поред чисто војних обзира, на одлуку Врховне команде утицали су и разлози политичке, економске и психолошке природе. Наиме, било је тешко донети такву одлуку којом би се најбогатији крајеви препустили окупацији агресора и без одбране оставио највећи део становништва, јер би се то негативно одразило на дух и морал целог народа. Сем тога, Пољаци су веровали да ће према себи имати само један део немачке војске и да ће истрајати док се не испољи дејство француско-британске офанзиве на Западном фронту.

[justify]Из наведених разлога пољска Врховна команда је у марту 1939. усвојила одбрамбени стратегијски план, којим је, углавном, предвиђено да главне снаге најупорније бране гранични фронт ради заштите националног богатства и највећег дела становништва, с тим да се у случају потребе повуку на линију Нарев – Висла - Дунајец. Стратегијске резерве, распоређене у великој окуци Висле и иза Нарева, имале би задатак да укажу помоћ армијама на фронту и да организују нову одбрану источно од Висле, док би се на Источном фронту оставили само делови за осматрање и заштиту границе.

Vojne operacije u drugom svetskom ratu Poljski_konjicki_eskadron

Vojne operacije u drugom svetskom ratu Poljski_konjicki_eskadron

Коњички ескадрон пољских оружаних снага у преласку реке

Планом је било предвиђено да се мобилизација и концентрација војске - 39 дивизија, 11 коњичких бригада и 2 моторизоване бригаде - изврше за 15 дана. За одбрану положаја на самом граничном фронту, пољска Врховна команда предвидела је следеће снаге:

Гродновску групу, под командом генерала Ољшине-Виљчинског, јачине 8 батаљона и око 15 топова, између Сувалкија и Августова, са задатком да брани прилаз ка Августову и део границе према Источној Пруској;
Наревску групу, под командом генерала Мљот-Фијалковског, јачине 2 дивизије (18. и 33.) и 2 коњичке бригаде, од Августова до Остроленке, са зндатком да брани положај р. Бјепша — р. Нарев;
Модлинску армију, под командом генерала Пшеџимирског, јачине 2 дивизије (8. и 20.) и 2 коњичке бригаде, од Остроленке до Љидзбарка, са задатком да брани рејон Млаве, а затим, на положајима р. Нарев — р. Буг — р. Висла, прилазе ка Варшави;
Померанску армију, под командом генерала Бортновског, јачине 5 дивизија (4, 5, 9, 15, 16.), и 1 коњичка бригада, у долини доњег тока р. Висле од Љидзбарка до Накла са задатком да брани Коридор и затвори долину р. Висле;
Познањску армију, под командом генерала Кутшебе, јачине 4 дивизије (14, 17, 25, 26.) и 2 коњичке бригаде, од р. Неце до Калиша закључно, са задатком да брани богату познањску област и да, у случају повлачења на положаје иза горњег тока р. Неце, затвори долину горње Варте и спречи продор Немаца на средњи ток Висле;
Лођску армију, под командом генерала Ромела, јачине 4 дивизије (2, 10, 28, 30.) и 2 коњичке бригаде, од Калиша до линије Кжепиће - р. Варта - Радомско, са задатком да брани област Лођ - Пјотрков и да подржи суседе, нарочито Познањску армију;
Краковску армију, под командом генерала Шилинга, јачине 6 дивизија (6, 7, 21, 22, 23, 55.) и 1 коњичка бригада, од линије: Кжепиће - р. Варта - Радомско до р. Дунајец, са задатком да брани Шлеску на положајима Ченстохова - Катовице - Јаблонка - Бескиди, а нарочито утврђену линију Ченстохова - Зомбковице;
Карпатску армију, под командом генерала Фабрићија, јачине 2 дивизије (11. и 24.) и 2 брдске бригаде, на Карпатима од р. Дунајец до румунске границе, са задатком да брани положаје на граничном фронту; и
Обалску одбрану (ратна морнарица, момаричка пешадија, гранична трупа, обалска и тврђавска артиљерија) на Хелу и код Гдиње.

Стратегијске резерве биле су предвиђене у више група:

Њеменска група (1. и 41. дивизија) на подручју Острова са задатком да на линији Буг - Нарев - Висла обезбеди међупростор између Наревске групе и Модлинске армије;
Корпус за интервенцију (13. и 27. дивизија) требало је да буде око Кутна, са задатком да са делом Померанске армије учествује у заузимању Данцига. Извршење овог задатка могао је наредити само лично Врховни командант, док је за остале задатке Корпус био непосредно потчињен команданту Померанске армије;
Пруска армија под командом генерала Домб-Бјернацког, јачине 6 дивизија (3, 12, 19, 29, 36, 44), 1 коњичка бригада и 1 моторизована бригада, у рејону Радома. Задаци ове армије били су да према потреби затвори међупростор између Лођске и Краковске армије; да у случају повлачења наведених армија организује на реци Висли одбрану и њихов прихват.
Јужна група, јачине 1 пешадијска дивизија (45.) и 1 моторизована бригада, у околини Кракова, за непосредну подршку Краковске армије;
Три пешадијске дивизије: 35. у пределу Вилне, 38. код Пшемисла и 39. дивизија код Демблина могле су се употребити за операције тек око 15 дана после објављене мобилизације и имале су да послуже као последња резерва.

Каснијим наређењима биле су извршене неке измене у јачини и саставу армија и стратегијске резерве.
Као што се види, у првом ешелону било је предвиђено 25 пешадијских дивизија и 10 коњичких бригада, а у стратегијској резерви - 14 пешадијских дивизија, 2 моторизоване и 1 коњичка бригада, тј. око трећине укупних снага. Овако сувише велико истурање пољских главних снага према немачкој граници несумњиво је представљало слабу страну пољског ратног плана. Пошто је пољској Врховној команди ово свакако било познато, могло би се претпоставити да је она таквим груписањем донекле желела да изврши неку врсту пресије на немачко руководство, тим пре што су предњи делови појединих линија били сасвим уз границу и дубоко у територији Коридора, док је Корпус за интервенцију, поред осталог, имао и улогу освајања слободног града Данцига (наравно, ако то нареди лично Врховни командант). Испало би, дакле, да су Пољаци желели да угрозе немачку државну територију, а неки немачки писци износе да је Пољска имала чак и агресивне намере, нарочито са јаким снагама из области Познања.
Међутим, пољска Врховна команда је, свакако, била свесна да не може застрашити Немачку која је била огромно надмоћнија, тако да је био искључен скоро сваки покушај ма какве пољске офанзиве. Према томе, ратни план је био изразито дефанзиван, а груписање главних снага на граничном фронту уследило. је из раније наведених разлога и жеље да се сачува што већи део територије до предузимања француско-британске офанзиве на Западном фронту.
Пошто су очекивали да ће интервенција западних сила успети да отклони рат, Пољаци су предузимали само слабије фортификацијске радове на западној граници, а до почетка августа само је неколико дивизија мобилисано и упућено на границу. Да не би изазвала Немачку, пољска Врховна команда је и касније вршила само делимичну мобилизацију, тако да ратним планом предвиђене снаге све до почетка рата нису биле у целости мобилисане.
1. септембра 1939. било је мобилисано само 30 пољских дивизија, од којих је 17 извршило концентрацију, а 13 је било у току концентрације. Осталих 9 дивизија имало се формирати на оглас опште мобилизације, која је објављена само на неколико часова пре немачког напада. Према томе, може се рећи да је мобилизација Пољске армије остварена око 66% а концентрација око 45 %.
Пољско вазђухопловство имало је укупно 935 авиона (већином застарелих), од којих 350 извиђачких, 300 ловачких, 150 ловачко-бомбардерских и 135 авиона за везу. Свакој армији, ради непосредне подршке, биле су придате 2—3 разнородне ескадриле, док је остатак ваздухопловства био задржан на расположењу Врховне команде.
Пољска ратна морнарица (чије су базе биле Гдиња и полуострво Хел) састојала се из 4 разарача, 5 торпиљарки и 5 подморница, поред извесних помоћних јединица, и једне групе морнаричке авијације и морнаричке пешадије. Сем тога, постојала је и речна флотила од 6 монитора и извесног броја моторних чамаца и миноловаца. Задатак морнарице био је да уз помоћ свог ваздухопловства, организује и потпомаже обалску одбрану са мора и са копна а нарочито одбрану полуострва Хел.

Граничне битке (1. – 3. септембра)

Немачко ратно ваздухопловство је 1. септембра у 4,45 часова, изненада, без објаве рата, напало Пољску, бомбардујући многа места, нарочито у северном, западном и централном делу земље. Непрекидни ваздушни напади били су усмерени нарочито на пољске аеродроме, фабрике наоружања, везе и саобраћај, ради спречавања мобилизације и концентрације трупа и изоловања пољских армија на граничном фронту. Немачко ваздухопловство је већ после два дана потпуно овладало небом и уништило преко половину пољских авиона, тако да је могло да се потпуно ангажује за подршку сопствених копнених снага.
1. септембра у 5 часова, немачке копнене снаге су прешле у општи напад на фронту од Источне Пруске до Словачке, упућујући своје главне ударе у правцу Млаве, против Коридора, на горњу Варту и на пољску Шлеску. Главне снаге 3. немачке армије извршиле су напад правцем према Млави и Хожељу, на спој Модлинске армије и Наревске групе, али је овај напад одбијен, уз велике губитке тенкова због пољске противтенковске ватре из утврђења у рејону Млаве; међутим, пољске коњичке јединице биле су попустиле, па су Немци заузели Хожеље. У току 2. и 3. септембра Немци су успели да заузму и Млаву, да униште 8. пољску дивизију и да источно од Млаве забију дубок клин скоро до Нарева, наилазећи само на слабији отпор.

Vojne operacije u drugom svetskom ratu Napad_poljska

Vojne operacije u drugom svetskom ratu Napad_poljska

Немачке снаге у нападу

Напад на област Коридора извршила је 4. немачка армија из Помераније, уз садејство деснокрилног (21.) корпуса 3. армије из Источне Пруске. После тешких борби од 1.—3. септембра, Немци су пресекли Коридор и уништили 9. и 27. пољску дивизију и једну коњичку бригаду, која је вршила коњичке јурише на немачке тенкове. Пошто су се пољске трупе повукле на канал код Бидгошћа и према граду Торуњу, Немци су успоставили везу између Помераније и Источне Пруске.
На одсеку горње Варте, 8. и 10. немачка армија извршиле су напад на Лођску армију и на десно крило Краковске армије, усмеравајући главни удар у правцу Радомска и Ченстохове. 1. септембра око подне, 4. оклопна дивизија прешла је Варту преко неоштећених мостова, док су на осталом делу фронта Лођске армије постигнути само локални успеси у правцу Вјелуња. И поред тешких борби у току 2. септембра, Пољаци су пружили јак отпор у утврђењима око Ченстохове и успели да одрже своје положаје све до предвече, када је попустила деснокрилна (10.) дивизија Лођске армије испред Сјерађа, која се, после тешких губитака, повукла ка предграђу ове вароши. Због тога се у току ноћи 2./3. септембра морала повући и цела армија, тако да је ускоро прекинута веза између ове армије и Краковске армије, пошто је дотле била потучена и одбачена према Ченстохови и њена деснокрилна — 7. дивизија.
Пошто је 4. немачка оклопна дивизија 3. септембра заузела Радомско и Камјењск и угрозила правац ка Пјотркову, командант Лођске армије је на брзину поставио један слабији застор испред Пјотркова, а из бојазни од обухвата града Лођа с југа, почео је да припрема заламање своје армије између р. Варте и р. Видавке, фронтом према југозападу, и између р. Видавке и р. Пилице, фронтом према југу. Он је на тај начин желео да осигура везу свога левог крила са Пруском армијом пошто је оно висило у ваздуху после прекида споја са Краковском армијом. На десном крилу, 14. немачка армија извршила је једновремен напад из Словачке, Моравске и Шлеске, с циљем да окружи и уништи Краковску армију и обезбеди заузимање шлеског угљеног басена. Она је у току првог дана избила у висину Катовица, приближила се Живјецу и Хабувки и уклинила се (5. оклопна дивизија) у правцу Пшчина.
Следећег дана, 2. септембра, трупе 14. армије овладале су линијом Скочов — Зивјец — Рабка, док се Краковска армија, после тешких борби, повукла на линију Завјерће— Жомбковица — р. Сола — Љиманова. Командант армије тражио је одобрење од пољске Врховне команде да се са армијом повуче око 180 км на исток, на положаје р. Нида — р. Дунајец, пошто је сматрао да је армија угрожена услед продора 5. немачке оклопне дивизије, тим пре што је већ био утрошио скоро све своје резерве. Иако је Врховни командант најпре енергично одбио овај предлог, он га је на крају прихватио, тако да се Краковска армија 3. септембра почела повлачити на нове положаје на поменутој линии. Немци су успели да пређу р. Солу, да заузму Скочов, Бјалу, Мишљенице и Љиманову и да упуте брзе јединице да гоне Пољаке.
Као што се види, Немци су за прва три дана рата постигли одлучујуће успехе код Млаве, у Коридору, код Ченстохове и у Шлеској. Благодарећи својој знатној надмоћности и подршци ваздухопловства, они су успели да сломе и потисну изненађене пољске снаге, које су дотада биле прикупљене на граничном фронту.
Операције западно од Висле (4.—17. септембра)
После постигнутих успеха у граничним биткама, Немци су следећих дана наставили операције у циљу даљег пробијања фронта и уништења пољских армија западно од Висле. Они су на левом крилу, од 4.—6. септембра, успели да скоро без отпора форсирају Нарев код Розана и да тиме одвоје Модлинску армију од Гродновске и Наревске групе. Њихове трупе на овом крилу појачане су 19. оклопним корпусом (3. и 10. оклопна и 2. и 20. моторизована дивизија) генерала Гудеријана, који је из састава 4. армије пребачен преко Источне Пруске на лево крило 3. армије и отпочео припреме за директно угрожавање велике рокадне линије Варшава - Бјалисток - Вилна. 4. армија је наступала ка Варшави обема обалама Висле, а 8. армија према истоку, с тим што је њен 10. корпус образовао фронт према северу. Пошто се на тај начин стварала празнина према северном боку Јужне групе армија, формиран је један одред од граничних јединица, једног пука 62. пешадијске дивизије и делова 252. пешадијске дивизије, са задатком да попуни ту празнину и да обезбеди Јужну групу армија од дејства Познањске армије која дотле још није била јаче ангажована.
Немачка 10. армија искористила је успех код Ченстохове и кроз насталу брешу између Лођске и Краковске армије хитно упутила оклопне и брзе јединице ка подручју Пјотркова и Томашова Равског, а затим општим правцем ка Варшави. За затварање ове бреше Пољаци су ангажовали своју Пруску армију из стратегијске резерве, али по деловима, тако да она није постигла жељени резултат, јер су три њене дивизије (19, 29, 12) биле потучене и растурене, док је немачка 4. оклопна дивизија, из састава 10. армије, 5. септембра заузела Пјотрков, а сутрадан Томашов Равски. Битком код Пјотркова 10. армија је успела да отвори варшавски пут: Пјотрков - Рава Мазовјецка и да уништи знатан део резерви пољске Врховне команде.
У бици код Лођа од 4.—6. септембра, у комбинацији са операцијом код Пјотркова, 8. и 10. армија усмериле су свој главни удар на спој између Познањске и Лођске армије и на јужни део борбеног поретка Лођске армије, док су моторизоване јединице вршиле обухват с југа у правцу Лођа.
Лођска армија је била на положајима источно од Варте и Видавке. Немци су 5. септембра ликвидирали један њен мостобран код Сјерађа, уништили пољску 10. дивизију, прешли преко Варте и Видавке и снажним и брзим нападима принудили Пољаке на повлачење ка Лођу. Командант Лођске армије узалуд је по- кушао да изврши противнапад са 2. дивизијом из армијске резерве. Пошто се око подне тога дана јужно од Лођа појавила 1. оклопна дивизија, из састава 10. армије, Пољаци су се повукли на линију Руда Пабјаничка - Тушињ, ради непосредне одбране Лођа. Према наређењу Врховне команде, Лођска армија се следећег дана имала повући на Гору Калварју, јужно од Варшаве, и пребацити преко Висле. Међутим, њено повлачење је почело откривати позадину и комуникације Познањске и Померанске армије, чији је положај био утолико тежи што је 8. армија, продором у правцу средње Висле, и уз садејство 4. армије, претила да их одсече од осталих пољских снага.
На десном крилу, 14. немачка армија је 4. септембра, у рејону Старог и Новог Сонча и нешто северније, нападала десно крило Карпатске армије, правцем између Новог Сонча и Закљичина. Пошто је била обухваћена, Карпатска армија се морала повући на линију Бобова - Грибов, а потом у правцу р. Вислоке, тако да је откривен јужни бок Краковске армије која се налазила западно од града Кракова: одакле се имала повући на р. Ниду и Дунајец.
Повлачење Краковске армије извршено је без већих борби, сем на јужном армиском крилу, чији је правац одступања био угрожен нерначким продором код Закљичина. Она је 6. септембра била на Ниди и Дунајецу, без везе са Карпатском армијом и знатно угрожена на своме јужном крилу продором Немаца ка Тарнову, који је заузет 7. септембра. На тај начин, 14. немачка армија је од 4.—6. септембра заузела целу област пољске Шлеске и град Краков и онемогућила Пољацима организовање одбрамбеног фронта на р. Дунајецу. Међутим, и поред постигнутих успеха, ситуација на северном боку Јужне групе армија још увек није била сасвим повољна услед могућег дејства Познањске армије, те су из резерве ове групе армија послате још две дивизије ради ојачања левог крила 8. армије.
После извршених немачких пробоја од 4.—6. септембра, настала је тешка ситуација за пољске снаге западно од Висле. Немачки тенкови били су на 100 км од Варшаве. Пруска и Лођска армија биле су потучене, организација одбране на Дунајецу онемогућена, а Нарев се на знатном делу налазио под контролом Немаца. Стање Познањске и Померанске армије било је повољније, али су и њима биле угрожене одступнице и комуникације.
После пријема извештаја о таквом стању својих армија, Врховни командант пољске војске, 6. септембра увече, издао је наређење: да командант Наревске групе прикупи код Розана снаге које су биле разбијене; да Модлинска армија држи линију Буг - Нарев - Висла; да се Померанска и Познањска армија повуку што је могуће брже према Варшави (али им није одредио ни правце ни мостове за прелаз преко Висле); Пруска армија је такође имала да се повуче преко Пилице и Висле, између утока р. Пилице и Анапола; док је Карпатска армија, пошто у свој састав прими трупе Краковске армије које се налазе на десној обали Висле, имала да организује одбрану на Дунајецу и Карпатима. Он је после тога, ноћу 6./7. септембра, отишао у Брест Литовск, камо је претходне ноћи отишла и Врховна ко- манда, тако да је због тога настала још већа тешкоћа у одржавању веза са армијама.
После пробоја пољског фронта, Немци су предузели стратегијску експлоатацију својих успеха. Пошто је време било лепо и суво, немачке брзе јединице, снажно потпомогнуте ваздухопловством, лако су наступале и ван путева, изводећи смеле обухватне маневре с циљем да највећем броју пољских дивизија спрече пребацивање источно од Висле, док су оклопне и моторизоване јединице 10. и 14. армије предузеле маневар ради окружења и уништења Краковске и Пруске армије.
После 6. септембра Краковска армија је имала само 22, 23. и 55. пешадијску дивизију и 1 коњичку бригаду, пошто су њене остале јединице ушле у састав Карпатске армије. Она је 7. септембра на р. Ниди била у додиру са истакнутим брзим немачким деловима, а предвече је пристигла и немачка пешадија. Немци су гонили Краковску армију у три колоне: десна правцем Краков - Опатовјец, средња правцем Мјехов — Буск и лева правцем Равка — Хмјељник — Сандомјеж. Већ 7. септембра увече, немачки лаки делови леве колоне избили су код Сташува око 40 км источно од Ниде. Због тога је Краковској армији наређено да се повуче на источну обалу Висле, коју је имала прећи код Баранова. Под веома јаким немачким притиском, Краковска армија се, ноћним маршевима, уз веома тешке борбе повлачила ка Висли. Међутим, пошто су се јединице немачке средње колоне, у своме наступању, појавиле код Буска и претиле да јој пресеку одступницу, она је организовала јак отпор јужно од Осијека, да би се добило времена за израду моста на Висли. Иако су Немци снажно бомбардовали мост из ваздуха, пољске јединице су ипак 12. септембра успеле да пређу Вислу, сем једне коњичке бригаде: она је била одбачена ка североистоку и тек је после тешког повлачења прешла Вислу код Анапола. Краковска армија се 13. септембра налазила у рачви Висле и Сана у доста добром стању, иако је била изгубила знатан део опреме, и спремала се да организује одбрану на р. Сан.
3, 19. и 29. пешадијска дивизија, из састава Пруске армије, налазиле су се на простору Радом - Коњскје - Кјељце, док су остале јединице ове групе биле растурене после пораза код Пјотркова и Томашова Равског, тако да су, после узалудних покушаја да се пребаце преко Висле, 9. септембра положиле оружје и капитулирале. Да би уништили и ове преостале јединице Пруске армије, Немци су 8. септембра упутили један лаки корпус преко Кјељца на Скажиско и Иљзу, један моторизовани корп