Zemun

Iako je Zemun jedna od beogradskih opština, Zemunci su kategorični pa kažu kako je Zemun grad za sebe i ne pripada Beogradu bez obzira na administrativnu pripadnost. Nekome to smeta, neko je ravnodušan. Bilo kako bilo, Zemunci ne haju ni za čije mišljenje.  

Zemun ima svoju istoriju, svoj šmek koga Zemunci ističu kao naročit. Čak i oni koji se iz Beograda dosele u Zemun misleći da je to samo privremenog karaktera, skoro nikada više ne odu iz Zemuna. Šta je to magično u njemu znaju samo oni koji su tu magiju i živeli.

Detaljno o Zemunu

Krenućemo sa lepim fotografijama umetnika fotografije Zorana Životića. Posle će uslediti priče o Zemunu i bilo bi dobro da se oglase svi oni koji su Zemun doživeli kao gosti, kao i oni pravi Zemunci ali i oni koji su mu se predali u "naručje".

Ja bih se oglasio, nego sam se opio kao tele kad sam boravio tamo, tako da ne bih znao ispravno da se odrazim.
Nastavi ti, Avramova, možda se i pronađem u tvojim rečima.
Da je lep, lep je.

Eto vidiš, ko pije taj kao da period pod dejstvom alkohola nije ni živeo.
Nastavljam sa tekstom.

I

Do sada niko nije pokusao, da pribere, ako ne drugo a ono bar spisak znamenitih ljudi srpskog naroda, koji su se u Zemunu bilo rodili bilo ovde na javnom polju radili.

A ovakvih je u Zemunu vrlo mnogo.Njihov zivot i rad pribrati i u kratkim crtama prikazati ga sadasnjem pokoljenju zemunskom, zadaca je ovih i buducih redova .Malo docnije, vidice se, da je rad njihov i raznolik i koristan bio i da je u Zemunu bio i ziveo citav niz Srba kojih su imena u celom Srpstvu poznata.

Da bogme da ne treba ocekivati od nas, da cemo uvek iznositi ljude od ugleda i velicine Vuka Stefanovica Karadzica koji je u Zemunu dugo i cesto ziveo.Bice a manje vaznih.Ali najposle nije svrha ovih redova, da samo najvaznije radenike prikazu, nego i manje.Zato smo gore i rekli, da cemo donositi opis o znamenitim, a ne iskljucivo o slavnim ljudima.Dakle i o ljudima koji su igrali znatnu ulogu u mestu, u knjizevnosti, u trgovini i time pomogli bilo glasu grada Zemuna, bilo srpskoj knjizevnosti, bilo napretku mesta i okoline.

Razume se, da to nece biti opis samo onih koji su se u Zemunu rodili, nego i takovih, koji su sa strane dosli i ovde se duze ili krace vremena bavili.Setimo se iz pocetka XIX. veka imena Tose Apostolovica, Dimitrija Davidovica, dr. Djordja Pantelica, igumana manastira Feneka Vicentija Rakica i drugih.A u Zemunu je Vuk Stefanovic-Karadzic dugo i cesto dolazio, i neko vreme ovde ziveo.Iz Zemuna i Sisatovca pisao je Vuk mnogo pismo, tu redigovao mnogu narodnu pesmu i recnik svoj.

U Zemunu je bio dugo i Branko Radicevic , tu skole ucio. Da cemo samo rad znamenitih zemunskih Srba opisati sa gledista onog sto su ovde radili, znace svaki, jer sto preko ovog ide, ne spada na lokalnu istoriju, nego na srpsku knjizevnost.Taj deo njihovog zivota ne moze se opisati.

Ipak ce biti prilikek da opisemo i ceo zivot pojedinih ljudi.A to ce biti kod onih kojih rad nije presao preko granice naseg mesta, nego se ovde razvio i tu prestao.Bice pak i takvih prilika gde ce biti opisa jos zivih, ili ne davno umrlih nasih srpskih savremenika, koje smo poznavali svi a ciji rad valja ipak u analima naseg mesta zabeleziti.Do podataka ce se lakse moci doci.

Jedno pak odmah sad dodajemo, da te skice nece ovde biti zdravo opsirne.Ali ono sto u javnost pustimo, bice tacno i pouzdano, tako, da ce se buduci lokalni istoricari sa nasim gradivom moci s pouzdanjem posluziti kao gradivom apsolutno sigurnim.

U ovoj raboti masicemo se mozda i u XVIII vek, u kome je bilo nekoliko znamenitih prota zemunskih o kojima imamo podataka cak i z doba mitropolita Pavla Nenadovica.

Svima ovim radovika mislimo doprineti kulturnoj istoriji naseg mesta u koliko su Srbi bili u tom poslu pomagaci.Da se to cini u malom jednom listu, koji tek pocinje a jos nema proslosti, ne smeta poslu nista. Ko se malog i sitnog rada ne stidi, ne zna ni cenu Velikog.Najskupocenija odeca sastoji se iz konaca koji su prosti radnici radili.

Izvor: home.swipnet.se

II

U Zemunu su Srbi starosedioci.Njih je ovde od doba kada su se Srbi po Balkanu pojavili.Zato ne moze biti govora o doseljenju Srbalja u Zemun.Doba doseljenja je u magli proslih vremena uvijeno.
Kada su Turci posle bitke na Mohacu 1526 Ugarsku pokorili, bilo je u Zemunu u veliko Srba.Na mestu danasnje sv. Nikolajevske crkve bila je crkva srpska vec 1578. i to neka stara sa slamom pokrivena.Mogla je dakle dugo vec postojati.

Ali se o celom srpskom zivotu u Zemunu pre 1526. vrlo malo znade.Mi znamo sta su srpske despote u Sremu radile, dokle se njihova vlast sirila, ali o pojedinostima Srbalja u Sremu pre despota ne zna se gotovo nista.Zato o tome ne mozemo nista napisati.

Ali iz polovine XVIII. veka vec vise znamo.Znamo i zabelezena su imena mnogih prota, kojih cemo imenik danas da zabelezimo.Bice da je srpskih prota u Zemunu bilo vec od prve seobe 1690. no njihova imena nisu zabelezena.Poznat je pak prota Vasilije Ostojic, koji je 1780. umro.On je u Zemunu protoprezviterao za vreme Mitropolita Pavla Nenadovica.Godine 1769. bio je prota na srpsko crkvenom saboru, kada je posle Nenadovica za mitropolita izabran Jovan Djordjevic.

Za njime je izabran 1782. za zemunskog protu David Geordgijevic, koji nije dugo prota bio.Izgleda da je umro posle 1786. valjda 1788.

Na mesto njega dodje znameniti prota Mihajlo Pejic, nazvan "Irizanin".Bice da je iz Iriga bio i da se onde oko 1750. rodio.Za Zemunskog protu potavljen je oko 1790. godine.Za njegovo doba zbili su se u obliznjoj Srbiji znameniti dogadjaji:Kocina krajina, kako se nazvao rat pod Josifom II. protiv Turaka, Dahije u Beogradu 1803-1804. i ustanak Karadjordjev na Dahije 1804.

Prota Mihajlo Pejic izescavao je iz Zemuna mitropolita Stratimirovica o dogadjajima posle 1804.Ti njegovi izvestaji su danas vazan izvod za istoriju doba Karadjordjevog.Oni se nalaze danas kao rukopisi zajedno sa Stratimirovicevom dopiskom u biblioteci srpske kraljevske akademije u Beogradu.

Mihajlo Pejic poznat je i sa svog, konflikta sa Joakimom Vujicem srpskim knjizevnikom, usljed koga je Vujic u zatvor bio stavljen.Pejic je umro u Zemunu 1811. godine i na ovdasnjem groblju sahranjen.Njegov grob i danas je jost vidljiv i nadpis citljiv.Njegov lik je sacuvan u dvorani danasnje srpsko-crkvene opstine. Izgleda da je bio krupan.Brada proseda a pogled energican.

Posle smrti Mihajla Pejica postavljen je za zemunskog protu Jeftimije Ivanovic rodjen 1773. a umro 1849.Pre svog dolaska u Zemun, bio je prota u Sidu od 1811-1812.Ove potonje godine postavljen je za zemunskog protu, gde je od 1812. 1834. ziveo.Od godine 1834. do 1839. bio je prota u Vukovaru a od 1839. do 1849. u Mitrovici gde je iste godine umro.Kad je 1813. Karadjordje iz Srbije prebegao i u Fensk dosao, posetio ga je tu prota Jeftimije i tesio ga.

Posle odlaska Jeftimija Ivanovica postavljen je 1835. za Zemuskog protu Lazar Savic, otac kasnijeg paroha i protojereja zemuskog Nikole Savica.Prota Savic umro je godine 1858. u Zemunu.Njegov cemo zivot posebno doneti.Za time dodje za protu Avram Zivanovic, o kome cemo takodjer poseban izvestaj doneti.Prota Avram umro je 1869.A na njihovo , mesto dodje Jeftimije Vukadinovic, koji se medju znamenite prote takodjer moze racunati.Vukadinovic je za protu biran 1870. a umro je 16. Aprila (p. r.) 1906. u Zemunu.Bio je dakle punih trideset i sest godina zemunski protoprezviter.I o njemu cemo doneti poseban zivotopis.Vukadinovic je bio covek visoke ucenosti, vrlo obrazovan, covek liberalnih ideja i svetskog pogleda.Voleo je knjigu, znao je dobor srpsku istoriju i bio je valjan bogoslov.

Posle smrti prote Vukadinovica nastade, duzi interkalar, kome je na celu bio kao uprazitelj protoprezviterata paroh Nikola Savic.Tek je u februaru 1909. izabran za zemunskog protu Pavle Milin koji danas na celu protoprezviterata stoji.Pre svog dolaska bio je paroh u Basahidu.

Izvor: home.swipnet.se

Dr. Djordje Pantelic

Cudnovata je stvar da se zivot znamenitih ljudi i dobrotvora brzo zaboravi i da vec druga i treca generacija nista ne zna o njima i njihovim delima.Tit Livije, rimski istoricar, pripoveda, da su savremeni Rimljani o Spicijonu Afrikanskom, koji je po Rimljane drugi punski rat onako sjajno pobedom na Zami skoncao i Rim na dotle nepoznatu visinu digao, tako malo znali, ili sto bi se danas reklo za njega se tako malo interesovali, da nisu ni znali kad je umro.

Zemunski dobrotvor srpski dr. Djordje Pantelic isto je tako prosao.Ostavio je srpsko-crkvenoj opstini vise kuca i bio znamenit covek, a vec druga generacija o njemu tako malo znade, da bi se moglo reci, da se o njemu nista ne zna.To je zahvalnost sto je svu muku i trud svoj narodu ostavio.

Dr. Djordje Pantelic bio je Sremac ali nije bio Zemunac.Rodio se u Grgurevcima u Fruskoj Gori, po svoj prilici u pocetku XIX. veka, oko 1801. ili 1802. godine.

Gimnaziju kao da je ucio u Karlovcima a medicinu u Pesti, gde je i doktor medicine postao.U Zemunu se nastanio oko 1827. godine ili 1828.Ali je odatle presao u Srbiju.Po jednoj verziji kao da je posle doktorata odmah u Srbiju presao. U Srbiji su oko 1830. godine poceli prvi pocetci kulture.Knez Milos Obrenovic u ovo doba postao je nasljedni knez Srbije, pa je trazio dodira sa kulturom Austrije u kojoj je knez Meternih sada rukovodio itocnu politiku monarhije nase.Dovodio je lecnike iz Austrije i namestao ih po Srbiji.Prvi je lecnik 1829. bio u Srbiji dr. Jovan Stejic iz Arada, kojije kod gospodara Jevrema, Milosevog brata namesten.Ali ga Milos brzo uze sebi u Kragujevac, a na njegovo mesto postavi dr. Paceka.Kada Stejic Kragujevac napusti i u Zemun se preseli, bude na njegovo mesto postavljen dr. Mesarovic iz Iriga.

Sa ovim prvim lecnicima dosao je u Srbiju i dr. Djordje Pantelic, ali je tu malo ostao, po kazivanju ("Javor" za god. 1882. str. 925.) samo jednu ili dve godine.U Srbiji je bio dakle valjda 1831-1833.Od onud se preseli natrag u Srem i nastani u Zemunu, gde je varoski lecnik bio i veliku praksu imao.

Dece kao d anije imao, sto se vidi od tud sto je testamentarno ostavio svoje dfve kuce u Zemunu, jednu u danasnjoj Molinarevoj ulici a drugu takozvanu "crvenu" ne daleko od magistrata, u zakladne svrhe.Ta zaklada i danas postoji i zove se "Zaklada dr. Djordja Pantelica".Iz nje se daju siromasnim djacima stipendije i mnogi Zemunac je iz te zaklade pomoc dobivao.Danas je "crvena kuca" zbog rusevnosti porusena i na njeno ce mesto doci veca i lepsa.Zakladom tom rukuje srpska crkvena opstina zemunska.

Dr. Djordje Pantelic umro je daleko izvan Zemuna, godine 1854. ili 1855. u Becu negde.Njegov je kraj bio tragican.Patio je od dusevne slabosti i bolesti mozga. Radi lecenja odveden je u Bec u zavod za dusevne bolestnike i onde je umro.Grob mu je nepoznat.

Ostavivsi celu svoju zaradu Srbima u Zemunu, stekao je zasluga trajnih.U Zemunu je bila i jedna ulica, uz crvenu kucu, koja je njegovo ime nosila, ali je porusanjem njegove kuce nestala.U dvorani srp. crkvene opstine u Zemunu nalazi se njegov lik masnom bojom vestacki izradjen.

Izvor: home.swipnet.se

Atanasije Karamat

Medju najstarije zemunske familije moze se danas pribrojati i familija Karamat.
Kroz tri veka prolazi njeno ime istorijom grada Zemuna.U XVIII.veku dosla je ona u Zemun, u XIX.zauzimala je ugledno mesto a XX.vek usla je sa sedam muskih glava.

Dimitrije Karamat predak ove familije, doselio se u Zemun oko 1745. iz Katranice juzno od Bitolja u Macedoniji.Neka nami nepoznata struja izazvala je u ovom mestu seobu Srbalja u Ugarsku.Ima porodica u Novom Sadu, Vukovaru i drugim mestima, koje svoje poreklo vode iz Katranjice.Vecina je od njih dosla je svestna svoje srpske narodnosti.I Dimitrije dosao je iz Katranjice u Zemun.Sa sobom je doveo brata Atanasiju i vise dece ili ih je ovde u Zemunu izrodio.Imao je kojekakvih petoro, od koje je Jovan Karamat najpoznatiji jer je od njega loza dalje nastavljena.Sam pak Jovan rodio se po svoj prilici u Zemunu.Od njega poticu: Atanasije, o kome cemo govoriti, Marko, koji je neko vreme bio sekretar srpskog kneza Mihaila Obrenovica dok ovaj jos nije bio vladar i ulijana udata za dr.Djordja Musickog direktora kontumaca u Zemunu, sinovca vladike Lukijana Musickog koji je kasnije u Brodu kao lecnik umro.

Atanasije, brat Dimitrija iz Katranjica imao je takodjer vise dece, od kojih je jedna pramajka danasnjih barona Nikolica od Rudne.Atanasijeva kci Elisaveta Karamat udata je bila na Nikolica spahiju od Rudne.S njome je ovaj rodio Jovana pl. Nikolica.Ovaj Jovan Nikolic imao je pak za zenu Perku Obrenovic, kcer kneza i vladara srpskog Milosa Obrenovica.Iz braka Jovana Nikolica i Perke Obrenovic rodjen je kasniji baron Fedor Nikolic, vlastelin Rudne, koji je pre vise godina umro.

Atanasije Karamat, sin Jovanov, najznamenitiji je iz loze u XIX.veku.U svoje vreme igrao je znatnu ulogu i bio 1848.minister finansija novoosnovane srpske vojvodine.Rodio se u Zemunu 17. juna 1821 - u mladim godinama ucio je sve onda postojece skole u Zemunu a kao mladic od 18 godina odveden je 1838. godine u Bec, da slusa trgovacke i tehnicke nauke.Na ondasnjoj Beckoj politehnici slusao je u trgovackom odeljenju komercijalne discipline a u istima polozio ispite sa odlicnim uspehom, kao sto smo se na do danas sacuvanih svedocaba uverili.Godine 1840. vratio se u Zemun gde se odao trgovini.
Trgovacka kuca Atanasija Karamate bila je u to doba pored kuce Vasilija Vasiljevica vrlo ugledna.U kuci u karamatinoj ulici, bilo je familijarno sediste.Kuca ta i danas postoji u istoj formi kao i onda, ne daleko od sv. Nikolajevske crkve.Zidana oko 1750. Dosla je u to doba u ruke Dimitrija Karamate i u njoj je 1788. godine odseo za vreme rata s Turcima Car Josif II.Golemi crni austrijski orao koji je u to doba u jednoj odaji utvrdjen i danas u prvom spratu stoji.

U toj kuci zatekla je 1848. buna Atanasiju Karamatu.Kad je praviteljstvo novo ponikle Srpske vojvodine u julu 1848. osnovano, izabran je od istog Atanasije Karamat za “kasira” ili po danasnjem za ministra financija.To se vidi iz “asignate” od 13. Avgusta 1848. godine po kojima su podpisani desno kao predsedatelj vojvoda Jovan Supljikovac a levo Atanasije Karamat.

Ove asignate imale su punu vrednost austrijskih banknote i primane su za gotovo za celo doba madjarske bude u ime plateza.Objavom od 10.(22.) decembra 1849. Povucene su asignate iz cirkulacije.Odredjeno je sistematicno povlacenje i izdavane su mesto istih nove austrijske banke.Isplate je poceta 1.(13.) decembra 1849. a svrsena je 31. januara (18.) februara 1850. godine.Tim danom prestao je obracun sa financijama srpske vojvodine.Austija je priznala racune srpske vojvodine i preuzela ih na sebe.

Povlacenjem asignata iz prometa prestala je i funkcija ministra financija, Atanasije Karamate.Obracun sa finansijskim vlastima u Temisvaru razresio je i srpsku financijalnu upravu daljih obveza.Godina 1850. bila je godina opstih obracuna.I srpska je Vojvodina obracunala.Za nju je obracun izveo njen ministar Atanasije Karamat.

Posle bune nastavio je Atanasije Karamat trgovinu.Bio je ministar finansija od dvadeset i sedam godina i bio ozenjen sa Anastasijom Zivanovic iz Sremskih Karlovaca.Ostavsi udovcem, ozenio se po drugi put sa Marijom Jovica iz Siklosa.Njom je dosao u srodstvo sa porodicom Stratimirovica.Marijin brat uzeo je za zenu devojku iz kuce Stratimirovica. Njome su dosle u rodbinske veze kuce Musicki i Stratimirovic.U to doba bili su vec umrli i mitropolit Stratimirovic i vladika Musicki, koji se nisu trpili za zivota.
Posle njihove smrti dodirnuli su se pak zivci protivnika i ako u velikoj daljini u kuci-Karamate u Zemunu.

Atanasije Karamat bio je inace posle bune clan varoskog zastupstva po ondasnjoj organizaciji.Bio je takozvani “spoljasnji savetnik”.To je znacilo po danasnjem varoski predstavnik.Imao je cak uticaja i u srpskoj crkvenoj opstini.Ovaj deo njegovog zivota kao ni udeo njegovog oca Jovana u poslovima srpske crkv. opstine nije dovoljno objasnjen. Ali je izvestno da je Atanasije Karamat bio organizator finansija srpske vojvodine, koje su po sudu njegovih savremenika bile vrlo uredjene.Potrebe srpske vojske bile su podmirivane i izdatci njeni mali.Srbi su o svom trosku 1848. i 1849. vodili sa Madjarima rat.Kad je Atanasije Karamat u Temisvaru 1849. ili 1850. sa ondasnjim komandujucim austrijskim generalom Majerhoferom obracunavao rekao mu je ovaj “Moram priznati, da je rat srpske vojvodine za Austriju bio najjeftiniji.”

Posle smrti Atanasije Karamate 11. aprila 1868. (umro je u Zemunu) ostala je njegova udovica Marija rodj.Jovica sa cetvoro malodobne dece.Od ove dece troje su u zivotu. najstariji Konstantin je professor ovdasnje gimnazije.Jovan je direktor zemunske stedionice i clan up. sabora.Stevan direktor filijale srpske banke u Budimpesti, docim je najmladji Ozren kao artiljer. kapetan ovde u julu 1912. umro.Stevan je otac tri muskarca i jedne kceri, docim je udova Atanasije, gdja Marija Karamat u podpunom telesnom i dusevnom zdravlju.

Izvor: home.swipnet.se

Joakim Vujic

Za seobe naroda zna se , da one nisu izvedene usljed nekog razmisljanja i u nameri da se nadje bolja eksistencija i plodnija zemlja za zivot . One su izvedene bez odredjenih Motiva i drustvene organizacije, bilo vojene bilo politicne.Sprema za putovanje i tumaranje izvrsena je nesvestno pod pritiskom prilika i okolnosti,koje nisu imale veze sa voljom pojedinaca.Ikod pojedinih ljudi biva u malom , sto biva u velikom kod naroda.Pocnu tumarati po svetu ne znajuci zasto.To se opaza i kod nekih nasih knjizevnika. Po svetu su tumarali na veliko Jovan Rajic, Dositaje Obradovic, Vucentije Rakic, pa iJoakim Vujic.
Narocito se u putovanju odlikuje Joakim Vujic,koji je za dugog svog zivota bez sumnje presao oko 10.000 kilometara po danasnjem merenju.Prevazisao je i Rajica i Dositeja - u drzavni puti. A za puteve je tako isto malo bilo motivacije kao i kod seobe naroda.

Rodjen je u Baji 9.Septembra 1772. Slusao je u madjarskoj prava i filosofiju godine 1795. Polagao je i ispite.Ali se Vujicu nije sedelo.On nije bio za zivot u sobi nego za putovanje, pa se vec iduce godine vinuo u svet ne imajuci ni programa ni narocite ciljeve .Putovao je kroz Hrvatsku za Trst.Ali je dosao samo do Karlovca i Zagreba.Zatim se opet vratio u Baju.

Odmah za tim ode u juznu Ugarsku i stane uciteljovati u Futogu i Srpskom Beceju.U oktobru 1801. napusti skolu i krene se po drugi put za Trst , gde u kuci bogatog trgovca Antonija Kvekica dobije mesto za vaspitaca.Tu nauci francuski i talijanski.Za vreme skolskih ferija isao je u Mletke i putovao po celoj Italiji.

Po povratku uTrst napusti sluzbu i stupi na ladju Kvekica kao pisar.I sa ovom je putovao u Moreju,Arhipelag, duz obale Male Azije, za tim u Carigrad po Crnom moru cak do - Krima. Odavde se vratio u Solun i Grcku a odatle u Afriku gde je na Nilu bio. Ako je istina , imala je njegova ladja borbu s gusarima i druge dozivljaje.

U ovom razdoblju , napisao je on mnogo dela , koja je kasnije stampao.Vrativsi se s puta ovog tumarao je koje kuda i najposla dosao u Zemun da stupi u sluzbu Karadjordjevica.Mozda je ovaj podhvat oslidio Vicentije Rakic , koji je u doba kada je Vujic ziveo u Trstu , tu bio paroh. Ali god. 1806.kad je u Beograd dosao , potreba za naucenjacima nije bila jost velika. Zato ostade Vujic u Zemunu gde primi uciteljsku sluzbu. I tu se bavio knjizevnoscu i skolom blizu cetiri godine,do1810.Neoprezan u kazivanju svojih nazora , zadesila ga velika nezgoda. Osumnjicen da je pocinio izdaju , biva zatvoren i protiv njega povedena stroga istraga koja je trajala oko po godine. No najposle se ustanovi da nije kriv i bude pusten.

Ali ga policija protera iz Zemuna u Baju. No tu mu se nije svidelo. Ode opet u Pestu a od tud u Sent - Andreju za ucitelja, sada za ucitelja latinskog jezika , i tu se nekako ozeni. Brak ovaj pak nije dugo trajao.

U Sent Andreji ostao je Vujic do 1823. I sad na njega opet navali zudnja za putovanjem. dodje u Beograd , ode u Kragujevac knezu Milosu i od onud opet se vrati uZemun u prolece 1824.Dosav u veliku novcanu nevolju, nagovara ga ondasnji srpski ucitelj Vasilije Jovanovic da daju predstave sto Vujic poslusa. Davano je nekoliko njegovih komada koji su neopisano dobro primljeni. Tako postade Zemun kolevka srpskog narodnog pozorista,srpske komedije i drame,i Joakim Vujic otac jedne i druge.

Izvor: home.swipnet.se

Jovan Subotic


Jovan Subotic pripada eposi politickog i literarnog preporodjaja srpskog naroda u zemljama ugarske krune. U toj eposi igrao je on znamenitu i kao knjizevnik i kao politicar i kao osnivac i kao pomagac. Njegove su zasluge na svakom polju trajne.I ako nije ni na jednom mestu bio bas prva osoba ali je odmah do one stajao a to je samo po sebi vec velika zasluga. Kad bude jednom govora o dogadjajimai istoriji evr. naroda u zemljama ugarske krune u XIX. veku, njegovo ce ime s istima spojeno biti. I Zemun je tom prilikom u dobitu. Svoje poslednje dane, upravo vise godina konca svog zivota, proveo je Jovan Subotic u Zemunu.U to doba bio je predsednik evr. crkvene opstine zemunske i tu umro 28. Januara 1886.

Po rodjenju je Jovan Subotic Sremac. U selu Dobrinci, kod Rume, ugledao je on kao svestenicki sin sveta 30. Januara 1817. Postao je vrlo mlad doktorom prava i filosofije a vec kao mladic od 20 godina izdao je zbirku svojih pesama pod imenom ,, Lira“. Od godine 1843. pa do 1872. Napiso je on mnostvo stvari vecinom originalnih poslova koji su u dvajest knjiga sveta ugledali.

Od tih radova su lirske pesme , eposi, drami i tragedije. Radio je pak i na pedagogiji, uredivsi citanke za srednje skole. Bio je pak i upravni cinovnik, ( podzupan sremski ) a od 1864. clan vrhovnog sudista ( septemvirata ) u Zagrebu.

Kad je 1867. bio na sveslavenskom kongresu u Moskvi, bio je posle svog povratka bez ikakve istrage iz sluzbe odpusten.

Na srpsko crkvenom saboru u Karlovcima od 1869 - 1874. bio je pored dr. Svetozara Miletica jedan od prvaka ondasnje narodne stranke. Na ovim se saborima on odlikovao velikim govorima. Njegov govor o predsednistvu sabora ( 1869. ) jedan je od najduzih i najboljihgovora onog doba.
Osim toga je od 1872 - 1874. uredjivao list ,,Narod“ koji je u N. Sadu izlazio. Ovo doba Suboticeva bavljenja u N. Sadu vrhuna je njegovog knjizevnog, politickog i pravnog rada. Njegov uticaj u to doba u javnim srpskim stvarima bio je velik i pretezan. On je patrijarha Ivackovica god. 1874. Kad se nov patrijarh birao, nasao i njegovom izboru doprineo najvise, kao sto je u to doba bio i kod ,,Matice Srpske“ u Novom Sadu i kod narodnog pozorista od najveceg upliva.

Moglo bi se reci, da je njegov prosvetni poziv na zivot srpskog naroda bio presudan, kao sto je s druge strane upliv dr. Svetozara Miletica na politican zivot bio merodavan. Doba takmacenja ova dva narodna prvaka bilo je od najveceg uticaja na ceo zivot srpskog naroda i na kasniji njegov umni i politican pravac.
Posle odlaska Suboticeva iz N. Sada i seobe o Osek, gde je advokaciju otvorio, izgubio je on uticaj na narodnu borbu i dogadjaje u takozvanoj Vojvodini. Presao je bio vrhunac svog zivota i svojih uspeha. Njegova produktivnost bila je neznatna, po gotovu kad je 1875. izabran u dobrinackom srezu za hrvatski sabor. U hrvatskom saboru bio je sve do 1886. u kome je razdobju bio i dvaput biran u ugarski sabor. Ali je u doba ova polozaja igrao samo pasivnu ulogu. Njegova se rec retko kad cula a kad se cula, nije bila ni presudna ni od velikog znacaja.

Godine 1884. Preselio se Subotic u Zemun, gde je advokatsku pisarnu u kuci Glise Petrovica u glavnoj ulici (,, kod Zmije“ ) otvorio. Tu su se oko njega mladji ljudi prikupljali i Subotic je imao obicaj da pripoveda iz proslih vremena u kojma je on jedan od prvih bio. Tu je napisao i svoje uspomene, koje je kasnije Matica Srpska izdala, i tu kako vec spomenusmo umro. U Zemunu je u to doba bio njegov sin dr. Vojislav Subotic varoski fizik.

Ceo svoj knjizevni i politicki odsek ( 1865 - 1886 ) bio je po broju politicara, knjizevnika, pesnika, pravnika i medicinara koji su u njemu ponikli vrlo znacajan i odlican. Politika do duse nije urodila velikim plodom ali se nacionalna svest i politicka volja u najvecoj meri razvila. Toliko darovitih ljudi nisu u jedan mah imali svi drugi slavenski narodi na jugu zajedno. To je bila era „ Omladine ´´, puna poleta i duha, ali ali oskudna u programu , strpljenju i politickoj umerenosti. Ovu je petonju reprezentirao dr. Suboticali su uspesi njegovi bili negativni. Miletic mnogo darovitiji i agilniji zastupao je cisto nacionalni pravac, bez obzira na teskoce, koje se nisu mogle savladati i koje ni do danas nisu mogle savladati i koje ni do danas nisu savladane. To je najbolje vidljivo na evr. crkv. autonomije, koja je danas u rusevinama.

U Zemunu je bio Jovan Subotic, kako je vec receno, kad se ovde doselio, predsednik srpske crkvene opstine. Kao clan srpskog narodno - crkvenog odbora, bio je on pak vise puta biran u Zemunu i u saboru sedeo kao clan za Zemun. To je bilo bas onda, kada je bio na vrhuncu svoga rada na istom saboru i kkada je ona velika borba odpocela sa jerarhijom, koja i danas nije svrsena. Vodja je ondasnje lerikalne stranke bio arhimandrit manastira Grgeter, German Andjelic, kasniji patrijarh srpski. Protiv njega i njegove stranke bio je ovaj veliki Suboticev govor u saboru naperen.

Subotic nije doziveo kasniji raspad stranaka i preokret u crkveno narodnom zivot, a u tisini u Zemunu kao da se poslednjih godina svog zivota za javne stvari nije interesovao. „


Izvor: home.swipnet.se

Iguman Vicentije Rakic

Zemunskom trgovcu Vasiliju Rakicu nije se sedilo za tezgom. Kad bi koju knjigu nasao (a u njegovo doba nije bilo) procitao bi ju od korice do korice. A bio je i bogomoljac a i rado isao u crkvu u kojoj je cesto sluzio prota Vasilije Ostojic a posle njegove smrti David Georgijevic.

Odlazio je i u obliznji manastir Fenek u kome je bio iguman Sofronije Stefanovic.Vasilije Rakic bio je pobozan covek i crkva mu je bila dusevna potreba.Mozda ga je zena ukoravala da se ne drzi arsina i tezge nego tumara po crkvama i manastirima.

Godine 1785. ostade udovac i ova ga nesreca otudji sa svim od trgovine.Rasproda ducan i ode u Fenek da se oda manastirskom zivotu. Igumam Sofronije primio ga radostno i izvestio mitropolita Mojseja Putnika. Mnogo nije trebalo i od mitropolita dodje dozvola da ga moze zakaludjeriti. Iguman ga postrize i narece ga imenom Vicentije.

To je bilo 9. Aprila 1786. Dana 5. Jula 1786. dobi cin svestenicki. Sam budimski vladika Stevan Stratimirovic sluzio je sluzbu. I od tog doba ziveo je Rakic u Feneku, s kratkim prekidom u Sapcu gde je svestenika jednog zamenjivao.

Posle smri fenecog igumana izabra bratstvo Vicentija Rakica 9. Januara 1796. za svoga igumana. Pravo je radio. Rakic je bio u to vec neki knjizevnik. U Sapcu je napisoa poboznu pesmu "Zivot Aleksija coveka Bozijega".

Ali prosto bratsvo manastira Feneka nije znalo da svoga igumana ceni mnogo zadjevice nagonise ga da posle trinajst godina bavljenja u Feneku, manastir napusti i u Trst ode gde je onda za crkvu Sv. Spiridona bio svestenik potreban.

U Trstu je Vicentije Rakic nasao sto mu je bilo potrebno. Miran zivot, postovanje, ugodan polozaj i dobru zaradu. U Trstu bilo je onda mnogo bogatih srpskih i grckih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu ostade punih jedanajst godina. Uz mali posao i dobar zivot oda ce crkvenoj knjizevnosti. Zivotom u Trstu postade srpski knjizevnik i udje u knjizevnost u kojoj lepo mesto zauzima. Izasao iz tezge i usao u manastir, izasao iz manastira i usao u knjizevnost. S ovo nekoliko reci mogao bi se obeleziti ceo njegov zivot.

Za vreme svoga bavljenja u Trstu napisao je Rakic:

1."Istorija manastira Feneka", Budim 1799.
2."Zertva Avramova ili sobesedovanje gresnika s bogomateriju (s grckog)" Budim 1799. (vise izdanja)
3."Cvet dobrodetelji (s grckog)" Budim 1800.
4."Pravilo sv. Spiridona" Venecija 1802.
5."Zitije Jevetitija Plakide i svetoga Spiridona cudotvorca (u stihovima)" Budim 1803.
6."Zitije prekrasnoga Josifa (u stihovima)" Venecija 1804.
7."Istorija o razaranju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja" Venecija 1804.
8."Lestvica imustaja pedeset statnenej" Venecija 1805.
9."Cudesa presvetija Bogorodica (s grckog)" Venecija 1808.
10."Zitije Vasilija Velikoga (stihovi)" Venecija 1808.
11."Pripovedi za nedelju i praznike" Venecija 1808.
12."Besednik iliricesko-talijanski" Mletke 1810.
13."Beseda o duvanu"Venecija 1810.

Ne znamo iz kojih je razloga Vicentije Rakic lep i ugledan polozaj u Trstu napustio, gde se toliko knjizevnoscu bavio. Mozda ga je vuklo srce u Srbiju iz istih razloga sa kojih je dosao Dositej Obradovic u Beograd.

Napustivsi Trst dodje u Beograd gde postade 1811. profesorom na novoosnovanoj bogosloviji. Posle sjajnih pobeda poceo je politicki preporodjaj. Tu ostade do propasti Srbije 1813. godine, gde je napisao "Kratkov nastavlenie svjascenika i vjat sloves, sacinenoe Vikentijem Rakicem, proigumanom manastira Feneka, Djelano v Bjelgradje vo ljeto 1812."

Iz Trsta je Rakic dosao u Fenek, tu se kratko vreme bavio i onda u Beograd presao. Iza propasti Srbije nastanio se stalno u Feneku gde je postao proigumanom i napisao "Zitije Stevana Prvovencanoga", koji je u Sapcu jost poceo.

Kao sto se vidi zivot je Rakicev bio produktivan. Bio je bez sumnje najznamenitiji iguman manastira Feneka, i valjan bogoslovski knjizevnik svog doba. Rodio se u Zemunu 1750. a umro u Feneku 29. marta 1818.

Izvor: home.swipnet.se

Vuk Stefanovic Karadzic

O Vuku kao znamenitosti srpskoj u Zemunu govoriti izgleda malo cudnovato. Vuk se rodio 26. oktobra 1787. godine u Trsicu u Radjevini ne daleko od varosi Loznice u Srbiji, a umro 1864. Osim toga niti je u Zemunu postalo kakovo njegovo vazno delo, niti tu zaceta kakva odlucna misao njegova.

Ali je Vuk u Zemun dolazio u svome zivotu vrlo cesto, tu se rado bavio i po kad sto je izgledalo to bavljenje tako, kao da je Vuk stanovnik zemunski. S njime je bivala i njegova porodica koja je po kad sto Vuka mesecima cekala u Zemunu, dok se on u Beogradu bavio ili po Srbiji putovao. Po pripovedanju pok. Ignjata Vasiljevica, sina Vukova prijatelja zemunskog Vase Vasiljevica, stanovao je Vuk sa porodicom u Zemunu dugo vremena u staroj lutrijskoj ulici br. 151. sadasnjoj rimskoj ulici kod jedne nemacke udovice. Te kuce, porusene su 1856. godine i na mesto njih je podignuta sadasnja na sprat br. 7. Da su pak stare dve kuce identicne sa sadasnjom u rimskoj ulici br. 7 ustanovio je stari Toma Turinac.

Cele godine 1831. zivela je Vukova porodica u Zemunu, dok se Vuk u Beogradu nalazio. Ali je zivot ovde bio nesnozan i zagusan. Milos je po Vlaskoj kupovao spahiluke, dok je narod bio raja kao i pod Turcima. I Vuk i svi bolji ljudi u Srbiji gledali su ono sto se zbiva sa strahom i negodovanjem. I Vuk se odluci prvi da u Beograd ode. U polovici oktobra 1831. godine predje on u Zemun sa namerom da se u Beograd vise ne vraca. I tu u istinu ostade, ziveci vrlo cemerno i oskudno. Siljao je pisma i molbe Milosu da mu dade penziju, da moze bezbrizno na knjizi raditi, ali od Milosa nikacan iber ne dodje. Tadi ta Vuk resi da Milosu dobru lekciju ocita i da mu sve kaze sto mu u Srbiji niko nije smeo reci.Milos je stojao pod uplivom Vukovih neprijatelja a od ovih nikad nije moga pravu istinu, sta se u zemlji misli, cuti.

Posle dugog oklevanja i razmisljanja poslje najpsle Vuk svoje dana 18. aprila 1832. datirano pismo u avgustu Milosu. U njemu je sve bilo kazano bilo sto se moze reci i Milos je najneugodnije bio dirnut.

Da je Vuk bio u to doba u Beogradu mesto u Zemunu, zivot bi mu bio u opasnosti.Tako je Milos iz usta svog prijatelja prvi put cuo sto sto dotle nije znao ili drzao da drugi ne vide. Sistem njegove uprave bio je zigosan.

No Milos ovu uvredu ne htede da podnese. Odmah posla sutra dan 16. avgusta u Zemun svoje poverenike da se s Vukom objasne. Poverenici ili politicni sekundanti Milosevi bili su Aleksa Simic, Panta Hadzi-Stoilu i Cvetko Rajovic. Sva trojica dodjose u zemunsku parlatoriju (u danasnjem parku zemunskom gde se izlazi iz parka prema jugu) i tu se s Vukom medjusobno nagrdise i ispljuvase. No s tim se stvar jos ne svrsi. Milos se obrati general komandi u Varadin i zahte da se Vuk iz Zemuna udalji. Obedio ga je da je "opasan za mir ui red u zemlji". I general komanda naredi Vuku da se iz Zemuna seli. Vuk morade s porodicom Zemun napustiti i odseliti se u Budim. To je bilo 18. septembra 1832. Razume se da je otisao tuzan i neveseo, jer je u Zemunu imao mnogo prijatelja koji su svaki cas sirotom Vuku novcano i inace u pomoc priticali, docem toga u Budimu nije bilo. U osveti isao je Milos tako daleko da je poceo na tome raditi da Vuk izgubi i rusku penziju, ali do toga nije doslo (Letopis M.S. br. 252. str. 55-108).

No ovo neprijateljstvo nije dugo trajalo. Vuk i Milos se izmirise, i Vuk dobi od Milosa malu penziju. Ali kad Milos iz Srbije morade otici (12. aprila 1839.) ostade Vuk opet bez srpske penzije. Ali kada i u Avgustu 1842 i knez Mihajlo morade Srbiju napustiti i nova Karadjordjeva dinastija u zemlju dodje, otpade penzija ponovo.Novo praviteljstvo pak o penziji ne htede nista znati, jer je Vuk bio pristasa Obrenovicu.

Usljed toga se i Vuk jace priljubi Milosu Obrenovicu, sta pise godine 1843. doje u aprili po novo u Zemun, tu se nastani i stade za Milosa agitovati. Ta agitacija nije uspela. Kad su Karadjordjevici 1859. Srbiju napustili, bio je i Vuk star i nije vise bilo potrebe da iz Zemuna nove akcije pocinje.

Ali je jedan deo zivota proveo u Zemunu, i time i Zemun upleo u istoriju srpske knjizevnosti i dogadjaje koji su na to uticali.


Izvor: home.swipnet.se

Sto bi rekla CECA u svojoj pesmi......

"ZNAM ZA JEDAN GRAD
PORED JE BEOGRAD
ZNAM ZA JEDNO IME
AL GA NE POMINJEM...."

Ili kao sto rekose u narodnoj pesmi "vino piju Age Sarajlije" samo malo prepevano...

"Vino piju nane
Vino piju nane
Mangupi Zemunaaa

Na Muharu nane
Na Muharu nane
Pokraj pozorista...

Sluzila ih nane
sluzila ih nane
prelepa devojka

kako kojem nane
kako kome nane
casu dodavaseeeeee

svaki evre nane
svaki evre nane
u nedra guraseeeee........

Taurunum Bojsi.......

Za njega se zivi
za njega se mre
za njega srce kuca
moj Zemuneee

Jer tu sam rodjen
jer ja tu zivim
i samo njemu
uvek se divim

I kad je tesko
i kad se slavi
uvek uz tebe
Zemunci pravi

By B

To Bole!

A sad da presečemo malo muzikom.


Ovoga ne poznajem. A ti Bole?

Dva Zemunca Vlada i Bajka.



A ovo je meni najlepša pesma o Zemunu, ujedno i najlepša od YU grupe (neki članovi su Zemunci).


Verovatno bih i ja napisala istovetni tekst.

I Bajaga je Zemunac..........

Nemo` Bolence da se `vališ s` tu bitangu, što na decu prodava heroin, molim te.
Ionako ima tekstove koje samo on može da razume.

Nemoj ti da diraš Bajagu! Baš sam ga srela pre neki dan, odlično izgleda. I kakav bre heroin! Ljudi pričaju svašta. A tekstovi su mu bolji od tvojih repera.

Ček samo da završim sa jelom, odmah ću postaviti jednu sa puno smisla, čista filozofija.

Bole ::I Bajaga je Zemunac..........

Bajaga je stanovao na potezu između tebe i mene, tačnije baš do tebe ali nismo daleko pa bih i ja malo da ga svojatam za komšiju.

Kad sam pre dosta godina pocela da radim u Zemunu, najsmesnije mi je bilo kad cujem od Zemunaca- Puuuu.... moram da idem u Beograd!
Vremenom sam shvatila da oni i nemaju bas mnogo zajednickog sa Beogradom osim administrativne pripadnosti. Zivim pored Savskog keja ali cesce i radije leti odem u setnju na Dunavski kej.
Zemun ima ritam i "šmek" kasabe i neki svoj poseban zivot, totalno razlicit od ostalih Beogradskih opština, odnosno on je sam za sebe celina i potpuno poseban gradić.

Znala sam da je furija naša!
Lepo si opisala i Zemun i osećaj Zemunaca.

Interesantna mesta za predah što Zemunu daje naročitu karakteristiku.

Bajaga je ok lik i cesto ga vidjam u prolazu.... koliko vidim nije nebo zaparao nosom i umisli oda j ezvezda , Ide covek peske i medj ljude.....

Jeste Furija, naj vise mrzim da idem u Beograd.... Cak i novi Beograd mi nije mijo.... Ja stvarno imam averziju prema odlasku u Beograd.....

Zemunci imaju svoj mentalitet i svoje shvatanje stvari sto cesto nije bas konvencijalno.... Mada se kao i u vecini gradova duh promenio jer su migracije stanovnista promenile strukturu grada....Bukvalno su Zemunci postali manjina u svome gradu..... (govorim o pravim Zemuncima...)

Zemunski park

Foto: Z. Životić

Zeleni prostor ograničen ulicama: Nemanjinom, 22. oktobra, Vrtlarskom, Savskom i Nikolaja Ostrovskog i zauzima površinu od 7,72 ha. Pokriven je listopadnim i zimzelenim drvećem, od kojeg  je 15 stabala pod zaštitom države.

Sve do Prvog svetskog rata Zemunski  ili Gradski park bio je poznat kao Elizabetin park. Dobio je naziv po ubijenoj carici Elizabeti Bavarskoj, zvanoj Sisi. Na mestu današnjeg parka, od 1730. do 1871. godine, kada je Zemun dobio status kraljevskog slobodnog grada, nalazio se takozvani kontumac, odnosno karantin u kojem su bili smešteni putnici koji bi doputovali s druge strane reke Save u tadašnju Austro-Ugarsku.

Preuređivanje prostora kontumca u park trajalo je do otvaranja 1886. godine, a idejni tvorac i rukovodilac radova bio je Ivan Perković. Park je dobro uredjen i u njemu se mogu pronaći primerci nekog retkog drveca poput: platana, čuvenog ginko drva, američke duglezije, gvozdeno drvo, japanski bagrem, jodino drvo, gledicija i češće ali ne manje lepe tisu, bor, kedar i dr…

Danas se u Gradskom parku nalaze: osnovna škola „Majka Jugovića“, Zemunska gimnazija, Poljoprivredni fakultet, sportski Zemunski park: u njemu i oko njegacentar „Pinki“, vojna kasarna, kao i dve crkve: pravoslavna crkva Svetog arhangela Gavrila i katolička crkva svetog Roka (takozvane Kontumacke crkve), koje su 1966. godine proglašene kulturnim dobrima. Obe ove crkve su bile izgrađene u stilu umerenog baroka, a za potrebe osoba koje su provodile propisani vremenski period u kontumcu. Srpskopravoslavna crkva svetog Arhanđela Mihaila i Gavrila izgrađena je 1786. godine, na mestu stare crkvice. Podigao ju je, svojim sredstvima, Teodor–Toša Apostolović tadašnji predsednik zemunske crkvene opštine i onaj čije ime od zaborava čuva ulica Tošin bunar. Posle rasformiranja kontumca, crkva je izgubila značaj i u drugoj polovini dvadesetog veka je bila sasvim zapuštena.

Godine 1981., zapuštenu crkvu preuzeo je episkop Filaret. Pod njegovom brigom, crkva je bila obnovljena, međutim, freske iz vremena njene izgradnje su uništene, a crkva je služila i kao skladište oružja. Godine 1990, protosinđel Filaret je bio ishodovao dozvolu za izgradnju hrama površine 3.000 kvadratnih metara na mestu crkve, ali je, naredne godine,  patrijarh Pavle tu dozvolu poništio.

Zemunski park: u njemu i oko njega Rimokatolička crkva svetog Roka podignuta je 1836. godine, takođe na temeljima prethodne kapele, a graditelj je bio Jozef Felber koji je izgradio i zemunsku Svetotrojičinu crkvu.

I ona je, nakon preuređenja kontumca u park, a naročito nakon Drugog svetskog rata, izgubila na značaju i danas je samo povremeno u funkciji.

Između dve crkve 1933. godine podignut je spomenik francuskom pesniku Alfonsu de Lamartinu koji je boravio u kontumcu 100 godina ranije. U parku su još podignuta dva spomenika koji oličavaju partizane. Većini poznat kao ”čika koji baca bombu” jeste „Bombaš“ i „Talac“, oba iz 1946. godine. Godine 2004. dodata je bista pesnika Branka Radičevića, koja je slučajno pronađena na tavanu susedne Zemunski park: u njemu i oko njega gimnazije.

U neposrednoj blizini parka, nalaze se i: Kliničko-bolnički centar Zemun, osnovna škola „Svetozar Miletić“, muzička škola „Kosta Manojlović“, franjevački samostan svetog Ivana Krstitelja i samostan sestara milosrdnica.

J. Sevic

Evo jedne zanimljivosti o Zemunskom keju Klik







Zemunski kej
Foto: Z. Životić