Zemun

Na Zemunskom keju se nalazi OŠ "Lazar Savatić" koju smo pohađali Bole i ja ali ne u isto vreme.

Sta reci osim MUNZE KONZA Lep grad,nema sta...

Je si li video digi, a tek da prošetaš Gospodskom, pa Glavnom, Kejom od početka pa do kraja, da se umoriš. A pijaca... što tu ima to nigde nema. Često odem da kupim svežu ribu koju ribari ranim jutrom, nakon noćnjeg ribarenja, iznesu na pijacu. Sada su dobili i svoje pravo mesto.



Stari deo Zemuna
Foto: Z. Životić

Januar - 16 - 2012



Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u gradu

Povodom ulaska u uži izbor za NIN-ovu nagradu ponavljamo prošlogodišnji intervju sa poznatim piscem

David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. godine. Do sada je objavio desetak knjiga priča i četrnaest romana, kao i tri knjige eseja. Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Beloua, Nabokova, Etvudovu, Singera… Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana. U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske. Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika. Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u gradu

Zemunsku gimnaziju je završio 1964. godine, a od 1956. godine je živeo na Karađorđevom trgu. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Iako je od 1994. godine u Kalgariju, u Kanadi, gde živi sa suprugom i sinom, za sebe kaže da živi Zemun. Samo 2 dana pred polazak u Kanadu i početak pisanja novog romana dobili smo ekskluzivni intervju za naš sajt.

1. Pojasnite nam Vašu vezu sa Zemunom koga često pominjete u svojim delima?

,,Veliku krišku života i godine u kojima se najviše stvari događalo ostavio sam u Zemunu. Svake godine – 3 do 4 meseca ja sam i dalje ovde. Živeo sam jedno vreme sa porodicom u Gundulićevoj ulici, pa u Dubrovačkoj, na Karađorđevom trgu i tako sam zaključio da treba da volim ceo Zemun’’, kaže nam književnik David Albahari.

-Kada piše o Zemunu, kao gradu koji voli, istovremeno mu je i teško i lako. Međutim, kako objašnjava, to nije protivrečnost:

Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u gradu,,Osećaj se možda više može opisati kao dvojnost dva odnosa koji se dopunjuju. Lako je pisati o Zemunu, jer je to mesto koje volim i u kom se osećam srećan, a pišući o njemu ništa me ne sprečava da pišem baš onako kako želim. Sa druge strane, obzirom da pišem u Kalgariju, koji je daleko odavde, teško mi je, jer to budi more uspomena.”

2. Često se vraćate Zemunu. Da li je još uvek prisutan onaj osećaj da je to ”grad u gradu”, kako ste ga jednom prilikom opisali?

,,Zemun je i bio grad, u istorijskom smislu, a mislim da je to i dalje, jer se toliko razlikuje od onoga sto tvori Beograd. Kada uzmete Surčin, Novi Beograd ili ceo Beograd, Zemun je svojstven i pruža osećaj –grada za sebe-. Ima svoju urbanu arhitektonsku sredinu, što ga čini lako prepoznatljivim, taj austrougarski tip grada, dok je Beograd, nažalost, više propatio kroz mnoge ratove, pa je izgubio svoju formu na neki način, ali je lep kao grad zahvaljujući ljudima i njihovoj lepoti i energiji.”

3. U Vašim Esejima Dubrovačka ulica je neiscrpna inspiracija. Šta je to „tajna Dubrovačke ulice“ ?

,,Za Dubrovačku me, istina, veže mnoštvo lepih uspomena. Postoji pogrešno verovanje koje dele mnogi Zemunci, da je ona nekada bila jevrejska ulica, ali je činjenica da je Sinagoga smeštena tu, gde je i danas, pred kraj ulice, kao i prostorije Jevrejske opštine. Hodajući njom, osećam baš kao da hodam nekim jevrejskim delom grada. Takođe, prosto je lepa. Ima specifičnu igru svetlosti i senki zbog posađenih stabala sa obe svoje strane i kad god prođete ovom ulicom vi uočite neki novi detalj na nekoj od fasada.

Kada sam sa porodicom došao u Zemun iz Čuprije 1954. godine, živeli smo najpre u Dubrovačkoj, kod nekih prijatelja, Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u gradu u kući sa Sunčanim satom koja je tek posebno inspirativna. Stepenice u kući su vodile do poslednjeg sprata gde je jedan prozor gledao na Glavnu i to je bilo moje magično mesto. Često i dugo sam tu sedeo posmatrajući svet koji prolazi i mislio sam se tada – valjda taj Sunčani sat pokazuje tačno vreme, ali mi je to sve bilo čudno po kom to prinicpu radi.” kaže pisac kroz osmeh.

4. Kako je bilo u Zemunu 60.-tih i 70.-tih?

Sećajući se Zemunske gimnazije i nevolja koje mu je stvarala matematika, pošto je bio na prirodno-matematičkom smeru, David Albahari kaže da je u Svečanoj Sali šezdesetih godina, bilo veselo uz r’n'r:

,,Bilo je to davno. Sa prijateljima sam došao na ideju o pravljenju šou-a koji se zvao „Da li volite više Beatles-e ili Rollingstouns-e„. Oni su tada počeli da zavode širom sveta, a malo toga se čulo na našem Radio Beogradu. Tih godina je postojala jedna jedina emisija nedeljno o r’n'r-u, koju je vodio Đorđe Karaklajić. Naša gimnazijska ideja je da bez ploča, sa muzikom snimanom magnetofonom sa Radio Luksemburga, oživela i uzimala zamaha-  aplauzima i udaranjem nogu o pod sale, pesmu po pesmu, davali smo glasove suprotstavljenim grupama. Kako je pod bio lomljiv i nestabilan, a tada strogi direktor sedeo u kancelariji tačno ispod, zabranili su nam igranke. Sećam se, uvek sam kasnio u školu zbog tog čekanja da snimim pesmu sa radija koju sam nameravao da pustim…” priča nam pisac sa osmehom.

5. Kako idu zajedno pisanje i Rock&Roll?

Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u graduRok i književnost se ne mogu izjednačiti, ali kako kaže, imaju dosta zajedničkog. U svojim pričama je neretko pokušavao da rečima dočara efekat bas gitare. Neki ritam. U romanu ,,Mamac”, glavni junak ponavlja svoj refren ”kada bih umeo da pišem…”, no ipak se reči i efekat zvuka ne mogu porediti. Ali, u Zemunu se šezdesetih moglo đuskati u diskoteci:

,,Zoran Modli, takođe moj gimnazijski prijatelj, je puštao ploče, ali ne u današnjoj Crkvici za koju se pogrešno veruje da je Sinagoga- na uglu Ivićeve, Tošinog bunara i Marine prilaz, već u ulici Rabina Alkalaja. Mnoge stvari su sada nezamislive, jer odrastamo u trenutcima kada se sve prihvata –zdravo za gotovo-, a mi tada nismo mogli da kupujemo ploče, one se ovde nisu pravile. Mogle su se nabaviti samo iz inostranstva, a pošto sam ja imao rodbinu koja je, sticajem okolnosti i ratova, bila raštrkana po svetu, rođak iz Amerike mi je slao poklone- ploče. Bio sam na visokoj ceni među ljubiteljima muzike tada i svi su me uvek zvali na žurke. Međutim, da mi neko ne bi ogrebao te dragocenosti, sam sam ih i puštao. Zato nikada nisam mogao da se bavim devojkama. Drugi su igrali sa devojkama, a ja puštao stiskavac. Eto, svako ima neke svoje nesrećne trenutke.”

6. Pišete članke, eseje, kolumne, romane i takođe prevodite različite autore. Kako izgleda radni dan pisca?

,,Ja obično svakog 1. decembra počinjem novi roman i pišem ga u narednih četiri do pet meseci, po jednu stranicu dnevno. Svakog jutra oko 9h sednem i nastavim tamo gde sam juče stao. Moji romani su uvek u formi jednog pasusa. Bez obzira gde sam stao sa radnjom i posle koliko vremena je to bilo, kada ispišem jednu stranu, ja prekidam. Oko dva sata odvojim za priče, a tada mogu napisati i po 3-4 strane dnevno, obavezno do 2h odvojim za prevođenje svakog dana. A na kraju radnog dana odvojim bar 1 sat za našto nepredviđeno što bih morao da napišem, a što se redovno pojavljuje, uz to sam i povremeni autor kolumni u Politici i jednom kanadskom časopisu.

,,Najgori deo mog radnog vremena jeste da beskrajno iščitavam svoj završeni roman i kada mi se smuči prepravljanje i korekcije pošaljem ga lektoru u Beograd.” objašnjava nam Albahari. Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u gradu

7. Da li je teže biti pisac u Srbiji ili u Kanadi?

Albahari šaljivo kaže da je moguće rešenje za pisca – oženiti se ili udati bogato.

,,Moja supruga, ne znam da li je bila dovoljno luda ili dovoljno dobra i pametna da prihvati moja poigravanja sa pisanjem. Ono mi donosi smeh i oslobađa me, bilo da pišem o mračnoj istoriji ili o lepom Zemunu.” Objašnjava i dodaje:

,,Mislim da je sasvim svejedno gde je čovek pisac. Naravno, zavisi od toga kako i šta piše, jer je na primer u zemljama bivšeg komunizma u Istočnoj Evropi, daleko više nego u Jugoslaviji, bilo opasno biti pisac. Ako je piscu ograničena sloboda izražavanja, on onda ima problem. Sa druge strane, pisanje je igra, ljubav i odricanje. U većini slučajeva ono ne donosi velike prihode i ne može se od pisanja živeti elitno. Mada, ima i onih bestseler tvoraca. Oni su napisani da bi se prodali, a tržište određuje vrednost dela. Za primer je američki pisac krimi romana koji je prošle godine zaradio 70 miliona $. On radi svoj posao na svoj način koji je očito uspešan, ali ja ne žudim za tim. Ja nikad neću biti pisac bestselera.”

Inetrvju David Albahari – Zemun je grad u gradu. Koliko se Zemun promenio?

Pisac nam kaže da je Zemun sada drugačiji. Ipak, drago mu je što se smirila masovna divlja izgradnja i čičkanje kioscima, a kako kaže, verovatno je da i nema više gde da se zida. Voleo bi da može biti u nekim svojim aspektima čistiji i moderniji, ali da očuva svoje jezgro.

,,Deo oko Robne kuće u Glavnoj je danas prljav, podseća na neke stanične prolaze, ali valjda je takvo vreme, kada ljudi moraju prodavati na ulicama.” Kaže nam David Albahari i dodaje: „Tu je nekada postojao korzo, koga se seća kao jedne šašave rute od Centrala do Slobode pa preko puta ulice, da bi se opet vraćalo do Centrala. U krug pa do Keja gde je šetalište išlo samo do Đure Đakovića, jer dalje nije bilo staze. Kružili bismo do besvesti. Samo mali gradovi su imali korzo, i to je još jedna od zemunskih  posebnosti.”

I tako u intimnoj atmosferi jednog zemunskog kafea, u dobrom društvu, ostavljamo Davida Albaharija da se pozdravi sa ljudima i sa gradom koji mu ne izlazi iz misli i pripremi za novi put i pisanje svog novog romana.

J.Sević

Nastavak o znamenitim Zemuncima

Prota Vasilije Ostojic

Jedan od putnika koji je 1578. kroz Zemun putovao, pripoveda, kako je u Zemunu zatekao Srbalja koji su imali blizu Dunava malu crkvicu, koja je slamom pokrivena bila. To je bilo onda, pa i danas sv. Nikolajevska crkva. Dakle je vec u polovini XVI. veka bilo svestenstva u Zemunu. Ko su pak onda bili popovi , koje je podeljenje u Zemunu bilo i kakvi su onda svestenici u Zemunu bili to se ne zna. U to doba bili su gospodari Srema i cele Ugarske Turci, u Budimu residirao je turski pasa, a u Zemunu negde u donjoj varosi kakav Mustafa ili Hasan kao kadija.
No iz tog mracnog doba sacuvalo se malo sto. Sta vise blizu dve stotine godina ne zna se nista skoro. I sto se znade, to su sitni odlomci. Tek u polovini XVIII. veka ima boljih podataka, ali su i oni oskudni. Zna se toliko da je oko 1766 bio zemuski prota Vasilije Ostojic.

Vasilije Ostojic bio je dakle zemunski prota za vreme mitropolita Pavla Nenadovica. Gde je pre toga bio parohom, kad je u Zemun dosao i odakle je po rodjenju bio, nije poznato. Mozda je bio Zemunac ili iz okoline, jer i u Zemunu i u okolici ima porodica po prezimenu Osotojic.

Da je za vreme mitropolita Pavla Nenadovica bio zemunski prota, proizilazi otud, sto je kod izbora Jovana Georgijevica, bio na karlovackom saboru kao prota. Arhiepiskop i mitropolit Pavle Nenandovic umro je naime 15. avgusta 1768. a sabor za izbor novog mitropolita bio je sazvan za mesec avgust 1769. Dana 27. Avgusta 1769. obavljen je izbor i na ovom izabran je za mitropolita Jovan Georgijevic. Na tom izboru bio je zemunski prota Vasilije kao clan i glasao po svoj prilici za vrsackog vladiku Georgijevica, koga arhimandrit Jovan Rajic dosta crnom bojom opisuje.

Izgleda da se prota Ostojic niej zdravo isticao, a kao i da vremena za to nisu bila. Doduse on je bio zemunski prota vise od dvanaest godina (oko 1766-1780) , ali to je bilo doba opste evropske stagnacije, te nisu ni zemuski Srbi mogli napredniji biti. Tek se za njegovog zivota nista nije zapamtilo, sto bi mu ime sacuvalo. Ima crkveni protokola iz godine 1774-1778. gde je i on podpisan ali to su cisto racunske stvari, iz kojih nista ne razabiramo, sto bi pamtenja vredno bilo. Umro je u Zemunu 1780. a godinu dana posle njegove smrti postavio je mitropolit Mojsije Putnik za zemunskog protu Davida Georgijevica, koji je za vreme Ostojica bio zemunski paroh. Prota Ostoji sluzio je dakle u Zemunu za vreme mitropolita Pavla Nenadovica, Jovana Georgijevica i Vicentija Jovanovica Vidana. Za njegovo vreme bio je kasniji znameniti fenecki iguman Vicentije Rakic zemunski trgovac i izdata je po carici Mariji Tereziji takozvana deklaratorija od 16. juna 1779. koja delimicno i danas vredi, a kojom su mnoge stvari u nasoj crkvi u zemljama ugarske krune uredjene. Pre ove deklaratorije uveden je jedan regulament (pravilnik) od 29. septembra 1770. koji je od strane srpskog naroda naisao na veliki otpor. Taj je regulament onda izvan kreposti stavljen i uvedena deklaratorija (Rescriptum declaratorium illiricae nationis) od 16. juna 1779.

Prota Vasilije Ostojic bio je dakle savrmenik i svedok prvih uredaba nase crkve koje na zalost jos ni danas nisu okoncane. Nekako u njegovo doba poceo se deliti sa svim stari odsek nase autonomije od novijeg doba, koje je pocelo pod mitropolitom Mojsijem Putnikom. To je bilo na politickom polju. Nasi sabori izlaze iz crkvenog okvira na polje narodnih interesa.


Izvor: home.swipnet.se

Sava Davidovac

U jesen 1884. doselio se u Zemun jedan visok, krupan i herkuleski gradjen covek. Trazio je zgodan stan za sebe, suprugu i kcer, a jer nije mogao stan kako je zeleo naci, uzeo je gotovu kucu u ulici " Dvanajest Apostola" , danasnjoj " Gundulicevoj ulici" i postao odmah tako i posednik u Zemunu. U Zemunu se tada govorilo, da se medju gradjanima nastanio jedan carski pukovnik i da tu zeli stalno ostati. Covek ovaj bio je carski obrstir Sava Davidovac. Godine 1885. poznavao ga je ceo grad. Kad je nosio vojnicku uniformu, upadao je u oci sa svoje velicine i svoga vojnickoga drzanja, a kad se bacio u civilno odelo , cudili su se ljudi zasto ne nosi vojnicko runo. Lovacki pas ga je pratio uzastopce. On je bio znak da i pukovnik nije daleko. Na onda glasan razgovor i zastajanje cesto da se s mimoprolazecima razgovori i pozdravi.

Sava Davidovac je u istinu bio redak covek. Hrabar vojnik i isustrasim u bitci, ucen i poznavalac svetske knjizevnosti, dobar sin svoga naroda, iskren prijatelj, valjan otac licno mio i simpatican, lovac, zanatlija i umetnik. U dokolici bavio se stolarskim poslom i imao sve sprave stolarske. Znao je i Gabelebergerovu stenografiju. Poznavao je i mnoge savremenike, voleo je Vuka Stefanovica Karadzica, bio drug pesnika Preradovica i dopisivao sa vladikom Strosmajerom i istorikom Ilarijanom Ruvarcem. Citava dopiska s jednim i drugim nalazi se u narodnoj biblioteci u Beogradu. Patrijarh German Andjelic,cenio je svojstva Savina i citao po kad sto i za savet a patrijarh Djordje Brankovic prizivao ga na docek i razgovor.

Za vreme talijanskog rata 1859. bio je u garnizonu u Poli, a 1866. bio podpukovnik i u bitci kod Konigreca. Kada zapovednik njegove regimente obole Sava Davidovac komandu uze i povede istu kroz kisu od djuladi napred. I kada konj, pod njim pade , uzjaha Sava Davidovac drugoga konja i zapovedi juris na neprijatelja.

Takav je bio i kao vojnik u Italiji 1848. U bitci kod Oitanjana (19. aprila 1848.) odlikovao se Davidovac neopisanom hrabroscu i dobio veliku srebrnu medalju za hrabrost. Tesko ranjen dodje kuci ali se 1849. prijavi vojvodi Supljikcu, koji ga u Srem posalje. U bitkama kod Varadina i Karlovaca, pokazao je da se niceg ne boji. Dana 24. aprila 1849. postade kapetanom, ne bivsi vise od dvadeset i tri godine star.

Posto se buka utisa, bude namesten za kapetana u Pazaristu u Liki, kasnije u Brlogu, Nemcima, Vinkovcima, Surcinu u Sremu i drugim mestima. Godine 1864. postade majorom u Petrinji a te godine izabran za srpski narodni sabor u Karlovcima. Onda se sabor sastojao iz 25 svestenickoh zastupnika, 25 vojnickih i 25 iz gradjanskog reda. Sava je bio zastupnik iz vojnickog reda. Saboru je predsedavao komandujuci general u Zagrebu Josif Filipovic.

Razume se da su delegati iz vojnickog staleza morali slusati kao vojnici sta predsednik zeli ili bolje-zapovedi. Na ovom saboru predlozio je Davidovac, da se veliko imanje Saris (2000 jutara) oduzme backom vladici i na dohodaka istog udene dotacija episkopa a svakom dade jednaka plata od 12.000 forinti. Taj je predlog primljen pa je i danas jos podloga episkopske dotacije u Karlovackoj mitropoliji. U glavnome slusao je Davidovac "komandu", ali je bilo momenata kada je radio po svojoj volji i protiv naredbe komandujuceg-saborskog predsednika. Kada jednom general Filipovic izda naredbu kako ce vojnicki zastupnici glasati, izjavi Sava Davidovac da on tako tako nece glasati i da mu je merodavno ono samo sto on drzi je srp. crkvi korisno i dobro. I tako su radili on, njegov brat od strica Isa Davidovac, podpukovnik Cudic i kapetan Knezevic. Glasali su naime sa narodnjacima, koje je Miletic predvodio.

General Filipovic je ovu nepokornost s mesta ministru vojnom u Becu javio. Ali se nije smelo za moment nista javno ciniti. Sava Davidovac i drugovi dokazivahu predsedniku da on kao katolik ne moze njima pravoslavcima zapovedati u verskim stvarima. Najposle ovi tu nisu soldati, nego narodni zastupnici u uniformi. Filipovic je u sebi besneo, a u Becu predlozio kaznu. Kada se posle izbora patrijarha Samujila Masarevica, sabor 15. jula 1865. razidje, dodjose u svoje garnizone i narodni poslanici.

Inace je rodjen Sava Davidovac 6. maja 1826. u Titelu od oca Mihajla i matere Ruze Milinkovic. Otac mu je bio kapetan koji je 1815. bio na Rajni i u Lionu. Vojnicke je skole Davidovac ucio u Titelu, a kasnije bio premesten kod premeravanja krajiskih suma u Sremu kao kadet.

Davidovac je bio covek retkih vojnickih, gradjanskih i drustvenih vrlina. Imao je da bogme i nesto mana. Ali i Plutarh tvrdi, da njegovi junaci niti su sasvim savrseni ljudi niti da savrseni smedu biti. Ima njega na najlepsim karakterima .

Emilija Davidovac prezivela je svoga muza skoro devet godina i u Zemunu umrla 27. juna 1911. Sava Davidovac umro je u Zemunu 24. januara (6. februara) 1903. docekavsi starost od 77 godina.


Izvor: home.swipnet.se

Znameniti Zemunci

Tosa Apostolovic

Punih sto godina od smrti Tose Apostolovica zivi njegovo ime i danas medju zemunskim Srbima.On je u svoje vreme bio narodni dobrotvor, a ovo ga je svojstvo sacuvalo od zaboravi.
Tosa Apostolovic rodjen je negde u Staroj Srbiji ili Makedonij.Bice da je onde rodjen oko 1745. Podataka da bogme nema, jer se u Turskoj nikad nije nista belezilo.Ali ima belezaka da je iz ovih krajeva. Kad je pak u Zemun dosao nije takodjer poznato.

U Zemunu je bio trgovac i tu kao da je sa svojim bratom vodio marvenu trgovinu.U kojoj je lep imetak i ugled stekao.Bio je crkveni odbornik i rukovodio poslove crkvene uprave od 15. maja 1784. koji je Tosa potpisao.Uz ime udario je po ondasnjem obicaju i svoj pecat.Na celu ondasnje uprave crkvene stojali su: Tesa Georgijevic, Mata Galetic, Ignjat Jevtic, Stevan Stajic, paroh bijase Simeon Markovic a prota David Georgijevic koji je pre Vasilija Ostojica takodjer zemunski paroh bio.
Ima jedna beleska da je Zemun u to doba oko 6000 stanovnika imao.

Tosa Apostolovic imao je jednog sina i dve kceri.Jedna od njih bila je udata za trgovca Dragasevica u Beogradu, a kasnije srpski general i pesnik Jovan Dragasevic, unuk je Tosin po kceri.Druga je bila udata za cinovnika zemunskog Rukavinu, a od ove je rodjen J. pl. Rukavina, koji je pre 2-3 godine u Zemunu u najvecoj sirotinji umro.S ovim, koji je bio katolik, izumrla je porodica Apostolovica i u zenskoj liniji u Zemunu.

Tosa Apostolovic ostavio je zemunskoj srp. crkvenoj opstini zemljiste, poznato i danas pod imenom "Tosinbunar".Ovo zemljiste lezi u po puta izmedju Zemuna i Bezanije, ne daleko od visova na kojima su danas i od vajkada zemunski vinogradi.Tu se obicno drze "majalesi" i voda iz bunara uz ovaj posed na daleko je cuvena kao dobra i zdrava.

Pripoveda se da je Tosa Apostolovic patio od ociju i da mu se snilo, da se popne na svoj vinograd i da sa visa pusti prazno bure u dolinu.Onde gde se bure zaustavi, tu da iskopa bunar i s njegovom vodom da pere oci, pa ce se izleciti.To je i uradio i ozdravio.To je bunar koji gore spomenusmo.Iz zahvalnosti poklonio je onda i posed "Tosin bunar", koji je kako rekosmo i danas u posedu zemunske crkvene opstine. Tako je postao dobrotvor svoje opstine, i tako mu se ime sacuvalo do nasih dana.On je, kako bi rekli, jedan od prvih ktitora i priloznika zemunske crkvene opstine.
O Tosi Apostolovicu vise se ne zna, kao sto se ne zna koliki mu je imetak bio i gde je nestao posle njegove smrti.

Umro je pak u Zemunu 1810. i tu je i sahranjen.Zena ga je prezivela, kako iz crkvenih protokola saznajemo dugo godina.

Izvor: home.swipnet.se

Vasilije Vasiljevic

Ideje Vuka Stefanovica-Karadzica, oca srpske knjizevnosti, izazvale su najveci otpor.Digose se protiv njega popovi i kaludjeri i svi ljudi straijeg kova.Sam Stevan Stratimirovic ondasnji arhiepiskop i mitropolit karlovacki bio je neprijatelj Vukov. Cak i Milos Obrenovic knez Srbije nije dao da se ideje Vuka po zemlji rasire i ako je inace bio Vukov prijatelj i protektor.

U tom velikom komesanju izmedju starih i novih ideja, starih i novih ljudi, izbio je u Zemunu trgovac jedan na povrsinu i pomogao da nove ideje pobede i nov pravac u knjizevnosti udje.To je bio - Vasilije Vasiljevic, covek sirokih prsiju, vedrog pogleda, prijatelj Srpstva, knjige njegove, proslosti, knjizevnosti i njegove buducnosti.Pored Vuka mora se uvek s postovanjem i njegovo ime spomenuti.

On je bio Vukov pomagac i utirac novih puteva kojima je srpska knjizevnost prosla.
Vuk ga je postovao i s njime dopisivao.Ziveci povremeno u Zemunu, bio je tu cesto gost u kuci Vasilija Vasiljevica, koji ga je kad je nuzda bila i novcano pomagao. Vasilije Vasiljevic bio je vrlo imocan covek i ova vrlina nije bila u korist samoga Vasilija nego i Vuka, koji se cesto u novcanoj nevolji nalazio. Tako je Vasilije Vasiljevic jedan od radenika i pomagaca Vukovih da se preinaci stari pravopis, da se pocne pisati narodnim jezikom i da se narodne pesme uzmu za primer toga narodnoga jezika.Vuk sam konacnu pobedu nije doziveo, ali ju je doziveo Vasa Vasiljevic, koji je Vuka punih petnajest godina preziveo.

Znameniti ovaj Srbin rodom je i poreklom iz Zemuna, gde se 29. oktobra 1792. rodio.Od skromnih prilika digao se on vremenom, trudom i radom da je od prvih ljudi u mestu bio.U poslednjim godinama svog zivota bio je i jedan od najimucnijih u Zemunu. U mladjim godinama bio je jedan od najrevnosnijih skupljaca predplate na Vukova dela i najodlucnijih propagatora za "j".Zbog toga nisu ga u patrijarsiji marili gde se debelo jer i stari pravopis jako cenio.Bio je dugo godina i skolski nadzornik u Zemunu, pa se bavio i knjizevnoscu.Tako je napisao pripovetku "Cudnovati dogadjaji Karla II. kralja Engleske" i "Vojvodkinja Cerfandcka".Obe naravno jotom.

Uz to je dopisivao sa svima znamenitim Srbima svoga doba, uvek pak cuvajuci trgovinu i kontoar, koji mu je pomogao da bude i imucan covek i narodni prijatelj i dobrotvor.

Godine 1848. bio je jedan od prvaka pokreta u Zemunu. Siljan je u Bec i usao je u narodni odbor.Bio je u Temisvaru gde se radilo o organizaciji nove srpske vojvodine i vodio je u Beogradu kontrolu nad izdavanjem narodnih banaka.

Kad je 1866. trebala izlaziti "Zastava", on je kupio kauciju za list i skupio dosta novaca a i sam dao od svoje gotovine. U Zemunu je bio jedan od suosnivaca stedionice zemunske (1868.) koji i danas postoji i ciji je predsednik dugo godina bio.

Ostavio je i nekoliko hiljada za osnivanje jedne zaklade u Zemunu, kojom srpska crkvena opstina i danas rukuje. U opste je bio njegov zivot uspesan produktivan, pun ljubavi prema rodnom mestu, narodu srpskom i srpskoj knjizevnosti.Vrlo je mali broj srpskih trgovaca onog doba, koji su takim uspehom na svima granama na kojima je stao, radili.

Zivot Vasilija Vasiljevica mogao bi se uneti u nase skolske citanke kao primer nametnog i uspesnog rada.

Umro je 14. marta 1879. u Zemunu u dubokoj starosti od osamdeset i sedam godina.Za sobom je ostavio tri sina od kojih ni jedan nije muske dece ostavio.

Familija Vasiljevic u Zemunu je u muskoj liniji izumrla a njegov imetak za zivota sinova njegovi potrosen.Na veliki primer tecenja, dosao je veci neuspeh i jalovisti.

U zivotu biva potonje cesce nego prvo.

Izvor: home.swipnet.se

PROTA MIHAILO PEJIC 1751-1812.



Mirski svestenik Mihailo Pejic je posle sluzbovanja u rodnom Irigu i kraceg boravka (zbog kuge 1795.) u manastiru Hopovo, postavljen za paroha Bogorodicine crkve i protoprezvitera zemunskog. Prema polozaju bio je i clan Arhidijecezalne konzistorije u Karlovcima. Osim obaveza svestenika prota Pejic obavljao je i duznosti predsednika Srpske pravoslavne crkvene opstine, upravitelja i nadzornika Srpskih skola koje su se nalazile pored Bogorodicine i Nikolajevske crkve, a kasnije i skole u Gornjoj varosi, koja je njegovim posredovanjem kod karlovackog mitropolita Stefana Stratimirovica otvorena 1799. godine.

Vodio je brigu i o drugim oblicima prosvecivanja gradjana pravoslavne vere i preko odre|enih svestenosluzitelja trazio da se postuju zdravstveni propisi, da se koriste usluge kvalifikovanih lekara i postavljenih primalja (babica) u Donjem gradu (1790) i predgradju (1791).

Godine 1809. s visim uciteljem Arsenijem Dimovicem podneo je prota Pejic, prema naredjenju vise drzavne vlasti, Nastavni plan za I, II i III razred prema kojem je proucavana zemunska slavenosrpska mladez u svojoj trorazrednoj normalnoj skoli. Ucenici su tada, pored ostalog, ucili i nemacko i latinicno pismo i osnove nemackog govora i da je ona mladez koja se narocito isticala slusala Osnove latinskog jezika.

U srpsku nacionalnu istoriju prota M. Pejic usao je kao "Glavni i revnosni izvestac mitropolita Stratimirovica" o prilikama i borbi ustanika u Srbiji (od 1804). Njegovi izvestaji su sacuvani i predstavljaju vazan izvor za naucno proucavanje nacionalnooslobodilacke borbe Srba na pocetku proslog stoleca. Prema zabelezenom predanju M. Pejic je ucestvovao i u direktnom slanju pomoci koja je tajno preko Save prebacivana u Srbiju.

Prota Pejic je umro 5/17.juna 1812. godine. Sahranjen je na groblju na Gardosu i postavljeno je skromno spomen obelezje. Zemunac Vladimir L. Nikolic, autor knjizice Znameniti zemunski Srbi u XIX veku (Zemun 1913), medju kojima je i M.Pejic, napisao je da je "Kamenita ploca dosta u zemlju upala". Deceniju i po kasnije (1928) izvesni "Cika Nikola" u lokalnom "Sremskom glasniku" zabelezio je da je protin grob prekopan i gorko je prekorevao svoje srpske sugradjane koji znaju "samo za canak i bokal". Iznenadjuje da Srp. crkvena opstina, pod cijom upravom je bilo pravoslavno groblje, nije na vreme intervenisala. U njenoj svecanoj sali, u Srpskom domu pored Bogorodicine crkve, nalazio se portret prote Pejica, koji je 1795. uradio poznati klasicisticki slikar Arsenije Teodorovic (+1826). Umetnik je osetio i istakao veoma impresivni lik ovog snaznog coveka prodornog pogleda.

Portret je sacuvan i u posleratnom periodu otkupljen od Srp. crkvene opstine. Danas je u posedu Muzeja grada Beograda i kad je Zemunski muzej (od 1968. u sastavu Gradskog muzeja) u dodeljenoj Spirtinoj kuci 1971. godine otvorio stalnu izlozbu, portret prote Pejica je nasao svoje primereno mesto.

Miodrag Dabizic
iz " Hronike Kulturnog Zivota -Za Zemun"

Izvor: home.swipnet.se

Jovan Petrovic KOVAC 1775-1837



Kovacki majstor J. Petrovic (Svojnovo, danas MZ opstine Paracin, 1772/3. - Zemun 11/23.jul 1837) dosao je iz zavicaja u Zemun u vreme kad je Austrija prikupljala dobrovoljce (1788) za rat protiv Turaka. Primljen je u frajkor i u njemu je ratovao i ucio zanat. Posle otpustanja iz vojske vratio se u Srbiju, ali je ubrzo dosao u Zemun gde je stekao kvalifikaciju kovacko sekirskog radnika. Otvorio je radnju u Gornjoj varosi i radom (1804) je stekao zvanje kovacko-potkivackog majstora koji je imao pravo i na lecenje stoke.

Kad je izbio Srpski ustanak, prelazio je u Srbiju i "svojoj braci" ucinio niz usluga: opravljao oruzje, okivao tresnjeve topove i lafete, i s drugim izlivao prave topove.

Za rad je dobijao priznanja. Najpoznatije je pismo Karadjordja iz 1910: "Ja pohvaljujem trude Vase narodu pokazate..." Odrzavao je veze i sa Srbijom kneza Milosa za koga je obavljao razne poslove: okivanje vozila, potkivanje konja, izrada krstova i drugih predmeta za crkve. Kad je podigao zvona na staroj Sabornoj crkvi (1830), knez mu je predlozio da se vrati u Srbiju i izabere "koju oce kucu u Beogradu". Iste godine za narodnu proslavu povodom proglasenja Hatiserifa kojim je Srbija dobila punu unutrasnju autonomiju, iskovao je gvozdeni srpski grb koji je postavljen na Gospodarski konak.

Kada je kasnije knez naredio isplatu za rad, rodoljubivi majstor antologijski je odgovorio da se "od malih noktiju nedelano trudio" i tezio da "kakovu god uslugu Rodu i Otecestvu" ucini. "Zato, kakovu bi ja vecu nagradu za malu onu zertvu, koju sam na oltar Rodoljubija prineo, iziskivati mogao, nego sto mi je Vsemoguci to scastije doziveti dopustio, da sam licno onom torzestvu...prisustvovao". Vecti majstor bio je i clan jedne radne grupe, ciji je rukovodilac bio Zemunac Dimitrije Davidovic, koja je, prema nalogu kneza Milosa, imala zadatak da opise stanje manastira Zice i da se prepisu svi zapisi (1822). Jovan Petrovic je odrzavao veze s mnogim savremenicima u gradu i drugim mestima. Kao ljubitelj prosvestenija bio je revnosni prenumerant srpskih knjiga, posednik kucne biblioteke i priloznik tek osnovane Slavenoserbske biblioteke zemunske. (1825).

Majstor J. Kovac zasluzni je gradjanin Zemuna i Srbije. Kad je D. Davidovic primio vest o smrti svog prijatelja i saradnika, zazalio je sto vise ne pise za Srpske novine i rekao: "Laka mu budi zemljica! Kosti njegove, kosti su roda srpskoga". Sin Jovanov je zemunski akademiseski zivopisac Zivko Petrovic (rodj. 1806). Slikarstvo je ucio u Zemunu i na Beckoj akademiji. Njegov slikarski opus veoma je bogat. Radio je za zemunske crkve i hramove u Vojvodini. Umro je "ot vrucice" u Zemunu, 8/20.oktobra 1868. godine

Miodrag Dabizic
iz " Hronike Kulturnog Zivota -Za Zemun"

Izvor: home.swipnet.se

Stare zemunske porodice-Benko


porodica Benko1904. godine
stoje:Sofija,Stevan,Konstantin,Despina,Marija i Ivan.
sede:Nikola,Jelena,Ana,Franja mladji,Franja sa Djordjem u krilu.
Sasvim dole je Zora


Medju najuglednije zemunske porodice spada svakako porodica Benko.Ona je u Zemunu prisutna vec gotovo 120 godina i za to vreme se orodila sa jos nekoliko znamenitih i starih zemunskih porodica,ali je,na zalost,u medjuvremenu i izumrla u muskoj liniji.

Porodica Benko je bila slovackog porekla,iz mesta Ebensdorf,u okolini Psemisla. Austrijski car Leopold II je jos 15. septembra 1678. godine dodelio nsledno plemstvo Mihaelu Benku i njegovoj cerki Dorotei.Mihael Benko je za vreme ratova sa Turcima,kao oficir dosao u Vukovar i tamo ostao,kao i nekoliko narednih generacija njegovih naslednika.Jedan od njih,Ivan pl. Benko koji je umro 1840. godine,bio je verovatno znacajna licnost,jer je sahranjen u samostanskoj crkvi u Vukovaru,nedaleko od grobova grofova Elc.

Nesto kasnije mesar Jovan Benko igra znacajnu ulogu u buni 1848/49. godine i to na srpskoj strani,pa zakljucujemo da taj clan porodice Benko presao u pravoslavnu veru,sto bi se reklo i po njegovom imenu. U to vreme javlja se jos jedan Ivan(1813-1850),verovatno sin ili unuk onoga Ivana sahranjenog u samostanskoj crkvi.Taj Ivan je ozenio Anu Vlasic (1816-1894),sa kojom je imao cetvoro dece:cerke Anu,udatu Miler i Mariju,udatu Kovacic i sinove Ivana(1844-1866) i Franju,potonjeg zemunskog apotekara i rodonacelnika ove porodice u Zemunu.

Franja Ksaver Djordje pl. Benko,kako mu je glasilo puno ime,rodjen je 21.novembra 1846. godine u Vukovaru,a porodicno predanje kaze da su ga vreme burne 1848. godine birosi sa imanja njegovog oca sakrili i takao spasli od smrti.Zavrsivsi pripravnicku praksu kod vukovarskog apotekara Kirsbauma,Franja pl. Benko je tirocinijum odnosno prakticni ispit obavezan za studente farmacije,polozio kod Sremskog apotekarskog gremijuma u Vukovaru 27. februara 1867. godine,a 20. oktobra 1875. godine je diplomirao farmaciju u Gracu.Ubrzo potom 1877. godine doselio se u Zemun i kupio apoteku od Stevana Sikoa,koju je ovaj samo godinu dana ranije preuzeo od Nikole D.Markovica-Ratkovica. Poznatu i dobro razradjenu apoteku Benko je svojom marljivoscu i strucnoscu jos vise unapredio.Osim lekova,od kojih je vecinu sam spravljao,prodavao je i cuvenu Blinsku kiselu vodu,kao i oplemenjenu lozu,ali samo "uz gotov novac", dok je medikamente davao i na veresiju,a sirotinji cesto sa znatnim popustom ili cak zabadava.Da se radilo o izuzetnom apotekaru potvrdjuje nekoliko njegovih naucnih radova,kao i cinjenica da je 1903. godine patentirao nove lekove-prasak za probavu i melem protiv kurijih ociju,za sta je dobio i zvanicna resenja od glavnog apotekarskog zbora Kraljevine Hrvatske,Slavonije i Dalmacije,u cijem je radu inace bio veoma aktivan.Svoju apoteku,koja se prvobitno nalazila u danas nepostojecoj Sutarijevoj kuci,u gospodskoj ulici broj 8,Benko je 28. jula 1893. preselio u Glavnu ulicu broj 33,u kucu koju je kupio od Ivana Ferka.Ta zgrada,u kojoj je porodica Benko zivela na spratu,a apoteka bila u prizemlju,postoji i danas, ali je lokal promenio namenu.Inace,apoteka je nosila naziv "Kod Svetog trojstva",a na firmi,u diskretnom medaljonu,bila su naslikana Sveta Trojica.Recimo da je 1880. godine kod Benka,na praksi,bio njegov sestric August pl.Kovacic iz Vukovara,koji je posle polaganja tirocinijuma u Zemunu 1883. godine i diplomiravsi farmaciju u Gracu cetiri godine kasnije,otvorio apoteku u slavonskom mestu Babina Greda. Franja pl. Benko je bio veoma ugledan i postovan zitelj Zemuna,pa je biran za clana Gradskog zastupstva,clana Gradskog skolskog veca i drugih institucija, jedno vreme bio je predsednik upravnog odbora Zemunske stedionice a.d.,a 1887. godine se pominje i kao izabrani skupstinar Sremske zupanije.Bio je veoma aktivan i u radu nekih kulturno-prosvetnih organizacija i uopste,u drustvenom zivotu grada,a voleo je drustvo i kafanu,pa je znao i da popije koju vise

.U Zemunu se dugo prepricavalo kako je jednom,posle pijanke kod Majera,u "civutskom sokaku",odnosno Dubrovackoj ulici,otisao pravo u apoteku "da dezura do jutra". I ako mamuran,nije mogao da zadrema jer se zvono sa ulice svaki cas oglasavalo ali kad god bi izasao na vrata,nikoga nije bilo.Vec se zabrinuo da mu je pice pomutilo pamet kada je otkrio da su "mokra braca" iz birtije,sa kojima je do skora pio,privezali za kanap od zvona kosku koju su dva psa pokusavala da otkace. Franja pl. Benko je umro 28. marta 1905. godine od sepse koju je dobio dva dana ranije,radeci u apoteci.Do vecne kuce na zemunskom pravoslavnom groblju ispratila ga je ogromna masa sugradjana.

Supruga Franje pl.Benka,Jelena(1861-1947),bila je takodje veoma omiljena u Zemunu.Ona je bila kci uglednog gradskog fizika dr Milosa Radojcica,a njen brat Konstantin je takodje bio uvazeni zemunski lekar.Njena mati Marija,poreklom iz ugledne porodice Kratovac,iz Rume,isticala se radom u humanitarnim organizacijama,pa je to prenela i na cerku,koja je bila jedna od najaktivnijih clanova Dobrotvorne zadruge Srpkinja Zemunkinja od njenog osnivanja,1896. godine,a u citavom periodu izmedju dva svetska rata bila je njen predsednik,istovremeno radeci i u Odboru mesne zastite dece. Treba istaci da je Jelena Benko pred prvi svetski rat jedno vreme vodila drogeriju, prvu u gradu.

Franja pl.Benko i Jelena Radojcic su se vencali 1880. godine i tom prilikom su se dogovorili,s obzirom da su bili razlicitih veroispovesti,da ukoliko im se prvo rodi sin, sva deca budu rimokatolicke,a ukoliko im se prvo rodi cerka,sva deca budu pravoslavne vere.Posto se prvo rodila cerka i sva ostala deca su bila pravoslavne vere,a po nacionalnom osecanju Srbi i veliki rodoljubi,uostalom kao i njihova majka. Ta deca bila su Marijana(1881-1948),Ivan(1883-1961),Stevan(1886-1937), Sofija(1887-1933),Konstantin(1889-1916),Despina(1892-1973) i Zora(1902-1963), uz jos troje dece koja su umrla ubrzo po rodjenju:Jovan(1882),Milos(1884) i jedno zensko dete koje je umrlo na porodjaju,pa nije krsteno(1901). Po smrti Franje pl.Benka apoteku ej nasledila njegova udovica Jelena,a kao provizori u njoj su radili Jovan Z.Jovanovic,Bogoslov Hes,ponovo Jovan Z.Jovanovic i Jozef Sefer,a od 1910. godine njen sin Ivan. Prikom zauzimanja Zemuna od strane srpske vojske,10.septembra 1914. godine, medju onima koju su iskazali najvece odusevljenje bili su clanovi porodice Benko. Jelena pl.Benko je odmah izabrana za predsednika tada osnovanog mesnog odbora Srpskog crvenog krsta,a u isti odbor su birane i njene cerke Despina i Ana.

Posle povlacenja srpske vojske iz Zemuna,13. decembra 1914.godine,sa njom je u Srbiju preslo dosta Zemunaca,medju njima i porodica Benko.Djordje je presao kasnije u Albaniju i stupio u srpsku vojsku,a Jelena Benko je sa cerkama Sofijom,Despinom i Anom uhvacena kod Nisa.U Zagrebu im je sudjeno zbog veleizdaje,pa je Jelena osudjena na 13 godina teske tamnice i gubitak plemstva,a njene cerke na po 8 godina teske tamnice,tako da su sve cetiri robijale do kraja rata.Istovremeno, apoteka u Zemunu je oduzeta porodici Benko i stavljena je pod sekvestar. Po okoncanju prvog svetskog rata apoteka je vracena vlasnicima vec 1918. godine. U ime svoje majke Jelene apoteku je,kao provizor,najpre vodio Ivan Benko,a kada je on 1923. godine otvorio apoteku u Surcinu,zemunsku je prepustio svom bratu Nikoli Od 1936. godine Nikola Benko je postao i vlasnik apoteke,koju je dotle vodio kao provizor.

Poput svog oca,i Nikola Benko je bio omiljen u Zemunu i drustveno veoma angazovan isticuci se kao odbornik "Privrednika" i Crvenog krsta,zatim kao potpredsednik Srpske pravoslavne crkvene opstine,a vrsio je istovremeno i druge drustvene funkcije.Po okoncanju drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast apoteka mu je "otkupljena" 1949. godine i nastavila rad pod novim imenom "Srem" sve do 1955. godine kada je zatovrena,a namestaj iz nje prenet u novoosnovanu apoteku u Novom Beogradu.

Najstarija cerka Franje pl.Benka i Jelene,Marijana bila je udata za poznatog zemunskog gradskog inzenjera Pavla Horvata,sa kojim se preselila u Zagreb kada je on 1911. godine imenovan za redovnog profesora na Sumarskoj akademiji spojenoj sa filozofskim fakultetom na tamosnjem sveucilistu.Pavle i Marijana Horvat su imali cetiri sina i to Vladimira,Nikolu,Ivana i Aleksandra.Vladimir je bio poznati zagrebacki advokat i nije se zenio.Nikola je posao ocevim stopama i bio gradjevinski inzenjer i profesor zagrebackog sveucilista,a sa suprugom Gizelom iamo je sina Pavla,koji je takodje bio inzenjer i sa suprugom Jasnom imao cerku Natasu i sina Aleksandra,koji i danas zive u Zagrebu.

Ivan je bio oficir,koji je zarobljen 1941. godine u aprilskom ratu,a iz zarobljenistva se nije vracao u Jugoslaviju.Posle rata jedno vreme je ziveo u Nemackoj,a zatim je otisao u Australiju gde je ozenio Engleskinju Doru,ali u tom braku nije bilo dece.

Najzad Aleksandar ej emigrirao u Juznu Ameriku,gde i danas zivi.Ozenjen je i ima dve cerke.

Sofija Benko nije se udavala i zivela je prilicno povuceno u Zemunu,brinuci se o majci.

Despina se udala za Miodraga Acimovica (1875-1961),doktora prava i uvazenog profesora beogradskog univerziteta.U tom braku rodjeno je dvoje dece, sin Mihajlo(1926-1991) i cerka Jelena(rodjena 1930).

U braku sa Dusankom Menegelo-Dincic,cerkom poznatog beogradskog arhitekte,Mihajlo je imao dva sina Miodraga(rodjen 1966) i Milosa(rodjen 1968).Jelena koja je zavrsila istoriju i radila u Arhivu Jugoslavije,udala se za muzicara Nikolu Marica iz poznate gornjovaroske porodice Maric-Gadjula.U tom braku je rodjen 1971. sin Jovan.

Ana,koju su mnogo cesce zvali Mima,bila je udata za poznatog zemuskog trgovca Marka Georgijevica(1875-1962),sa kojim je imala cerku Jelenu.Po udaji za Milana Votrubeca,ona se preselila u Australiju,gde i danas zivi,a u tom braku su rodjena dva sina i dve cerke.Kao redak primer ljubavi prema muzu,Jelena je obojici sinova dala njegovo ime-Milan!

Najmladja cerka Jelene i Franje Benka,Zora,udala se za Ozrena Karamatu(1893- 1973),izdanka jedne od najslavnijih zemunskih porodica i sina naseg cuvenog bankarskog strucnjaka Stevana Karamate.Ozren i Zora Karamata imali su sva sina Stevana i Konstantina.Stevan Karamata je danas jedan od nasih najistaknutijih naucnika u oblasti petrologije i redovni clan Srpske akademije nauka i umetnosti,a u braku sa Tijanom Basic ima sina Ozrena(1952),biologa i atletskog radnika,i cerku Jelenu,elektroinzenjera,koja u braku sa dr Djordjem Jevtovicem,nasim poznatim strucnjakom za AIDS,ima troje dece:Smiljku,Ljubomira i Nataliju.

Konstantin u braku sa Jelenom Komanudi,poreklom iz stare i postovane beogradske porodice, ima cerku MIlicu,udatu za zemunca Branislava Milosevica,sa kojim ima cerku Paulinu.

Najstariji sin Jelene i Franje Benka,Ivan,videli smo vec,vodio je najpre apoteku u Zemunu,a zatim je kupio drugu u Surcinu,gde se preselio.Farmaciju je zavrsio u Becu gde je upoznao Mariborcanku Margaretu Valter,koju je kasnije i ozenio,ali u tom braku nije bilo dece.

Njegov mladji brat Stevan takodje je zavrsio farmaciju i 1904. godine je bio pripravnik kod svog oca,ali je kasnije napustio taj poziv.Bio je ozenjen Francuskinjom Zanom,sa kojom je imao ceku Marselu,udatu Ljubibratic,ali ona nije imala potomstvo.

Ostali sinovi Franje i Jelene Benko,Konstantin,Nikola,Franja i Djordje,nisu se zenili. Tako je porodica Benko u muskoj liniji ugasena 1961. godine,kada je umro poslednji koji je nosio to prezime,surcinski apotekar Ivan.Potomaka ove slavne zemunske porodice ima jos u Zemunu,Beogradu,Zagrebu,Australiji i Juznoj Americi kako smo napred videli,ali s obzirom da su svi po zenskoj liniji,prezime Benko je nestalo.

U Zemunu,osim potomaka Zore udate Karamata,danas zivi i cerka Despine Benko udate Acimovic-Jelena Maric i to u delu kuce porodice Benko,u Glavnoj ulici 33.Ostale delove ove kuce naseljavaju stanari koji sa porodicom Benko nemaju nikakve veze.Jelena Maric je nasledila veci deo zaostavstine porodice Benko, izmedju ostalog i veliku diplomu cara Leopolda o dodeli plemstva njenom davnom pretku,pa su tako,prakticno,ona i njena porodica jedini cuvari uspomena na visevekovnu istoriju te cuvene familije.

Branko Najhold

Izvor: home.swipnet.se

Stare zemunske porodice-Kostic


Dr Milan Kostic

Porodica Kostic prisutna je u Zemunu osamdesetak godina,za koje vreme je stekla izuzetno postovanje i ugled,a nekoliko njenih clanova igralo je istaknutu ulogu u politickom,drustvenom i kulturnom zivotu grada.Na zalost,njen poslednji izdanak po muskoj liniji umro je pre vise od decenije,a na samom kraju 1995.god preminuo je i poslednji direktan potomak druge generacije ove porodice. Zemunski rodonacelnik porodice Kostic je Milan,rodjen 1876. u Sidu,u tamosnjoj uglednoj familiji.Studije prava zavrsio je u Zagrebu,gde je i doktorirao.Pre prvog svetskog rata bio je dugogodisnji upravnik kaznenog zavoda u Sremskoj Mitrovici, isticuci se kao pobornik ujedinjenja juznoslovenskih naroda.Kada je do tog ujedinjenja doslo,stvaranjem Kraljevine Srba,Hrvata i Slovenaca,potonje Jugoslavije postavljen je za velikog zupana Zupanije Sremske i grada Zemuna.

Kada je ubrzo potom imenovan za nacelnika Ministarstva pravde,preselio se iz Sremske Mitrovice u Zemun.Za narodnog poslanika na listi Samostalne demokratske stranke,ciji je bio podpredsednik,izabran je 1927. godine,a bio je i clan rukovodstva Seljacko- demokratske koalicije.Procuo se 1928. godine,posle studentsko-radnickih antijugoslovenskih demonstracija koje su ugusene u krvi i posle kojih je usledila zabrana javnih zborova u citavoj zemlji i zabrana rada mnogih listova.Zbog toga je dr Kostic u Narodnoj skupstini podneo predlog optuzbe protiv tadasnjeg ministra unutrasnjih dela,dr Koroseca.

Za vreme sestojanuarske diktature,kao advokat, dr Kostic je branio optuzene za politicke krivice pred Drzavnim sudom za zastitu drzave,zbog cega je kasnije i sam bio politicki proganjan,zatvaran i interniran. Naravno da je zbog svojih izrazito demokratskih stavova dr Kostic imao i dosta protivnika i u samom Zemunu.Zabelezeno je da ga je u broju od 2. februara 1928. godine ostro napao zemunski "Sremski glasnik",pa je dr Kostic tuzio sudu urednika Zarka Ilica i pisca clanka Stevana Milosavljevica.Ovaj drugi osudjen je na dva meseca zatvora,ali kada je na izdrzavanje kazne pozvan gradski policijski kapetan Zemuna,ispostavilo se da clanak nije napisao on,vec njegov sinovac istog imena,inace djak realke u Beogradu koji je odmah potom oslobodjen kao maloletan.Naravno da je u pitanju bila ujdurma protiv dr Kostica,koja najbolje ilustruje odnose prema ovom postenom coveku i politicaru.

S druge strane,drKostic je bio omiljen medju vecinom Zemunaca,koji su ga iz postovanja zvali Senator,sto je on,uistinu i bio.Deo popularnosti dugovao je i veoma aktivnom ucescu u drustvenom zivotu grada,narocito u veslackom klubu "Galeb",ali i nekim kulturnim i humanitarnim drustvima.Bio je poznat i kao plodan pisac:objavio je veliki broj clanaka iz oblasti krivicnog prava,a jos 1912. godine i zapazenu studiju "Alkohol, kriminalitet i pravo".Poslednje dane zivota dr Kostic je proveo u internaciji,u Pakracu,gde je i umro,1940. godine.Sahranjen je u porodicnoj grobnici na zemunskom pravoslavnom groblju......


Momenat sa vencanja Antona Javorseka i Vere Kostic.
Sa leva na desno:nepoznat,Milan Kostic,Jelena Flegl,Zora Kostic,
Djordje Kostic,Vera Kostic,nepoznat,Anton Javorsek i Franciska Javorsek

Branko Najhold

Izvor: home.swipnet.se

Zemunska gimnazija

Monumentalna neorenesansna dvospratnica sagrađena јe 1879. godine prema planovima zagrebačkog arhitekte Nikole Kolara za tadašnju Nižu realnu školu (osnovana 1858), koјa otvaranjem viših razreda postaјe Velika realka, danas Gimnaziјa. Kasniјe, od 1914. do 1916.god. dograđen јe noviјi deo iste spratnosti prema planu koјi јe potpisan iniciјalima V.R. Oblikovan јe u duhu postsecesiјe tako da predstavlja јedno od prvih moderniјih arhitektonskih ostvarenja u gradu. U zaјedničkom glavnom ulazu na zapadnoј strani bloka nalaze se biste narodnih heroјa Nade Dimić, bivše učenice Zemunske gimnaziјe i Trgovačke akademiјe, koјu јe uradio Kosta Angeli Radovani i spomen-ploča s imenima učenika srednjih škola, koјi su poginuli u antifašističkom ratu 1941-1945. godine. Na prostoru između Gimnaziјe i Pešadiјske kasarne  2004. godine na visokom postolju s prigodnim tekstom otkrivena јe bronzana bista pesnika Branka Radičevića (1824-1853), rad vaјara Milana Besarabića, nekadašnjeg profesora Zemunske gimnaziјe.

Preuzeto sa sajta (oštine) grada Zemun(a)

Zemunska gimnazija je posle gimnazije u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, treća osnovana gimnazija u Srbiji. Zgrada gimnazije se nalazi između osnovne škole i Poljoprivrednog fakulteta, u Gradskom parku. Od 1958. do danas, zgrada gimnazije je zadržala isti izgled. Pored zgrade, 2004. podignuta je spomen bista Branku Radičeviću, rad vaјara Milana Besarabića, nekadašnjeg profesora Zemunske gimnaziјe.

Viva Vox je hor iz Zemuna koji se pretežno bavi a cappella  (bez instrumenata) obradama pop-rok muzike uz pratnju bitboksa.  Dalje...



Više muzičkih spotova se nalaze na pdf Horska muzika.

Odlicna prezentacija,Avi...

Hvala Digi, to sam se ugledala na tebe.

E falim te Boze da se neko i na mene ugleda...

Ne zezaj, kamo sreće da su mnogi kao ti.

Avramova ::Znala sam da je furija naša!
Lepo si opisala i Zemun i osećaj Zemunaca.

Ovo je veoma interesantan prizor za naslikat, ulje na platnu... Čovjek izgleda kao da je od pre dva veka, on kao centar ambijenta, koji je veoma interesantan.... Tako za slikara bi to bio dobar motiv za lepu sliku...

@Sini

Ne znam od kada forografija datira ali nije previše stara. Čovek, ko zna šta je sa njim a odlično se uklopio u ambijent, pozna jesen, pozne godine.

U pravu si, vrlo je inspirativna za neki impresionistički potez. Svojevremeno sam odlazila na Kej i radila kroki.

Ovo je iz mlađih dana......

Ljuba je "Alfa-Zemunac", šteta što niko od sledbenika nije dostigao taj nivo.
Separatističke kriminalne organizacije ( Jugoslavije ) počele su da "operišu" po Evropi, tek posle njegovo smrti. Dok je bio živ on i njegov gang, niko nije smeo da "prismrdi" po Evropi.

Ljuba Zemunac je bio izuzetno inteligentan, lep čovek ali i dobar. Velika je tragedija što svoj potencijal nije iskoristio na pravi način.

Na njegovom grobu je velika figura u boks pokretu, bronza, na gradskom groblju u Zemunu. Često je vidim.