Mika Antić

Miroslav Mika Antić rođen 14. marta 1932. u Mokrinu - Kikinda — preminuo 24. juna 1986 u Novom Sadu u bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu.
Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takođe je bio novinar Dnevnika. Umro je 24. juna 1986. godine .
Dela

Poznatija dela su mu:
„Vojvodina“,
„Ispričano za proleće“,
„Roždestvo tvoje“,
„Plavo nebo“,
„Nasmejani svet“,
„Psovke nežnosti“,
„Koncert za 1001 bubanj“ (pesme)
„Mit o ptici“,
„Šašava knjiga“,
„Izdajstvo lirike“,
Za decu je napisao:
„Plavi čuperak“
„Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu)
„Prva ljubav“ i
„Garavi sokak“
„Živeli prekosutra“.
Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr.
Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto roman.
Nagrade

Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

- Susreti -

Mi smo se suvise sretali na
raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo
nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa
prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I
u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za
casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U
novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo
popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto
kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele
k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I
vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne
bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer
znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove,
prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu
tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici
nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred
necijim vratima skinem torbu sa ledja.

Neke Davne Zvezde Miroslav Antić


Stari put
od lišća sav žut
Noć na putu tom
San od zvezda tako je žut
San u
oku mom

O znam ja, o znam ja
Još pamtim te dane
Nekad si
bio uz mene ti

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U
oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok
čekam, dok ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču
noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj
topli dlan
Dok čekam, ćutim i tonem u san

O znam, da si još
moj -
Plaču noćas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoći mojoj i
snu

Kada mi nedostajes

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim
ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada pozelim
Da
ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi
zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim
osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi
nedostajes.....

NAJMANJA PESMA
Evo najmanje pesme
manje od zrna
maka
u njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog decaka.
Ako znas
ko ga salje
sta da ti pricam dalje,
ako ne znas ko ga salje
sta
te se tice dalje.

Odluka


Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

BEOGRAD

1.
Necu da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokazem
da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca.

2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.
A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva
restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnostvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.
Posle tebe ce ostati iste ulice, i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i
raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo
vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.

7.
Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.
Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz covecanstva.

TORBA


Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog

što ti sada govorim, sine moj.

U naježenom vetru večeri drveće otresa s

leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne

magle i prve kiše. Vazduh se para kao

paučina i sav je izbušen kricima divljih

jata što se sele na jug.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret

u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.

S njom ćeš prespavati noć.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok

se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:

"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje

mašta svega što živi i želi. U punu ne staje

više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od

svoga oca, dok prima u šake sudbinu.

Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom

sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je

torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to

torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u

njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još

uvek ostaće mesta za nove, šire proste,

još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove

koji na prstima prilaze i nose ispod kože

toplije i belje ljubavi.

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji

veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da

se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve

tako lako poderivo - sem čoveka.

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje rođene oči
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
pisca I kao čoveka
dakle taj koji će na kraju leći u moju
sopstvenu grobnicu
pita me jedno jutro šta vam je boga mu čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
kako je menii
i dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige
petlja sa mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
o zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer u Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
u nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
a ne njega
više ga voli više mu veruje I on to još kako koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči I dušu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske tvrđave
on je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
da bi umesto mene
svinja jedna
da bi umesto mene što pre jedini živeo

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli.

najlepsa pesma na svetu...

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Romansa

- Jesi l' moje
Najmoje?
- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u usima?
- Da mi kupis dve firange od cica.
Al' da budu na cvetice.
- Da zakacim viljuskama
na ragastov od pendzera.
- Da me mrze sve komsije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imas samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendzer pun cvetica,
da je zivot nesto nase,
najnase.
- Da je zivot nesto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".
- Jesi l moje?
Najmoje?
- Jesam tvoje.
Najtvoje

Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti - to ja još uvek šašav letim i živim ...

Možda i ne znaš: Svi na svijet dođu sa nekom zvijezdom što je pala. More je opna kroz koju prođu na drugu stranu ogledala. I životu se sasvim predaju i nebo zaborave dok ovdje borave, a u stvari se samo ogledaju u svojoj vječnosti, u čudu nekom blistavom, ogromnom i dalekom. I misle da su na zemlji samo, a jednako su i tu i tamo.
Мiroslav Antic

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Vojvodina

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Prepoznaćeš me po tome kako naivno vjerujem da ću vječito živjeti.

Mika Antić