Ко је Сретен Божић?

Чланак је стар 5 година; овај човек је данас добио почасни докторат крагујевачког универзитета, и било је речи о њему на Радио Београду, 2. програм...

ČOVEK IZ DINGOVE JAME

Sedamdesetdvogodišnji Sreten Božić, ili Bi Vongar, prvi je belac koji je ušao u selo australijskih Aboridžina. Njegova potresna svedočanstva uzbudila su svet, a tamošnje vlasti naterala na svakojake zabrane…

“Verovali ili ne: u australijskoj pustinji Tanami, na osamljenom imanju, u društvu divljih dingo pasa, dve decenije živi i stvara pisac Bi Vongar, Srbin sa aboridžinskim imenom.” Tako bi mogao da glasi prilog poznate “Zabavnikove” rubrike. Jeste li već čuli da je ovaj književnik prvi Evropljanin koji je deset godina živeo u plemenu Aboridžina?

B WongarPominjanje Bija Vongara izaziva raznolike odjeke u australijskoj javnosti. Kada je, početkom januara 2004. godine, novinar Jan Vozicki iz Melburna razgovarao sa ovim književnikom, nazvao ga je jednim od najčitanijih pisaca petog kontinenta. Neka glasila u zemlji kengura kritikuju Vongarov “dvostruki identitet”, jer je njegovo pravo ime Sreten Božić. Kao pisac sedamnaest knjiga, dobio je najviša priznanja književnih udruženja Australije i SAD. Međutim, australijske vlasti i policija i dalje ga uhode zbog saznanja do kojih je došao živeći među Aboridžinima.
Sreten Božić je, kao mladić, primetio da su mnogi ljudi u plemenu ovog najstarijeg svetskog naroda teško bolesni ili slepi. Nekoliko domorodaca tada mu je ispričalo da su pedesetih godina prošlog veka Britanci izvodili nuklearne probe u blizini njihovih naselja. Oko deset hiljada Aboridžina zbog zračenja je oslepelo ili umrlo.

Državne vlasti držale su tu tragediju dalje od očiju javnosti. Božić je zato, nekoliko godina kasnije, u glavnom gradu Kanberi napravio izložbu fotografija obolelih ljudi. Zapise o njima objavio je u “Nuklearnoj trilogiji”, romanima “Valg”, “Karan”, i “Gabo đara”. Australijski parlament odmah je odgovorio – Vongarova izložba zatvorena je posle samo sat vremena. Skupštinska biblioteka zaplenila je svih pet hiljada prikazanih fotografija. Iako su njegove tri knjige dobile odlične kritike i stručnjaka i čitalaca, Vongaru nije dozvoljeno da ih doštampava. Izdao ih je u Americi, Nemačkoj i kod nas. Od tada, policija redovno nadzire njegovu kuću i imanje, a zabranjeno mu je da javno govori o atomskim probama na Aboridžinima.

GLASONOŠA IZ SVETA DUHOVA

B Wongar, 80sSreten Božić rođen je 1932. godine u selu Gornjoj Trešnjevici, u blizini Aranđelovca. Kada je, sa osamnaest godina, prvi put pročitao knjigu, odlučio je da piše poeziju. Odlazi u Beograd, gde se izdržava objavljujući pesme u listovima “Mlada kultura” i “Naš vesnik”.
Pošto je za svoja dela u Srbiji nagrađivan, krenuo je da pešice obilazi Evropu. U Parizu je, kao izbeglica, 1958. godine primljen u utočište Crvenog krsta. Za manje od godinu dana savladao je francuski jezik, dovoljno da može da čita Sartra i ostale savremene autore. Ubrzo se upoznaje sa krugom okupljenim oko pariskog Muzeja čoveka – čuvenim filozofima i piscima Žan-Polom Sartrom, Simon de Bovoar… Družeći se s njima, učestvuje u brojnim raspravama o etnološkim problemima. Simon de Bovoar govorila je o Božiću kao o “vulkanu pisane reči”, a Sartr je 1977. godine u svom časopisu “Les Temps Modernes” objavio nekoliko Sretenovih kratkih priča.

San mladog poete ipak je bila Australija. O toj zemlji pričao mu je otac Stevan, koji je, pre Sretenovog rođenja, na njenom tlu tragao za zlatom. Pozajmivši od prijatelja novac za put ka dalekom kontinentu, Božić se ukrcao na brod. Posle godinu dana plovidbe, leta 1960, ugledao je australijsko kopno. U džepu je, umesto pasoša, imao papir na kom je francuska policija napisala: “Ovaj čovek za sebe tvrdi da…”
Sreten nije znao ni jednu englesku reč. Od prijatelja je čuo da svaki doseljenik u Australiji može lako da se zaposli na podizanju sistema za navodnjavanje u Kimberlizu. Do tog mesta na drugoj strani kontinenta najkraći put vodio je kroz Tanami pustinju. Božić je kupio kamilu i krenuo, ali – nakon osam dana puta, životinja je pala od umora. Uprkos Božićevim povicima, odbijala je da ustane.
Onesvešćenog od žeđi i vrućine, pesnika je našao stari Aboridžin. Bradati, crni domorodac je iz peska iskopao žabu, i iz njenog stomaka iscedio nekoliko kapi vode u usta iscrpljenog čoveka.
Aboridžin po imenu Džuburu potom je zakopao Sretena u pesak ostavivši mu glavu napolju. Božić je pomislio da će završiti u pustinji kao žrtva plemenskog rituala, ali ukopavanje u zemlju pomoglo je malaksalom telu da se oporavi. Nekoliko dana kasnije on i njegov crnoputi spasilac zaputili su se ka Kimberlizu. Džuburu ga je usput učio veštinama snalaženja u pustinji. Iako su se sporazumevali pokretima, pesnik je brzo uspeo da nauči neke izraze i drevne običaje Aboridžina.
Australijski domorodac odveo je Božića do gradilišta u Kimberlizu. U znak zahvalnosti, Sreten je kasnije posetio Džuburuovo pleme i, pošto je bio prvi belac u selu najstarijeg svetskog naroda, dočekan je kao sveti glasonoša, a seljaci su mu ponudili jednu aboridžinsku devojku za ženu. Tako je Božić odlučio da se oženi Đumalom i nastani u domorodačkoj zajednici. Njegovi novi crnoputi prijatelji nazvali su ga Barnubir Vongar, što znači “glasonoša iz sveta duhova”. Vongaru se dopao plemenski život, pa je dugo ubeđivao neke od Aboridžina da mu pričaju o istoriji i običajima svog naroda. Đumala je u međuvremenu rodila dvoje dece, sina i kćerku.
Tada je Barnubir – Bi Vongar počeo da piše nadahnut domorodačkim životom. Romani o stradanju 10.000 ljudi iz plemena – koji sačinjavaju “Nuklearnu trilogiju” – doneli su mu priznanja, ali i nevolje sa vlastima i glasilima.

BEZ NOBELOVE NAGRADE

Clanak o Wongaru iz lista "The Age", 2006Francuska književnica Simon de Bovoar pomogla je Vongaru da izda knjigu “Valg” u Sjedinjenim Američkim Državama. Za to delo dobio je 1983. godine Međunarodnu PEN nagradu. “Nuklearnu trilogiju” u Nemačkoj je izdao Rene Bel, sin poznatog pisca Hajnriha Bela. U Australiji, pak, Bi Vongar je nailazio na otpor izdavača. Nijedne novine nisu bile voljne da objave njegove tekstove. Nekoliko reditelja želelo je da snimi film po romanima srpsko-australijskog pisca, ali i to se uvek završavalo neuspehom.
Pošto je u jednom časopisu objavio članak u kom je osudio britanske nuklearne probe u Australiji, Bi Vongar je proteran iz zemlje. Po povratku se doseljava u južni deo, kupuje zemljište za kuću i imanje naziva “Dingova jama”, po divljim psima. Njegova porodica trebalo je da mu se pridruži kasnije. Međutim, ciklon Trejsi pokosio je 1974. godine mnoga australijska sela. Vongarova supruga Đumala i njihovo dvoje dece stradali su u oluji. Uprkos nesreći, nastavio je da piše i da se bori da istina o drevnom narodu dopre do javnosti. Australijska policija počela je da ga prati i prisluškuje.
Devedesetih godina Bi Vongar je počeo da piše roman “Raki”, priču o aboridžinskom dečaku odraslom u Srbiji. Rukopis ove knjige zaplenila je policija nakon što je pretresla njegovu kuću. Dve stotine pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju da mu se rukopis vrati. Poslali su je Džonu Kainu, premijeru države Viktorija, ali bez uspeha. Istovremeno, dokumentarac Džona Mandelberga o Vongaru, nazvan “Dupli život”, nagrađen je na brojnim festivalima, uključujući i njujorški. Prošlo je izvesno vreme dok Bi Vongar nije skupio snage i, po sećanju, ponovo napisao zabranjeni roman. Borba se donekle isplatila.
Za delo “Raki”, srpsko-australijski književnik dobio je 1997. godine najveću australijsku nagradu za književnost. Po pravilniku Udruženja književnika Australije, dobitnik ove nagrade postaje državni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Međutim, već iduće godine pravilnik Udruženja je promenjen. Nove odredbe nalagale su da se za Nobelovu nagradu biraju dva kandidata na osnovu predloga članova ove književne asocijacije. Sreten Božić ostao je tako bez kandidature. Zahvaljujući poglavici Miruu iz domorodačkog plemena, postao je aktivista Centra za izučavanje Aboridžina. Osnovao je izdavačku kuću “Imprint” i tako se zaštitio jer sada niko ne sme da ulazi u njegov privatni posed.
Danas Vongar živi sa čoporom dingosa u kući u Melburnu, i na imanju u crvenoj pustinji Tanami. Zbog toga ga Australijanci zovu Dingo-čovek.

Antrfile:

ŠTA JE SVE PISAO

Sreten Božić pisac je sledećih dela: “Grešnici – priče iz Vijetnama” (1972), “Aboridžinski mitovi” (1972), “Kamen u mom džepu” – predstava (1973), “Selo Balang” – predstava (1973), “Pratioci” – roman (1975), “Pruga za Bralgu” – priče (1978), “Babaru” – priče (1982), “Valg” – roman o Australiji (1983), “Bilma” – poezija (1984), “Karan” (1985), “Gabo Djara” (1987), “Marngit” – roman (1992), “Poslednji čopor dingosa” – priče (1993), “Raki” – roman (1994), “Dingova jama” – autobiografija (1999).
Njegovi antropološki radovi izučavaju se na australijskim univerzitetima. Jedina Božićeva knjiga prevedena na srpski jezik bila je “Pruga za Bralgu”. Objavljena je 1983. godine u izdanju “Narodne knjige”. Vongarovi romani prevođeni su i na nemački, ruski, španski, holandski i mađarski jezik.

Sreten Božić Vongar

Iz knjige Ranka Burića
Odolevanje nemaru ~ odlomak iz knjige

Fragmenti o srpskoj radiofoniji ~ Sreten Božić Vongar

Izvanredno uspelu sintezu biografskog, političkog i kulrurološkog, Simić je ostvario u dokumentarnoj drami Vongar. Već u prvim sekundama emisije značajan je zvuk (slično zvuku drombulja), zvukove i krik koji nas začudnom snagom radiofonskog postupka za čas prenesu u tajnovite predele Australije. Ta muzika nedovoljno nam je poznata; taj krik, ti bubnjevi, udaranje kao kamena o kamen, izazivaju pažnju neodoljivo. Ovo nije emisija o muzičkoj tradiciji pa, dakle, njena prva zadaća nije upoznavanje sa muzičkim oblicima dalekih naroda. A opet, dok – ne samo na početku nego i kroz čitavu ovu dinamičnu dokumentarnu dramu – slušamo nepoznate zvuke, oni nas mame i navode na razmišljanja o australijskim domorocima, o njihovoj kulturi, rasi, sudbini, jezicima... Koliko ih danas tačno ima i kakav im je zapravo položaj? Na Tasmaniji ih više nema. Opijaju li se udišući benzinska isparenja? Služe li i danas policiji kao izvanredni tragači? Koliko i kojih njihovih etničkih skupina vodi poreklo od malajskog stanovništva? Odakle li su drugi? Kakav je njihov, ne samo rasni nego i jezički odnos sa Melanežanima i Papuancima? O tim domorocima u antropološkoj literaturi govori se kao o primitivnim sakupljačima i lovcima. Ta njihova muzika koju u fragmentima kratkim ili kao potku čujemo u Simićevom ostvarenju, jeste nam nepoznata i po malo tajnovita, ali pleni snagom i autentičnošću. Međutim, već nakon nekoliko trenutaka koje bez daha otpratimo, slušajući te zvukove, oni se majstorstvom Simića i tonskog mu satrudnika, stapaju sa pesmom domaćih ptica koja postepeno preovladava, pa shvatamo da nas to naš autor iz urođeničkog australskog vodi u pitomo šumadijsko selo, u sebi i nama drag ambijent da bi primenio svoj epistolarni i korenpodencijski metod, kao jedno od umetničkih sredstava kojima nam priča svoju dokumentarnu dramu. No, opet nas iznenađuje, jer ovde nije reč o klasičnom pismu olovkom, nego o tako nazvanom zvučnom pismu kakvo smo sreli u njegovoj emisiji Engleskinja iz Rušnja. Pismo je neobično i sadržaj njega oblikuje narodna sočnost, iskrenost i neposrednost. Ti su glasovi: "Sretene, ja sam Radiša Božić iz Gornje Trešnjevice; ti me dobro znaš; stariji sam od tebe tri godine. Poznajemo se, da se ne pričamo. Stoku smo čuvali zajedno i bili smo se i radili sve ono što nije valjalo kad smo bili mladi. Nego bi te pozdravio, da ti dođeš, posetiš nas što skorije. Pomogni nas malo u mukama ovima. Znaš da su sankcije bile, ratovanje, borba, jednako. Ali, najviše da dođeš da se vidimo pa nije važno za drugo ništa".

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/Vongar.html