Federiko Garsija Lorka (Federico Garcia Lorca)

Federiko Garsija Lorka (Federico Garcia Lorca)

Biografija

Federiko Garsija Lorka

GRANADA KRIJE LORKU

Prošle su pune 73 godine otkako su frankisti ubili, a potom zatrpalu u nekakvu zajedničku grobnicu, ako se to grobnicom uopšte može nazvati, telo genijalnog španskog pesnika, slavnog Andalužanina Federika Garsije Lorke.

Od onda, a u međuvremenu je puno vode proteklo Gvadalakvirom, pesniku se ne zna ni groba ni ukopa, niti u toj vrtači na obroncima iznad njegove rodne Granade ima ikakvog obeležja da tu počiva slava španske poezije.

I tek sada, Španci su se setili da bi telo nesrećnog pesnika trebalo iskopati i upristojiti njegov grob kako dolikuje svakom ljudskom stvoru i hrišćaninu kakav je Lorka bio i u šta se pobožni Španci tako često zaklinju.

Ovog leta tema Lorkinog groba i tog masovnog stratišta je zapalila Španiju. Zapaljivi i svadljivi, kakve ih je Bog dao, Španci se spore oko toga da li kopati, ili ne, da li je možda kasno da se čeprka po toj “svetoj zemlji”, u čijim gudurama i urvinama leže ostaci između dve i tri hiljade žrtava frankističkog režima, koji je baš te 1936. godine, usred leta, zauzeo Granadu i počeo nemilosrdno da se obračunava sa svima koji su bili sumnjivi, makar da nikada pušku nisu uzeli u ruke.

Nalog sudije

Ideja o potrazi za Lorkinim kostima je prilično stara, ali je ovog leta postala veoma aktuelna. Ranije, dok je Frankov režim bio na vlasti, nije se smelo ni pomisliti na tako nešto. A potom, kada je Franko umro 1975. godine i kada su par godina kasnije vlast preuzele demokrate, a posle njih i socijalisti, nije bilo volje i odlučnosti da se krene u takav poduhvat. Protivila se crkva, nisu za to bile ni porodice žrtava, a ni raspoloženje većinske Španije nije bilo za to da se diraju i otvaraju stare rane.

Sada je izgleda, definitivno, prevladala spremnost da se krene i u taj bolan poduhvat. Na sceni se pojavio istražni sudija Nacionalne audijencije Baltazar Garson. To je onaj čuveni sudija koji je svojevremeno dao nalog da se hapsi čileanski diktator Augusto Pinoče. Garson od pre nekoliko godina vodi istragu o zločinima koje je počinio Frankov režim za vreme Španskog građanskog rata. On je u tome ustanovio da su onda počinjeni zločini protiv čovečnosti, koji kao takvi, ne zastarevaju. On je u sklopu te istrage predložio da se počne sa iskopavanjem masovnih grobnica i stratišta, kakvo je bilo i ono na obroncima iznad Granade, gde su svake noći odvođeni ljudi na streljanje i sahranjivani u zajedničkim, improvizovanim grobnicama, koje su bile toliko plitke da su prolaznici mogli primetiti kako iz njih vire delovi tela žrtava – nečija noga ili ruka.

Garson je početkom leta zatražio od lokalnog suda u Granadi da izda nalog da se počne sa iskopavanjem. Posebnu atrakciju tom njegovom nalogu daje je i činjenica da se u jednoj od tih grobnica nalaze i posmrtni ostaci pesnika Garsije Lorke, što je samo po sebi, celom slučaju dalo sasvim nove dimenzije. Međutim, lokalni sudija iz Granade, Aurora Marija Fernandes, koja je nadležna da donese takvu odluku, odbila je da to uradi. Po njenom tumačenju, ta serijska streljanja za vreme građanskog rata i te masovne grobnice na domaku Granade, predstavljaju zločin protiv čovečnosti i to je zločin nacionalnih dimenzija, pa prema tome nije na lokalnom sudu da odlučuje o tome da li će se te grobnice otkopavati. Neka o tome odlučuje Madrid, to je šire pitanje i nije slučaj samo Granade.

Sudiji Garsonu nije ostalo ništa drugo nego da “presavije tabak” i da od Vrhovnog suda Španije zatraži da presudi o tome da li lokalni sud u Granadi može da se distanacira od takve odluke, odnosno da naredi tamošnjim sudskim vlastima da postupe po njegovom nalogu, tj. da se kopa.

Ostavite mrtve

U međuvremenu, zatalasala se cela Španija. Kopati ili ne kopati? Jedni kažu – kasno smo se setili. Odavno je to trebalo uraditi. Bolje je sada ne dirati ništa. Drugi kažu – nikada nije kasno. Lorka mora dobiti svoj grob.

Javili su se i članovi Lorkine porodice. Federiko inače nije imao poroda, jer nije bio oženjen. Od njegove sestre Končite ostalo je troje dece, a od brata Fransiska, takođe, troje.

Aurora Garsija Lorka, ćerka Lorkinog brata, živi u Njujorku. Direktor je Fondacije Garsija Lorka, bavi se glumom i dramaturgijom. Trenutno radi na usposatvljanju Memorijalnog centra u Granadi, posvećenog delu i životu svog strica Federika. Ona je protiv otkopavanja masovnih grobnica u Granadi.

“Čemu to? Na tom terenu je zakopano između dve i tri hiljade ljudi. Ako nisu zarasle naše rane, zaraslo je u korov istorije to groblje. Hoćemo li pronaći Federika, da li ćemo išta pronaći od njega, ko će “prepoznati” ostale. Pa, vidite niko od njih ne traži prekopavanje. Valjda bi bilo dovoljno da se ceo taj teren proglasi za groblje i dostojanstveno obeleži taj užasan zločin.

Javio se njen bratanac, Manuel Montesinos Lorka, sin Lorkine sestre Končite. Njegov otac, Lorkin zet, bio je socijalistički gradonačelnih Granade, neposredno pre nego će frankisti zauzeti taj grad.

“Meni to prekopavanje tih masovnih grobnica deluje profano”, kaže on. “Šta hoćemo da se iskopa? Pa mi znamo šta se tamo desilo i bez toga. Zbio se veliki zločin u Granadi i mi znamo ko ga je počinio. Ostavite mrtve na miru…”

Nisu Aurora i Manuel jedini koji se protive potrazi za Lorkinim kostima. Među ostalima javio se i kolumnista, Andalužanin, Pedro Sevilja Gomes, koji smatra da ne treba preturati te mučeničke kosti i “ponovo ubijati Lorku”.

“Španija”, piše on, “koja zna tako strasno da voli i da mrzi, trebalo bi da ostavi pesnika na miru, da ne čeprka po starim ranama. Mi Španci, međutim, volimo da naše mrtve izvedemo u šetnju. Ali, ne činimo to iz pijeteta prema njima, nego da ih pokažemo onoj drugoj Španiji.”

KOPAJU I ARHEOLOZI



Fuentevakeros: Lorkina rodna kuća

U tom sporu da li da se prekopavaju masovne grobnice u Granadi, javilo se i udruženje za čuvanje uspomena na pesnika Garsiju Lorku sa originalnom idejom. Njegov predsednik Hil Brasero tvrdi da nije potrebna nikakva saglasnost niti porodica streljanih, niti lokalnih sudskih vlasti. Taj region iznad Granade, predeo iznad sela Visnar, koji je inače u državnom vlasništvu, smatra se istorijsko-kulturnom baštinom, pa se na njemu mogu vršiti arheološka istraživanja i prekopavanja bez ikakve smetnje. Pa će se videti šta će da se nađe pod zemljom.

Zagovornici prekopavanja masovnih grobnica na utrinama iznad Granade, uhvatili su se ovog leta za slučaj porodice učitelja Dioskora Galinda Gonzalesa, koja sada zahteva da se kopa. Njegovi potomci traže da im se omogući da svog dedu sahrane kako dolikuje svakom ljudskom biću. I oni su se uhvatili za ime Garsije Lorke, jer je prema mnogobrojnim svedočenjima, pa čak i nekim pronađenim dokumentima, utvrđeno da je taj učitelj Galindo, u noći između 18. i 19. avgusta 1936. godine, doveden na stratište iznad sela Visnar zajedno sa Garsijom Lorkom i lokalnim toreadorom Fransiskom Galadijem. Bilo je nagađanja da je sa njima bio još jedan toreador, ali za to nema dokaza.

Jedan od najupornijih i najpouzdanijih istraživača smrti Garsije Lorke, Irac Jan Gibson, definitivno je utvrdio da su na strelište dovedena njih trojica zajedno – pesnik Lorka, učitelj Galindo i toreador Galadi. Oni su na taj “put bez povratka” odvedeni iz frankističke vojne uprave Granade, gde su stalno “zasedali” preki i vojni sud, ako je takvog suda uopšte i bilo. Bilo je to uoči ponoći između 18. i 19. avgusta.

Ni Gibson, niti iko drugi nije mogao da utvrdi da li su njih trojica, uoči streljanja, zadržani u vojno-policijskom prihvatilštu “Kolonija”, zgradi u kojoj su osuđenici čekali sudnji čas, koji je obično dolazio u cik zore. Odatle su u grupama odvođeni na strelište, ubijani i zatrpavani u plitko iskopane i improvizovene zajedničke grobnice.

Žrtve se broje

Granada je bila spokojno mesto u prvoj polovini 1926. godine. Na prolećnim izborima te iste godine desni Nacionalni front, koji su činili falangisti, budući frankisti i konzervativna desnica, potukla je Narodna koalicija, u kojoj su bili i socijalisti. Za gradonačelnika je izabran Fransisko Montesinos, koji je bio oženjen Lorkinom sestrom Končitom. U julu te iste godine, kada je Franko poveo pobunu protiv španske republike, Granada je brzo pala u ruke frankista i odmah su počele represalije. Pošto onda još nije bilo pravih i definisanih ratnih frontova, koji će zemlju potresati u naredne tri godine, frankisti su počeli krvavi obračun sa svima onima koji nisu bili sa njima, koji su bili sumnjivi i koji su nešto značili u Granadi. Na udaru su se našli intelektualci, sindikalisti, ugledni građani, advokati, profesori, lekari, studenti.

U tom talasu, koji je žestoko krenuo u avgustu, dakle, na samom početku građanskog rata, svake noći su ljudi odvođeni na streljanja. Američka spisateljica Helen Anderson, koja se tih dana zatekla u Granadi, napisala je u svojim sećanjima da je sa svog prozora svake noći mogla da vidi kamione sa ceradama, ili bez njih kako vezane ljude odvode iz Granade prema selu Visnar u podnožju planine Alfakar.

“A preko dana, piše ona, žene – majke i sestre uhapšenih i nestalih, dolazile su na te obronke gde su vršena streljanja, da traže tela svojih muževa, sinova i braće. One koje su dolazile rano u zoru mogle su da nađu leševe na tim utrinama, ali im nisu dozvoljavali da ih odnesu. Tek nešto kasnije dolazili su grobari, u pratnji falangista i policije, da ih sahrane. Činili su to na krajnje improvizovan način – pokopavali su ih u plitke rake i prekrivali tankim slojem zemlje, tako da se moglo primetiti kako ruke ubijenih vire iz zemlje”.

Koliko je ubijeno na tim grandinskim stratištima? To niko ne zna. Jedan od grobara, ispričao je 1949. godine britanskom novinaru Džeraldu Brenanu da njegove kalkulacije idu do cifre od 8.000 streljanih. Jan Gibson je uspeo da dođe do pouzdanijih dokumenata i svedočenja, pa je izneo sledeće podatke.

Bez noge

U avgustu, te prve ratne godine, kada je ubijen i Lorka, u okolini Granade su streljana 572 lica, u narednom mesecu septembru, pogubljeno je 499 ljudi, narednog meseca 290, u novembru 88, decembru 110, da bi se već u martu naredne godine dnevna cifra popela na 143 žrtve.

Sve u svemu, Gibsonove računice, pravljene na osnovu pouzdanih dokumenata, kažu da je za vreme Španskog građanskog rata, u Granadi pogubljeno 2.137 osoba. Ne mali broj hroničara, međutim, tvrdi da je bilo streljanja bez ikakvih evidencija i suđenja i da bi konačna cifra mogla da bude veća čak i od 3.000 žrtava.

Porodica učitelja Dioskora Galinda Gonzalesa, koja grčevito insistira da se kopa, svoje uporište traži u tome da je njihov predak sahranjen zajedno sa Lorkom i da će to biti dovoljan razlog da se kopa, dakle, ako ne zbog anonimnog učitelja, a ono zbog slavnog pesnika kojem Španija duguje dostojno grobno mesto.

“Nisu u pravu oni, kažu potomci učitelja Galinda, koji kažu da je veliko pitanje šta će se naći od Lorke i kako će njegovi ostaci da se identifikuju. Lako. Pošto je on sahranjen zajedno sa učiteljem i u istoj grobnici, lako će ga biti identifikovati, jer Galindo nije imao jednu nogu.

A što se tiče samog terena, na kojem su te masovne grobnice, on danas ničim, ama baš ničim ne daje mogućnost da se makar nasluti da je tu bilo to užasno stratište. U prvih desetak-dvadesetak godina, mogli su se primeti obrisi zajedničkih grobnica. Na nekim je neko stavio i neki kamen umesto nadgrobnog krsta. A posle, ne samo da je sve zaravnjeno, nego su lokalne vlasti, svakako, ne sasvim slučajno taj predeo pošumile, zasadivši mlade borove, da bi, valjda, prikrile tragove tog strašnog zločina, na koji su uspomene sačuvane samo u narodnim predanjima i narodnim pesmama koje su pevane u potaji, daleko od ušiju i očiju vlasti.

Inače, sam teren na kojem su masovne grobnice, prostire se na površini od oko 40 ari i nalazi se na obroncima ispod planine Alfakar, obroncima čiju su konfiguraciju kiše, vreme i ljudi poprilično promenili u proteklih sedam decenija.

Samo su ime i delo Federika Garsije Lorke ostali netaknuti. I tu i u celom svetu.

Sledi: ISPOD MASLINE

Dva mornara na kopnu

U srcu riba
iz Kineskog mora.
Katkad izroni
pa okom krstari.
Mornaru, pusti
krcme i narandze!
Vrati se brodu
i pljuckaj vodu!
Sapunom jezik
prao je od psovki
i od zargona -
sve zbog lepih dona!
O, oci zarke!
O, zvezdane varke!
O, sto balkona
sa sto lepih dona!
Dosta! Ne mlati,
mornaru - i skrati!
Vrati se brodu
i pljuckaj u vodu!

Svetiljka

Oh, kako je utonuo u misli
plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo
u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva
podneblja neka daleka,
bez vetra.
Zdral belo usijani
kljuca semenka tmaste
u svome gnezdu
i cepteci,
kradom,
zaviruje u rasirene oci
umrlog Ciganceta.

Stabljiko, stabljiko

Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
Lanokosa cura mala
masline je brala
a udvarac kula, vetar,
struk joj obgrlio.
Tu cetiri kabalera
minuse na konju,
U ruhu od teske svile,
plave i zelene,
i u dugom, tamnom plastu.
''Podji s' nama u Granadu,
curo lanokosa!''
A cura ih i ne slusa.
Tri torera vita struka
minuse na konju,
svi u ruhu narandzastom
i s' macem od srebra.
''Podji s' nama u Sevilju,
curo lanokosna!''
A cura ih i ne slusa.
Najzad, kad je vece palo,
ljubicasto, mutno,
minu mladic sa luninim
ruzama i mirtom.
''Podji sa mnom u Granadu,
curo lanokosna!''
A cura ga i ne slusa,
vec masline bere,
dok sve jace struk joj steze
siva ruka vetra.
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.

MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Duso,
odeni se u boju narandze.
Duso,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' veceri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Duso,
odeni se u boju narandze.
Duso,
odeni se u boju ljubavi.)

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

PAPIRNATA PTICA

O, papirnata ptico!
Orlu dečiji
s perom od sloga
štamparskog,
bez gnezda
i bez druga!
Ruke tajanstvom okriljene,
ovilenjačene,
sazdale su te u sobnom miru
jesenje noći jedne
kad umiru
ptice,
i dugi lelek kiša s ulice
čini da zavolimo lampe svetlost meku,
srce i knjigu neku
beloputu..
Stvorena
tek da tren poživiš koji
u dvorcu od karata tu što stoji,
beo i krinu lelujavom sličan,
razmisljaš sama,
slepa
i bez krila,
o tome da si možda mogla biti
groteskni pajac što visi o niti,
barka, lišena cilja svog i puta,
što bez vesala i bez jedra luta,
ili magare tuzno
kog su deca mala
Pegazom svojim s podsmehom nazvala.
U tim mislima
i humora ima.
A ti, koju ćud slučaja načini
od kore znanja,
smeješ se sudbini
i vičeš: ''Beli cvet neće umreti,
neće umreti mali Luicito!
Jutro je večni,
večni izvor rose!''
No kako ne veruješ u ono što kažeš,
ni deca zato neće razumeti,
otkuda mrak što iza zvezda pada
i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada.
Sa kulom od karata dokle pada
stanište tvoje plavo,
iznenada
jastreba vidiš gde se obrušava.
(O, tek rođena
peno, koja kola
nad uzburkanom vodom
živog bola!)
I nestaješ u tom plamenom kljunu
uz kikot dečji što sobom odzvanja,
dok tata ćuti, da se ne probudi
bol vetrom ljuskan u crnilu granja.
Klovnovska ptica iščezla je tako,
na drugom mestu opet da se javi,
noseći u svom kljunu tvoju dušu
feniksa večnog s nimbusom na glavi.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

ROMANSA O LUNI

Luna je, obla poput nara.
ušla u kovačnicu.
Dete je glada, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
''Beži, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
đerdane i prstenje belo!''
''Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dođu, naći će te
na nakovnju, očiju zatvorenih!''
''Beži, oh, luno, luno, luno!
Već čujem bliski topot konja!''
''Pusti me, dete, i ne gazi
uštirkanu belinu moju!''
Sve bliže bubnja topot konja
po zategnutom dobošu ravnice.
U kovačnici ležalo je dete
na nakovnju, očiju zatvorenih..
Iz maslinjaka stigoše Cigani
noseći san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i očiju snom obrvanih.
Aj, kako žalobno uzdiše sova
na crnom stablu noći!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovačnici leleču Cigani
i plaču gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.

ŠKOLJKA

Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.

Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.

STARI GUŠTER

U suton vreo
na uskoj sam stazi
nečujnog,
nujnog,
don-Guštera sreo
(o, suzo krokodilska!)
nagizdanog,
s kravatom krutom
na plastronu žutom,
u sapo-klaku
i zelenom fraku.
Mada doteran tako,
sve je na njemu
tužno,
tužno bilo jako,
ko izgled nekog starog profeora.
Uvelim okom propalog artiste
pio je boju sutona što pada
vrh livada.
Mudrače zaneseni,
ćutnjom opijeni,
šta tražite sred ove staze
kojom gaze
kolone gluhe noćnih prividjenja?
Da niste pošli u večernju šetnju,
don-Gusteru?
Ili ste hteli
u taj suton vreli
da isprosite zadnju plavu paru
nebo što gasne u večernjem žaru?
Da vas sećanje u polje ne goni,
il' vam u uhu zvoni
strofa kakva fina
od Lamartina,
il' uživate
dok zadnje kantate
srebrnom žicom vezu ptice snene,
bezimene?
Možda se suncu divite što seda
i pred odlazak još jednom ogleda
lik svoj u oku vašem
(o, vi zablji zmaju?)?
(Gondole misli
bez vesala kruže
tamnim vodama
popaljenih duga).
Da ne tražite
guštericu kakvu,
zelenu kao klasje
mladog žita
ili ko rečne vlasi raspuštene,
što nekuda za danom minu
u daljinu?
Sunčane luče
zgasle su za humom
i stada dižu
prah rumenim drumom.
Vreme je kući.
Napustimo stazu
i mislima pogasimo svetiljke!
Pustimo oči samo
da se dive
zvezdama prvim visoku u zraku,
dok ih u mraku
love bez žurbe
i gutaju prvi svici
u živici.

JEDNOJ CURI NA UVO

Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.
Jer videh kako iz tvojih očiju
dva luda, mlada drveta mi mašu.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.

BALKON

Lolita
pevuši seate.
Toreadori
u horu uzdišu
dok berberi
po taktu uzdišu
dok berberi
po taktu glavom njišu.
Između metvica
i bosioka
Lolita crnooka pevuši seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
belo lice)

AMPARO

Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
(Polutar između jasmina
i granata)
Žubor fontana slušaš
iz dvorišta
i meki, žuti cvrkut
kanarinca.
S večeri gledaš u ptice
kako drhte
na kiparisu,
dok vezeš lagano
slova od svile
na pokrovu belom.
Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
Amparo,
kako mi je teško reći:
Ja te volim!

PREDEO

Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
širi se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive kiše
prvih hladnih zvezda.
Crn tršćak drhće
kraj usnule reke.
Zrak mrk i nakovrdžan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugačkim repovima mašu.

ZAGONETNA MOĆ GITARE

Na raskršću
okruglom
šest je devojaka
zaigralo.
Tri su od mesa
a tri su od srebra.
San još od juče uzalud ih traži,
jer ih ne pušta iz svog zagrljaja
Polifem jedan od zlata.
Gitara!

VEČE

Tri vitka jablana
i jedna zvezda.
Tišina izujedana od žaba
liči na tanak veo
sav išaran
lunama nekim mladim i zelenim.
U reci
suvo drvo procvetalo
nizom krugova
koncetnričnih.
Stoji nad vodom samotno i sneva.
Sneva crnojku jednu iz Granade.

DRVETA

Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas stračni ratnici poslaše?
Ili ste nekad možda bili zvezde?
Muziku vašu toči duša ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje slučajno
s mojim srcem?

HERBARIJUM

Cvećem začaran, putnik beloprsti
vuče nekakav herbarijum stari
s mirisom venenja i svetom krstari.
Noću se vraćaju na svoje grane
besumnim letom duše starih ptica
i pevaju u presovanoj šumi,
gde nemo plaču vrela na sve strane.
Kao nosići dečji, prilepljeni
uz okno, i cvet mimoze i krina,
zarobljen u tim koracima čami
pod neprozirnim kristalom godina.
Cvećem začaran, putnik beloprsti
sav uplakan otvara knjigu svoju,
a mrtve boje na list herbarija
bešumno sve padaju u roju.

SAN
Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi sada
stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'', kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim očima
mog jarca.

PROLEĆNA PESMA
Izlaze deca veselo
iz škole
i pesmom plave
mlaki zrak aprila.
Od zvonke vreve istoga se trena
u parčad razbi tišina sokaka,
srebrnim
dečijim smehom razorena.

DEVOJČICA I MESEC
(mojoj sestri Izebeli)

Veče pevuši
snivaljku narandžama.
Sestrica peva:
zemlja je narandža!
Proplaka luna:
Htela bih i ja
da budem narandža!
Zalud si samo rumenila lice!
Od tebe ne bi moglo biti,
draga moja,
čak ni limunče!
Jako mi je žao!

SEVILJSKA USPAVANKA
Aj, kornjača mala
bez mora ostala,
ostala bez mora,
bačena kraj sora.
a Ciganka, mati,
neće da se vrati.
Nema majke, nema,
siroče bez mora,
bačeno kraj sora.
Ovo dete malo
ni kolevke nema;
otac mu je tesar
pa neka je sprema!

LUCKASTA PESMA
Mama,
hteo bih da postanem srebro!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da postanem voda!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
utkaj me u uzglavlje svoje!
To može!
Evo, odmah, dete moje!

NEMO DETE
Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrčaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napraviću od njega prsten
i ćutanje svoje poneću
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrčka.)

POLUMESEC
Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.