Isidora Sekulic

''(...)
U besedi naslovljenoj "Isidora Sekulić juče i danas", sin njenog ličnog lekara je istakao da je Isidorino delo stvarano u rasponu od šest burnih decenija koje su bile strašne i prelomne, ne samo za srpski narod, već i za Evropu, "primer i uzor najveće duhovne radoznalosti u srpskoj književnosti 20. veka.
Po njegovoj oceni, Sekulićeva je širinom i lucidnošću svoga dela širom otvorila složenost njene i naše savremenosti i zato je ono nužno ostalo veoma aktuelno a ostaće to i sutra generacijama koje dolaze.
On je naglasio rad Sekulićeve kao književnog kritičara i analitičara, čemu je pristupala "sa monaškom posvećenošću kao tumač i kao pisac".
Magarašević je kazao da je ona u svim lucidnim reagovanjima na mnoge knjige, povode i prevode, pokazala individualnu snagu i raspon evropskog intelekta.(...)''
iz...

jedan od intervjua -
”Pitam Isidoru da li je čitala Davičov roman Pesma, koji su tadašnji kritičari sa ideologom Đilasom na čelu dizali do zvezda i čak poredili sa Gorskim vijencem.
- Jesam, pročitala sam taj toliko hvaljeni roman o beogradskim ilegalcima sa puno lascivnih pasaža - odgovorila je Isidora. - Ne dopada mi se u njemu što ima toliko plotskog, vulgarnog, kao kad onaj čuveni pesnik Veković povaljuje onu vešerku na tavanu. Ne znam šta mu je to trebalo. Ja nisam protivnik erotske literature, čitala sam svojevremeno i Markiza de Sada, a sad skoro i jedan američki ratni roman gde se razvija velika ljubav između dva osamljena u pustinji muškarca, ali da znate kako je ona osećajno, na visoki umetnički način prikazana. Sjajna je i Kolet, kada verno prikazuje doživljene strasti, ali Davičo tome nije dorastao. Doduše, izvesni odlomci iz Pesme do krajnosti su moderno ostvareni, sadrže visoke umetničke domete, samo što taj roman nema mere...
(...)
Dok je gospođa Isidora stavljala čajnik na peć razgledali smo umetničke slike sa potpisima autora Jovana Bijelića, Ivana Radovića, Zore Petrović, Milana Konjovića, Staše Beložanskog, Milice Bešević - bila je tu čitava mala galerija naše savremene likovne umetnosti. A padao je u oči i maleni, amaterski likovni rad uvaženog naučnika - lingviste Aleksandra Belića.
(...)
Tada smo doživeli iznenađenje. Ona se odjednom namrštila i jeknula od iznenadnog bola u predelu ispupčenih očnih kapaka, koje je masirala prstima. Od tog njenog bolnog uzvika smo se trgli, dok ona polusavijena ništa nije govorila. U tom trenutku pričinilo mi se da smo joj bili zaista na smetnji, i očekivao sam njen prekor zbog uznemirenja u toj zimskoj noći, kao da će nam strogim glasom reći: "Zašto me uznemiravate? Zar ne vidite koliko mi je teško!" Ali, umesto da nam pokaže vrata, kao što smo očekivali po kazivanjima naših zluradih kolega, Isidora, uspravljajući se i sedeći i dalje na stolici, prešavši rukom blago preko čela, reče tihim glasom:
- Izvinite, imala sam opet napad očnog živca. Ali, ne predajem se ja lako bolesti. Hajde, kažite šta želite od mene? (...) Iskreno da vam kažem ne volim mnogo novinare, jer se oni površno interesuju za sve. Verujte, literatura nije ono što se kupi za nekoliko dinara na kiosku i strpa u džep.”

Jeste li citali?
Kakvi su vasi utisci?

'' Na samom pocetku bilo mi je naglaseno da cu imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, narocito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolove i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu zivota, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25.februara 1958.godine, i napisala je: Ono sto mi najvise treba, glava, tu je, u njoj je usredsredjena sva nemoc i nezivot, i puno bola.

(...)
Nikada u zivotu nisam doziveo susret sa takvom pronicljivoscu uma i zivoscu duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. (...) Nije znala za nedovrsene recenicem ispekidanu misao, nervoznu rimu. (...) ''

( Vladeta Jerotic, Posete, odlomci, Bgd 2004, str.9-11.)

Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница и академик САНУ.

Живот

Рођена је 16. фебруара 1877. године подно Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.

Стваралаштво

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

Рекла је

Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.

Дела

У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:

Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
Писма из Норвешке (1914) — путопис
Из прошлости (1919)
Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
Записи (1941)
Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
Записи о моме народу (1948)
Његошу књига дубоке оданости (1951)
Говор и језик, културна смотра народа (1956).

Intervju

Prije pola stoljeća pojavila se studija Isidore Sekulić"Njegošu knjiga duboke odanosti". Ta je knjiga pisana u zanosu Njegoševom fizičkom i duhovnom pojavom, ali je izostalo njegovo dublje istorijsko situiranje. Zato su njeni bitni zaključci, kao što je onaj da je Njegošu kosovska ideja bila životni smisao, - izazivali suprotna mišljenja kritike. Isidora je posebno visoko cijenila Prolog, kako ona kaze, "Luče mikrokozma" i monologe iz "Gorskog vijenca", po kojima je to djelo "ne samo crnogorska, nego i opstečovječanska tema". Razmisljajući o pedesetogodišnjem životu ove nezaobilazne knjige o Njegošu, o otporima koje je izazvala, pomislio sam da bi najzad mogao biti publikovan jedan moj razgovor sa Isidorom, od 18. marta 1957. godine, koji nosi ton zadnje ispovijesti. Dan je sunčan, proljećni. Dok idem ulicom Vase Pelagića, u kojoj stanuje Isidora Sekulić, razmisljam o njenim esejima, o njenom životu posvećenom radu, sličnom životu benediktinke. Pri kraju ulice, desno, nalazi se njena kuća, prizemna, sa malim trijemom. Ispred kuće nalazi se mala bašta, tek prekopana i očisćena. Ograda je napravljena od štica i bodljikave žice. U baštu se ulazi kroz uska i niska vrata od natrule jelovine.

Sa desne strane od ulaza nalazi se dvorišno zvono na potez, uvijeno krpom. Poslije drugog zvonjenja, pojavi se Isidora, povijenih ramena i vrata, tako da joj je naporno gledati pravo. Ramena su joj uska i kosa, kao da je htjela da bude riba, kako ona sama opisa jedan svoj lik, Kostu Zemljotresa. Oči su joj krupne, plave, malo iskočile iz debelih kapaka. Na čelu iznad lijeve obrve ima malu bradavicu. Sijedu kosu je savila u punđu. Dvije velike bore su joj usječene ispod istaknutih jagodica, a druge dvije polaze od kraja usana i odvajaju bradu od ostalog lica. Na njoj je kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima.

- Uđite, izvolite napred pa ćemo razgovarati, - napravi lak pokret rukom i lice joj se razvedri.
U radnoj sobi bili su rafovi sa uredno složenim knjigama, ispred je pisaći sto, tri kožne fotelje i dvije stolice bez naslona, obložene kožom. Preko parketa je prostrt stari ćilim. - Sedite na fotelju, odmah ću se vratiti, samo da umijem ruke, ofarbala sam ih crvenim papirom, uvijala sam vaze za cveće. - Pokaza umrljane dlanove i za trenutak ode u susjednu prostoriju. Brzo se vrati, sjede na stolicu bez naslona, ispred pisćceg stola i metnu ruke na krilo.

- O čemu ćemo sad da razgovaramo - upita. -

O "Pismima iz Norveške" i o "Hronici palanačkog groblja", ako ste raspoloženi.

- O "Pismima iz Norveške" ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i moze da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego sto je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo (vidite imao je ime kao i vi) bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa sto su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.

Na pitanje šta misli o kritici na njena djela, uzbuđeno reče: - Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na "Pisma", i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički. I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir.

Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, vise naučila nego ujutru.
-Što sad ne objavljujete? - Imala bih da skupim, kad bi se skupilo, dve knjige eseja. Ali to stoji razbacano. Neću da ih skupljam.

- Vrijedio bi taj napor, - rekoh.

- Ne. Ja napišem nešto i sa time se zadovoljim, više me ne interesuje. Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog napada bacila u peć.

- Pogriješili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.

- Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dodju da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledista sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje.

- Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.

- Ja sam to tako doživela i osetila. Poveo se razgovor o Kronici palanačkog groblja.

- Smatram da pogrešno kritika tretira Vašu Kroniku kao zbirku priča, primijetih.

- Tačno. Ja sam im uvek govorila da to nisu ni priče ni novele, ali kažu da jesu, pa posle dokazuju da nisu. Ja nisam pripovedač. Oni moji zapisi isto nisu priče, zato sam ih i nazvala - Zapisi. Čitava knjiga Kronika palanačkog groblja je problem ambicije. Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja.

Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti. Gospa Nola (jedan od glavnih likova iz Kronike - D. R.) ima okrenutu ambiciju unutra. Kao sto kaze Šeli: "Crnac je učinio svoje i moze da ide". Ja sam izvršila svoju dužnost i sad mogu da idem na groblje.
Razgovor se povede o njenoj godišnjici.

- Ta larma sto je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To stašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.

- Od čega živite, - upitah.

- Imam penziju, neki dodatak kao član akademije i nešto što zaradim.

- Zašto ne primate veće honorare? - Odbila sam da primim 215 hiljada za knjigu o Njegošu i 105 hiljada za Zapise. Ova moja poštena ruka nikad nije primila 100 hiljada, niti će. Volim siromaštvo. Većtri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. I radio sam prodala za vreme rata, a ovaj sam kupila za 6000. Ne zadužujem se nikad jer posle moje smrti nema ko vratiti moje dugove.

Porodična hronika

- Recite mi nešto o kronici Vlaovici.

- Koja je to, ne sećam se. Pošto sam je podsjetio, ona produži: - Da. To su naši rođaci, u stvari to je život naše porodice. Ja sam sa majčine strane nasledila potpunu tuberkulozu, jer su tamo svi tuberkulozni. S očeve strane nasledili smo ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Moj pradeda se doselio iz Crne Gore u Bačku. Njegova kćerka je bila luda. Onda se to dalje proteže na ženske osobe. Moja tetka je bila neko vreme u duševnoj bolnici, pa su je doveli kući i ja je pamtim, sedela je stalno u jednom uglu i nesto mumlala. Moj je otac strašno patio od glavobolje. Ženio se tri puta. Od prve žene je imao mene i sina, koji je umro u 22. godini od tuberkuloze. Bio je talentovan za muziku, svirao je violinu, nastupao je. Ja sam već od četiri godina patila od nesanice. Sve sam plakala u krevetu sto ja ne mogu da spavam kao sva druga deca. I danas me strašno boli glava. Ne spavam. Nekad plačem u krevetu i tako sedim i razmišljam. Na virusnoj bazi me boli glava, pa ti virusi mogu da pređu na moždanu koru, od čega mogu da umrem i u gorem slučaju poludim. Od majke, koju nisam zapamtila, kao što rekoh nasledila sam tuberkulozu. Bila sam tuberkulozna, zato su mi grudi ovako uske. Zatim sam skrofulozna. Evo, vidite, - i pokaza vrat. - U našoj kući se redovno postilo, mada nismo bili mnogo pobožni. Otac nije dao ni jednoj ženi da zapali kandilo ako ima menstruaciju. U našoj porodici postoji manija čistoće, sve mora da bude čisto. Ako vam nije teško da se dignete, da vidite kako je u sifonjeru sve čisto i složeno. - Otvori sifonjer i pokaza rublje složeno po veličini. - Sve mora, - nastavi Isidora, - da bude na svome mestu. Da se vratim našem predmetu razgovora. Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije - izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica. Zapravo, sada sam dobila pismo, kada se ovo bila digla buka oko mene (proslava 80-togodišnjice - D. R.) - od nekoga monaha-paroha Nikodima. Piše nekim slovima kao bubašvabe. Pita me da li sam ja njegova rođaka, jer je moj otac imao iz drugoga braka jednoga sina. Taj sin moga oca je imao dvoje muške dece. Jedan je mladić dolazio pre nekoliko godina. Ispostavilo se da smo rođaci, nisam sa njim pričala ni o čemu, jer nismo imali zajednički jezik. Posle sam čula da je umro od tuberkuloze. Ovaj monah-paroh Nikodim što se sada pojavljuje je njegov brat. Pošto je monah, ne može se ženiti. Tako će se sa nama završiti život naše porodice.

Odlomci i secanja

“Tamo je na običnim policama bilo mnogo uredno složenih knjiga, časopisa i ostalih publikacija, koje su, primećujemo, bile tako raspoređene da se piscu kao potrebna literatura uvek nađu na dohvat ruku i očiju. Domaći klasici bili su odeljeni od stranih, posebno komplet Bajronovih dela, zatim grčkih i rimskih klasika. Padale su u oči mnoge, malog formata, lepo ukoričene knjige Propercija.

Jedna manja stilska vitrina bila je skoro ispunjena objavljenim knjigama u raznim izdanjima Isidore Sekulić, kao i nekim njoj posvećenim delima. U zatvorenom sekreteru, po svoj prilici, čuvala je rukopise i prepisku.

Na radnom stolu, pored uredno složenih olovaka, pera sa mastionicom, zapazili smo i manju pisaću mašinu marke "hermes bebi", ćirilicu. Tu je i stona lampa sa vezenim zastorom iznad sijalice da bi svetlo bolje padalo na redigovane strane rukopisa, a pored pribora za pisanje naočari sa prostim, žičanim okvirom, dok smo zapazili i lupu za čitanje sitnijih slova.

Iznad komode-sekretera na zidu padao je u oči, između dva mesingana svećnjaka, veliki portret Petra Petrovića Njegoša u vladičanskoj, svečanoj odeći. A pored naslonjače od pliša višnjeve boje nalazila se klub garnitura velikih, udobnih kožnih fotelja.

- Ova gomila knjiga je moja svakodnevna lektira - kaže gospođa Isidora pokazujući na radni sto. - Ne čitam nikad samo jednu knjigu nego uvek po nekoliko, i to sa različitom tematikom. A sada pogledajte prvu knjigu i nemojte se začuditi...

Po utisnutom zlatnom krstu na crnim koricama te obimne knjige, bilo nam je jasno da je to Biblija, a tada Isidora sa blagim osmehom izreče svoj komentar:

- Možda se čudite što ovde vidite i Bibliju, koja je za mene najmodernija literatura. Verujte, sve je iz Biblije proizišlo na ovom svetu i u njoj sve je sadržano. A da je to tačno, uporedite opis prirode posle starozavetnog potopa i izveštaje američkih listova nakon eksplozije atomske bombe. I u Bibliji, i na današnjoj Zemlji, posle katastrofe u japanskoj Hirošimi, opisi opustošene prirode se podudaraju. I to je dokaz više da se istorija ponavlja. Zato sam u jednom eseju na tu temu kataklizme izvela zaključak da su starozavetni proroci s pravom govorili da Bog ima silu da zapečaćiva zvezde, a danas čovek ima silu da otpečaćiva atome! Tu se ogleda i prava nauka života...

Druga knjiga, ispod Biblije, bila je Ćopićev skoro odštampan roman Prolom. Na pitanje šta misli o tom delu s ratnom tematikom omiljenog kod široke čitalačke publike pisca, posle kraćeg premišljanja, Isidora je odgovorila:

- Pročitala sam Ćopićev roman. Nije se setio da mi ga pošalje nego sam ga dobila iz Prosvete. Verovatno ne znate da je on, pored Politike, koja ga je prva i najviše štampala u mladim godinama, i moje otkriće. Kao član žirija, glasala sam još pre rata da on dobije jednu visoku nagradu. I druge pisce, starije i mlađe, kao što je Crnjanski, ako su talentovani, rado sam svojim prikazima hrabrila i podržavala... Po meni, Ćopić je najbolji kao pisac za decu i humorista, ali ga zbog toga oštro kritikuju i onemogućavaju. A to je šteta. Nenadoknadiva!... Nama je kao hleb potrebna i vedra literatura, jer osim Sremca, Domanovića i Nušića skoro da ništa vrednije u toj oblasti nemamo...“

”Pitam Isidoru da li je čitala Davičov roman Pesma, koji su tadašnji kritičari sa ideologom Đilasom na čelu dizali do zvezda i čak poredili sa Gorskim vijencem.

- Jesam, pročitala sam taj toliko hvaljeni roman o beogradskim ilegalcima sa puno lascivnih pasaža - odgovorila je Isidora. - Ne dopada mi se u njemu što ima toliko plotskog, vulgarnog, kao kad onaj čuveni pesnik Veković povaljuje onu vešerku na tavanu. Ne znam šta mu je to trebalo. Ja nisam protivnik erotske literature, čitala sam svojevremeno i Markiza de Sada, a sad skoro i jedan američki ratni roman gde se razvija velika ljubav između dva osamljena u pustinji muškarca, ali da znate kako je ona osećajno, na visoki umetnički način prikazana. Sjajna je i Kolet, kada verno prikazuje doživljene strasti, ali Davičo tome nije dorastao. Doduše, izvesni odlomci iz Pesme do krajnosti su moderno ostvareni, sadrže visoke umetničke domete, samo što taj roman nema mere...

Otvarajući vrata susedne sobe, Isidora nam predloži:

- Ovde je hladno, zato vas i nisam ponudila da sednete. Ložim peć samo u spavaćoj sobi, koja je, istovremeno, i gostinska a tamo preko zime i radim... Ogrev je dosta skup, pa moram da štedim...
Stupivši u tu čistu i svetlu sobu sa oskudnim nameštajem, prijatno ogrejani toplotom peći u kojoj je plamsala vatra, skinuli smo naše zimske kapute. Ponuđeni, seli smo na obične stolice, preko puta Isidorinog gvozdenog kreveta prepokrivenog ćebadima i vezenim jastucima. Primećujem, iznad postelje, pored ikone krsne slave Svetog Nikole još nekoliko slika biblijske tematike, a tu je bila i uramljena molitva "Oče naš".

Dok je gospođa Isidora stavljala čajnik na peć razgledali smo umetničke slike sa potpisima autora Jovana Bijelića, Ivana Radovića, Zore Petrović, Milana Konjovića, Staše Beložanskog, Milice Bešević - bila je tu čitava mala galerija naše savremene likovne umetnosti. A padao je u oči i maleni, amaterski likovni rad uvaženog naučnika - lingviste Aleksandra Belića.

Posle proveravanja čajnika na peći da li je voda uzavrela, gospođa Isidora je sela ispred nas, a onda upali stonu lampu sa manjim abažurom, koja je bacala posebnu svetlost na njeno staračkim borama izbrazdano ozbiljno lice uokvireno sedom, srebrnastom punđom. Tada smo doživeli iznenađenje. Ona se odjednom namrštila i jeknula od iznenadnog bola u predelu ispupčenih očnih kapaka, koje je masirala prstima. Od tog njenog bolnog uzvika smo se trgli, dok ona polusavijena ništa nije govorila. U tom trenutku pričinilo mi se da smo joj bili zaista na smetnji, i očekivao sam njen prekor zbog uznemirenja u toj zimskoj noći, kao da će nam strogim glasom reći: "Zašto me uznemiravate? Zar ne vidite koliko mi je teško!" Ali, umesto da nam pokaže vrata, kao što smo očekivali po kazivanjima naših zluradih kolega, Isidora, uspravljajući se i sedeći i dalje na stolici, prešavši rukom blago preko čela, reče tihim glasom:

- Izvinite, imala sam opet napad očnog živca. Ali, ne predajem se ja lako bolesti. Hajde, kažite šta želite od mene?...

Plašeći se njenog ponovljenog, bolnog napada, mi smo, što se kaže, posluženi od Isidore toplim čajem, odmah prešli "na stvar", zamolivši je za koji literarni prilog da bismo ga štampali u prazničnom broju omladinskog lista. Kao da je prečula tu našu molbu, Isidora i dalje prigušenim, tihim glasom, reče:
- Iskreno da vam kažem ne volim mnogo novinare, jer se oni površno interesuju za sve. Verujte, literatura nije ono što se kupi za nekoliko dinara na kiosku i strpa u džep.”

”Ali, delovanje štampe kao "sedme sile" magično je i ja joj nikada nisam mogla odoleti, tako da ni sada ne znam koliko imam svojih rasturenih tekstova po raznim listovima. Najviše prigodnih članaka sam objavila u Politici, a sada, pored časopisa Književnost, povremeno sarađujem u NIN-u. To su dobro uređene nedeljne novine sa grupom izvanrednih mlađih saradnika.

Iznenada je Isidora napustila sobu, a kada se brzo vratila donela je nekoliko knjiga, rekavši:
- E, baš imate sreće! Da ne odete praznih ruku, pronašla sam svoju knjigu Zapisi. To je retko izdanje štampano samo u tri stotine primeraka 1941. godine. Pored te knjige, za vreme rata izdala sam o svom trošku još tri pod simboličnim naslovom Analitički trenuci i teme. U stvari, tu su sabrani svi moji članci, ogledi i eseji iz raznih međuratnih publikacija. A do njihovog štampanja došlo je gotovo slučajno...
Od naše strane zamoljena da ispriča kako je došlo do objavljivanja te knjige rado nam je gospođa Isidora izašla u susret, rekavši:

- Sećam se da je bila jaka zima te 1941. godine, a dođe moj poznanik, Akademijin štampar Anđelković, pa mi kaže: "Gospođo Isidora, rat je, a moje mašine stoje prazne, besposlene... Na stovarištu imam dovoljno hartije... Hajde da štampamo vaša izabrana dela". "A kakve koristi imate od toga?" - pitam Anđelkovića. "Samo mi je važno da štamparija radi, odgovara on, inače se bojim da će je, u protivnom, zatvoriti". Imala sam nešto ušteđevine od rada na Rečniku u Akademiji, kao i držanja časova stranih jezika, pa sebi rekoh: Ko zna šta nosi dan, a šta noć. Potrudi se da sabereš svoje rasute rukopise, pa ih rediguj i daj u štampu. Ali, postavila sam štamparu uslov da se te knjige ne prodaju pod okupacijom, nego ceo, maleni tiraž, meni ovde donese. Tako je i učinjeno...

- I, šta je potom bilo? - raspitujem se za dalju sudbinu tog retkog izdanja koje nisam video ni u antikvarnicama.

- Osim nešto kompleta poklonjenih prijateljima i onog što je Cvijanović među svojim ljubiteljima knjiga rasturio, skoro sav tiraž je propao od vlage na tavanu - kaže s uzdahom Isidora. - Eto, ovi preostali primerci su, zaista, retki. A po jedan komplet darovala sam bibliotekama.

- Nadamo se da će te knjige olakšati posao kasnijim priređivačima vaših sabranih dela - primećujem.
- Ne govorite mi o tome, jer ne verujem da će mi za života izdati ni izabrana, a kamoli sabrana dela - kazala je Isidora jetkim glasom. - Retko je to ko u našoj siromašnoj literaturi doživeo...

Zahvalili smo pred odlazak gospođi Isidori na poklonu, a moj prijatelj zamolio je za posvetu, što je odlučno odbila:

- Ne, ne mogu to napisati... Bolje da se za to obratite nekoj glumici, mladoj i zgodnoj, a ne meni - babi!
Potom je Isidora odbila i da nam se na svojim knjigama samo potpiše nastavljajući već ljutitim glasom:
- Kakav autogram i slične gluposti! Ne dozvoljavam ni fotoreporterima da me slikaju za novine. Nisam Đina Lolobriđida ili ona plava Merlinka, kako li je zovu... Imam samo nešto slika iz mladosti... A sada mi i ne pada na pamet da zauzimam poze pred objektivom foto-aparata. Čemu slikati, ovekovečavati jednu staru ženu, koja je, što naš narod kaže, s obe noge već u grobu...

Nastala je mučna tišina. Ništa nam drugo nije ostalo nego da ustanemo i pođemo. Ispraćajući nas do dvorišne kapije, starica se odjednom dobroćudno osmehnu i reče:

- Kada pročitate onu crticu iz mog zavičaja, biće vam sve jasnije, pa možete, ako nađete vremena i imate volje, da me opet posetite...

Pročitavši zapis Isidore Sekulić U rodnom selu, bilo mi je jasno otkuda tolike odbojnosti naše književnice prema svom zavičaju, gde je na nagovaranje prijatelja stigla "u starosti". Videvši da su ostale skoro ruševine od njene rodne kuće, a da od meštana nikoga ne poznaje, Isidora je pesimistički pisala. “

”Usput mislim: niko dakle ne zna zapravo gde se rodio. I ta misao mi je bila tako prijatna... Kako popovi uzaludno zapisuju. Njihove knjige su kao stara groblja... Moja majka, da dođe sad tamo sa nekog dalekog groblja u kojem leži od svoje dvadeset i sedme godine, ne bi me prepoznala... Moje rodno mesto: iluzija..."

Pri sledećem viđenju, kao i kasnijim posetama, pokušavao sam gospođu Isidoru da nagovorim da napiše koji prilog za naše omladinsko glasilo, ali osim obećanja da se strpim, nisam dalje ništa postigao.
Saznavši iz njenih analitičkih, kontemplativnih Zapisa da je rođena u malom bačkom selu Mošorinu, predložio sam Isidori da za naš list napiše, odnosno dopuni, zavičajna sećanja. To joj nije bilo po volji. Odmahnula je neodređeno glavom, strgla naočari i, lupajući koštunjavim prstima po stolu, reče:
- Moram vam priznati da nikada nisam bila vezana za svoj zavičaj u kojem je pola veka pre mog rođenja ugledao svetlost dana i Svetozar Miletić, znameniti borac za slobodu i prava Srba u ondašnjoj Austrougarskoj. Svoje rodno mesto u zrelim godinama samo sam jednom obišla. Bilo je komično to moje putovanje, jer sam najpre sela na voz, onda u fijaker, zatim skelom preko reke, a onda hajde na seoska kola, koja su u Mošorinu vukla dva kljuseta... Još iste večeri sam se vratila kući...
- Da li ste tom prilikom, ipak, osetili želju da se bar malo zadržite u vašoj rodnoj kući? - pitam.
- Kakva moja rodna kuća! Vratila sam se u moj voljeni Beograd, jer mi je tamo, u zavičaju, sve bilo nepoznato, skoro tuđe - nastavila je svoje neveselo kazivanje Isidora. - O tom svom neugodnom doživljaju tridesetih godina, kada se još niste ni rodili, napisala sam crticu u časopisu Misao, koja je lepo ocenjena...

Zamoljena da nešto više kaže o svom rodnom kraju i ranim godinama, Isidora mi je poverila:
- Rođena sam u Bačkoj. To je zemlja prostrana sa malim selima u vidu jedne duže, prašnjave glavne ulice, gde se ističu crkveni toranj i školski krov... Tačan datum mog rođenja u selu Mošorinu po novom kalendaru je 16. februar 1877. godine a došla sam na svet u kući uvaženog opštinskog beležnika Danila Sekulića i majke Ljubice.

Sledeće godine preselili smo se u Rumu. Otac je, kao svaki kulturni čovek, bio veoma ambiciozan. I to na moju štetu. Od četvrte godine, podučavana od oca - erudite, znala sam napamet latinske dečje stihove. Taj moj otac bio je stvarno veoma učen i ozbiljan u svakoj prilici, naročito posle smrti mog starijeg brata Predraga u sedmoj godini.

A baš kada sam pošla u osnovnu školu, krajem 1883. godine od „suhe bolesti" umire moja mlada majka. Tada sam ostala sa mlađim bratom Dimitrijem-Mitom, nežnim i bolešljivim, pod očevim nadzorom. Potom otac je dobio službeni premeštaj za Zemun i kao gradski kapetan tamo se naselio u Ulici tri goluba, blizu crkve s pogledom na Dunav.

Bila sam pod stalnim očevim nadzorom. I čini mi se da je kod nas tada sve bilo raspamećeno, danas jasno vidim, nemojte me gledati čudeći se... Pitam ja vas: kako neko može da bude pametan i realan kada ga je otac odmalena učio poslovicama na latinskom i starogrčkom, a onda stihovima rimskim, tih drevnih, sjajnih pesnika... Inače, pri školovanju isticala sam se marljivošću, bila dobar đak, postizala vanredan uspeh... “

Sećanje na Isidoru
Ksenija Končarević



Pre 135 godina, 4/16. februara 1877, otpočeo je životni put Isidore Sekulić, najpismenije srpske žene od monahinje Jefimije do danas, pripovedača, romansijera, putopisca, esejiste i prevodioca, jedne od ključnih ličnosti moderne srpske i slovenske književnosti, prve žene člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Više: