Olovka pise srcem

Ekspres za sever



Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antić

Izmedju dva prijatelja
Kao izmedju dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka,
Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka,
Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

Oprosti danas....

Danas je samo da se pamti
ko ti osmijeh a ko srecu u zivotu donese ....
danas je samo da se zivi
a starost neka sjecanjima se ponese ...

Budi ono sto jesi i
ne cini zla ljudima
vjeruj u svog Boga i cijeli zivot
nadaj se, cak i cudima.

U trenu onom, svi veliki
tako nisko, ka dnu padnu...
mole i oni za oprost i
spas za dusu im jadnu.

Zivi kao da sutra je
bas taj posljednji cas
ne siri zlo, jer osmijeh i ljubav
u trenu tom bice ti od tuge spas.

Oprosti sada.....svim sto su zli.
Da im bar lakse, kasnije bude.
Da manje mole za oprost
sve one sto vrijedjase ljude.

Oprosti jer oprost te covjekom cini,
danas budi dobar i voli bliznje svoje....
Da starost ti bude lijepa
i nosi samo najljepse uspomene proslosti tvoje!

Oprosti danas .... ko zna?!

autor mi nije poznat.....

laza ::Osecam te... Osecam te jako! Osecam te... Osecam te tiho,jednostavno i bez zamrsenosti... Osecam te... Osecam te,jer jedino tako umem... Osecam te... Osecam te toliko da kada zaklopis oci,ja zaspim.

Kako je ovo lepo rečeno i znam da može biti stvarno.

ja samo lepe stvari postavljam na ovim temama...po nekad otkačim na politici ili nekoj fajt temi ali ovde ne,ovde sam sav romantičan....

NA DAN NJENOG VENČANJA
I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep'o rasu?



Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:

Po tvome licu radost se razliva…

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.



I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.



I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nek mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!



Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva:

I šaputaće večno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!



I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Pravo veliš lazo, ovde se i da hoće, ne može pogrešiti.

Evo nešto što znam naizust, toliko sam je puta pročitala.

Zimsko pismo - Ivan V. Lalić

Kako si čudna gde te nema! Između nas
Vazduh se guši u sitnom cveću, vejavica
Kao slatka bolest. I kada te dodirnem
Na ivici običnog sna, prstima kroz rešetku,
Tako mi se čini, ti počinješ da govoriš
O stvarima koje ne poznajem: neku mudrost
Zlatnu između dve reči, kao vazduh, leti,
Između dva ostrva. Ali, lakše je tako
Da te dozovem, nego da zamišljam prostor
Koji nas tobože deli (noć od ljubičaste soli,
Ravnica po čijoj tišini povlačim pravu crtu,
Između zvezdanih, zatrpanih šuma -
Decembarska noć). Pa makar da si drugačija
Od svega što znaš o sebi, u ovakvoj noći
Kada se jedno more, uplašeno od snega,
Otvara i trepće kao oko u mojoj krvi;
Pa makar da si čudna, ljubavi, ovde gde te nema,
Gle, upaljena kao plamen na sveći svoga imena
U praznoj sobi izgovorenog.

Toliko mnogo načina
Da sve više zavisim od tebe!

ЛЕПОТА
Јест, нема на теби ниједнога дела
Да се моме оку могао да сакрије,
Ниједног превоја блиставог ти тела
Да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам кад ти се душа милоштом прелива,

А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучерашњој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
-Ох, буди једанпут ко и друге жене,
Да одахнем најзад пред лепотом твојом.

Милан Ракић

odlučio sam se za ljubav.
manje je istinito i manje verovatno,
ali je plemenitije.
i, lepše: tako sve ima više smisla.
i smrt i život.

meša selimović

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ

Песму ти љубавну душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас у песми само си моја.

Песму ти срце, сада поклањам,
а пољубаца никад не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.

Zaista davno sve je bilo,
i ono kad si juce, mlada,
kroz pljusak kise i sivilo
otisla iz onog grada,
iz magle koja udalji, gasi,
neke trenutke drage posve.
A ja bih htio ovdje da si.
I da te moje ruke nose.

U suton
podižem ruke,
u dlanove gledam
dok umorne sjene,
lagano plešući,
nestaju u noći.

Trebam te...
Stavljam obraze
na vrele dlanove,
obgrlih uzdahe.
Ponovo dolaziš,
dok nas noć uzima
pod svoje okrilje.

Uvijek si tu ...
u svakom jutru i danu,
u svakoj noći snu.
U svakoj suzi i osmjehu,
uzdahu.. u meni ..
I zauvjek ćeš
ostati tu.

Tvoje tišine,
prepuna je soba,
i tvoja odsutnost ,
nema kraja...

Ponekad dolutaš,
u stvarnost,
okreneš se izbezumljeno,
pogledom tražiš,
nevidljive tačke,
po zidovima,
nevidljive misli,
u ogledalu ,
u svojim očima...

Sanjivo i detinjasto,
zanesena sopstvenošću,
prevrćeš po snovima,
prevrćeš po mislima,
po svom malom svetu...

A ja još uvek,
stojim na ulazu,
na kapiji tvoje ljubavi,
i nemo te posmatram,
bespomoćno nudeći,
pomoć,
tvojoj samoći,
tvojoj odsutnosti,
Ruke ti pružam,
ljubav dajem,
osmehujem se ,
ne bi li se i ti osmehnula,
izašla,
iz tog začaranog kruga mrtvila,
i zauvek se meni vratila,
Sa druge strane razuma...

Duša na gram....

Zarobljeni kradljivci
duge ukrali su boje...
Izgubio sam bitku još
samo da skončam...
Da otrgne se pogled
druge oči ne postoje...
Ne umem u porazu
svoju borbu da okončam...

Unezvereno jutro ceo
dan mi truje...
U trenu kada shvatim
jastuk nije tvoje rame....
Doziva te dodir taj zvuk
neće da se čuje...
Duša moja noćas,meri se
na grame...

Uzimaj polako svaki
deo gram po gram...
Iskoristi delove,kao
da su puzle...
Jednom što sam dao,
više ne mogu da dam...
Jednom što sam dao,
više ne mogu da uzmem...

Pažljiva budi,dok
sklapaš tu sliku...
Sklapaj je polako,nežno,
poput prave dame...
Kada sve to sklopiš
uživaj u liku...
Duša moja noćas,meri se
na grame...

Za svaku crtu tvoga lika
deo ću da dam....
Jer duša moja noćas,
vredi jedan gram...

Jedan gram tvoga DODIRA....

Ljubavi moja, umrem li, a ti ne umreš,
ljubavi moja, umreš li, a ja ne umrem,
ne ostavimo bolu odviše prostora:
nema života do ovoga koji živimo.

Prah u žitu, pijesak u pijesku,
vrijeme, voda što luta, nejasan vjetar
odnio nas je kao ploveće sjeme.

Moglo se desiti da se ne sretnemo u vremenu.

Onu livadu na kojoj se nadjosmo,
o maleni beskraju, vraćamo,
ali ta ljubav, ljubavi, nije svršena.

I kao što nije imala rodjenja,
ni smrti nema i kao duga rijeka
mijenja jedino zemlje i usne.

MisisM....  

  

Voli me..
U snu ili na javi,
obično ili neobično,
voli me da nas svi vide
ili me voli kao najveću tajnu..
Samo me voli..
Ne prestaj,ne odustaj..
Znaš da ne bih
umeo bez tebe..
Nije bitno da li je dan ili noć,
da li me voliš samo mislima
ili mi to kažeš,
da li me voliš sa razlogom
ili bez razloga..
Samo me voli,
budi tu,ne odlazi..
Da li smo blizu ili daleko,
da li je jesen ili zima,
da li me voliš malo,
ili beskrajno kao ja tebe..
Voli me,uvek me voli..
Da li me voliš osmehom,
ili suzama,
suncem ili kišom,
nežno ili grubo..
Nebitno je..
Samo ostani uz mene
i voli me..
Bar malo,
ali neka traje dugo..
Mali delić večnosti..
Zauvek..

Smijesiti se dalje, da, to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kad pred nama stoje samo prazni sati
u tome zivotu glupome do bola.

Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sacuvati ponos, onaj sto preosta,
i usprkos svemu, prijatelji moji,
zauvijek otici,znati da je dosta.

Pred sudbinom svojom koja sve ti uze,
kad vec nista nemas, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.

No ja, srce moje, ja to nisam znao.

Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodusna lica skriti svoju bol,
zauvijek otici tiho kao sjena.

I usnama treba reci da se smiju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mrznje u tebi da gnjiju,
te posljednje rijeci onih koji ljube.

Treba znati mirno otici na kraju,
usutkati srce sto vec umrlo je,
sacuvati obraz ko neki sto znaju,
dok jos nije pao.

Trebalo je znati,
suvise te volim, ja to nisam znao.

Čekaj me - Konstantin Simonov

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

Desanka Maksimović