Olovka pise srcem

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

(Miroslav Antic - Kroj)

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve - osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

(Nepoznata ulica - Horhe Luis Borhes)

Kupi mi vreme koje sam prodala
Na glupe stvari i nevažna lica
Sada mi ono nedostaje
I tražim minute u hiljadu sitnica

Kupi mi vreme koje sam sanjala
I u snovima lenjo provodila
Tamo sam nekog tražila
I često od svakog tamo se sakrila

Kupi mi vreme koje mi nedostaje
Sada kada ga imam tako malo
Voz koji ode, nema ga više
A moj život stoji i još malo kuca
U mestu će stati vreme, sve tiše i tiše...

(Piroska Budisin)

* * * * * * * * * * * * * * * *

Jednom će iz mog groba izrasti
bezbrojni crveni tulipani
i goreti rumenim plamenom.
Ne čudi se tome najlepša;
Seti se, koliki je silan žar
ljubavi, tebi posvećene
goreo nekad u živom čoveku,
kad mrtav još toliko plamti.

(Gorući tulipani - Muhammad Samsaddin Hafis)

Divna tema!!!

slavena ::Divna tema!!!

Osecanje.


Daj mi snage...
Da volim i kad je tesko
Da prastam i kad nemam snage
Da zelim i kad nastupe suse
Daj mi snage
Da verujem i kad ne cujem zvona
Da nadjem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdrzim i kad stanem
Da plivam i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da cutim i kad bi nesto rekla
Daj mi snage.

(Piroska Budisin)

Ne postojim više.
Bejah jednom i nestadoh
u plamenu moje ljubavi.
Jedna ogromna vatra.
Lagani pepeo rasu se u zraku
I pade nežno pred tvoje noge.
Ne zgazi ga, u njemu još kuca srce moje.

(Muhammad Samsaddin Hafis)

* * * * * * * * * * * * * * * * *
Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina,

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je ko može u zamahu krila
uzneti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- ko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cveća i svih nemih stvari!

(Šarl Bodler)

Tebi koji rušiš sve granice mog postojanja
daleko ispod oblaka samotnih , na kojima čučiš i čekaš poput lešinara
da se okliznem i da te opet potražim
da ti setna i čežnjiva poletim u zagrljaj, hladan i tuđ
da dozvolim da me još jednom prevariš
tim očima skitnice koji traži još jedno sneno svitanje
među mojim dlanovima dugo skrivan prah nekih dalekih
meni i tebi neznanih cesta ...

Zagrizeš još jednom da se uveriš da sam još tu, da sam samo tvoja
tajna i daleka tebi na kolena položena
još jedna žrtva tvojih obmana u trijumfu ponoćnih utvara.
Pa zagrizi još jače, probudi me pre nego potpuno nestanem
i gledaj u oči koje su te pratile na tvojim čudnim putevima u prazno...

Skloni taj osmeh anđela i sakrij ta krila u tami vremena
pusti da se ljube te zveri koje su se u nama prepoznale
jednog kišnog leta uz opomenu đavola, kad sam se skrivala medju tvojim prstima
mokra i lepljiva od tvojih poljubaca, obeležena vatrom svih naših svetova
oduvek i zauvek tvoja...

Zatvaram prozore u siva svitanja, mazno se protežem u tvojim mislima
divlja i topla od noći rastrzana, u tvojim najludjim snovima
pod tvojim nogama sklupčana, još uvek tvoja jedina...

Pada noć uz topot konjskih kopita, sumrak izgaran našim slutnjama
ne lomi ogledala i ne traži me medju zvezdama
Još uvijek sam tu , na izvoru svih tvojih grehova
iz pepela stvorena, ptica među tvojim prstima...

I zato ne otvaraj prozore u svitanja, ne traži me među zvezdama
ja još uvek hodam na prstima, skrivena na tvojim usnama
u poslednjim trzajima zimskog sunca, topla i mazna medju tvojim dlanovima
tvoja tajna i daleka u pesmi rodjena...
... divlja i neukrotiva...

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.
Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli.

(Senka - Miroslav Antić)

Anđeo, Salvatore Kvazimodo
Anđeo


Spava anđeo
na ružama od lahora, blistav,
na boku,
u hladovini skuta
lepe skrštene ruke.
Moj glas ga budi
i smeši mi se,
posut peludom
obraz što počivaše.
Peva: obuzima mi srce,
Neprozirno nebo zore.
Anđeo je moj;
ja ga imam: smrznutog.

Od tvoje blizine sve u meni cveta,
od tvog glasa sve peva u meni,
od tvoje ljubavi sve u meni sija.
Zbog tebe sav se moj zivot rumeni,
cela prasuma u meni radosti
iz dana u dan klija, klija, klija.

Zaneta ulicom hodim kao zene
koje pod srcem jos jedno srce nose.
Zbog tvoje ljubavi sve po sreci gazim,
i provlacim se kroz grane zelene,
umivaju mi celo mlade rose.

Kada li poce svetlo pijanstvo ovo?
Ima li otada tren ili prolece celo?
Idem li jos po prasnjavoj zemlji staroj,
ili sam stigla na neko staniste novo?

Da li se to po ljubavi tvoje mostu
penjem nekud iznad ovog sveta,
vise ovoga uzanoga kruga?
Neka se visine nadaju
jednom sa zemlje gostu,
neka ptice cekaju novoga druga.


(Prvi dan ljubavi - Desanka Maksimovic)

Poveriću ti jednu tajnu

Poveriću ti jednu tajnu
Vreme si ti
Vreme je žena
Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške
A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem
Svaka reč na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu
Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

(Louis Aragon)

Prazna stranica

Kako da se drzne ova mutna
naoblaka vatre i krvi,
ova žurba zvezde obnevidele
protiv tvoje neumitne beline.
Odsustvo stvorenja
koje na rađanje čeka,
iz tvoga zarobljenog snega
i mojih dužničkih vena,
u naličju zore
i odrečenosti proleća.

(Pesma Sare de Ibanjes posvećena Stefanu Malarmeu)

Bicu meso tvoje,
Hleb, jutro suncano,
Dan tmurni, ptica,
Osmeh.
Neraspolozena bicu, ljuta,
Ljubomorna…
Mrzecu te vise nego sto te
Je ijedna druga mrzela,
Casom cu ti glavu razbiti ako drugu pogledas…
I ucutacu,
Samo me pogledaj I znacu,
Znam te.

(Midjika)

Kad me ti gledaš postajem sva lijepa
kao trava koju umiva rosa
i kad siđem na rijeku, visoke trske
neće prepoznati moje slavno lice.

Stidim se svojih žalosnih usta,
svog razbita glasa, svojih grubih koljena.
Sada kad si došao i kad si me vidio
osjetih da sam jadna i da sam posve gola.

Nijednu stijenu na putu nisi sreo
tako golu pred jutarnjom svjetlošću,
kao što je ova žena koju si pogledao,
kad si začuo njeno vedro pjevanje.

Ušutjet ću zbog ljudi što prolaze,
da ne bi možda primjetili moju sreću
po sjaju što izbija iz mog visokog čela
ili po nemirnom drhtanju mojih ruku.

Noć je i na travu se spušta rosa,
gledaj me otvoreno i govori blago,
jer već ujutro silazeć na rijeku,
ona koju si ljubio odnijet će ljepotu.

GABRIELA MISTRAL

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu
i ja na desnu ruku sam namakla
s leve rukavicu.

O,koliko ovde stepenica ima
a ja sam verovala-tri.
Sapat jesenji medju klenovima
prosumi:"Umri sa mnom ti".

Varljivost zivota srecu mi zakrili,
prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom.
Ja mu odgovorih tiho:"Mili,
meni takodje.Umrecu sa tobom".

O poslednjem pesma to bese susretu
i ja pogledah na sumorni dom.
U spavacoj sobi,ko na drugom svetu,
gorele su svece ravnodusno za mnom.

(Ana Ahmatova)

Kad bi čovek mogao reći ono što voli,
kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovek mogao razoriti svoje telo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koja se ne zove slava ili sreća,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i telo plove u njegovom duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje.
Da te ne poznajem, ne bih živeo,
Da umrem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živeo.

(Luis Cernuda)

Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema,
zalud očekujem reč pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad živim bez sebe, bolje da te nemam.

Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrašnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti što ga toči luna.

No ja to potrpeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.

Stog rečima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da živim u tišini,
u noći moje duše večnoj pomrčini.

(Lorka)

VOLIM TE

Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.
Ne, ne prekidaj me.
Suti.
Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.
Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.
I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.
Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.
Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...
Boli.
Kad dolazim, pitam se cekas li me.
Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.
Bojim se praznog stubista bez mirisa, bez zvuka,
svjetla.
A nisam ti rekla:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.
A ja kasnim.
Volim te.
I volim sve sto si ti.
Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.
Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.
Bore na tvom licu i moje su.
I u tom trajanju ne znam da li sam ucinila sve za tebe
ljubavi moja.

(Iskra Tanodi)

Gladan sam tvojih usta,tvog glasa,tvoje kose
i ulicama hodam,bez hrane i bez reci,
hleb me ne odrzava,zora me s nogu baca,
trazim u danu tecni zvuk stopala tvojih.

Gladan sam tvoga smeha neuhvatljivog,
tvojih ruku boje pomamne zitarice,
gladan sam tvojih noktiju belog kama,
hocu da ti zagrizem kozu kao nedirnut lesnik.

Hocu da pojedem munju opecenu tvojom lepotom,
tvoj ponosni nos sa odlucnoga lica
i varljivu senku tvojih trepavica.

Gladan dolazim njuskajuci sumrak,
trzeci te,trazeci tvoje srce toplo,
kao neka puma,u samoci Kitratue.

(Pablo Neruda)

Proci ce godine - Veronika Porumbaku

Srebrne pehare ne volim,
Niti pozlacene bokale:
Od svega najdraze mi je
Udubljenje u dlanu tvom.

Proci ce godine. I stalno nova,
Sa istom ljubavlju devojke,
Picu iz tvog dlana, kojeg se
Necu zasititi nikada.

Kao na pocetku, na putu istom,
Lice ce nam se stalno sprziti,
I prvu brazdu poljubicu ti
Na celu obelezenu zivotom!

A ako bi mi ti, istog dana,
Dao da pijem iz velikih bokala,
Ja bih se ipak zaustavila
Opet kod udubljenja tvoga dlana.

POSTOJI


Postoji mjesto gdje ljubav počinje
i mjesto gdje ljubav prestaje.

Postoji dodir dvije ruke
koji se opire svim rečenicama.

Postoji pogled što bukti kao veliko
vitlajemsko ognjište
ili malena acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna kao velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja
pomoću njih se ljubav bori i gradi,
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna...

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cijena njegova zna se tek mnogo kasnije.
Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mjesto gdje ljubav počinje i mjesto
gdje ljubav prestaje - a ljubav ne traži
ništa.

Carl Sandberg (1878-1967)

Dozivah te noćas tiho tiše ...
Oslobodih njemi krik i pustih ga u nemir duše svoje.
Izgubio se u gustoći tuge, što krake danas pružila je i najsitnijim stanicama mojim
Dozivah te bolno, sjetno, čežnjivo ...osmjehom zapečaćenim na njemim usnama.
Poslah ti poljubac laki.
Leptiri odnesoše moj cjelov.
Do cilja ne stigoše jer se umoriše. Težak im postao moj dar.

I samo ...
...mahnuh ti bez pokreta mirno.
Ispratih te pogledom bez treptaja.
Nisi me ni osjetio. Zar ne?
Veze se gube, blijede...

...ma znam ..a znaš i ti ....Bilo jednom davno ....

Daj mi svoje tjelo, odbaci koprene
U notama, zvuku nevinost izgubi,
Zaroni u boje, u vrelinu sjene
Svilena te ruka u potaji ljubi.

Sve od želje blista, snove dok prebiram
Dodirujem biser u tvojoj nutrini
Titra nota čista... Ja bojama sviram,
Sanjam i topim se u maglenoj tmini.

Ne daj mi da ronim u vodama plavnim,
Niti da te tražim u svojoj prošlosti,
Ne daj da te nađem u snovima davnim,
U kojim sam skoro ostavio kosti.

Davila me ljubav prstima od svile...
Sad si pored mene, kožom tvojom gorim,
Na tijelu mom gladnom ruke su ti bile
Ne, nemoj nestati kad oči otvorim...

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

(Ljubavna pesma, Rilke)

Osecam te... Osecam te jako! Osecam te... Osecam te tiho,jednostavno i bez zamrsenosti... Osecam te... Osecam te,jer jedino tako umem... Osecam te... Osecam te toliko da kada zaklopis oci,ja zaspim.