Andric za sva vremena

Ivo Andrić za sva vremena
Izvor: Tanjug
Jedini pisac južnih Slovena koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost i najprevođeniji srpski pisac u svetu, Ivo Andrić, preminuo je na današnji dan 1975. godine.

Vojnomedicinska akademija je 13. marta 1975. godine saopštila je da je Ivo Andrić umro u 1.15 časova, a pariski list " Mond" je sledećeg dana imao na prvoj strani opširan članak "Smrću Ive Andrića jugoslovenska književnost gubi svog jedinog nobelovca..."

U času smrti imao je nepune 83 godine, a u beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju..."

Danas, 36 godina docnije Srbija, region pa i svet obeležavaju pola veka otkako je Ivo Andrić, rođen 10. oktobra u Dolcu kraj Travnika primio u Stokholmu Nobelovu nagradu za književnost kao prvi, i za sada jedini pisac južnih Slovena koji je poneo to najviše literarno priznanje.

Andrić je kao nobelovac i akademik, i već onda najprevođeniji srpski pisac u svetu, sahranjen uz najviše počasti, a u Odboru za sahranu bilo je 45 najuglednijih ličnosti iz političkog i kulturnog života cele Jugoslavije, jer on jeste pripadao i Bosni i Hercegovini u kojoj je rođen i Hrvatskoj i Srbiji po poreklu roditelja, ali je sebe smatrao srpskim piscem.

Prema testamentu koji je juna 1975. proglašen punovažnim obrazovana je Zadužbina Ive Andrića kojoj su pripala sva sredstva od autorskih honorara kao i piščeva ušteđevina uključujući novčani deo Nobelove nagrade.

Prva sednica Upravnog odbora kojom je predsedavao Rodoljub Čolaković održana je godinu dana nakon piščeve smrti 12. marta 1976. godine i za prvog upravnika izabrana je njegova višedecinijska saradnica Vera Stojić.

Od tada pa do danas Zadužbina vodi računa o Andrićevoj književnoj baštini i dodeljuje nagradu koja nosi njegovo ime, za najbolju pripovetku ili knjigu priča.
Kao nosilac autorskih prava, Zadužbina vodi evidenciju o svakom novom objavljivanju njegovih romana, pripovedaka, poezije bilo da se radi o knjizi ili samo fragmentima.

Prema podacima koje iz Zadužbine, od 13. marta 2010. do 13. marta 2011. godine domaći izdavači su objavili 14 knjiga i emitovana je jedna radio dramatizacija. Strani izdavači su štampali 12 knjiga i jedan odlomak koji je uključen u veću celinu.

Pripremajući se za obeležavanje 50 godina od dodeljivanja Nobelove nagrade, Zadužbina je pripremila 10 tematskih zbirki pripovedaka i iz te kolekcije već su štampane četiri knjige, a do kraja jubilarne 2011. u knjiižarama će se pojaviti sve zbirke.

U ovaj projekat su se do sada uključile izdavače kuće "Dereta" i "Laguna". "Dereta" je objavio "Fratarske priče" i "Priče o gradovima", dok je "Laguna" štampala "Beogradske priče","Priče o osobenjacima i malim ljudima" (dva izdanja u tiražima od po 2000 primeraka - iscrpljeno) i "Sarajevske priče" i "Priče o moru", a u pripremi su i "Turske priče" i "Priče o selu".

Zanimljiv je podatak i da je "Laguna" saopštila na Beogradskom sajmu knjiga oktobra 2010. da je zbirka Andrićevih beogradskih pripovedaka bila među njenim najprodavanijim izdanjima.

Englesko izdanje "Travničke hronike" (Days of the Consuls) doživelo je treće izdanje kod "Derete".

Ove godine se pojavila i prva "zvučna knjiga" Andrićevih izabranih tekatova u izdanju Službenog glasnika, koju je priredio prof. dr Radovan Vučković.

"Čigoja štampa" je objavio knjigu "Ljubav u kasabi" koju je priredila urednica Zadužbine dr Žaneta Đukić Perišić.

Izdavački centar Matice srpske je u okviru edicije "Deset vekova srpske književnosti objavio "Na Drini ćuprija" i "Prokleta avlija".

Beogradski izdavač "Draganić" angažovao je Vučkovića da pripredi knjigu "Izabranih pripovedaka", a "Evro Đunti" je štampao nova izdanja "Na Drini ćuprija" i "Znakovi pored puta".

Radio Beograd je, u dramatizaciji Meline Pote-Koljević, emitovao "Letovanje na jugu".

Roman "Na Drini ćuprija" štampali su u periodu između dve godišnjice Andrićeve smrti izdavači u Sarajevu, Španiji na kastiljanskom i baskijskom, Austriji, Italiji, u Nemačkoj je izveden na sceni u Diseldorfu u dramatizaciji i režiji Nikite Milivojevića i u Turskoj je doživeo 13. izdanje.

U Španiji su drugo izdanje imali "Travnička hronika" i "Gospođica", u Norveškoj je štampan "Omer-paša Latas", u Italiji "Žena na kamenu i druge priče", a u Rumuniji "Znakovi pored puta".

Odlomak iz romana "Na Drini ćuprija" štampan je u knjizi Francuza žaka Roasana "O sposobnosti preživljavanja".

Preuzeto: http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-i-ivo-andric-covek-koji-je-30-godina-voleo-i-cekao-jednu-zenu

Ja Andrica nikada ne bih nazivala srpsklim piscem. On je ( ako je to ikada
u knjizevnosti,nasoj, postojalo) pravi jugoslovenski pisac. Poslednji Mohikanac
nase ( bivse) zajednicke kulture,jezika,istorije.

Ivo Andrić je rođen u Bosni i Hercegovini ; mjestu Dolac 9. listopada 1892 . u hrvatskoj obitelji Antuna Andrića . Pohađa sarajevsku gimnaziju te studira na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu .
Drugi svjetski rat proveo je povučeno u Beogradu, a poslije 1945. bio je prvi predsjednik Saveza književnika Jugoslavije. 1961 godine dobija Nobelovu nagradu za književnost za cjelokupno životno djelo .
Prilikom upisa na Sveučilište u Krakowu u Poljskoj upisuje se kao katolički Hrvat iz Bosne.
Tijekom tog razdoblja on postaje i zagovornik ideje Jugoslavenstva. Nakon nastanka zajedničke države Andrić se počinje izjašnjavati kao Srbin . I tu nacionalnu identifikaciju on će održati do kraja života . Umire u Beogradu 1975.
Izvor ; Wikipedija



Zaključak ; Rođen u Bosni i Hercegovini , od roditelja Hrvata , izjašnjava se kao Srbin , živi u državi Jugoslaviji ...
Jugoslovenski je bio državljanin i kao takav je dobio Nobelovu nagradu . Sukladno tomu , bio je Jugosloven ... A po svojoj vlastitoj želji , mogao je izabrati biti bilo što od navedenoga .

Ivo Andrić potvrdio da je Srbin


licna karta Iva Andrica

(...)
U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. godine u Beogradu, u rubriku „narodnost“ književni velikan je upisao „srpska“. Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za „narodnost“ uneo je - „Srbin“. Nešto docnije, godine 1955, što je već poznato, prilikom ulaska u Komunističku partiju, u evidentni list Andrić je svojom rukom na mesto za nacionalnost napisao „srpska“. Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958. kada se u opštini Stari grad venčao sa Milicom Babić, slikarkom i pozorišnom kostimografkinjom, koja je bila njegova dugogodišnja postojana i nežna ljubav.

Mnogo pre toga, još 1919. godine, u jednom pismu Andrić je zapisao: „Ja nemam žive duše i ja moram u Beograd“. I upravo od te godine počinje njegova neraskidiva veza sa gradom u kojem je proveo najveći deo svog života, sazreo kao intelektualac, napisao najveći deo svog opusa i doživeo punu profesionalnu afirmaciju.

- Beograd ga je prihvatio široko raširenih ruku: bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala celog života - kaže za „Novosti“ Žaneta Đukić-Perišić. - Tokom dugog niza godina, Andrić postaje integralni deo srpskog kulturnog prostora: postaje član Srpske akademije nauka, član i autor Srpske književne zadruge, predsednik Udruženja književnika Srbije i drugih nacionalnih institucija, a sebe, očigledno, vidi i doživljava kao pripadnika srpske nacije.

Pokušavajući da utvrdi koliko su događaji iz života velikog pisca uticali na njegovo stvaralaštvo, sagovornica je došla do veoma zanimljivih poređenja, uprkos tome što je Andrić bio izuzetno zatvoren čovek, zakopčan do grla.

- Iako je, kako je sam govorio, kod njega sve bilo obično, da običnije ne može biti, iako nije interesantan za javnost i biografiju jer ne ide kao Hemingvej u lov na lavove, ne pravi boemske skandale, ne daje senzacionalne izjave, Andrićeva biografija bila je neobično zanimljiva i puna preokreta. To je reprezentativna biografija intelektualca koji je stasavao u jedno istorijski važno i burno vreme ratova, prevrata i lomova, padanja imperije i stvaranja država, rađanja misaonih sistema i ideologija, duhovnih preokupacija i književnih orijentacija. Često je citirao Getea koji kaže da je umetnikovo da stvara a ne da govori o sebi, i toga se, u glavnom, i pridržavao. Čuvao je svoj privatni prostor, ne govoreći nikada o svom ličnom životu.

(...)
ceo tekst





'' SKLAPAM oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici, izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruje šume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čaroban usev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snegom, sav u linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim završecima, puna dosetaka i naglih prelaza koji izgledaju kao lavine gromkog smeha koje nikad ne prestaju da se ore.''
Ovo je odlomak iz priče “Prvi dan u radosnom gradu”, koju je Ivo Andrić napisao 1926. godine...
cela prica o knjizi

Ivo Andric u Berlinu

Tihi covek u oku uragana

(...)
U martu 1933. godine Andric je iz Zeneve premesten u Ministarstvo inostranih poslova gde je dobio zvanje savetnika. Dve godine kasnije postavljen je na jedan od najvaznijih polozaja u ministarstvu - za necelnika Politickog odeljenja. Bila je to odluka predsednika Vlade i ministra inostranih poslova Milana Stojadinovica koji je odigrao odlucujucu ulogu u Andricevom napredovanju. Novembra 1937. godine, na preldog Stojadinovica, Andric je postavljen za njegovog zamenika, tj. pomocnika ministra inostranih poslova. U memoarima ' Ni rat ni pakt' Stojadinovic je zapisao : ''Andrica sam veoma cenio i polagao na njegovo misljenje u svim vaznijim pitanjima. On je bio Srbin katolicke vere iz Bosne, knjizevnik, pametan i odmeren u misljenju. Diplomatske note koje bi on po mojim uputstvima oblikovao, bilo je pravo zadovoljstvo citati.'' (...)


Andric o diplomatiji i diplomatama:
''... ne samo da diplomatija nije za svakoganego se moze slobodno reci da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i zvanja za taj posao...
...ukratko treba biti covek narocite vrste a ni malo ne liciti na to, nego i uvek imati izgled obicnog, prosecnog coveka. Stotinu sposobnosti treba imati ali i strogo i na sto nacina doziranjih. Uopste bi se za tu vrstu ljudi moglo kazati da je njihova sposobnost vise u dobrom i pravilnom srazmeru izmedju raznih osobina nego u vrednosti tih osobina samih. Otprilike tako da svaka pojedina od njihovih osobina bude osrednja a celina koju cine da bude originalna i iznad osrednjosti...''

Politikin zabavnik, 6.7.2012, broj 3152, str. 4- 7.

procitaj:

http://www.nezavisne.com/umjetnost-zabava/knjizevnost/Procitajte-Andricevo-Pismo-iz-1920-Bosna-je-divna-zemlja-mrznje-i-straha-162232.html

Znakovi pored puta


''To je bio neobičan čovjek. A neobično je na njemu bilo samo ovo. Taj u svemu i po svemu mali čovjek, oprezan, plašljiv, sitničav i račundžija, nosio je u krvi iskru dragocjene, rijetke i moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smjelostima svake vrste, podvizima duha i tijela.

Između čovjeka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do nevjerovatnih nesporazuma i sukoba, tragičnih i komičnih. U tom stalnom rvanju čas je pobjeđivao sitni, obazrivi čovjek, čas iskra u njegovoj krvi, čas je on obuzdavao i skrivao nju, čas ona odvodila njega na neslućene i neželjene puteve na kojima, umirući od straha i kajanja, sam sebe nije mogao da pozna ni smio da prizna. A kad bi se desilo, što je ponajčešće i bivao slučaj, da nijedna od te dvije suprotne snage ne preovlada – on je ostajao u mjestu, ukočen, zbunjen, dvoličan, smiješan i jadan, čudak i šeprtlja, težak sebi i neprijatan drugima. I do smrti je ostao takav, čudan čovjek, pun neuhvatljivih protivrječnosti, sposoban za neočekivane postupke.

A jednog dana mali je čovjek umro, otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje, a ona neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje, novim putevima u nepoznatom pravcu.''

Mi smo uvijek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predjelima koje nismo nikad vidjeli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su vidjeli i čuli, i što su s tim u vezi doživjeli ili mislili?

Ima ljudi čiji je
život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u
peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad
odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih
prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino
sposobnost da žive, ali ne da budu.

Kako je korisno i dobro znao da govori Ivo Andrić
Ivo Andrić — Autor: Tamara Živković 28. mart 2011.

O čemu god da je govorio, govorio je korisno i dobro. A govorio je o svemu. Najviše je govorio o ljudskoj prirodi. Strah, neizvesnost, nesigurnost, slabost, stid, drskost, mržnja i zavist, ali i borbenost i upornost, samo su neke od osobina koje je svaki čovek prepoznao u sebi ili u nekom drugom, a o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio.

Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.

Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.

Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu.

Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.

Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.

Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.

Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.

Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.

Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.

Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.

I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.

Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali slavne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.

Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

Svako hoće da živi, nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kom se zatekne, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice zemlje, između dve vojske u prolazu.

Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.

Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.

Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.

Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koje ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.

Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek trajno nesrećan dok se duša leči zaboravom a zemlja obnavlja prolećem.

Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.

Čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima rešenosti da se bori i borbom održava u životu.

„Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže.“ To su mnogo puta ponavljane reči poznatog nobelovca Ive Andrića, koje su se pokazale istinitim i na njegovom primeru. Ovaj pisac učinio je da svi ljudi budu složni bar u jednom: da su njegova veličina i doprinos društvu nemerljivi. Da li možemo da se složimo i u sledećem: da se svako od nas složio sa bar jednim od njegovih citata koje ste upravo pročitali?

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti - nezdravo je čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo.

Ivo Andrić, Znakovi pored puta

Dum sinunt fata, vivite lieti!
Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kadgod za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti.

Zivot je neshvatljivo cudo, jer se neprestano trosi i osipa, a ipak traje i stoji cvrsto kao "na Drini Cuprija"

Kao skitnica koji s vremena na vrijeme zastaje na drumu i uzdignute glave provjerava pravac, tako se i ja pitam ponekad: da li sam ja u ovom hodu okrenut prema zivotu ili prema smrti?

"Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put, od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe, ponekad i od nerazumljivog slučaja koji, uz velike napore i teške štete duha i tela, okrećemo u svoju korist, za svoje dalje napredovanje.Takvim nam se stalno ukazuje naš život,
neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka, u nama i oko nas."
Ivo Andrić

”Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali slavne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije. ”

Ivo Andrić

ЛАЊСКА ПЕСМА
Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.

О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.

Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан

Иво Андрић

Tama

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andrić

Jutro

(Dan jedan praznih očiju i zamagljena čela.)

Toga je jutra crna ptica pjevala u srcu mom:
bila je-bila!-tvoja mladost
i sve je prošlo s njom;
ne pohodi nas dvaput radost:
Crvljivo voće brzo zre;
a sužanj ne zna ni sunca ni neba
već brzo stari i brzo mre.-

Toga je jutra zlatna žica prepukla u srcu mom.

Ivo Andrić

Koračam još kao da idem...

Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.

Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

Ivo Andrić

"Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

  - Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

    Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

  - Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

    Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

  - Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

    Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.  
- Hoćeš da usniš, sine moj?

    Ne, oče, idem, idem da živim."

Ivo Andrić

...iskopa ga Bili...

"Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrijebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće."
 





Живимо у времену у коме је нацинализам камен спотицања за народе ,а политичарима уз лицимерство главно оружје у битци за власт.Без обзира на хрватску националност Андрића,и све да је и припадник владајуће странке .....да је жив Иво Андрић не би имао ни сличан третман у РС,само због тога јер  је паметнији од тих назови политичара.
Из личних интереса такви политичари нерејетко некога прогласе будалом а мало касније паметним..
Инвестиција у културу(изградња Андрићграда) јесте промашај,.. ако народи једва преживљавају а учбеници за универзитетско образовање(филизофски факултет) препуни су фраза (""Неки" , "Чувени" стручњак из те области сматра тако и тако) ..причам ти причу ..што је по мом мишљењу показатељ степана развоја друштва у целини ..тј преписујем и штампам скупоцјене уџбенике само да узмем новац од народа.

Kako prolazni mogu da budu zanosi. Kako su neodređeni i izukrštani dok traju
i koliko se skupo plaćaju i gorko okajavaju ... kad prođu ....