Proza članova Ideja foruma

Ko voli da piše prozu, evo prostora da svoju kreativnost prezentuje javno.

Uskoro ću postaviti neke svoje pričice; počnite da drhtite od nestrpljenja, treba mi motivacija...

Prostrana terasa bila je pokrivena vinovom lozom. Crni grozdovi su visili iznad glava gostiju.Miris oleandra pomesan sa mirisom soli i parfemima prisutnih dama, drazio je nozdrve. Branko se prisecao jedne zvezdane noci provedene u blizini Beograda.Lezeci ispod cokota, zubima je kidao zrno po zrno slatkog grozdja. I sada je to isto uradio. Otkinuo je jedno zrno i zadrzao ga medju usnama. Polako je isisavao slatki sok. I Marija je nesvesno micala usnama, posmatrajuci ga. Uhvatio je, iznenada, njen nebeskoplavi pogled. Privukao ga je kao magnet. Ne bi se od njega odvojio da ga nije opomenulo prisustvo prosedog gospodina kraj nje. U njenom pogledu procitao je poruku: -Dobrodoslica je u mom srcu.
Izasao je napolje i krenuo obalom sam sa svojom senkom.Talasi su udarali u stene, prskajuci ga. Pogledao je prema pucini. Na usamljenom ostrvcetu plamen je lizao nebo."Sta li to moze biti?", pitao se.Vatra svakako ne gori sama od sebe.Za nju je potrebno i dobro gorivo, i dobro kresivo.Najbolje je kada se dva dobra udruze.I ljubavna vatra zna iznenada da bukne, a biva jos zesca kada se na nju dolije strast.
Cula se brodska sirena i njen zov upomoc.I njemu je trebala pomoc-nije znao sta da radi.Osetio je kako gori, ali, on tu vatru nije zeleo da gasi vec da ubrza njeno rasplamsavanje.
Vratio se u kucu, provukao se izmedju gostiju, pogledom joj dodirnuo usne i otisao u svoju sobu. Zidovi u sobi bili su plavi kao i posteljina."Kako bi se lepo u taj ambijent uklopile njene oci", mislio je.Cele noci, napet, osluskivao je i iscekivao kucanje na vratima, a cuo je samo kucanje sopstvenog, podivljalog srca.Pitao se da li i ona ocekuje njega, ili se tesi onim prosedim gospodinom koji je za njega bio jos uvek tajanstvena licnost.Nadao se, ipak, da je i ona sama u svojoj sobi, sama sa svojim mislima.Prizivao je u praznu polovinu svojih snova sve dok nije zaspao.

(Odlomak iz romana)

Nastavak
Ujutru,rano,sisao je na obalu ispod kuce.Hodao je plicakom i pustio da ga blagi talasi zapljuskuju.Ucinilo mu se da je voda jos hladna i, pri pomisli da zapliva, najezio se.U daljini su se videli ribarski camci i ljudi koji su se dovikivali.
Marija je sisla nesto kasnije, u drustvu prosedog gospodina i jos jedne zene.Drustvo joj, cini se nije prijalo.Bacila se u more i zaplivala, praveci oko sebe penusave talase, a zatim je usporila i, kao jegulja, vijugala prema pucini.Iznad nje je bilo plavetnilo neba, ispod nje plavetnilo mora, a ona, u tom plavetnilu, preplanula i nemirna.
"Kakvog li sendvica", pomislio je Branko.
Ona je plivala sve dalje i dalje.Pretvorila se u tacku koja se krece.Nadala se da i on pliva za njom i da ce joj se uskoro pridruziti.Okrenula se i videla da je potpuno sama medju talasima.Snaga je napustila, pa se polako vracala ka obali. Branko je sada gledao samo u tu tacku koja je postajala sve veca i bliza. Stigla je do obale umorna.Izasla je iz vode,a niz grudi su joj se slivale kapi i, preko stomaka, nestajale ispod donjeg dela kostima.Skidao je pogledom.Zamislao je drhtaje njenih jedrih grudi pri dodiru prstiju blagog vetra.Stresla se i otrcala prema kuci.On je ostao na obali.Nije hteo da ide na dorucak, dovoljan mu je bio pogled na onaj plavicasti senvic. Pri svakoj pomisli na nju, telom bi mu progmizali trnci. Opet je u mislims svlacio, grlio, priljubljivao se uz nju, zatvarajuci joj svaku poru...

PITANJE-islednik medju recima

Kao sto islednik ima pomocnika, ispitivac asistenta, tako i pitanje ima svog pomocnika-potpitanje.
Nasuprot pitanju postoji bar jedan odgovor.
Kao sto pitanja mogu biti umesna,, neumesna, provokativna, uvijena, takvi mogu biti i odgovori.
Pitanje je otvoreno sve dok se ne pronadje odgovor.

PISANJE-pismeno izrazavanje.

Neki pisu, a neki piskaraju. Treba se kloniti onoga sto je vec ispisano i uvek pisati o novim temama.U ranoj mladosti pretezno se pisu ljubavna pisma, a u poznijim godinama memoari.Onaj koji je savladao lepo pisanje ne mora lepo i da pise, moze na primer da lepo prepisuje."Zivot pise romane",a povodom smrti pisu se epitafi.

LED-Voda u cvrstom agregatnom stanju

Moze biti vrlo opasan jer kad padne grad nastane pustos i jad.Zato mu se niko ne raduje, osim ako ce pasti na useve nasih neprijatelja.led na reci ili na jezeru moze da bude prostrano, ali i vrlo i opasno klizaliste.
U ljude ledenog srca tesko je udahnuti toplinu i razneziti ih.led moze da bude i koristan i stetan.Ali je za diskusiju sta je tragicnije-kad neko ode pod led ili kad ga stave na led.

ROG- Mnogi imaju po dva roga, a nosorog samo jedan. Rogove ima i puz i poneki muz.Neke rogonje mogu da konkurisu jelenu kapitalcu.Neki rogovi izazivaju divljenje, a neki podsmeh. Bilo bi dobro da nam sve krene s rastom, osim rogova.

SIGNAL SA ORAŠCA

Ledeni vetar je polako izvlačio poslednju toplotu iz prisutnih na
šestomesečnom pomenu pokojnoj I. Bio je vedar (tek po neki oblačak)
februarski dan; bez vetra, bilo bi prijatnih desetak stepeni.

Relativno sumorne misli su, i inače, moj fah. U toj situaciji,
kombinovanoj sa ateizmom kome je bilo dosta uzmicanja iako je pripiti
sveštenik u svom elementu, (uživa pri svakom blagonaklono- prekornom
pogledu ka meni, jedinom koji se ne krsti) nije mi ostajalo ništa drugo
do da ravnodušno ignorišem njega i ostale, podeljene na tužne,
pristojne, nestrpljive, uživljene...

Preturajući po sećanjima bez nekog sistema ili cilja, naletao sam
po principu slobodnih asocijacija na retko otvarana «vrata»; neki
raniji događaji i razmišljanja, pre danas, vodili su me na jedno od
mojih specifičnih «astralnih» duhovnih putovanja. U tom trenutku, nisam
slutio kuda će me to odvesti. Bilo mi je prilično jasno da je to
signal, koji mi se ponekad oglašavao, uvek kada sam na tragu nekog
bitnog saznanja, neke istine koja me učini mudrijim, čemu sam oduvek
stremio, više po instinktu nego svesno. Već verziran i obučen za takvo
stanje, (rekoh da se već dešavalo) odagnah uzbuđenje i prepustih se
toku misli bez zaustavljanja. Filmskom tehnikom sam premotavao slike i
pojmove, sve brže, hitajući ka toj misli koja me čeka na kraju, koja
treba da da smisao toj moždanoj oluji, namerno izazvanoj.
Slike rata, utisci iz knjiga, životna iskustva... Jučerašnji
razgovor sa P., kada se nesvesno «izlajao» o svojoj umešanosti u priču
o prećutnom sporazumu o platama, vezi sa S. koju uporno negira, slavina
i dalje curi, trebalo bi da uskoro sredim one čaure na letvi volana,
možda Č. shvati da bi mu bilo pametnije da kupi mog «Fiat»-a nego onog
golfa, šta da radim sa ovim što znam o ovoj bagri za koju radim i da li
postoji iko kome to mogu da dam a da ne zloupotrebi po sistemu
kurta-murta...

Matori bradati cinik o kome je nešto drobio egomanijak u mantiji
pored sanduka je «kriv» za sve, bar tako kažu. Da su čudni putevi
gospodnji (univerzalno tumačenje njegovih agenata na terenu, kada žele
da opravdaju neku šefovu svinjariju) i ovaj put je bilo nešto što se
podrazumeva... CREDO, QUI ABSURDUM EST, trik koji uspešno
onesposobljava lenje, pritupe ili slabe vekovima, i pretvara ih u
jeftinu sirovinu za ličnu promociju nekolicine po svim pitanjima i
pasivnu, amorfnu masu idealnu za eksploataciju, nije «upalio» i kod
mene; ipak, ni za dlaku me to nije oslobodilo stega pod kojima su i oni
koji su se povinovali pravilu «ne sumnjaj u mene, već u sebe».

Odlični su igrači, to im se mora priznati, i nepogrešivo
prepoznaju opasnost po svoj sistem privilegija. «Brend», građen 2000
godina i inače nije lako uzdrmati, tradicija je to; mnogo je novca,
krvi, suza i bede, uglavnom tuđe, uloženo u tako kolosalnu prevaru
(računajući od početka ljudske misli i svesti o sebi), da bi se to tako
lako srušilo...

Pitanje je da li je to uopšte i moguće, s obzirom na stepen
razvijenosti ljudskog uma, prosvećenosti, volje za istinom koja
obavezuje na odgovornost, od koje ljudi beže preplašeni pričom o Isusu.
A to je već –genijalno! Jer, takve podvale u celokupnoj istoriji nema!
Pri tom, toliko su samouvereni i sigurni u uspeh obmane, da i ne kriju
svu umešanost najpoganijih političkih igara koje se provlače kroz celu
kvazi- legendu!!! CREDO, QUI ABSURDUM EST... Majstorija, nema šta,
potrebno je imati mnoga znanja da bi se tako nešto izvelo, i uz malu
atrofiju morala i oskudnu etiku, eto sjajnog uspeha stilizovanih
predatora, a vi, zečevi i jarebice, vodite računa o svom zdravlju,
bitno je za ukus...

A možda je to i u redu, šta ja znam... Nije nemoguće da je ovaj
svet tako i smišljen, da jedni budu «hrana» drugima. Mada, u tom
slučaju, ne vidim smisao razuma, koji nam je dat na «korišćenje»;
valjda zbog toga i postoje ovi na koje opominjem, da bi oni koji ga
(razum) ne žele mogli deponovati u njihove «sefove», pa po potrebi i
preporuci uzimati u dozama koje nisu «štetne»... Neka vrsta duhovnog
bankarstva.

A opet, postoji mogućnost da sam ja neispravni zec (jarebica),
koji ima mutaciju i ne želi da prihvati svoju ulogu u eko-sistemu, i
dere se pre nego što je i osetio zube grabljivca, pa mu je ceo svet
kriv što se njegova piska ne čuje od rike zveri kojoj (možda) treba da
bude zalogaj? A? Ko će mu ga znati; ja ću, za svaki slučaj da se derem
(pištim), jer tako imam bar teoretsku šansu da preživim napad zveri...
Sad se nešto setih: ako je do mutacije došlo kod mene, možda je
se nešto slično desilo i kod nekih predatora!? Mada, ne verujem, nisam
još u prirodi primetio takvu anomaliju, a i kosi se sa razumom o kome
trabunjam kao o svom CREDO-u...
Možda kao „alotropska modifikacija“ može da prođe ovo naše
„voljenje“ raznih neo-hajduka, atavizam poštovanja, već genetskog,
prema npr. Milošu Obiliću, ali, o tome nešto više kasnije...

Taj odozgo, za koga kažu da je dobrica, pokupio je mnoge koji nisu
to zaslužili, po «ovozemaljskim» merilima. To otvara poligon za
diskusiju o nekoliko tema; prvo, o njegovoj lokaciji. Naime, sudeći po
takvim potezima, njegov oponent i veliki rival je poznat baš po takvim
postupcima, a on je lociran DOLE, tako da tu imamo jednu zbunjujuću
situaciju; ili se tu neko nekom meša u posao, ili mi ne znamo šta je
kome posao, što nam, uzgred budi rečeno, i ne bi bilo prvi put.
Proizilazi, paradoks: neko ima pravo da zabije koliko hoće autogolova,
ali će i dalje biti stub odbrane, i navijači će nesmanjenog entuzijazma
klicati njegovo ime (to i toliko o navijačima).

Kad smo već kod te priče, hajde da i ja dam predlog, (siguran sam,
ne i najgori), koji objašnjava i izvesnu indiferentnost predmetnog
pojma (duha) spram materije, koji po meni jedini dozvoljava bar
teoretsku mogućnost postojanja pomenutog čike (ili tete, budući da neki
tvrde da je sve ovo njegov porod).

Ako ga i ima, on je negde SA STRANE, što možemo zaključiti po:

1. ponašanju

2. mudrosti odluka

3. zainteresovanosti

4. posledicama.

Ako na trenutak ostavimo po strani «foru» o čudnim putevima,
primetićemo i da teza o PROMISLI istog autora «ne drži vodu», jer ako
neko želi vašu ljubav i poštovanje, ne čini vam nepravde i ne kinji
vas, kao što ni vi sami to ne radite svojim dragim. Po hipotezi, svi
smo stvoreni po Njemu kao modelu, pa podrazumevam da su nam i etičke
norme približno iste, bar po pitanju pomenute situacije (a šta, ako je
mazohista?).

Da Boga ima, trebalo bi ga ukinuti! (Jebi se, Volteru!)

Ona floskula „čudni su putevi gospodnji“ se tako lako da objasniti
nezainteresovanošću i ambivalencijom spram ovog sveta koji je, navodno,
dotični stvorio, da je prosto neverovatno kako se ljudi ne dosećaju
logičnog rešenja problema zvanog „postoji li?“. Jer, ako ne postoji
onakav kakvim ga opisuju njegovi zagovornici, to je u osnovi greška i
laž, a proizvoljnost u nečemu što je u osnovi dogma, gde je sve
definisano i determinisano do najsitnijih detalja, ne ostavlja ni
najmanji prostor za tako neodređene odgovore na pitanja koja su
esencijalno važna, čak najvažnija čoveku.
Koliko li sam puta čuo to kao odgovor na pitanja na koja odgovor,
u stvari, i ne postoji, osim u teoriji haosa ili nasumičnog sistema, ma
koliko to kontradiktoran pojam bio... A i takav, mnogo je logičniji,
bliži istini i lakši za dokazati od pojma Boga; ipak, ljudi radije kažu
„čudni su putevi Gospodnji“... E, moj Tomo Akvinski, nadam se da će bar
za tebe postojati taj večni život: možda jednom shvatiš šta si učinio
kad si rekao „CREDO, QUI ABSURDUM EST“. Ipak, ne sekiraj se, On će ti
oprostiti, ako je takav kao što tvrdite, jer on sve prašta, a i nisi
znao šta činiš... Osim, možda?... A, ako nije takav, kakvim ga
predstavljate? Ili ga, ne daj Bože, NEMA? Ko onda da ti oprosti, i
ZAŠTO, za ime „Boga“? U tom slučaju, trebalo bi da samo zbog tebe i
tebi sličnih izmisle pakao; šteta da vam propadne ideja. Jer, ko (osim
Njega!) ima pravo da u svoju histeriju (ne znam kako drugačije da
nazovem takvo stanje u kome si bio, kad si to smislio, bez ijednog
dokaza) uvuče toliko ljudi koji od tebe očekuju istinu, a dobiju
zabludu? Hrabro, nema šta, samo, ne baš skromno, neprilično monahu,
rekao bih... Kad bolje razmislim, ako do tada i nije bilo Boga, ti si
ga tom rečenicom „stvorio“! Za svaki slučaj.

Posejano je toliko zla i nesreće u Njegovo ime, da je to, u
stvari, i jedini kakav- takav dokaz MOGUĆNOSTI postojanja mogućnosti da
Bog postoji. Jer, vi kažete da On kaže: „Osveta je moja“! Za šta, manje
je važno, izbor je veliki, a tu je i promisao... Koliko je ratova
vođeno „u njegovo ime“; okeani krvi su napajali ljubav prema
Svevišnjem. Uzgred se ponešto i upljačkalo, otelo, sva sila zla i bede
se izlila na slabe i nejake, samo zato što ne veruju... Ili iz nekog
drugog razloga, pak..........

Usred mog sve bržeg i žustrijeg unutrašnjeg napada na religiju,
crkvu i Boga, primetih da je pop završio sa tiradom, i da su ljudi
prilazili ka grobu i obavljali propisani ritual, svako manje ili više
isto. Iskoristih tu „nepažnju“ da pogledam na mobilni telefon, budući
da sam isključio ton; očekivao sam neke važne pozive.

Međutim, umesto znaka propuštenih poziva, stajao je znak za poruke.

Diskretno se izvukoh podalje od gomile, da bi na miru pogledao o čemu se radi. Pritisnuo sam taster da vidim prvo ko šalje...

Na ekranu je prvo pisalo „ORAŠAC“, po signalu sa najbližeg
repetitora, da bi se sekund kasnije pojavio veoma dug broj,
(nepostojeći, pretpostavljam), bez imena. Pomalo zbunjen, ponovo
pritisnuh taster, da vidim i tekst poruke; možda tako shvatim o kome
ili o čemu se radi...

Nekoliko godina kasnije, puštaju me iz Instituta za mentalno
zdravlje. Kakav paradoks! Ja, nekadašnji ateista, hospitalizovan sam
zato jer sam tvrdio da imam dokaz da Bog postoji, i da sam sa njim
komunicirao... Rekli su da sam nervno rastrojen, da mi je potrebna
pomoć i da su moje „halucinacije“ plod šizofrenije kojoj je „okidač“
bio taj smrtni slučaj, koji je na mene veoma jako delovao, iako to niko
nije primećivao. To što sam pokazao taj tekst na aramejskom jeziku,
koji sam uspevao da pročitam bez problema iako ga nikad nisam učio,
bljesak na nebu koji su i drugi videli i glasove u mojoj sobi koje su i
drugi čuli, nije bilo dovoljno da me proglase za novog Mesiju; bilo je
dovoljno da me strpaju u bolnicu na duže vreme...

Nisam ja ni želeo da budem novi Mesija... Nije to za mene, niti je
to Njegova želja. Niti je On ono što ljudi misle o Njemu. Sve su to
gluposti...

Ja sada znam. Rekao mi je, i znam šta mi je činiti. Prihvatio sam
Njegov savet i slagao da sam „izlečen“, i evo me na vratima bolnice,
pustaju me „zdravog“...

A vi, verujući, spremite se da čujete istinsku reč Božju, jer samo
će pravoverni izbeći kaznu i bes Pravednog, jer takva mu je priroda...

A, da... Posebno mi je naglasio da kod njega nema kolateralne štete, ali ni propusta; svako će dobiti po zasluzi...

Ovako mi se dogodilo...bas ovako:

Bilo je je 2 i 11...bila u gradu na veceri...super ...ali kasnije se
rastuzih...
Bese neka kesa smeca...ma nametnula se da je moram izbaciti iz kuce,iako
je noc...znaci-sta mi je trebalo..volja koju sam imala i putem do
kontejnera ..
Uvek, ranije kada sam izlazila da bacam smece po mraku , bila bih srecna
sto pored njega stoji upaljena lampa-ulicno svetlo...da se bolje vidi
ceo ''ukrasni'' aranzman, i uobicajena scenografija oko smetlista,
...no ovaj put sam se rastuzila na to svetlo...Koji krasan prizor!Koje
zaprepascenje i zacudjenost!!! A,i neki mucan oset i progresivna
zaprepascenost...

Ne brinite,nije zgazen pas,uginula macka ili ne daj boze neki zalutali
''putnik''!
Pored kontejnera, ''uredno slozen sa unapred utvrdjenom namerom-
bacen'',pun dzak knjiga,koji ceka na svoju egzekuciju...koja tuga i
surovost...jedna knjizica koricama viri ,ja cucnuh, pa onako na brzinu
opipah ostali njegov sadrzaj, naravno sa spoljne strane,ali ipak
strepeci da me neko ne vidi,i ne pocne da razmislja o mojim nakanama i
''identitetu''..
Kako mi je bilo bolno!?.Ne mogu vam opisati !Strasno sam se
osecala.!.Zagrlih onaj dzak, ''kao dete majku''-i na brzinu,zacudjeno
rekoh sama sebi:''Kud tolike misli,skupljene na jednom mestu... bacene
...sve jedna preko druge,kud ce toliki svet iz njih,a sta ce biti sa
tolikim znanjem i saznanjem i kuda sa svim tim..''?..Koja tuga!Doslo mi
da ih sve ''progutam''!

U daljini cuh neko zavijanje i cviljenje,ili mi se to samo pricinilo...
Pokvari se vece...ma omrzla sam ulicno svetlo...ono je za sve krivo...
I sad dok ovo pisem,pitam se:sta li se desilo ujutro sa tim dzakom?Da
li su ga mozda negde odvukli ,ili su ga djubretari spakovati...ili
mozda macke ili psi lutalice rastrgnuli u potrazi za hranom...ili ne daj
boze(ja ovo kao mantru ponavljah onda..)neka, ugrozena egzistencijom
ljudska dusa u svojoj pustolovini..''.pozajmila ''
Ma...za sve su krive misli i snaga pisane reci skrivena u njima ...da
njih nema...ne bi bilo ni ovog pisanija, ni tuge, ni zbrkanih
osecanja...a ni onog dzaka i knjiga, ma pitanje je sta bi tada u tom
momentu bilo tako intrigantno i ...to je ono sto me tada mucilo.!..

A moja kesa sa smecem je zavrsila pored,a ne u kontejneru,to se setih
naknadno...!

NOVEMBAR

Novembar. Nebo bistroplavo, kristalno, sa tek pokojim sivožutim oblakom koji para nebo. Pod Jeleninim prozorom njihale su se gole grane, sa pokojim uvelim, tamnosmeđim listom koji je visio nebu pod oblake, kao da je nekakva zlatna minđuša na uhu dame prefinjenog ukusa...
Stablo je podsećalo na postariju ženu okićenu finim, diskretnim nakitom.

Gole grane izgledale su poput ruku koje se pružaju u vis, ka nebu. Kao kada dete traži nečiji zagrljaj, grane se vinuše ka oblacima...Igra stabala nošenih jesenjim vetrom izgledala je očaravajuće. Biće to dugačka igra, sve dok vetar ne prestane da huči u svom ustaljenom ritmu. A onda će se i njegov zanos lagano utišati...

Jelena je poželela da prošeta, želela je da i nju obuzme ovaj ludi ples vetra...
Brzo je ugasila cigaretu i žurno izašla napolje, kao da se u kući nalazi zver koja će je progutati i dokusuriti.

Bila je to zver njene samoće...

Sanjar hoda bespućem života i na pučini mašte niže najlepše bisere. Niže biser, jedan po jedan, sve dok ne napravi kulu od njih. Ta kula bisera su njegove reči, sjajne poput Sunca, bistre poput Neba.
Ne vole svi sanjara. On zaslepljeno hoda ulicama ludosti i smeta prolaznicima života koji se smeju njegovoj predivnoj nisci bisera...To je sanjareva zla kob, krst koji će nositi čitavog života. Dok drugi keze mu se u lice, on smerno hodi misijom svog života...
Ne, ne može svako biti sanjar...i ne može svako da bude prolaznik života...

CARPE DIEM! UHVATI DAN!

Mirjana uze stari dnevnik, vrati ga u fioku i duboko uzdahne. Sve se menja. I ona se promenila...Jer ljudi neprekidno evoluiraju u svojim životima, prelazeći iz jedne faze u drugu, skačući HOP! Prelaze iz jednog perioda i vremena u neko drugo vreme.
Život je tok, staza puna trnja i sunca, kiše i duge, padanja i ustajanja. Nismo mi neka fiksna bića zabarikadirana u status quo svog postojanja. Sve teče poput reke i nikada se ne zna šta nas čeka iza ćoška, sutra, prekosutra, za pet ili deset godina...

A na nama je da držimo neobuzdane uzde života u svojim rukama, da upravljamo njime kao što bismo upravljali pomahnitalim konjem koga jašemo...jer mora biti da i mi imamo udela u njemu, životu, ne može on tek tako da nam diktira svoj ritam jer mi smo glavni, mi igramo tu predstavu, glavne role pripadaju nama...

Sudbina ne postoji, sudbina smo mi sami sebi, mi smo ti koji držimo konce u svojim rukama uz malu pomoć sreće. Nije ovo zajebancija, nije ovo stihija, cunami koga ne možemo kontrolisati jer je u rukama prirode. Ali svoj lični cunami možemo da držimo pod ključem, da mu ne dozvolimo da izbije i upropasti nas, da ga primirujemo i utišavamo, iako on želi da nas poplavi svojom razarajućom snagom. Možemo svoj lični cunami da utišamo, tiho mu šapućući "šššššššš" i on će nas poslušati kada vidi ko je tu glavni, kad vidi da je izgubio bitku sa našim bićem.

Danas je sunčan dan, sutra oblačan i kišovit, prekosutra će duvati košava, nakosutra će oluja razarati sve pred sobom, čupajući stabla iz korena, pa će doći mirno more, bonaca i tako u krug...
U dane sreće budi srećan, a u dane tuge- razmišljaj, zapisano je u Bibliji.
Sve je stvoreno samo radi nas...zar nije divno to što danas sija martovsko sunce? Zar nije divno to što već možemo da sadimo cveće u velikim žardinjerama? Zar nije divno što nas ono, sunce, tako toplo greje i želi nam dobrodošlicu u današnji dan?...

Carpe diem! Uhvati dan! Kad je sreća, neka bude sreća, kad je tuga, neka je, otići će kao što se i prišunjala u naš život nepozvana...

Mirjana odluči da prošeta, da udahne dan, vazduh i predivno martovsko sunce. Želi da vidi ljude kako hodaju svojim životima, želi da ih posmatra, da ih vidi u njihovom oku...želi da čuje žamor dece koja se igraju po parkovima i majke kako viču, ljube, grle, kude...

Želi da uhvati današnji dan jer današnji dan je neponovljiv. On se dešava upravo sada i nikad, nikad više...

Prokleta mi bila muzika I telo…
Halo prijatelju,cujes li me budi se jer je vec davno doslo prolece, a juce i danas se oseca i kao da tek sada pocinje . Konacno se probudi. Prolece je vreme zaljubljivanja... vreme Ljubavi... vreme buđenja... i ako osetis nešto čudesno, lepršavo, drhtavo... tanano... kao što je zeleno ponašanje prirode u proleće... roza izmotavanja... kisu pre nego sto padne onda osecamo isto. I ako to osetis javi i zagrli ponovo to tvoje veliko drvece i zamisli da sam ja sa druge strane i da nam se prsti spajaju i kroz njih nase duse. Da proživis, doživis, odživis... svim čulima ono sto ja ovde dozivljavam.
I gde god krenes potrudi se i oseti mene jer sam ja u tebi od ovog proleca kao i ti u meni. U svakom tvom darmu tecem kroz tvoju krv, izvila sam se u tvoje mozdane vijuge kao ti u moje. Spojili smo se vec odavno, lagano - zeleo ti to ili ne ..osecao ti to ili ne ..Ja osecam za oboje ,ja volim za oboje, ja se trudim za oboje ...

Tek u ovo u proleće nakon tolikih godina osetih vise od prijateljske ljubavi.I nije ona nikakav kosmički teret kako govore i pisu i pricaju i lupaju ko one neke ptice sto si ih spomenuo : cek da se konacno setim CVORCI . Dane bojim nadahnućima, senčim nemire, skiciram nagoveštaje lepote, dodajem raznorazna tkanja.....tragam za tim: kako... kako da udem u tvoje pupoljke. Zar je to nekome teret? Ne znam kako ti dragi ..ali ja osećam u zglobovima da bih da porastem u sebi sa tobom u meni ...i da na taj drugi nacin zavolim sve sto se da voleti a sto voleh i pre: sve zeleno prirode , sve mirisljavo , u sve jablanove i ostalo drvece , kerove i jezera i motore, okus tvog srpstva ali u ritmu tanga- pravog latino …ne kopije.

Oprosticu ti BOZE .Molila sam te tako uporno, istina bojazljivo, tiho, u sebi ,da mi podaris taj novi trenutak sa njim , lepo vreme ,dobar let. Podario si mi jedno veliko NISTA i erupciju vulkana sa kojom si mi oduzeo nadu koju sam tako malu jedva uspevala brizno negovati ..Vise te necu nista moliti , jer se osecam kao prosjak .Okrenucu se biljkama i grlicu cvetove jer nemam kao on veliko drvece , napravicu baricu i zamisljati njegovo jezero , gledati vrabce kako se brckaju i necu dati ni jednom golubu ni drugoj ptici da se priblizi .Umesto ljudima kao on govoricu pticama : Mars ! imate jezero 10 minuta odavde. I kupacu se u mojoj prelepoj ceznji od jutra do jutra.Da znas Boze necu te vise ni moliti I necu traziti oprost od tebe.Uzecu kartu,uci u avion, i poleteti u oblake..

L2, ovo je fantastično!
Uživala sam čitajući.

Hvala , zamisli ovo je cak i istinito ..ha ha

L2 ::
Hvala , zamisli ovo je cak i istinito ..ha ha

Baš je napisano sa lakoćom i iskreno...ide ti pisanje od ruke, očigledno...

hvala

L2 ::
Hvala , zamisli ovo je cak i istinito ..ha ha

...i onda je mrmot zavio cokoladu u foliju...

Ja pakosnika ..Sto ti mene bre pratis veceras.Ja odletela na kraju .Zamisli .Nista vulkani, ne rade avio veze .Ima da radi sve kada ti se putuje .Mislim..odletela na more da obavim neki posao .I uspesno obavljeno.A ono pre mora ..e ono je druga prica .

Sedeci tako za kompom osetih da mi se g*** zalepila za stolicu...Nije to prvi put...desavalo se to i ranije...Ali ovaj put je nesto posebno.Nikada kao sada nisam osetio te zmarce koji silaze niz kicmu do svog odredista duboko ispod ledja gde ona prestaju casno da se zovu...Da li je to zbog oblaka koji lebde ove noci visoko gore,ili zbog svetlosti svece koja obasjava moju sobu....Bice da je zbog gledanja u dubinu monitora...Bljestava svetlost koja mami....Slova koja titraju i prete da preskoce sve daljine koje su izmedju nas....Da li ce?...A mozda i nece?...Najbolje bi bilo prepustiti se uzicima kreveta svog....Sram bilo svakoga ko pomisli nesto drugo...Ja samo mislim na san koji je potreban posle dugog kisnog dana...

Konacno krevet .Umoran krecem ..da li da ugasim svecu..Ne, neka izgori do kraja .Spustam svoje umorno telo..Osecam li to usamljenost .Nikada nisam bio iskren prema sebi, zasto da budem onda veceras. Ipak mi nesto neda mira .Neki zmarci otpozada ( haha ..).Ispred ociju mi se prividaju konture ..Lagano njihanje bokova ..osecam da treperi .. vazduh ..sta li treperi ...Ne ja ..nesto iz daljine .neka slutnja .Zatvorih oci i legoh.Ostavicu to za sutra .Pa ja sam ipak zaboga VRDALAMA .Nikada do kraja ..mozda se i promenim ..ko zna . Sveca se ugasila ..Uf sto smrdi ..sta cu sad..

L2 ::
Konacno krevet .Umoran krecem ..da li da ugasim svecu..Ne, neka izgori do kraja .Spustam svoje umorno telo..Osecam li to usamljenost .Nikada nisam bio iskren prema sebi, zasto da budem onda veceras. Ipak mi nesto neda mira .Neki zmarci otpozada ( haha ..).Ispred ociju mi se prividaju konture ..Lagano njihanje bokova ..osecam da treperi .. vazduh ..sta li treperi ...Ne ja ..nesto iz daljine .neka slutnja .Zatvorih oci i legoh.Ostavicu to za sutra .Pa ja sam ipak zaboga VRDALAMA .Nikada do kraja ..mozda se i promenim ..ko zna . Sveca se ugasila ..Uf sto smrdi ..sta cu sad..

 

Joj, ludi li ste. A dobro je ispalo.

Poplava.
Koliko li će ljudi noćas probdeti, u strahu za imovinu, za kuću, automobil, možda i sam život?
Koji smo mi miševi... Sve nam je važno, i sve je problem vredan pažnje, dok se ovako nešto ne dogodi; a onda, u tom strahu od sile pred kojom počinjemo da verujemo u Boga mnogo iskrenije nego u crkvi, sve te trice zaboravljamo, kao da nam nikad nisu ni bile u pameti. Spoznaja da smo ovde samo gosti surove i nemarne majke Prirode, koja je u stanju da nas zbriše potpuno nezainteresovana za našu patnju vraća nas u praistoriju, i sva naša civilizacijska dostignuća postaju komična i neznatna, pred silom vode, koja ne pokazuje emociju, dok odnosi sve pred sobom.
Samo se nadamo, kao logoraš u Aušvicu- da će ova prozivka proći bez našeg imena; sreća je ne biti nesrećan.
I dalje pada. Voda nosi sve sem straha. Kad osvane, malo je lakše boriti se sa strepnjom- bar vidiš moć neprijatelja. I dalje mu ne možeš ništa, i dalje on tebi može sve; ali, barem ti je povez sa očiju skinut- ostaje ti bar malo dostojanstva...

Ti cat09 bas nemas sluha za prozu i eseje


....Da li se to oseca smrad svece u sobi....Neeeeeeeee....Bice da je neko izuo carape koje je ceo dan nosio na nogama...Koliko puta rekoh da ne volim da se carape ostavljaju na sred sobe...Zakacicu ih na luster jednoga dana pa neka svi vide( odnosno osete) ono sto ja trpim iz dana u dan...O spustanju i podizanju daske na wc solji ne bih ni da govorim....Jedini moj i samo moj miran kutak je uz monitor....Tu mogu biti sve....Veselje na sve strane....I dok svi u kuci spavaju blazenim snom ,ja plovim divnim vodama neta....Stvaram svoju bajku,samo meni znanu....Zbogom stvarni svete,zbogom daleki krajevi....Tu sam u tisini noci,tako blizu,a tako daleko....