Spaljivanje Mrtvih - Kremacija

О СПАЉИВАЊУ МРТВИХ

У модерно доба, свештенство и верници Српске православне цркве се суочавају са
појавом кремирања своје умрле браће. Свима нама је познато да такав
обичај непостоји међу православним Србима и само свештенство се налази у
недоумици дали треба да одрже опело пре или после кремирања упокојеног.
и који смо се у Христа крстили, у Христа смо се и обукли, зато би
требали и да Христова смрт буде нама узор, те како је Христос положен у
гроб,тако треба поступити и са хришћанином, који очекује опште васкрсење
мртвих по узору на Христово васкрсење.

Код Срба није био обичај да спаљују своје мртве ни у доба када су били
многобошци, а камоли у време хришћанства. Спаљивање мртвих се дешавало само из
сујеверја, јер су неки сматрали да се неко повампирио и као ву-кодлак
напада и узнемирава цело село. Ради тога су такву особу вадили изгроба,
пробијали му тело глоговим ко-цем, а затим спаљивали. То је била
враџбина и то се строго кажњавало. Отоме говори Душанов законик у
20.члану: »О гробовима. И људи који по гатању узимају (тела) из гробова
те их сажижу, село које то учини да плати вражду. Ако ли на то буде
дошао поп,да му се узме поповство.»

Не само код Срба, него у целој хришћанској Европи обичај спаљивања
мртвих није постојао све до Француске револуције. Појавом Француске револуције и њеним
непријатељским ста-вом према хришћанству и свему хришћанском, долази до
одлуке Директори-ума од 1797.г. да се сахрањивање мо-ра заменити
спаљивањем мртвих.Установом царства, ови су прописиобеснажени. Али на
конгресима устанка из 1848.г. долази поново до захтеваза увођење
спаљивања. Ови се захтеви постављају не само у Францускојнего и у
Немачкој, Италији, Енглеској и другим земљама, те се оснивају друш-тва
присталица спаљивања мртвих, иподижу крематорији, посебне пећи за
спаљивање мртвих. Данас се овакве пећи (крематорији) налазе широм Европе
као нормална појава. Римокатоличка и евангелисти-чка црква по питању
кремирања има различите ставове. Што се тиче става СПЦ према кремирању
умрлих, говори патријарх српски Павле у својој књизи «Да нам будујаснија
нека питања наше вере» чији текст објављујемо:

«У Православној цркви сахрањива-ње упокојених у земљу држано је до
најновијег доба. Мада се у Светом писму и Старог и Новог завета не говори


Не само код Срба, него у целој хришћанској Европи обичај спаљивања
мртвих није постојао све до Француске револуције. Појавом Француске револуције
и њеним непријатељским ставом према хришћанству и свему хришћанском,
долази до одлуке Директори-ума од 1797.г. да ссахрањивање мора заменити
спаљивањем мртвих.

Установом царства, ови су прописи обеснажени. Али
на конгресима устанка из 1848.г. долази поново до захтева за увођење
спаљивања. Ови се захте-ви постављају не само у Француској него и у
Немачкој, Италији, Енглеској и другим земљама, те се оснивају друштва
присталица спаљивања мртвих, и подижу крематорији, посебне пећи за
спаљивање мртвих. Данас се овакве пећи (крематорији) налазе широм Европе
као нормална појава. Римокатоличка и евангелистичка црква по питању
кремирања има различите ставове.Што се тиче става СПЦ према кре-мирању
умрлих, говори патријарх српски Павле у својој књизи «Да нам буду
јаснија нека питања наше вере» чији текст објављујемо: «У Православној
цркви сахрањивање упокојених у земљу држано је до најновијег доба. Мада
се у Светом писму и Старог и Новог завета не говори директно против
спаљивања, али је вековном праксом, сахрањивањем чланова и Старозаветне и
Новозаветне Цркве, а особито тела Господа Исуса Христа, у свести
православних сахрањивање добило хришћанско обележје, а на спаљивање се
гледало као на нeзнабожачки обичај. Свакако да мишљење оних који
сматрају да је Црква заузела став против спаљивања зато што се оно
противи догми о васкрсењу мртвих, нема никаквог основа, као што је
говорио још Јевсевије Кесаријски.

Тела многих Светих су спаљена, но то не значи да Бог неће бити кадар да и њих васкрсне у последњи дан, нити су тиме изгубили нешто од своје светости.
Исто тако не изгледа ни да би се директно могли изнети неки други догматски разлози против
спаљивања упокојених, јер је у суштини и труљење сагоревање, једињење
органске материје са кисеоником путем бактерија, док то огњем бива
непосредно. Зато у појединим случајевима Православна црква и може
дозволити, и пре спаљивања и после њега, да се упокојеном изврши
опело, помен и парастос. Иначе се то не би могло допустити никако.
Негативан став према спаљивању људских тела Православна црква, дакле,има
«не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло, и спаљено, и
поједено и било на који начин уништено тело. Јер је моћан Бог да из
праха сабере и васкрсне свако тело људско, као што је моћан био и да га
из небића створи...», него «између осталога и зато што нас поступак
кремирања браће своје враћа уназад у тамне векове незнабожачког мрака...
и новог незнабоштва, Хитлера и његових слугу, у Аушвицу, Дахау или
Јасеновцу». У Русији до 1917.г. није било крематорија, нити је било
дозвољено кремирање. Власти нису дозвољавале ни уношење урне с пепелом
неког од православних Руса који би били спаљениу иностранству. Дозволу
за опело над пепелом кремираног могао је дати само Свети архијерејски
синод. Митрополит Антоније (Храповицки), у свом писму патријарху Варнави
од 24/6. маја 1932.г., о становишту према спаљивању мртвих вели: »Стари
хришћани погребавали су своје мртве, насупрот обичају незнабожаца који
су их спаљивали... Опело над телом умрлих у оним случајевима кад се од
раније зна да неће бити предани земљи, него огњу, било би једнако
сагласности на нарушавање благочестивог обичаја, примљеног у Цркви од
почетка хришћанства. Стога ја лично никад не бих благословио такво
опело, и сматрам да ће се наш Сабор сагласити са мојом тачком гледишта».

Код нас Срба, као што с правом рече проф. Чајкановић, ни у незнабожачко
доба није било спаљивања мртвих а поготово после примања хришћанства.У
Грчкој цркви сахрањивање покојника у земљу је свеопшта појава. Само у
појединим случајевима, изнимно се дозвољава црквено опело над телом
покојника које ће се спалити. Како кремација не стоји у супротности са
основним хришћанским догматима, вели Спиридон Макрис, ако дође до
увођења спаљивања умрлих, «сматрамо да се наша Црква неће томе
противити». Као став Православне цркве, те и Српске, епископ Никодим
Милаш, још 1902.г. вели да је забрањено опојати тело оног верника «који
је за живота свога наредио био да му се тијело спали... иту наредбу хоће
да родбина и изврши».Питање кремације постало је код нас актуелно
између два рата. Половином 1926. год., један православни житељ Панчева
умре у Паризу и онде, по својој жељи, буде спаљен. Урну с његовим
пепелом пренесе му брат у Панчево и положи у породичну гробни- цу,
потраживши од свештеника да одржи помен. Свештеник се обрати Све-том
архијерејском синоду, а Синод, испитавши околности под којима је
спа-љивање извршено, потражи од др Душана Јакшића, проф. Богословије у
Сремским Карловцима, стручно мишљење по овој ствари.

Добивши ово мишљење, Свети синод цео предмет упути Св. архијерејском сабору Српске
православне цркве на коначно решење. Сабор, под А.С.бр. 4/зап.65, од 11/24.X 1928. г.,
донесе ову одлуку:

»Православна црква – верни чувар учења Светог писма и Светог предања не може својим верним дозволити спаљивање мртвих и при томе никак- вог црквеног учешћа православног
клира, како при акту самог спаљивања, та-ко и после њега при сахрани
пепела сажеженог покојника. Учешће право-славног свештеника могао би у
таквом случају дозволити надлежни епископ само онда ако је покојник
сажежен не по својој наредби, већ по жељи његових рођака и других лица,
или услед каквих искључивих прилика. Ако је спа-љен по својој вољи,
ускратити му све; ако је спаљен против његове воље, дозволити му све«.
Током 1928.г., Свети архијерејски синод доставио је сви-ма епархијским
архијерејима ову одлуку.Из овог предмета, у архиви Светог архијерејског
синода, види се даље да је Сабор поновио ову одлуку од речи до речи на
питање једног свештеника из иностранства 1953.г. Исти такав став Сабор
је заузео 1967. године :»По питању учешћа свештеника при сахрани
кремираних лица, остати при већ постојећим одлукама Св. Архијерејског
сабора АС бр. 4/зап. 65 из 1928. и АС бр. 3/зап. 74 из 1953.године».
Идуће, 1968.г., председник Интернационалног савеза за спаљивање мртвих,
из Стокхолма, упутио је писмо Светом архијерејском синоду интересујући
се да ли је Српска православна црква ублажила свој став, попут Римске, с
обзиром да се због повећања градова кремација уводи у многим земљама.
Свети архијерејски синод, исте године, под бр.1245, одговорио је да наша
Црква остаје и даље при одлуци АС бр.4/зап. 65 од 24.X 1928.г. Према
свему што је речено, у питању кремирања, као и могућности вршења опела
од стране православног свештенства, над телом које ће се кремирати,
Српска православна црква има јасно одређен став. Ако се православни
хришћанин кремира мимо своје воље, свештеник му може одржати опело пре
кремирања, али не у крематорију, него или у цркви и капели, или у дому.
Може то учинити и над урном са његовим пепелом, или на месту где је она
постављена. После извршеног опела, могу му се чинити помени и парастоси у
прописане дане, и на задушнице, а такође вадити за њега честице и
помињати га на проскомидији и на Литургији кад је то прописано. Ако је
спаљен по својој жељи, ништа од овогане може му се вршити.

Гласник, септембар 1983.

МОЛИТВА ЗА ПОКОЈНЕ

Сети се, Господе, отаца и браће
наше уснулих у нади на васкрсење у
живот вечни и свију упокојених у
побожности и вери, и опрости им свако
сагрешење, хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или
мишљу. И усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора, одакле
одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање лица Твога весели све од
века свете Твоје.
Даруј им царство Твоје и учешће у
неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном и
блаженом животу.
Јер си Ти живот, и васкрсење и покој
уснулих слугу Твојих, Христе Боже
наш, и Теби славу узносимо са
беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и
Благим, и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова.

АМИН

Kategorično sam protiv kremiranja.

Ja sam za.
U situaciji prenaseljenosti planete, a i nekih regija, nije baš inteligentno zauzimati zemljište sve većim grobljima; zar se i u Bibliji ne kaže- prah prahu?

Fristajlo :: prah prahu?

... zemlja - zemlji.

Protiv sam. Gradovi su puni i prepuni, groblja nemaju mjesta ali da se neko makne iz grada samo dva - tri kilometra i pogleda kroz prozor auta, prazne zemlje ima svugdje i koliko srce hoće. Više je tu sam narod kriv, svi hoće da budu u gradskom groblju i na vidnom mjestu.

kao da je mrtvima bitno da budu na vidnom mestu i u gradu.
Sem ako ne prave zurku. :uziva1:

Previše je razmetanja živih u smrti; nije uvek tako, ali, ima tu često i mnogo prostakluka. Osim biznisa, koji je od toga napravljen...

za kremiranje- brzo,jednostavno,efikasno. Neka stara "pravila" u danasnje vreme iz ciste logike po meni ne vaze.


ako je ovo uopste bilo pitanje

Ne znam što koja religija kovori o spaljivanju mrtva tijela ali znam da je to danas slobodan izbor pojedinca . Ako netko želi biti spaljen nakon smrti , to je njegov izbor i razlozi takova odabira su privatni i dopustivi . Važan je osobni stav čovjeka .
Često se pitam iz kojega razloga netko ima želju biti spaljien , odnosno željeti gorenjem uništiti vlastito tijelo , bez obzora što je beživotno . I , bez obzira što je riječ o mrtvom tijelu , sam čin kremiranja zvuči zastrašujuće .

Orhideja ::Protiv sam. Gradovi su puni i prepuni, groblja nemaju mjesta ali da se neko makne iz grada samo dva - tri kilometra i pogleda kroz prozor auta, prazne zemlje ima svugdje i koliko srce hoće. Više je tu sam narod kriv, svi hoće da budu u gradskom groblju i na vidnom mjestu.

Ma ne može narod birati. Ko ima nasledjeno grobno mesto ili grobnicu, taj će svog pokojnika tu i sahraniti, ko nema, sahraniće ga tamo gde može a to su gradska groblja čak od periferije udaljena po nekoliko kilometara (govorim o Beogradu).

Ako počiva na gradskom groblju biće "vidjen" samo ako neko dodje na grob.

Jednom sam prisustvovala kremaciji. I smrt je "lepša za oko" od tog sablasnost čina. Pokojnik je bio čovek u poodmaklim godinama pa otuda i ovakav komentar.

Sto je to meni odvratno, jeste mozda prakticno, ali bas gnusno posmatrati ili zamisljati sebe kako goris. Pih, bljak, zgroz.

Na ormanu, u sobi, porodica stavila urnu sa pepelom pokojnog dede pristigle ravno iz Amerike. Kada ih je neko od gostiju pitao šta je to (očigledno da nije ukras), ovi mu rekoše šta je, i da već godinu dana ne stižu da je odnesu u rozarijum. No comment!

Dragana ::Ne znam što koja religija kovori o spaljivanju mrtva tijela ali znam da je to danas slobodan izbor pojedinca . Ako netko želi biti spaljen nakon smrti , to je njegov izbor i razlozi takova odabira su privatni i dopustivi . Važan je osobni stav čovjeka .
Često se pitam iz kojega razloga netko ima želju biti spaljien , odnosno željeti gorenjem uništiti vlastito tijelo , bez obzora što je beživotno . I , bez obzira što je riječ o mrtvom tijelu , sam čin kremiranja zvuči zastrašujuće .

Razlozi su u danasnje vreme cisto prakticne prirode.

Ljudi ne zele da opterucuju svoju decu odlascima na groblje, placanjem tih komunalija,
a onda posle desetak godina ( ili manje,ili vise) i ponovnog zakupa grobnog mesta,
a koje recimo ovde u Nemackoj kosta i do 5-6.000 evra ( za period od 20 godina).
Moj muz je mrtav ladan pre mesec dana resio da grob svojih roditelja ne produzuje,
tako da grob vise i ne postoji. Njegovi su roditelji sahranjeni u sasvim drugom gradu,
nikako nismo ni odlazili na grob, pa cemu to sve.

Ovde se verovatno vec i polovina umrlih spaljuje, uglavnom ljudi zele da se urna
baci u more, sto ce sigurno i sa mnom biti slucaj :fri:

To su neki specijalni mali brodovi, samo za takve prilike, odrzi se neka ceremonija
i urna se baci u more. Urna je od materijala koji se razlozi tako da nema nikakvog
ekoloskog otpada.

@Orhideja: ljudi bre zele da pocivaju u centru grada, pa ako imas jos grob u prvom
redu, onda si uspeo u zivotu

Što se mene tiče, svejedno mi je kad umrem hoće li me spaliti, ili će me crvi pojesti ili će me prosto baciti na neko smetlište, jer ionako neću moći to da vidim, tako da me zabole baš.

Fraya :: Ljudi ne zele da opterucuju svoju decu odlascima na groblje, placanjem tih komunalija,
a onda posle desetak godina ( ili manje,ili vise) i ponovnog zakupa grobnog mesta,
a koje recimo ovde u Nemackoj kosta i do 5-6.000 evra ( za period od 20 godina).

Nije poenta da ako se čovek sahrani grob mora i da se posećuje po nepisanim pravilima ili zbog drugih, zaboga, jer nema smisla. Kog smisla? To je već lična stvar i nikoga ne treba da se tiče ko će kada i da li će grob obilaziti.

Grobno mesto se plača jednom godišnje.

I mesto u rozarijumu se zakupljuje i posećuje.

Avramova ::

Fraya :: Ljudi ne zele da opterucuju svoju decu odlascima na groblje, placanjem tih komunalija,
a onda posle desetak godina ( ili manje,ili vise) i ponovnog zakupa grobnog mesta,
a koje recimo ovde u Nemackoj kosta i do 5-6.000 evra ( za period od 20 godina).

Nije poenta da ako se čovek sahrani grob mora i da se posećuje po nepisanim pravilima ili zbog drugih, zaboga, jer nema smisla. Kog smisla? To je već lična stvar i nikoga ne treba da se tiče ko će kada i da li će grob obilaziti.

Grobno mesto se plača jednom godišnje.
I mesto u rozarijumu se zakupljuje.

Ovde u Nemackoj se zakupljuje jednom na dvadeset godina.
Ali neka je i jednom godisnje. Nego, ko ce to da placa kad ja umrem?
To je bila poenta pominjanja grobova.

Inace ja licno sam se uvek jezila pomisli tog zakopavanja u zemlju.
I jeza jos uvek traje

A, čuj, uvek ima onih koji će se obavezati ili dobronamerno uplaćivati grobno mesto. Konačno, to može da se reguliše na duži period, pa čak i trajno. Šta to znači trajno pa skoro da i nije važno.

Meni je jezivije spaljivanje iako nisam gledala kako gori pokojnik ali jesam kako čovek umire i kako se spušta u zemlju.

Sve je podnošljivo ako ne dodje u zao čas.

Inace ja licno sam se uvek jezila pomisli tog zakopavanja u zemlju.
I jeza jos uvek traje

To ume da bude gadno ako je nastupila klinička smrt ::

Ma jos kao dete sam citala nekakve price i gledala vampisrke filmove
gde se sahranjuju ljudi koji bas nisu mrtvi i to me drzi i dan danas.

Zato , samo vatra. Sto je sigurno,sigurno

Uh, i tako se spali čovek u komatoznom stanju a ovi misle da je mrtav.

Danas s pokojnikom ide i mobilni, za svaki slučaj.

Moja drugarica je umrla, infarkt. Sa njom je otišao i uključen mobilni. E, to mi je morbidno.

Kako god, protiv sam kremacije.

Burla :: To ume da bude gadno ako je nastupila klinička smrt ::

Ima i toga ali u privitivnim sredinama.

Jebiga, bolje da pogreše i spale me nego da se probudim usred kovčega i grebem k'o nenormalan, već se ježim na tu pomisao

Burla ::

Oprosti, ali ja moram da se nasmejem.

I još jedna stvar, mogu da mi ostave mobilni, kakav sam maler isprazniće se baterija pre nego se ja probudim ::
Znači, lomača definitivamente ::

Kod mene bi samo laptop dosao u obzir.
Odmah bih se javila na Ideju

Moj muz kaze da se ranije u nemackoj ( a ko zna mozda je jos uvek
to uzus) stavljalo zvonce u kovceg ( ne elektricno,rucno) tako
si mogao da zvonis malo