Zaustavljeno vreme u Studenici.

od **ANDJEO82** Pet Jan 28, 2011 6:00 pm

Na
Studenički sabor u goste je stiglo i sveštenstvo antiohijske
Patrijaršije kojoj pripadaju pravoslavni Arapi iz Sirije, Libana, Iraka,
Irana, Kuvajta, Saudijske Arabije i delova Turske
“Danas je čovek željan i gladan vere”, rekao je otac Tihon, iguman manastira Studenica

Najveća
i najznačajnija zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, Studenica,
molitveno i saborno obeležila je svoju slavu, Uspenije Presvete
Bogorodice (Veliku Gospojinu), svetom arhijerejskom liturgijom i litijom
oko Bogorodičine crkve, najsjajnije građevine srpskog srednjeg veka. Na
Studenički sabor u goste je stiglo i sveštenstvo antiohijske
Patrijaršije kojoj pripadaju pravoslavni Arapi iz Sirije, Libana, Iraka,
Irana, Kuvajta, Saudijske Arabije i delova Turske, kojih ukupno - prema
procenama, starim doduše nekoliko godina, ima oko pola miliona. Gosti
su bili impresionirani lepotom manastirskog kompleksa, stopljenog sa
pitomim krajolikom, koji kao da je zaustavio vreme i stopio ga sa mirom i
spokojem koji ovde i danas dočekuju goste, odakle i iz kojeg god
razloga došli. A Bogu hvala, uvek ih je bilo dosta.

STUDENICA MEĐU VEKOVIMA

“Kad čovek zida kuću, ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaju porodica i domaćinstvo.
Kad
vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad,
nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.
Kuća je ono što ostaje posle čoveka.
Crkva je ono što ostaje posle vladara.
Kuća ostaje deci, crkva narodu.
A
crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim
nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi, dovešće i nas
i pokazati nas - našim još nerođenim potomcima.
Srećan sam i miran, čedo moje, što je sada moja Studenica zaplovila prema vekovima.
U
opštem potopu vremena, samo su takve lađe poput Nojeve kadre da nas
spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji
sagradismo crkve, biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.
A
mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim
udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu.
Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje
likove u njima.
Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće
ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni - što nas imaju,
pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.”
(Zaveštanje Stefana Nemanje o crkvama)
Studenica,
zadužbina Stefana Nemanje, utemeljivača nezavisne srpske države i
rodonačelnika dinastije koja je vladala Srbijom puna dva veka, uzdiže
se, inače, nedaleko od živopisne klisure reke Ibar, na desnoj obali reke
Studenice, opasana visokim zaštitnim zidom. Predstavlja najznačajniji
manastirski kompleks srednjovekovne Srbije i veliki duhovni i umetnički
centar srpskog naroda. Za nešto više od jedne decenije (1183-1196)
uobličena je najlepša građevina srpske srednjovekovne arhitekture. Od
12. veka kad je osnovana monaška zajednica, Studenica ni u jednom
trenutku nije prekidala svoj viševekovni život.

ZEMLJOTRES, POŽAR, RATOVI...

Studenica
je delila sudbinu sa srpskim narodom. Stradala je od Turaka, ali se i
obnavljala. U 16. veku stradala je od zemljotresa, zatim od požara i
tada su zauvek nestala vredna istorijska i umetnička svedočanstva.
Studenica je stradala i za vreme austrijsko-turskih ratova, kao i u
Prvom i Drugom svetskom ratu. Konzervatorski radovi na njoj su počeli
1951. godine.
I baš tu se, i ove godine, po običaju, okupilo mnoštvo
vernika između zidova koji omeđuju manastir i preko osam vekova čuvaju
duhovno i materijalno blago - Crkvu Uspenija Presvete Bogorodice -
zadužbinu Stefana Nemanje, “Kraljevu crkvu” - Crkvu Joakima i Ane iz
doba kralja Milutina, Crkvu Svetog Nikole i ostatke Crkve Sv. Jovana
Krstitelja.
- Danas ste videli tradiciju koja je živa, ne tradiciju
radi tradicije, već radi suštine... Od Svetog Save do danas nije bilo
toliko bavljenja bogoslovljem, našom verom, kao danas. Danas je čovek
željan i gladan vere - rekao je otac Tihon, iguman manastira Studenica.

Poharana riznica

Studenička
riznica je, inače, važila za jednu od nabogatijih, jer su Stefan
Nemanja i njegovi sinovi bili izdašne ruke – tu čuvaju se sasude,
odežde, ikone, relikvijari sa moštima, od zlata i srebra, ukrašeni
biserom i dragim kamenjem... Sveti Sava je mnogo toga doneo sa svojih
putovanja po Istoku. Nažalost, dosta dragocenosti kojima je Studenica
kroz vekove bila darivana, vremenom je poharano i nestalo. Ipak, ostali
su prsten od zlata Stefana Prvovenčanog, plaštanica Antonija
Heraklejskog, pokrov za kivot Stefana Prvovenčanog... No, najdragocenije
su seni svetitelja kojima se vernici ovde i danas poklanjaju i
molitveno zahvaljuju. Na ulazu u Bogorodičinu crkvu nalazi se mermerni
sarkofag ktitora Stefana Nemanje, čije su mošti prenete iz Hilandara
1207. godine i u kome počiva kao Sveti Simeon Mirotočivi. Pred samim
oltarom smešten je kivot Stefana Prvovenčanog. Srebrni kovčeg poklonila
je Persida, supruga kneza Aleksandra Karađorđevića. Sa leve strane
ispred ikonostasa nalazi se kivot Sv. Anastasije, kćerke vizantijskog
cara Romana IV, žene velikog župana Stefana Nemanje, majke velikog
župana Vukana, Stefana Prvovenčanog, prvog kralja srpskog i Rastka – Sv.
Save. Kivot je od drveta, okovan srebrom i zlatom i ukrašen dragim
kamenjem, emajlom i gravurom, a rađen je tri i po godine.

- Uvek
se u ovom ambijentu osećam tako svečano - kaže Milica Nastić koja je za
ovu priliku došla iz Kraljeva. – Ovde vreme kao da stoji, i to ono sveto
vreme, koje nadahnjuje srca svih pravih vernika. Sve ostalo što bih vam
rekla, bilo bi suvišno...

Uz čudesne freske (i ovde se prvi put
natpisi na freskama pišu na srpskom jeziku, iako su ih slikali najbolji
među vrsnim carigradskim majstorima) Raspeća Hristovog i Pričešća,
kamenu “romansku” plastiku, isposnicu Svetog Save..., sve to čini
jedinstveni ambijent do kojeg put vodi kroz ibarsku “Dolinu vekova” u
kojoj je nekada bilo jezgro srednjovekovne srpske države Raške. Sa
svojim hramovima, trpezarijama, kulama i konacima, Studenica je zadržala
svoju prvobitnu funkciju, a kao prvorazredni zakonom zaštićeni spomenik
upisana je u listu Svetske kulturne i prirodne baštine UNESKO 1986.
godine.

Isposnička kula

Krenete li
koji kilometar od manastira, sa obronaka Radočela spušta se litica na
visini od oko 1.000 metara, karakteristična po tome što je u nju
uklesana i nadgrađena na već postojeće pećine, nad ponorom dubokim
nekoliko stotina metara, isposnica u kojoj je Sveti Sava stvarao
Studenički tipik i Žitije Sv. Simeona Nemanje i na čije vreme i danas
podseća tzv. Savino korito – bure od kamena u koje se iz stene sliva
sveža i čista voda.

Isposnička kula, do koje vode uklesan kameni
most i proširena terasa, pregrađena je na tri sprata, a u kompleksu
isposnice je i mala Crkva Sv. Đorđa, kao i grobnica monaha Gavrila, koji
je ovde u “naše” vreme boravio i radio, ali i skončao - u poznim
osamdesetim godinama života - svoj molitveni život. Uređujući ovo mesto i
bdijući nad njim, jednog ledenog dana u zimu 1986. godine, stari monah
je morao da založi peć. Izbio je požar koji, zbog nepristupačnosti
predela, nije bilo moguće ugasiti pet dana. Plamen je odneo sve,
nažalost i monaha Gavrila. Isposnica je kasnije očišćena i obnovljena,
uz učešće stručnjaka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije.

Studenica,
tako, živi i svoj deveti vek. I, sigurni smo, dočekaće nas, ovako mirno
i duhovno nadahnjujuće, i dogodine. Jer, šta je za nju vreme?

Zaustavljeno vreme u Studenici. SvetiSava

od **ANDJEO82** Pet Jan 28, 2011 6:00 pm

Ko je bila majka Svetog Save

Piše Miodrag Milanović
Na
Blagovesti 1196. g. odrekli su se svetovnog života kralj srpski Nemanja
i njegova žena Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig,
Nemanja je dobio ime Simeon a Ana – Anastasija Ona se zamonašila u
topličkom manastiru sv. Bogorodice, a Simeon u svojoj zadužbini,
Studenici

Sveti Sava o roditeljskom monašenju kaže: “Razdav sve
imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene
svoje, bogom danoga pravoga venca, jer on ne bi učasnik drugoga braka, i
učini sebe udeoničarem neiskazanog i časnog i svetoanđeoskog i
apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon,
meseca marta 25, na sveto blagoveštenje godine 6703 (1195.). U isti dan i
bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve srpske zemlje, Ana, i ona primi
svoj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija”.

Istorijski
izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni, iako je to žena koja je
srpstvu podarila najznamenitiju ličnost i najvećeg narodnog svetitelja.
Zanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava,
pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, cenzurisano
spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što je bilo uobičajeno
kad se pisalo o znamenitim ženama u Srednjem veku - da je dobra supruga,
nežna mati, pobožna i milosrdna gospođa. Razlog ovom fraziranju leži i u
tome što su srednjevekovni pisci uglavnom bili monasi čiju pažnju su,
po pravilu, privlačile samo one žene koje bi se zamonašile, tj. primile
"anđeoski oblik".

Tronoški letopis

O
monaškom životu majke Svetog Save nemamo nikakvih podataka, te otud
pretpostavka da je ubrzo, po zamonašenju, umrla. Poslednje dane života
provela je u raškom manastiru; kao dan smrti navodi se 21. jun. Pošto je
godina njene smrti nepoznata, neki istoričari su pokušali da je
približno odrede služeći se zabeleškama arhimandrita Save. Naime, kada
je Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici,
zapisao je: "vjačnaja pamjat monahinji Anastasiji". Kako su pravila
pisana između 1209. i 1216. g. to nas ova beleška upućuje na to, da je u
vreme pisanja Studeničkog tipika, monahinja Anastasija već preminula.
Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene
smrti 1199. ili 1200.

Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je
sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Nepoznato
je kada je njeno telo prebačeno iz manastira u Rasu za Studenicu.
Očuvana je freska iznad groba koja prikazuje Anastasiju kako kleči pred
likom Bogorodice. Tu je i natpis: "Presvjataja djevo i boga našago mati,
primi moljenije rabje svojoj monahinji Anastasiji".
Letopisac
manastira Tronoša je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja, navodeći
sledeću legnedu: "Kada se Nemanja spasao od braće, pomoću sv. Đorđa,
pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog
držanja, mudrosti i mužestva, dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže
vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila
dva sina, Stefan i Vukan. Izaslanstvo francuskih velikaša dođe
francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva njegova
sina koje nazva pri rastanku "dva krina (vrsta cveta) svoja"; time
tronoški letopisac objašnjava odakle na pečatu i grbu Nemanjinu krinovi
(grb belog orla koji je Nemanja uzeo kada je proširio svoju carevinu).
Odatle i podatak da je Ana "roda fruškago", dakle Francuskinja. No,
"fruškago" može značiti i franačko.
U svojoj "Istoriji" Pantelija S.
Srećković kaže da je Ana kći Đorđa Bodinovića, zetskog kralja, ali za tu
tvrdnju ne navodi validne dokaze.

Anino poreklo

Mnogi
istoričari su se bavili poreklom majke Svetoga Save. Kod starijih
pisaca o tome nema ni retka, pa se sav njihov trud zasniva na
nagađanjima i bezbrojnim pretpostavkama. Mavro Orbini piše da je Desa,
"koji vladaše u Humu, sve do Kotora i u gornjoj Zeti", imao tri sina:
Miroslava, Nemanju i Konstantina i, "oni behu dobri ljudi i dobri
ratnici".- Orbini ovde pravi grešku, u koju upade i J. Deretić, jer
Nemanjin otac nije bio Desa već Zavida. Posle očeve smrti nastavili su
da vladaju, piše Orbini, i počeli su težiti za kraljevstvom Raške i
donje Zete: "Skupivši jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana, koji beše
tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava". Orbinijeva tvrdnja
da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana nije istorijska činjenica.
Moguće je da Orbini brka Nemanju sa bratom Miroslavom koji je bio
oženjen sestrom Kulina bana.
Za tvrdnjama dubrovačkog istoričara
poveli su se J. Rajić i V. Glušac koji kažu da je Ana kći bosanskog bana
Stefana Borića (spominje se kao vladar 1154.g), o kome se ne zna gotovo
ništa. Ovde je jedino izvesno da je sestra Kulina bana bila udata za
Nemanjina brata Miroslava, kneza Humskoga. Istoričar Siniša Bogdanović u
pretpostavkama ide dalje tvrdeći da je Borić sin Kolomana I, kralja
ugarskog, te bi po njemu Ana bila iz roda Kolomanovića, tj. unuka
ugarskog kralja.
Domentijan u "Životu svetih srpskih prosvetitelja
Simeona i Save" kaže za Anu da je bila "velika kneginja, kćer
carigradskog imperatora Romana". Sava Petković, protojerej, u
"Napomenama uz Akatist Svetome Savi, arhiepiskopu srpskome" piše za
Nemanju: "Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkog cara Romana, s kojim je
imao tri sina: Vukana, velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma, Stefana,
potonjega prvovenačnog kralja, Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri".

Teodosijevo Žitije

Srednjevekovni biografi nisu zabeležili gde su se i kada prvi put sreli Ana i Nemanja i kada su stupili u brak.
Teodosije,
govoreći o Nemanjinim vrlinama, piše: "Taj spomenuti muž, blagočestiv,
bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko
drugi,svima dobrima na zemlji, u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom,
bezlobnošću i pravdom, milošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen,
uze za ženu, po zakonu, Anu".
Domentijan, o Nemanjinoj ženidbi veli:
"Nemanja je došavši do mladiškog doba stupio u zakoniti brak, dat mu je
deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da
se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim žene svoje Ane,
Bogom danoga prvoga venca, ne bi učesnik drugoga braka".
Posle
Stefanovog rođenja nisu imali dugo dece. U Žitiju je monah Teodosije
zapisao: "Mnogo vremena prođe i ne rodi više blagočestiva Ana. Radi toga
oboje bejahu u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još
jedno dete. Molili su se Svemogućem, svako za se, u suzama: Vladiko,
Gospode Bože, Svedržitelju, koji si negde poslušao Avrama i Saru i
ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne
sluge svoje što ti se mole. Daj nam po Tvojoj dobroti da dobijemo još
jedno muško čedo koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše
države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počinuti. I
dajemo Ti zajedničke obete (zakletve): od začeća deteta od prirodne
zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se i svako za sebe u čistoti
tela sve do kraja života, sačuvaćemo se".

Ana, neznana roda

Pravoslavni
filozof Justin Popović u "Spomenu prepodobne matere naše Anastasije
srpske, majke svetoga Save", kaže: "Ana, kći grčkog kralja Romana
(1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Nemanje", podržava
Domentijanovo mišljenje o Aninom kraljevskom poreklu. On je ovaj stav
ponovio u biografiji Simeona i Save (Žitija svetih). Ovaj podatak gubi
važnost zbog Popovićevog pogrešnog datiranja vladavine cara Romana IV.
On je vladao sto godina ranije, te zato ovaj podatak gubi
verodostojnost. Da li je u pravu Ilarion Ruvarac kada piše: "Stefan
Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj srpskoj zemlji i
Dioklitiji (Duklji i Zeti) i Dalmaciji i Travuniji, izrodio je sa
suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri..."
Ruvarac je izričit u tvrdnji da je Ana Nemanjić nepoznatog roda.
Pošto
ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored
pitanja porekla javljaju i druga - kada se i gde rodila majka Svetoga
Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje, odnosno
ženidbe i kada je umrla. Laza Popović, pišući o Ani, uviđa: "Uopšte je
vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju, bez dobre
majke nije bilo velikoga sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti
cela istorija. Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno,
izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina
svojega jedinorodnoga"...

Orođavanje kao carski čin

Interesantna
je pretpostavka koja se bazira na vesti Stefana Prvovenčanog koji je, u
biografiji svoga oca Nemanje, zabeležio da je car Manojlo Komnen dao
Nemanji carski čin, a uz njega mu darovao i oblast oko Leskovca,
Dubočicu. Uz čin i davanje određenog poklona u to doba su išle i
uspostave rođačkih veza. Možda je Nemanjino krunisanje vezano i sa
takvim nekim događajem (porodične veze) koji je u istoriji ostao
nepoznat? Naime, car Manojlo je dolazio u Rašku nekoliko puta: 1149,
1150, i 1155.g. u vreme vladavine velikog župana Uroša I. Ratovanje
protiv velikog župana 1150. bilo je odlučujuće.

Te godine je Car,
posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikog župana na poštovanje
vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status
podrazumevao; pre svega - očuvanje mira u zemlji i davanje određenog
broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog
sprovođenja svojih planova posebno u odnosu na Ugarsku, Komnen je
utvrdio sporazum, tj. načini ugovor o okončanju ratnog sukoba sa Urošem.
A, kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od
pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođivanjem vladarskih
porodica, moguće je da je osim, bio uključen i sporazum o ženidbi
majmlađeg županovog bratića carevom rođakom, njegovo odlikovanje carskim
činom i darivanje Dubočice. Ostali, stariji Uroševi sinovi, morali su u
to doba već biti oženjeni, pa je najmlađem rođaku Nemanji, dopalo da
bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana. Možda je ova
hipoteza u vezi činjenice da je jedna danas po imenu poznata kći Stevana
Nemanje bila udata za Manojla Komnena, brata epirskog despota Mihaila -
"Anđela" Komnena i da je jedna Nemanjina kći čije ime ne znamo, bila
udata za Tiha sa kojim je docnije rodila bugarskog cara Konstantina Tiha
(1258-1277.g)? Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla
majke Svetog Save ostaje i dalje otvoreno.

Pobožna Ana

Iako
o Aninom školovanju nema podataka, za ondašnje prilike je bila prilično
obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu naobrazbe njenih
sinova Stefana Prvovenčanog i Rastka, potonjeg Svetog Save. Ana im je
usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Imala je snažan
uticaj i na svog muža koji je, isto tako, bio pobožan. Uopšte, poznato
je da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i
intelektualni uticaj na stvaralaštvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa
majkom Svetog Save.

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se
Rastko spremao da ode na Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome
dosetili, zatražio je od njih dozvolu da ode u lov. Pošto je od oca
dobio blagoslov, odlazi kod majke: "I mati, kao svaka mati zagrli ga i
celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se
brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života,
Hrista, da Njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od
čežnje ljubavi njegove", svedoči Teodosije. "Kada su se iz lova vratili
pratioci njegovi i sopštili roditeljima o nestanku sina, od žalosti
umalo ne svisnuše". Nemanja teši Anu: "Budite hrabri, nećemo se
žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog koji mi ga je mirne
nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove".

Imajući
u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno da je
najveću brigu oko vaspianja dece preuzela Ana. Zato joj se sin Stefan u
životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama
Presvete Bogorodice kaže: "Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u
njemu sabor črnaca (monahinja) sa časnim bogoljubivim podružijem
svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu
po svakome delu i črncima (kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru
svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću čuvajući
hram Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj
reči Mudri (Solomon) kaže - časna žena u domu muža svojega više vredi od
bisera i kamenja. Trošeni su kamen (dragi) i biseri; a prorok misli na
onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona
ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega"...

Rodoslovi

Podatke
o Aninim ćerkama daje Novakovićev rodoslov (kći Vuka) i Tronoški
(Deva). Deva je sahranjena desno od ulaza prve priprate Studeničkog
manastira, kraj Ane. Možda je Nemanja imao još jednu kćerku, da ih je
ukupno bilo tri - na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330.
g. u priprati crkve Pećke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog
sina Vukana jedna ženska figura i imenovana Jefimijom. To bi mogla da
bude Anina kći, kao što su pomišljali neki istoričari. Ako bi ovo bilo
kojim slučajem tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To
se vidi po tome što se na lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima,
slikane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su do kraja života
ostale Nemanjićeve. Ženska figura na lozi u Peći naslikana je na desnoj
strani freske u prvom redu, na mestu gde je u istom redu (leva ivica),
prikazana Nemanjina žena Ana. Pitanje je zašto ona nije naslikana u
Gračanici (1315) i u Dečanima (1346/47)? Ako bi se pronašli podaci o
njenom zamonašenju, sa više poverenja bi se mogao prihvatiti podatak
Tronoškog rodoslova da je jedna Nemanjina kći sahranjena pored majke.
Prirodno je da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna
pokraj druge.

Zaustavljeno vreme u Studenici.

Zaustavljeno vreme u Studenici.

Re: Zaustavljeno vreme u Studenici.